Обична веверица
Evropska veverica[2] ili riđa veverica[3] ili samo veverica[4] (lat. Sciurus vulgaris) je vrsta arborealnih veverica iz roda Sciurus. Evropske veverice su svaštojedi, glodari koji žive na prostoru skoro cele Evroazije. Međutim, u Britaniji broj ovih veverica je drastično opao usled uvođenja istočne sive veverice iz Severne Amerike.
| Obična veverica | |
|---|---|
| |
| Sciurus vulgaris | |
Naučna klasifikacija 
| |
| Domen: | Eukaryota |
| Carstvo: | Animalia |
| Tip: | Chordata |
| Klasa: | Mammalia |
| Red: | Rodentia |
| Porodica: | Sciuridae |
| Rod: | Sciurus |
| Vrsta: | S. vulgaris
|
| Binomno ime | |
| Sciurus vulgaris Linnaeus, 1758
| |
| |
| Karta rasprostranjenosti | |
Opis
urediEvropske veverice su dugačke od 19 do 23 centimetara, dok je rep dugačak 15-20 centimetara. Težina tela iznosi od 250 do 340 grama. Polni dimorfizam nije prisutan, a mužjaci i ženke su iste veličine. Nešto je manja od sive veverice koja je dugačka od 25 do 30 cm, a teži od 400 do 800 grama. Veruje se da dugačak rep ima ulogu u održavanju ravnoteže i održavanju pravca veverice pri skakanju od drveta do drveta.
Boja krzna varira od crne do crvene. Stomak je krem bele boje. Dva puta godišnje menjaju krzno; leti je tanje a zimi deblje i tamnije. Između avgusta i novembra im se takođe pojavljuju veliki čuperci na ušima, po kojima se ova vrsta veverica razlikuje od drugih.
Kao i druge arborealne veverice, i evropske imaju oštre, iskrivljene kandže, pomoću kojih se pentraju po drveću.
Razmnožavanje i smrtnost
uredi
Parenje traje kasno u zimu, tokom februara i marta, i leti između juna i jula. Ženka jednom godišnje donese na svet dva okota. Oko tri ili četiri mladih se nalazi u jednom okotu, iako i do šest može da se rodi. Ženka je bremenita 38-39 dana. Mladunčad se rađaju slepi, gluvi i skroz zavise od majke. Na rođenju su teški između 10 i 15 grama. Jedino se ženka brine o potomstvu. Nakon 21 dan dobijaju dlaku, oči i uši im se otvaraju nakon tri do četiri nedelje, a svi zubi su razvijeni kada napune 42 dana. Čvrstu hranu mogu da jedu nakon 40 dana i od tada su spremni da napuste gnezdo u potrazi za hranom. Međutim, sisaju sve dok ne napune 10 nedelja.
Tokom parenja, mužjak utvrđuje da li je ženka „u teranju“ po mirisu kojeg one ostavljaju za sobom. Iako nema udvaranja, mužjak će pratiti i vijati ženku ceo jedan sat kako bi se parili. Obično više mužjaka vija istu ženku, sve dok se dominantni najveći mužjak ne pari s njom. Mužjaci i ženke se pare nekoliko puta sa različitim partnerima. Krupnije ženke, prosečno, rađaju više mladih. Ako je hrana u oskudici, ženke su u stanju da odlože svoj okot. Ženka svoj prvi okot rađa u svojoj drugoj godini života.
Prosečan životni vek evropske veverice je tri godine, iako individualne jedinke mogu poživeti do sedam, a u zatočeništvu do deset godina. Opstanak veverica zavisi od dostupnosti semena drveća u jesen i zimu. Prosečno, 75% do 85% mladih veverica izgine tokom svoje prve zime, a smrtnost je približna 50% tokom naredne zime.[5]
Ekologija i ponašanje
uredi
Evropske veverice žive u zimzelenim šumama i prave gnezda sastavljenih od grančica, lišća, kore drveta i mahovine prečnika 25 do 30 cm. Kao gnezdo koriste i šupljine u drvetu i gnezda od detlića. Ove veverice žive samostalno i nerado dele hranu sa ostalim vevericama. Međutim, zimi, nekoliko veverica deli isto gnezdo kako bi se ugrejali. Iako mužjaci nisu nužno dominantniji nad ženkama, njihova dominacija se zasniva na njihovoj veličini i veličini teritorije i starosti u odnosu na ostale jedinke.[6]
Evropske veverice se prvenstveno hrane semenom šišarki, a mogu da jedu i gljive, ptičja jaja, bobice i mladice grana. Često uklone koru drveta kako bi došli do biljnog soka. Između 60% i 80% svog aktivnog vremena provedu u ishrani i traganju za hranom. Čak skupljaju pečurke i suše ih u šupljini drveća.[7] Tokom oskudice, veverice hranu zakopavaju u rupe na tlu ili je skladište na tajnom mestu. Iako evropske veverice zapamte gde su sakrile hranu, njihova orijentaciona memorija je manje precizna i trajnija nego kod sive veverice[8]. Zbog toga, one moraju da traže tu sakrivenu hranu, a nekad ih nikad ni ne pronađu. Teritorije hranjenja se preklapaju kod evropskih veverica.
Aktivne su u jutro i u kasno poslepodne do uveče. Tokom dana obično miruju u svojim gnezdima, izbegavajući toplotu i ptice grabljivice koje vrebaju u to vreme. Tokom zime, ako je vreme veoma hladno, one će ceo dan provesti u gnezdu.
Arborealne grabljivice uključuju omanje sisare kao što su kuna zlatica, divlja mačka i hermelin koje se hrane mladima u gnezdu. Od ptica, to su sove i jastrebovi koji takođe love ove veverice. riđe lisice, psi i mačke vrebaju veverice dok borave na tlu.
Status
uredi
Evropska veverica je zaštićena u skoro celoj Evropi. Na IUCN Crvenoj listi je svrstana u kategoriju NT (Niži stepen opasnosti - skoro ugroženi takson). U krajevima gde su brojne populacije veverica, love je zbog krzna. U Velikoj Britaniji, broj evropskih veverica je drastično opao - veruje se da ispod 140.000 jedinki tamo živi[9], dok je od tog broja približno 85% u Škotskoj. Ishod ove ekološke krize je uvođenje severnoameričke sive veverice (Sciurus carolinensis) i smanjenje prirodnog staništa.
Postoji nekoliko razloga zbog čega siva ugrožava opstanak evropske veverice: siva veverica lako može da svari žireve, dok evropska ne može; siva prenosi zarazu zvanu veveričji parapoksvirus koja ima fatalne posledice po evropske veverice; kada se evropske veverice dovedu pod pritisak, nisu u stanju da se razmnožavaju tako često.
Podvrste
urediOpisano je preko 40 podvrsta evropskih veverica, dok je status nekih podvrsta neizvestan. Sidorovič (Sidorowicz 1971)[10][11] prepoznaje 16 podvrsta, ova podela i služi kao osnovna klasifikacija vrste.
Galerija slika
uredi-
Veverica u Diseldorfskom zoo-vrtu -
Portret evropske veverice -
Posebno se ističu dugačke uši -
Evropska veverica na drvetu
Reference
uredi- ^ Shar, S., Lkhagvasuren, D., Bertolino, S., Henttonen, H., Kryštufek, B. & Meinig, H. (2016). „Sciurus vulgaris (errata version published in 2017)”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2020.1. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 9. 4. 2020. Baza podataka uključuje i dokaze o riziku ugroženosti.
- ^ Mirić Đ. 1969. Predlog srpskohrvatske nomenklature jugoslovenskih sisara (Mammalia). glasnik Prirodnjačkog muzeja u Beogradu B-24: 161—173.
- ^ „Sisari posebni deo (2)” (PDF). Univerzitet u Beogradu - Poljoprivredni fakultet. str. 237. Arhivirano iz originala (PDF) 08. 04. 2018. g. Pristupljeno 08. 04. 2018.
- ^ „Pravilnik o proglašavanju lovostajem zaštićenih vrsta divljači”. demo.paragraf.rs.
- ^ Gurnell, J. 1983, Squirrel numbers and the abundance of tree seeds. Mammal Review. 13:133–148
- ^ Wauters, L., C. Swinnen, and A. A. Dhondt. 1992, Activity budget and foraging behaviour or red squirrels (Sciurus vulgaris) in coniferous and deciduous habitats. Journal of Zoology 227:71–86
- ^ „Red Squirrel eating of all things, a Mushroom”. Arhivirano iz originala 27. 09. 2007. g. Pristupljeno 14. 7. 2007.
- ^ Macdonald, I. M. V. (1997). Field experiments on duration and precision of grey and red squirrel spatial memory. Animal Behaviour 54:879-891.
- ^ [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (28. фебруар 2008)
- ^ Sidorowicz, J. 1971, Problems of subspecific taxonomy of squirrel (Sciurus vulgaris L.) in Palaearctic: Zoologischer Anzeiger. 187:123–142.
- ^ Lurz, P.W.W. et al. 2005. Sciurus vulgaris. Mammalian Species 769:1–10
