Nova ekonomska politika
Nova ekonomska politika (akronim: NEP; rus. Новая экономическая политика) je bio jedan period u istoriji Sovjetskog Saveza između 1921. i 1928. godine u kom je nova sovjetska vlast dopustila obnovu nekih elemenata kapitalističke privrede u zemlji s ciljem poboljšanja ekonomskih prilika.
Pravi uzrok prema tom zaokretu bila je politika ratnog komunizma, na snazi od 1918. do 1921, koja je dovela nacionalnu ekonomiju do kolapsa. Sve otvorenije pobune i demonstracije protiv takve politike i okretanje simpatija koje su seljaci ispočetka imali za njih navela je rukovodioce komunističke partije i njihovog vođu Lenjina, o potrebi strateškog odustajanja od daljnjih radikalnih reformi i rekonstrukciju nekih starijih oblika privrede u cilju održavanja na vlasti.[1]
NEP je pokrenut nakon odluka Desetog kongresa Ruske komunističke partije, održanog u martu 1921. godine.[2]
Po rečima samih sovjetskih rukovodilaca bit NEP-a je bila da se ojača savezništvo između radnika i seljaka na ekonomskim osnovama, socijalističke industrije i malih seljačkih gospodarstava, te da se preko robno-novčanih odnosa uključi i seljake u izgradnju socijalizma.[2] Ili kako je to sam Lenjin rekao ... maksimalno podizanje proizvodnih snaga i poboljšanje životnog standarda radnika i seljaka. .. (Lenjin, Zbornik radova, 5. izdanje, tom 43, str. 398). NEP je dozvolio obnovu nekih oblika kapitalističke privrede, zadržavajući ipak kontrolu većim industrijskim pogonima, u transportu, bankarstvu i spoljnoj trgovini.[1]
Istorija uredi
Uzroci uredi
Otkad su boljševici preuzeli vlast u zemlji 1917. otpočeo je rat protiv njih, pa su oni kao meru svog održanja na vlasti uveli ratni komunizam, strogo racionališući raspodelu svih dobara, a to je konkretno značilo da je novac suspendovan kao platežno sredstvo (vredili su jedino bonovi za snabdevanje), tako da je trgovina potpuno zamrla. Teške posledice građanskog rata osećale su se po celoj zemlji. Dobar deo gradova, privrednih objekata, železničkih pruga bio je razoren ili teško oštećen. Stanovnicima gradova nedostajalo je gotovo svega, od hleba do ogreva za grejanje. Velike epidemije kojekakvih bolesti pokosile su velik broj stanovnika, glad i nemaština uzrokovali su i demonstracije protiv nove vlasti. Glavna zamerka je bio privilegovan položaj u opskrbi partijskih rukovodioca i članova Crvene armije. Seljaci su još nekako podnosili politiku ratnog komunizma za vreme građanskog rata, ali ne i nastavak rekviriranja njihovih proizvoda i zabranu trgovanja poljoprivrednim proizvodima. Kako se stanje smirivalo, njihove su se simpatije počele okretati kontrarevolucionarima.
Sprovođenje i rezultati uredi
Od januara do februara 1921. Centralni komitet Ruske komunističke partije, na čelu sa Lenjinom napravio je plan prelaska na NEP. Na temelju odluka Desetog kongresa partije, Centralni izvršni komitet izdao je 21. februara 1921. dekret o fiksnom plaćanju poreza u naturi. Sovjet narodnih komesara Ruske Sovjetske Federalne Socijalističke Republike odredilo je fiksni porez na žitarice za žetvu 1921/1922. na 240 miliona puda (1 ruski pud= 16,3 kg (za žetve1920/1921. požnjeveno je 423 miliona puda) a dekretom od 28. marta, dozvoljena je razmena, kupnja i prodaja poljoprivrednih proizvoda, uz istovremeni dovršetak prakse rekviriranja žitarica za žetvu 1920/1921. godine. Plaćanje fiksnog poreza u naturi u Ukrajini, uvedeno je već u martu 1921, u Bjelorusiji u aprilu, u Jermeniji u junu, u Gruziji u julu, a Azerbejdžan je zbog ekonomskih teškoća bio izuzet od poreza za celu 1921. godinu.[2]
Uvođenje plaćanja fiksnog poreza u naturi bio je presudan zahvat NEP-a, ali ne i jedini. Uvođenje plaćanja fiksnog poreza u naturi i raspolaganje viškovima potaklo je seljake da povećaju proizvodnju i tako ostvare dodatni prihod. U cilju oživljavanja trgovine i industrije dekretom od 17. maja 1921. delimično je denacionalizovana i mala industrija, a dekretom od 24. maja 1921. dopušten je i rad privatnim trgovinama.[2] Od 5. jula 1921. omogućeno je osnivanje mešovitih preduzeća i davanje manjih industrijskih preduzeća u zakup ili koncesiju mešovitim preduzećima i privatnim osobama, a od 7. jula 1921. osnivanje privatnih preduzeća do 20 radnika. Kasnije je taj broj i povećan.
Jedna od mera za povećanje poljoprivredne proizvodnje i jačanja konkurencije bila je obnova mogućnosti zakupa poljoprivrednog zemljišta i korištenje unajmljene radne snage, objavljena 11. avgusta 1921. godine.[2] Od jeseni 1921. počeo je proces oživljavanja velikih sajmova, na kojima je obnovljena trgovina.
Istovremeno željelo se da se izbgnu prekupci, pa se forsirala direktna razmena između velikih industrijskih preduzeća i pojedinih regija, koje je trebalo preko zadruga da obezbede poljoprivredne proizvode sa malih gazdinstava svoga kraja, ali to uprkos osnivanju specijalnih fondova za tu namenu nije zaživelo, jer se sve više širio princip ponude i potražnje.[2]
Liberalizacijom trgovine, obrta i manjih industrijskih pogona ponovno se pojavila buržoazija, koju su tad zvali nepovci. To su bili trgovci, zakupci poljoprivrednog zemljišta (zvani kulaci), prekupci, preduzetnici svih fela, akviziteri…[2] Tako je do 1926. oko 2,3 miliona ljudi (zajedno sa svojim porodicama), a to je bilo 1,6% stanovništva Sovjetskog Saveza živelo od nepovskih preduzeća. Ipak je sovjetska vlast relativno čvrsto kontrolisala i regulisala njihovu delatnost, pogotovo što se tiče poreza. Interese zaposlenih radnika po privatnim preduzećima štitila je država i sindikati.[2]
Novi uslovi koji su se pojavili sa NEP-om zahtevali su i reorganizaciju upravljanja privredom. Zbog tog je Vrhovni sovjet narodne privrede (ministarstvo) u maju 1921. formirao 16 odeljenja koja je trbalo da preko regionalnih (gubernijskih) sovjeta kontrolišu privrednu aktivnost u zemlji.
Jedna od mera NEP-a bila je i prestanak prakse plaćanja u naturi za rad uvedena za ratnog komunizma, dakle plaćanje u novcu.[2] Zbog toga je u oktobru 1921. osnovana je Državna banka (Gosbank), kojoj je poverena monetarna politika. Do kraja 1922. izdane su prve novčanice sa zlatnom podlogom, zvane u skladu sa tradicijom Carske Rusije, červonci (červoncы), koje su bile konvertibilne. Nakon monetarne reforme provedene od 1922. do 1924, plaćanje poreza u naturi u poljoprivredi je zamenjeno plaćanjem u novcu. Zbog pružanja povoljnijih kredita seljacima, osnovana je u februaru 1924. Centralna poljoprivredna banka.[2]
NEP je dao iznenađujuće brze rezultate. Već se 1922. povećala poljoprivredna proizvodnja i količina sirovina za preradu, oporavila se i industrija. Uz laku postupno je oživela i teška industrija, tako da je Jedanaesti kongres Ruske komunističke partije proglasio fazu defanzive završenom.[2] Već se 1922/1923. pripremala ofanziva protiv privatnog preduzetništva i učvršćenje vodeće pozicije javnog (državnog) sektora u svim granama privrede. Za tri godine (od oktobra 1923. do oktobra 1926. godine) udeo državnog i zadružnog sektora u ukupnoj razmeni povećan je sa 44 na 76%, istovremeno se udeo privatnog sektora smanjio sa 41 na 19%. U industriji, uloga privatnog kapitala od samog početka NEP-a bila je i ostala zanemariva, po spisku industrijskih preduzeća provedenog 1925-1926, privatna preduzeća su ostvarivala samo 4% ukupne proizvodnje i zapošljavala samo 2,6% radnika. Što se tiče koncesija davanih strancima, njih je 1925. bilo samo 92, od toga 43 u industriji, u njima je radilo je 54 000 radnika. Udeo svih privatnih preduzetnika uključujući i zanatlije bio je 1924/1925. 24,2%, ali najveći deo njih radili su sami, bez ijednog zaposlenog.[2]
S druge strane, seoske buržoazije (kulaka) je 1924/1925. bilo samo 3,3% od sveg seljačkog stanovništva, ali je na njihovim posedima radilo 2 miliona radnika. Socijalistički sektor u industriji je 1925. bio zastupljen sa 73,3%, u trgovini na veliko 87,9%, u trgovini na malo 55,9%. Već 1927. udeo socijalističkog sektora u industriji popeo se na 86%, a udeo privatnih trgovaca u trgovini na malo pao je od 35% na 5%.[2]
Sama Komunistička partija Sovjetskog Saveza ovaj put na čelu sa Staljinom kao generalnim sekretarom, zaključila je da je NEP bio neophodni korak u izgradnji socijalizma, a da oportunisti nisu razumeli objektivne ekonomske zakone razvoja proleterske države. Jer su levičarski kritičari (Trockisti) videli u NEP-u obnovu kapitalizma i neuspeh komunističke strategije i taktike, dok se desnim kritičarima sve to činilo premalim zaokretom, pa su predlagali da se privatnom kapitalu dozvoli rad i u velikim industrijama, te sa se odobri prodaja zemljišta i tako privuče strani kapital. Tako je partija dokazala i teorijski i praktični neutemeljenost tih kritika.[2]
Kraj NEP-a uredi
NEP je u očima same sovjetske vlade bio samo privremeno sredstvo, kako bi se omogućilo privredi da se oporavi, a komunistima da se učvrste na vlasti. Nakon smrti Lenjina na početku 1924, već u toku 1925. jedino je Nikolaj Buharin bio i ostao čvrsti pobornik NEP-a, dok je Lav Trocki postao veliki protivnik. S druge strane Staljin se držao suzdržano i nije se priklanjao ni jednoj strani.[1]
Veliki manjak žitarica za žetava 1928-1929. naveo je novog partijskog sekretara Staljina, da ukine privatne posede i sprovede masovnu kolektivizaciju, odnosno da uvede državnu (društvenu) upravu nad poljoprivrednim zemljištem, nadajući se da će tako uspeti da obezbedi dovoljno hrane za industrijsko radništvo po gradovima koji su po njegovim planovima morali značajno porasti.[1]
Ova nagla promena ekonomske politike dovela je do uništenja nekoliko miliona poljoprivrednih gazdinstva i označila kraj NEP-a. Nakon toga, usledio je period do 1931. kad su pod državnu kontrolu vraćeni svi privatni pogoni i trgovine.[1]