Википедија

Nos

Nos sa nosnom dupljom predstavlja početni deo sistema organa za disanje. Nos je spolja obložen kožom. Sa unutrašlje strane koštano-hrkavičasta pregrada deli na levu i desnu nozdrvu. Nozdrve su obložene sluzokožom, čija je površina uvećana sa tri stepenasto postavljena nabora. Sluzokoža je pokrivena dlačicama i trepljama koje zadržavaju prašinu i mikroorganizme iz vazduha. U govoru, nos omogućuje rezonancu.

Nos
Psi imaju veoma osetljiv nos
Detalji
Identifikatori
LatinskiNasus
MeSHD009666
TAA06.1.01.001
A01.1.00.009
Anatomska terminologija

U gornjem delu nosne duplje smešteni su receptori čula mirisa. U nosnu duplju uliva se suzno-nosni kanal. Čestice mirisa lepe se i otapaju u sluzi koju proizvodi nos te tako šalju impulse u mozak a čovek oseća miris.

Izraz nos takođe se koristi za označavanje početka ili kraja nečega, kao na primer: „nos aviona“.

Tretman vazduha uredi

Delujući kao prvi interfejs između spoljašnjeg okruženja i delikatnih životinjckih pluća, nos kondicionira ulazni vazduh, u pogledu termalne regulacije i filtracije tokom respiracije, a isto tako omogućava senzornu percepciju mirisa.

Dlake unutar nozdrva filtriraju ulazeći vazduh, kao prva linija odbrane od čestica prašine, dima i drugih potencijalnih opstrukcija koje bi inače inhibirale respiraciju, i kao neka vrsta filtra protiv bolesti prenosivih vazduhom. Osim što deluje kao filter, sluz koja se proizvodi u nosu nadopunjava napor tela da održi temperaturu, a unosi i vlagu u integralne komponente respiratornog sistema. Kapilarne strukture nosa zagrevaju i vlaže vazduh koji ulazi u telo; kasnija, ova uloga održavanja vlažnosti stvara uslove u kojima alveole mogu adekvatno da razmenjuju O2 za CO2 (npr., respiracija) unutar pluća. Tokom izdisanja, kapilare zatim pomažu u povraćaju dela vlage.

Osećaj za pravac uredi

Vlažni nos[1] pasa je koristan za percepciju pravca.[2] Osetljivi hladni receptori u koži detektuju mesto gde je nos najhladniji i to je pravac iz koga dati miris koji životinja upravo naljušila dolazi.[3]

Struktura formi disanja vazduha uredi

 
Nos tapira

Kod vodozemaca i riba dvodihalica, nozdrve se otvaraju u male vrećice, koje se imaju otvore u pravcu usta kroz hoanu (Apertura nasalis posterior). Te vrećice sadrže male količine olfaktornog epitelijuma, koji, u slučaju beznogih vodozemaca, takođe imaju nekoliko susjednih pipaka. Uprkos opšte strukturne sličnosti sa vodozemačkim, nozdrve riba dvodihalica se ne koriste u respiraciji, pošto te životinje dišu kroz usta. Vodozemci isto tako imaju vomeronazalni organ, obrubljen olfaktornim epitelom, međutim, za razliku od onih kod amniota, to je generalno jednostavna vreća koja, izuzev kod salamandera, ima malo veze sa ostatkom nazalnog sistema.[4]

Kod gmizavaca, nazalna komora je generalno veća, sa hoanom lociranom znatno dalje nazad u gornjem delu usta. Kod krokodila, komora je izuzetno duga, što pomaže životinji da diše dok je delimično zaronjena. Nazalna komora gmizavaca je podeljena u tiri dela: anteriorni vestibul, glavnu mirisnu komoru, i posteriorno nazofarinks. Mirisna komora je obložena olfaktornim epitelom na njenoj gornjoj površini i poseduje brojne turbinate (conchae nasales) kojima se povećava senzorna površina. Vomeronazalni organ je dobro razvijen kod guštera i zmija, kod kojih nije više povezan sa nazalnom šušljinom, već se direktno otvara na gornju stranu usta. On je manji kod kornjača, kod kojih zadržava svoju originalnu nazalnu vezu, a odsutan je kod odraslih krokodila.[4]

Ptice imaju sličan nos sa gmizavcima, s nozdrvama lociranim na gornjem zadnjem delu kljuna. Pošto one generalno imaju slabo čulo mirisa, olfaktorna komora je mala, mada su turbinate prisutne, što ponekad daje kompleksnu strukturnu sličnost sa sisarima. Kod mnogih ptica, uključujući golubove i živinu, nozdrve su pokrivene rožnatim zaštitnim štitom. Vomeronazalni organ ptica je bilo nedovoljno razvijen ili potpuno odsutan, u zavisnosti od vrste.[4]

Ljudski spoljašnji nos uredi

 
Nosna šupljina

Spoljašnji nos ima: koren (lat. radix nasi),[5] hrbat (lat. dorsum nasi) i vrh (lat. apex nasi). Vazduh ulazi u spoljašnji nos kroz parne otvore nosnice (nares) koje omeđuju nosna krila (lat. alae nasi). Podlogu (infrastrukturu) spoljašnjeg nosa čine kosti ličnog skeleta i hrskavice. Koštanu podlogu daje nosni deo čeone kosti, čeoni nastavak gornje vilice i nosne kosti.

Nosne hrskavice sastoje se od:

  • parne hrskavične ploče trouglastog oblika (triangularne hrskavice, lat. cartilago nasi lateralis, a nalazi se s obe strane septalne hrskavice
  • zavijene parne hrskavice (lat. cartilago alaris major) u nosnom vršku
  • hrskavičnih pločica (lat. cartilagines alares minores) smeštene uz cartilage alaris major
  • malih hrskavičnih prutića (lat. cartilagines nasals accesoriae)

Koža nosa može biti različite debljine sa dosta žlezda lojnica i dlaka. Na nosnom hrptu i na lateralnim stranama nosa ona je pomična dok je na nosnim krilima čvrsto vezana za podlogu. Prema licu nos je omeđen u području krila nazolabijalnom brazdom, a između nosa i gornje usne nalazi se nazolabijalni ugao. Ako je ugao blizu pravog kuta, nosnice su horizontale, a ako je ugao tup nosnice su odignute, a ako je ugao oštar one su nagnute prema dole i nazad. Zadnja dva položaja nosnica prave poteškoće u disanju jer otklanjaju vazdušnu struju pri respiraciji. Postoje tri antropološka tipa nosa, to su leptorini, mezorin i platirini nos, takozvani uski, srednje široki i široki nos. Na ulazu u nos nalaze se dlake (vibrissae) koje su jako dobro razvijene kod starijih ljudi.

Apertura piriformis čini spoljni rub koštanog dela nosne piramide,[6] njen oblik i širina mogu varirati, a najčešće je kruškolika. Postoje raznoliki tipovi i oblici spoljašnjeg nosa od kojih se neki s obzirom na izraženost mogu smatrati deformitetima. Deformiteti nosa mogu biti urođeni i stečeni. Oni mogu biti samo u koštanom ili samo u hrskavičnom delu nosa, ili na granici kosti i hrskavice.

Infrastruktura spoljašnjeg nosa se deli na fiksni deo, relativno fiksni i mobilni (pokretni) deo. Fiksni deo infrastrukture spoljnog nosa čine nosne kosti i čeoni nastavci maksile, tj. svi koštani delovi koji omeđuju aperaturu piriformis. Vrh nosa čine leva i desna alarna hrskavica koja je upravo na tom mestu previjena. Ako se gleda nosna piramida s unutrašnje strane koju prekriva sluzokoža mogu se videti morfološki detalji. Granicu vestibuluma nosa i nosne šupljine, tj. granicu sluznice i kože čini limen nasi, donji rub lateralne hrskavice. Hrskavični deo septum i hrskavice ostatci su primitivne hrskavične nosne čaure. U području spoljašnjeg nosa nalazi se tanki sloj poprečnoprugastih mišićnih niti koje obavljaju razne funkcije pri disanju. Arterije koje opskrbljuju spoljašnji nos dolaze od lične i očne arterije. Vensku krv spoljnog nosa skuplja facijalna vena tzv. angularna vena.

Klinički značaj uredi

Za više informacija pogledajte: Rinoplastika

Jedno od najčešćih zdravstvenih stanja koja obuhvataju nos su krvarenja nosa (u medicini: epistaksa). Većina njih se javlja u Kiselbahovom pleksusu. Nazalno začepljenje je čest simptom infekcija ili drugih zapaljenja nazalne obloge (rinitis), kao što je pri alergijskom rinitisu ili vazomotornom rinitisu (usled zloupotrebe nazalnog spreja). Većina tih stanja takođe uzrokuje anosmiju, što je medicinski termin za gubitak mirisa. Ovo se može desiti i pri drugim uslovima, na primer nakon traume, usled Kalmanovog sindroma ili Parkinsonove bolesti.

 
Trougao opasnosti lica

Kod dece, nos je često destinacija za strana tela.[7] Nos je podložan pojavi promrzlina. Nazalno crvenilo je znak respiratornih poteškoća koje uzrokuju širenje nozdrva pri udisanju.

Zbog posebne prirode snabdevanja krvlju ljudskog nosa i okolnih oblasti, moguće je za retrogradne infekcije da se iz nazalne oblasti prošire na mozak. Iz tog razloga, područje od uglova usta do mosta nosa, uključujući nos i gornju vilicu, je poznata kao trougao opasnosti lica.

Specifične sistemske bolesti, infekcije ili drugi uslovi koji mogu dovesti do uništenja dela nosa (na primer, nosnog mosta ili perforacija nosne septule) su rinofima, rak kože (na primer, bazocelularni karcinom), granulomatoza sa poliangitisom, sistemski eritemski lupus, reumatoidni artritis, tuberkuloza, sifilis, lepra ili izlaganje kokainu, hromijumu ili toksinima. Nos može da bude stimulisan da raste pri akromegaliji.

Hirurški postupak za korigovanje problema disanja usled poremećaja u nosnim strukturama naziva se Rinoplastika, i to je isto tako procedura koja se koristi za kozmetičku hirurgiju, koja se obično naziva „nosni posao”. Za hirurške procedure rinoplastike nos je mapira u brojne podjedinice i segmente. Time je obuhvaćeno devet estetskih nosnih podjedinica i šest estetskih nosnih segmenata.

Neki lekovi se mogu nazalno davati. Nazalna administracija može da obuhvata sprejeve za nos i topikalne tretmane.

Društvo i kultura uredi

Neki ljudi biraju da imaju kozmetičku operaciju zvanu rinoplastika, da bi promenili izgled svog nosa. Nosni pirsing je isto tako česta pojava, i ono može da bude urađeno na nosnici, septumu ili mostu.

U Novom Zelandu, pritiskanje nosa („hongi”) je tradicionalni početak pozdrava među Maorima.[8] Međutim, u današnje vreme je to uglavnom ograničeno na određene tradicionalne proslave.[9]

Hanazuka monument čuva kao svetkovinu usakaćene noseve najmanje 38.000 Koreanaca ubijenih tokom japanskih invazija u Koreji od 1592. do 1598.[10]

Septilna hrskavica se može uništiti putem dugotrajnog nazalnog udisanja droga, kao što je kokain. Ovo zatim može da dovede do šireg kolapsa nosnog skeletona.

Čačkanje nosa je česta i u znatnoj meri tabuisana navika. Medicinski rizici uključuju širenje infekcija, uzrokovanje krvarenja, i u retkim slučajevima perforacija nosne pregrade. Kad postane kompulsivno, naziva se rinotileksomanijom. Brisanje nosa rukom, obično se naziva „alergijskim pozdravom”, i isto tako se smatra vidom tabu ponašanja. Ova navika takođe može da dovede do širenja infekcija. Habitualno, kao i brzo ili grubo brisanje nosa, može da dovede do naboravanja (poznatog kao poprečni nosni nabor ili žleb) koje ide preko nosa, i može da dovede do trajnog fizičkog deformiteta uočljivog u detinjstvu i odraslom dobu.[11][12]

Fetišizam nosa (ili nazofilija) je seksualni partijalizam za nos.

U pojedinim azijskim zemljama, kao što su Kina, Japan, Južna Koreja, Malezija, Tajland i Bangladeš, rinoplastika je uobičajena radi stvaranja razvijenijeg nosnog mosta ili „visokog nosa”.[13] Slično tome, „samostalna podizanja nosa” pospešena kozmetičkim pomagalima sa višekratnom primenom su stekla popularnost i u prodaji su u mnogim azijskim zemljama.[14][15][16] Visoko-premošeni nos je uobičajeni ideal lepote u mnogim azijskim kulturama koji proističe iz ideala lepote drevne Kine i Indije.[17][18]

Evolucijske hipoteze uredi

Neandertalci uredi

Klajv Finlejson iz Gibraltarskog muzeja navodi da su neandertalni nosevi predstavljali adaptaciju na hladnoću.[19] Tod Rae iz |Američkog muzeja istorije prirode napominje da su studije na primatima i arktičkim životinjama pokazale da dolazi do smanjenja veličine sinusa u ekstremno hladnim oblastima, pre nego do uvećanja koje bi bilo u skladu sa Alenovim pravilom.[20] Stoga Tod zaključuje da je dizajn velikog i prognatskog neandertalnog nosa evoluirao za potrebe toplije klume Srednjeg istoka i da se zadržao kad su neandertalci dospeli u Evropu.[20]

Mikel Ernandez iz Departmana biologije životinja na Univerzitetu u Barseloni smatra da je „visok i uzak nos Eskima” i neandertalaca jedna „adaptacija na hladno i suvo okruženje”, jer doprinosi zagrevanju i hidrataciji vazduha i „vraćanju toplote i vlage iz iskorišćenog vazduha”.[21]

Ljudi uredi

Jedan članak objavljen u spekulativnom časopisu Medicinske hipoteze sugeriše da je oblik nosa posledica promene ugla lobanje nakon ljudskih skeletalnih izmena uzrokovanih bipedalizmom. Ovo je promenilo oblik lobanje uzrokujući, zajedno sa promenom ishrane, morfološko smanjenje relativne veličine viličnog sinusa i donje vilice i putem toga „istiskivanje” izbočina većine prednjih delova lica u većoj meri unapred, i stoga povećanje istaknutosti nosa i modifikovanje njegovog oblika.[22]

Hipoteza o vodenim majmama povezuje nos sa hipotetičkim periodom vodene adaptacije u kome su nadole usmerene nozdrve i fleksibilni usni žleb sprečavali ulaz vode u nazalne otvore.[23] Teorija nije generalno prihvaćena od strane vodećih naučnika iz oblasti evolucije čoveka.[24]

Neotenija uredi

Glavni članak: Neotenija kod ljudi

Stiven Džej Guld je primetio da su veći nosevi manje neotenični,[25][26] posebno veliki „grčki” nos.[27] Žene imaju manje noseve nego muškarci zbog toga što nisu imale povećanu sekreciju testosterona u mladosti.[28] Manji nosevi, zajedno sa drugim neoteničnim osobinama kao što su velike oči i pune usne, se generalno smatraju privlačnijim na ženama.[29] Vernerov sindrom je stanje koje uzrokuje pojavu prevremenog starenja. Ono uzrokuje izgled koji „nalikuje na pticu” zbog sužavanja nosa.[30] Za razliku od toga, Daunov sindrom, neotenirajuće stanje,[31] uzrokuje sravnjivanje nosa.[32]

Reference uredi

  1. ^ „Rhinarium, -arium”. Webster's Third New International Dictionary (Unabridged izd.). Encyclopædia Britannica, Inc. 1986. 
  2. ^ Ankel-Simons 2000, str. 349–350
  3. ^ Dijkgraaf S.;Vergelijkende dierfysiologie;Bohn, Scheltema en Holkema. 1978. ISBN 978-90-313-0322-9.
  4. ^ a b v Romer & Parsons 1977, str. 453–458
  5. ^ „Root of nose - radix nasi”. 
  6. ^ Zilles, Karl; Tillmann, Bernhard (1. 1. 2010). Anatomie. Springer. стр. 96. ISBN 978-3-540-69483-0. 
  7. ^ „Foreign Body, Nose”. Архивирано из оригинала 20. 12. 2008. г. Приступљено 16. 12. 2008. 
  8. ^ Derby, Mark (септембар 2013). „Ngā mahi tika”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Архивирано из оригинала 8. 9. 2017. г. Приступљено 8. 9. 2017. 
  9. ^ „Greetings! Hongi Style! – polynesia.com | blog”. polynesia.com | blog (на језику: енглески). 24. 3. 2016. Архивирано из оригинала 18. 9. 2017. г. Приступљено 18. 9. 2017. 
  10. ^ Sansom, Sansom & Bailey 1961, стр. 360.
  11. ^ Pray 2005, стр. 221
  12. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 22. 6. 2012. г. Приступљено 25. 11. 2012.  White Line on Nose in Children
  13. ^ „Miss Universe Malaysia pageant contestants 'look too western'”. Архивирано из оригинала 22. 9. 2016. г. 
  14. ^ Strochlic, Nina (6. 1. 2014). „DIY Plastic Surgery: Can You Change Your Face Without Going Under the Knife?” — преко www.thedailybeast.com. 
  15. ^ „PressReader.com - Connecting People Through News”. www.pressreader.com. Архивирано из оригинала 6. 12. 2017. г. 
  16. ^ „NOSE SHAPER, shybuy.lk”. shybuy.lk. Архивирано из оригинала 5. 6. 2017. г. Приступљено 10. 11. 2018. 
  17. ^ Abramson 2011, стр. 88.
  18. ^ Johann Jakob Meyer (1989). Sexual Life in Ancient India: A Study in the Comparative History of Indian Culture. Motilal Banarsidass Publ. стр. 433. ISBN 978-81-208-0638-2. Архивирано из оригинала 2. 5. 2018. г. 
  19. ^ Finlayson, C (2004). Neanderthals and modern humans: an ecological and evolutionary perspective. Cambridge University Press. стр. 84. ISBN 978-0-521-82087-5. [мртва веза]
  20. ^ а б Rae, T.C. (2011). „The Neanderthal face is not cold adapted”. Journal of Human Evolution. 60 (2): 234—239. PMID 21183202. doi:10.1016/j.jhevol.2010.10.003. 
  21. ^ Hernández, M.; Fox, C. L.; Garcia-Moro, C. (1997). „Fueguian cranial morphology: The adaptation to a cold, harsh environment”. American Journal of Physical Anthropology. 103: 103—117. PMID 9185954. doi:10.1002/(SICI)1096-8644(199705)103:1<103::AID-AJPA7>3.0.CO;2-X. 
  22. ^ Mladina, R; Skitarelić, N; Vuković, K (2009). „Why do humans have such a prominent nose? The final result of phylogenesis: a significant reduction of the splanchocranium on account of the neurocranium”. Med Hypotheses. 73 (3): 280—3. PMID 19442453. doi:10.1016/j.mehy.2009.03.045. 
  23. ^ Morgan, Elaine (1997). The Aquatic Ape Hypothesis. Souvenir Press. ISBN 978-0-285-63518-0. 
  24. ^ Meier, R (2003). The complete idiot's guide to human prehistory. Alpha Books. стр. 57—59. ISBN 978-0-02-864421-9. 
  25. ^ Montagu, A. (1989). Growing Young. Bergin & Garvey: CT.
  26. ^ Choi, Charles Q. (1. 7. 2009). „Being More Infantile May Have Led to Bigger Brains”. Scientific American. 
  27. ^ Gould, S.J. (1996). The mismeasure of man. Norton and Company: NY.
  28. ^ Jean-Baptiste de Panafieu, P. (2007). Evolution. Seven Stories Press, USA.
  29. ^ Jones, Doug (1995). „Sexual Selection, Physical Attractiveness, and Facial Neoteny: Cross-cultural Evidence and Implications”. Current Anthropology. 36 (5): 723—48. JSTOR 2744016. doi:10.1086/204427. 
  30. ^ Leistritz, F. NCBI. Werner Syndrome. Приступљено Jun 2, 2011, from „Archived copy”. Архивирано из оригинала 18. 1. 2017. г. Приступљено 31. 8. 2017. 
  31. ^ Opitz, John M.; Gilbert-Barness, Enid F. (2005). „Reflections on the pathogenesis of Down syndrome”. American Journal of Medical Genetics. 37: 38—51. PMID 2149972. doi:10.1002/ajmg.1320370707. 
  32. ^ Fuente: Series de porcentajes obtenidas en un amplio estudio realizado por el CMD (Centro Médico Down) de la Fundación Catalana del Síndrome de Down Архивирано 2011-05-28 на сајту Wayback Machine, sobre 796 personas con SD. Estudio completo en Josep M. Corretger et al (2005). Síndrome de Down: Aspectos médicos actuales. Ed. Masson, para la Fundación Catalana del Síndrome de Down. ISBN 978-84-458-1504-5. str. 24-32.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Nos na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нос&oldid=27554364”