Википедија

Нилски коњ

велики, углавном биљоједни афрички сисар

Nilski konj (Hippopotamus amphibius), od grčke reči ‘ιπποπόταμος (hipopotamos, hipos znači „konj“ i potamos znači „reka"), je veliki, uglavnom biljojedni afrički sisar. Jedan je od dve postojeće (nedavno tri ili četiri izumrle) vrste iz porodice Hippopotamidae. U ovu porodicu spada i pigmejski (patuljasti) nilski konj (Choeropsis liberiensi).

Nilski konj
Hippopotamus amphibius
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Artiodactyla
Porodica: Hippopotamidae
Rod: Hippopotamus
Vrsta:
H. amphibius
Binomno ime
Hippopotamus amphibius
Rasprostranjenost (zelena - današnja, crvena - nekadašnja)

Iako se broj nilskih konja procenjuje na od 125.000 do 148.000 jedinki[3], njima i dalje preti opasnost od lova i gubitka prirodnog staništa.

Taksonomija i poreklo uredi

Klasifikacija uredi

Hipopotamus je tipski rod porodice Hippopotamidae. Patuljasti nilski konj ne pripada istom rodu ove porodice kom pripada nilski konj, već bilo Choeropsis ili Hexaprotodon. Hippopotamidae se ponekad nazivaju i hipopotamidima. Ponekad se koristi podporodica Hippopotaminae. Dalje, neki taksonomi grupišu hipopotamuse i antrakotere u nadporodicu Anthracotheroidea.[4]‍:39 Hippopotamidae su klasifikovani zajedno sa drugim parnoprstim kopitarima iz reda Artiodactyla. Ostali artiodaktili obuhvataju kamile, goveda, jelene i svinje, mada nilski konji nisu blisko srodni sa tim grupama.

 
Detalj glave

Opisano je pet podvrsta nilskih konja na osnovu morfoloških razlika u njihovim lobanjima i geografskih razlika:[4]‍:3

  • Veliki severni nilski konj ili nilski nilski konj, H. a. amphibius - (nominalna podvrsta) čije stanište se protezalo od Egipta, gde su sada izumrli, južno uz reku Nil, do Tanzanije i Mozambika
  • Istočnoafrički nilski konj H. a. kiboko - u Keniji u regionu Velikih afričkih jezera i u Somaliji na Afričkom rogu. Oni imaju šire nozdrve i šuplje interorbitalne regije
  • Kejpski nilski konj ili južnoafrički nilski konj, H. a. capensis - od Zambije do Južne Afrike. Oni imaju najspljošteniju lobanja među podvrstama.
  • Zapadnoafrički nilski konj ili čadski nilski konj, H. a. tschadensis - širom zapadne Afrike do, kao što ime sugeriše, Čada. Oni imaju nešto kraće i šire lice, sa istaknutim orbitama.
  • Angolski nilski konj H. a. constrictus - u Angoli, južnoj Demokratskoj republici Kongo i Namibiji. Oni su poznati po svom dubljem preorbitalnom suženju

Predložene podvrste nikad nisu bile široko korištene ili potvrđene od strane terenskih biologa; opisane morfološke razlike bile su dovoljno male da su mogle proizaći iz jednostavne varijacije nereprezentativnih uzoraka.[4]‍:2 Genetičkim analizama testirano je postojanje tri od ovih pretpostavljenih podvrsta. Studija koja je proučavala mitohondrijalnu DNK iz biopsija kože uzetih sa 13 lokacija uzorkovanja, razmotrila je genetsku raznolikost i strukturu među populacijama nilskih konja širom kontinenta. Autori su utvrdili malu, ali značajnu, genetsku diferencijaciju između H. a. amphibius, H. a. capensis, i H. a. kiboko. Ni H. a. tschadensis, niti H. a. constrictus, nisu testirani.[5][6]

Osobine uredi

Nilski konji su društvene životinje i žive u grupama do 40 jedinki. Životni vek je obično od 40 do 50 godina. Ženka nilskog konja, Dona, je dosada najstariji nilski konj koji živi u zatočeništvu - ima 56 godina i živi u jednom zoološkom vrtu u Indijani.[7][8]

Ženke stiču polnu zrelost sa 5-6 godina i bremenitost traje osam meseci.

 
Skelet nilskog konja

Nilski konji su dugački od 3,5-4,5 metara, 1,45 metara visoki do ramena. Približno su iste veličine kao beli nosorozi. Prosečna težina odraslog mužjaka nilskog konja je oko 1.500 kg, a ženke 1.300 kg,[9][10] ali mužjaci koji su teži od proseka dostižu težinu od 2.000 kg, a zabeležene su i jedinke teške 2.660 kg[9] i 3.200 kg.[11] Mužjaci rastu tokom celog života, dok ženke dostižu maksimalnu težinu sa 25 godina.[12] Koža nilskog konja je debela 4 cm i čini 25% ukupne težine (jedna tona). Iako su glomazni i teški, nilski konji na kopnu mogu da trče brže od čoveka, brzinom od 30 do čak 50 km/h, ali samo na kratkim deonicama (do nekoliko stotina metara).

Njihovo teško, valjkasto telo, počiva na snažnim nogama. Glava im je ogromna sa malenim očima. Uši su im takođe male, a protresaju ih svaki put kada izranjaju. Donji očnjaci nilskog konja su se pretvorili u snažne kljove koje mogu da dosegnu dužinu od 60 cm i težinu od 2,5 kg. Telo nije prekriveno dlakom (osim na repu i njušci).

 
Krdo nilskih konja

Njihove oči, uši i nozdrve se nalaze na samom vrhu lobanje. Koža nilskog konja se brzo suši na žarkom afričkom suncu i zbog toga oni dan provode ležeći u blatu i vodi koja im služi kao termoregulator, kao i za osveženje i zaštitu od tropskog sunca. Oni nemaju znojne žlezde kao ostali sisari. Umesto njih, kroz pore na koži izlazi lepljiva ružičasta tečnost, koja se suši i stvara skramu po telu. Ovo ga štiti od sunčanih opekotina. Postoje dva različita pigmenta u ovom sekretu, crveni i narandžasti. Ova dva pigmenta imaju visoko kiselinski sastav. Poznati su kao hiposudorična (crveni) i norhiposudorična (narandžasti) kiselina. Crveni pigment sprečava rast i razvoj bakterija koje izazivaju oboljenja i ima antibiotičko dejstvo.

Kao što ime samo govori, stari Grci su smatrali da je nilski konj u srodstvu sa konjima. Do 1985. godine, naučnici su grupisali nilske konje sa svinjama, na osnovu uzoraka njihovih kutnjaka. Prema nedavnim saznanjima dobijenih na osnovu proučavanja fosila, dokazano je da su nilski konji u najbližem srodstvu sa kitovima i pliskavicama. Štaviše, nilski konji imaju više zajedničkih odlika sa kitovima nego sa svinjama, dok se njihov rod razdvojio veoma brzo nakon razilaženja od ostalih papkara.

Rasprostranjenost uredi

Pre poslednjeg ledenog doba, nilski konji su široko živeli u severnoj Africi i Evropi. Čak su pronađeni i ostaci kostiju nilskog konja na Malti i datiraju iz perioda od pre 170.000 godina. Danas, nilski konji se mogu naći u rekama i jezerima Ugande, Sudana, Kenije, na severu DR Kongo i Etiopije, na zapadu Gambije i u južnoj Africi (Bocvana, Zimbabve, Južnoafrička Republika...).

Ponašanje uredi

Nilski konji napuštaju vodu u sumrak i putuju u unutrašnjost, ponekad i 8 km, da bi pasli kratku travu, njihov osnovni izvor ishrane. Provedu 4-5 sati hraneći se i pojedu oko 68 kg trave svake noći.

 
Majka sa mladunčetom u zoološkom vrtu.

Odrasli nilski konji nisu baš vesele i živahne životinje. U vodi se kreću sporo (8 km/h), odskačući od dna. Mlađi nilski konji su živahniji i više se kreću plivajući, odgurujući se zadnjim nogama.

Na teritoriji jednog mužjaka živi 10 do 15 ženki i mladunaca, a to područje je dugačko 8 km. Pare se krajem sušnog perioda, tako da se mladunci rađaju u najboljem periodu u godini (u oktobru ili aprilu). Nilski konji su jedni od veoma malo vrsta sisara, pored kitova i morskih krava (manati), koji se porađaju pod vodom. Bebe nilskog konja se rađaju pod vodom i teže od 25 do 45 kg. Moraju da doplivaju do površine vode da bi udahnuli vazduh po prvi put. Obično se odmaraju na leđima majki kada su u dubokoj vodi. Moraju da zarone da bi sisali.

 
Oči, uši i nos su uvek iznad vode, dok je ostatak tela potopljen.

Odrasli nilski konji izrone da bi uzeli vazduh otprilike na svakih 3-5 minuta. Mladi to rade češće, na svakih 2-3 minuta. Oni to rade automatski, čak i kada spavaju - izroniće da bi disali, bez buđenja. Registrovani su slučajevi kada su nilski konji ostali i po 30 minuta pod vodom. Kada zaranja, nilski konj zatvara svoje nozdrve.

Odrasli nilski konji su neprijateljski raspoloženi prema krokodilima, jer često dele svoj životni prostor. To je još intenzivnije kada su mladi nilski konji u blizini. U ponašanju prema ljudima često su agresivni. Tvrdi se da su nilski konji, kao životinje, najviše odgovorni za smrt ljudi u Africi. Ponekad se ponašaju i „mesožderski“. Na jednom snimku iz 1995. godine, prikazani su nilski konji kako ubijaju i jedu druge životinje, obično kada stada biljojeda prelaze reku.

Nilski konji imaju važnu ulogu u ekologiji reka. Hodanjem po rečnom dnu podižu mulj, koji odnosi rečni tok, čisteći korito. Kada obeležavaju svoju teritoriju na kojoj žive kada su na kopnu, nilski konji repom raspršuju svoju balegu, a i time omogućavaju brže kruženje materije u prirodi. Njihov izmet je bogat hranljivim sastojcima i ribama služi kao hrana.

Nilski konji i ljudi uredi

 
Skulptura nilskog konja, iz vremena Novog kraljevstva, 18./19. dinastija, oko 1500—1300 godina p. n. e., kada su nilski konji bili široko rasprostranjeni u Nilu.

Najraniji dokazi koji oslikavaju međusobne uticaje ljudi i nilskih konja potiču sa rezbarija i slika ocrtanih na kamenu planina centralne Sahare. Jedan od takvih crteža koji datira od pre 4000—5000 godina, iz Tasili visoravni, iz jugoistočnog Alžira, predstavlja lov na nilske konje. Nilski konji su takođe dobro bili poznati i faraonima koji su ih prepoznavali kao divlje i opasne stanovnike Nila. Boginja sa glavom nilskog konja, Tavaret, bila je zaštitnica trudnoće i porođaja u egipatskoj mitologiji, zbog toga što su stari Egipćani raspoznavali zaštitničku prirodu majke nilskog konja prema svom mladunčetu.[13]

Nilski konji su poznati istoričarima još od Starog veka. Grčki istoričar Herodot je opisao nilske konje u svojoj knjizi „Istorija“ napisanoj oko 400. godine pre nove ere, dok je rimski istoričar Plinije Stariji pisao o njima u svojoj enciklopediji "Naturalis Historia" oko 77 godine nove ere.[14][15]

Nilski konji u zoološkim vrtovima uredi

 
Obajš odmara u Londonskom zoološkom vrtu 1852. godine

Nilski konji su odavno bili popularni stanovnici zooloških vrtova. Prvi nilski konj u modernoj istoriji je bio Obajš, koji je stigao u Londonski zoološki vrt 25. maja 1850. godine. Ime je dobio po ostrvu u Belom Nilu sa koga je prebačen. Svojom prisutnošću je privukao pažnju čak 10.000 ljudi dnevno. Po njemu je inspirisana popularna pesma, polka nilskom konju.[16] Uginuo je 11. marta 1878. godine.

Generalno, nilski konji se uspešno razmnožavaju u zoo-vrtovima. Najpoznatiji je Toledo hipokvarijum u Ohaju koji raspolaže sa bazenom zapremine 1620 litara namenjenim nilskim konjima.[17] Od 1987. godine, naučnici su po prvi put mogli da zabeleže i snime porođaj ispod vode u ovom zoo-vrtu. Nilski konji su toliko bili popularni, da je njihov lik postao logo Toledo zoo-vrta.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Lewison, R. & Pluháček, J. (2017). „Hippopotamus amphibius”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2019.3. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 18. 2. 2020.  Baza podataka uključuje i dokaze o riziku ugroženosti.
  2. ^ „ITIS on Hippopotamus amphibius”. Integrated Taxonomic Information System. Arhivirano iz originala 26. 8. 2014. g. Pristupljeno 29. 7. 2007. 
  3. ^ „ITIS on Hippopotamus amphibius”. Integrated Taxonomic Information System. Pristupljeno 29. 7. 2007. 
  4. ^ a b v Eltringham, S.K. (1999). The Hippos. Poyser Natural History Series. Academic Press. ISBN 978-0-85661-131-5. 
  5. ^ Okello, J.B.A; Nyakaana, S.; Masembe, C.; Siegismund, H.R.; Arctander, P. (2005). „Mitochondrial DNA variation of the common hippopotamus: evidence for a recent population expansion.”. Heredity. 95 (3): 206—215. PMID 16030528. doi:10.1038/sj.hdy.6800711. 
  6. ^ Meijaard, Erik, ur. (septembar 2005). „Suiform Soundings: The IUCN/SSC Pigs, Peccaries, and Hippos Specialist Group (PPHSG) Newsletter” (PDF). IUCN. 5 (1). 
  7. ^ „Oldest Hippo Turns 55!”. Mesker Park Zoo. 12. 7. 2006. Arhivirano iz originala 27. 9. 2007. g. Pristupljeno 21. 6. 2007. 
  8. ^ „Celebrate with Donna”. Evansville Courier & Press. 12. 7. 2007. Arhivirano iz originala 16. 01. 2014. g. Pristupljeno 15. 7. 2007. 
  9. ^ a b Owen-Smith, R. Norman (1992). Megaherbivores: The Influence of Very Large Body Size on Ecology. Cambridge University Press. 
  10. ^ Pienaar, U. de V.; Van Wyk, P.; Fairall, N. (1966). „An experimental cropping scheme of Hippopotami in the Letaba river of the Kruger National Park”. Koedoe. 9 (1). doi:10.4102/koedoe.v9i1.778. 
  11. ^ Stewart Keith Eltringham (1999). The Hippos: Natural History and Conservation. T & A D Poyser Natural History. ISBN 9780856611315. 
  12. ^ Marshall, P.J.; Sayer, J.A. (1976). „Population ecology and response to cropping of a hippo population in eastern Zambia”. The Journal of Applied Ecology. 13 (2): 391—403. JSTOR 2401788. doi:10.2307/2401788. 
  13. ^ Hart, George (1986). A Dictionary of Egyptian Gods and Goddesses. Routledge. ISBN 978-0-415-05909-1. 
  14. ^ Herodot. „Chapter 71, Book II”. The Histories (na jeziku: English translation). 
  15. ^ Plinije. „Chapter 15, Book VIII”. Naturalis Historia (na jeziku: Latin original or English translation). 
  16. ^ Root, N. J. (1993). „Victorian England’s Hippomania.”. Natural History. 103: 34—39. 
  17. ^ Melissa Greene (decembar 1987). „No rms, jungle vu: a new group of "landscape-immersion" zoo designers are trying to break down visitors' sense of security by reminding them that wild animals really are wild.”. The Atlantic Monthly. 

Spoljašnje veze uredi

 
Nilski konj na Vikimedijinoj ostavi.
 
Vikivrste imaju više informacija o članku Nilski konj.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нилски_коњ&oldid=26703929”