Википедија

Огледало (film iz 1975)

Ogledalo (rus. Зеркало) je ruski umetnički film iz 1975. u režiji Andreja Tarkovskog. Delimično je autobiografski, nekonvencionalno strukturisan i uključuje pesme koje je komponovao i čitao rediteljev otac, pesnik Arsenij Tarkovski. U filmu igraju Margarita Terjohova, Ignat Danilcev, Ala Demidova, Anatolij Solonicin, supruga Tarkovskog Larisa Tarkovskaja i njegova majka Marija Višnjakova. Inokentij Smoktunovski je nario nah, a Eduard Artemjev usputnu muziku i zvučne efekte.

Ogledalo
Žanrdrama
RežijaAndrej Tarkovski
ScenarioAleksandar Mišarin
Andrej Tarkovski
ProducentErik Vajsberg
Glavne ulogeMargarita Terehova
Larisa Tarkovskaja
Oleg Jankovski
Filip Jankovski
MuzikaEdvard Artemjev
Direktor
fotografije		Georgi Rerberg
MontažaLjudmila Fejginova
Producentska
kuća		Мосфильм
Godina1975.
Trajanje108 minuta
ZemljaSSSR
Jezikruski, španski
IMDb veza

Ogledalo je struktuirano kao oblik nelinearne naracije, čiji glavni koncept datira iz 1964. godine ali je podvrgnut višestrukim revizijama scenarija Tarkovskog i Aleksandra Mišarina. Odvija se oko sećanja umirućih pesnika na ključne trenutke svog života i sovjetske kulture. Film kombinuje savremene scene sa sećanjima iz detinjstva, snovima i snimcima iz vesti. Njegov vizuelni identitet prelazi između filma u boji, crno-belog i sepije. Labavi tok vizuelno oniričkih slika u filmu poređen je sa tehnikom toka svesti u modernističkoj književnosti.

Ogledalo je u početku polarizovalo kritičare i publiku, pri čemu su mnogi smatrali da je narativ neshvatljiv. Reputacija ovog dela je porasla nakon prikazivanja i sada se smatra jednim od najvećih filmova svih vremena, zauzimajući devetnaesto mesto u anketi kritičara Sight & Sound iz 2012. i deveto u anketi režisera.[1][2] Takođe je našla naklonost mnogih Rusa za koje ostaje najomiljenije delo Tarkovskog.[3]

Radnja uredi

  Upozorenje: Slede detalji zapleta ili kompletan opis filma!

Struktura i sadržaj uredi

Ogledalo prikazuje misli, emocije i sećanja Alekseja, ili Aljoše (Ignat Daniljev), i svet oko njega kao deteta, adolescenta i četrdesetogodišnjaka. Odrasli Aleksej se samo nakratko vidi, ali je prisutan kao glas u nekim scenama, uključujući suštinske dijaloge. Struktura filma je diskontinuirana i nehronološka, bez konvencionalnog zapleta, i kombinuje incidente, snove i sećanja zajedno sa nekim snimcima iz vesti.[4] Film prikazuje tri različita vremenska okvira: predratno (1935), ratno (1940-e) i posleratno (1960-e ili 70-e).

Ogledlao se u velikoj meri oslanja na detinjstvo Tarkovskog. Istaknuta su sećanja poput evakuacije iz Moskve na selo tokom rata, povučenog oca i sopstvene majke, koji je zapravo radio kao lektor u štampariji.

Sinopsis uredi

Film počinje tako što Aleksejev sin adolescent Ignat uključuje televiziju i gleda kako lekar pregleda čoveka koji muca, koji konačno uspeva da natera svog pacijenta da bez ometanja kaže: „Mogu da pričam“. Nakon uvodnih naslova, scena je smeštena na selu u predratna vremena u kojoj Aleksejeva majka Marija, koja se takođe zove Maša i Marusija, razgovara sa doktorom koji slučajno prolazi. Vide se eksterijer i unutrašnjost seoske kuće Aleksejevog dede. Mladi Aleksej, njegova majka i sestra gledaju kako gori porodična štala. U sekvenci iz snova, Marija pere kosu.

Sada u posleratnom periodu, Aleksej se čuje kako telefonom razgovara sa svojom majkom Marijom dok se vide sobe jednog stana. Vraćajući se na predratni vremenski okvir, Marija se vidi kako mahnito žuri na svoje radno mesto kao lektor u štampariji. Brine se zbog greške koju je možda previdela, ali je teši njena koleginica Liza (Ala Demidova), koja je potom naizgled svodi do suza uz tešku kritiku. Još u posleratnom periodu, Aleksej se svađa sa bivšom ženom Natalijom, koja se od njega razvela i koja živi sa njihovim sinom Ignatom. Nakon toga slede scene iz filmskih vesti iz Španskog građanskog rata i uspona balonom u SSSR-u.

U sledećoj sceni, smeštenoj u Aleksejevom stanu, Ignat se susreće sa stranom ženom koja sedi za stolom. Na njen zahtev, Ignat čita odlomak iz Puškinovog pisma i prima telefonski poziv od oca Alekseja. Ignat odgovara na kucanje na vratima. Ispostavlja da je žena koja kaže da ima pogrešan stan. Kada se Ignat vrati ženi za stolom, ona je nestala. Prebacivši se na ratno vreme, adolescent Aleksej je prikazan kako prolazi obuku iz puške sa grubim instruktorom, paralelno sa prikazanim snimcima iz filmskih vesti o Drugom svetskom ratu i sukobu na kinesko-sovjetskoj granici. Pre rata, Marija posećuje svog komšiju sa Aleksejem da traži toaletne potrepštine. Žena upoznaje Mariju sa svojim sinom i traži da zakolje petla, što ona i čini.

Prikazan je ponovni susret Alekseja i njegove sestre sa ocem na kraju rata. Film se zatim vraća na svađu između Alekseja i njegove supruge Natalije, u posleratnoj sekvenci. Priča ponovo prelazi na predratno vreme, vizure seoske kuće i okolnog sela praćene su sekvencom iz snova koja prikazuje Mariju koja levitira.

Filmska priča zatim prelazi u posleratno vreme, prikazujući Alekseja očigledno na samrtnoj postelji usled misteriozne bolesti, gde drži malu pticu. Poslednja scena filma je u predratnom vremenskom periodu, prikazuje trudnu Mariju, kadrovi su ispreplitani sa scenama koje prikazuju Mariju kao staru i malu.

Glumačka podela uredi

Nekoliko likova u filmu igraju isti glumci.

  • Filip Jankovski kao dete Aleksej
  • Ignat Danilcev kao adolescent Aleksej i Ignat, Aleksejev sin
  • Inokentij Smoktunovski kao odrasli Aleksej (samo glas)
  • Margarita Terjohova kao mlada Marija/Maša/Marusija (Aleksejeva majka) i Natalija (Aleksejeva žena)
  • Marija Višnjakova (stvarna majka Tarkovskog) kao starica Marija
  • Oleg Jankovski kao Aleksejev otac
  • Alla Demidova kao Liza, Marijina prijateljica u štampariji
  • Anatolij Solonicin kao sudski lekar i pešak
  • Nikolaj Grinko kao direktor štamparije
  • Jurij Nazarov kao vojni instruktor
  • Tamara Ogorodnikova kao dadilja i čudna žena za stolom za čaj
  • Larisa Tarkovskaja kao Nadežda, Aleksejeva komšinica
  • Arsenij Tarkovski kao narator/pesnik (samo glas)
  • Olga Kizilova kao crvenokosa devojka

Produkcija uredi

Pisanje uredi

Koncept Ogledala datira još iz 1964. godine, kada je Tarkovski zapisao svoju ideju za film o snovima i sećanjima čoveka, ali bez da se čovek pojavi na ekranu kao u konvencionalnom filmu. Prvi delovi Ogledala napisane su dok je Tarkovski radio na Andreju Rubljovu. Ovi delovii su objavljene kao kratka priča pod naslovom Beli dan 1970. godine. Naslov je preuzet iz pesme njegovog oca Arsenija Tarkovskog iz 1942. godine. Godine 1968, nakon što je završio Andreja Rubljova, Tarkovski je otišao u odmaralište za filmadžije u Rjepinu sa namerom da zajedno sa Aleksandrom Mišarinom napiše scenario za Ogledalo. Scenario je nazvan Ispovest i predložen je filmskoj komisiji u <i>Госкину</i>. Iako je sadržavao popularne teme – na primer, herojska majka, rat i patriotizam – predlog je odbijen. Glavni razlog je najverovatnije bila složena i nekonvencionalna priroda scenarija. Štaviše, Tarkovski i Mišarin su jasno rekli da ne znaju koja će biti konačna forma filma – to je trebalo da se utvrdi u procesu snimanja.[5]

Pošto je filmski komitet odbio scenario, Tarkovski je nastavio da snima film Solaris. Ali njegovi dnevnički zapisi pokazuju da je i dalje bio nestrpljiv da snimi film. Konačno, scenario je odobrio novi šef Goskina Filip Ermaš u leto 1973. Tarkovskom je dat budžet od 622.000 sovjetskih rubalja i 7.500 metara Kodak filmske trake, što odgovara 110 minuta.[6]

Kasting uredi

U početku je Tarkovski razmatrao Alu Demidovu i švedsku glumicu Bibi Andersson za ulogu majke. Na kraju je izabrana Margarita Terekhova.[7]

Snimanje uredi

Glavno snimanje počelo je krajem jula 1973.[8] i završilo se u martu 1974. Scene na otvorenom snimane su u Tutškovu kod Moskve, a scene u zatvorenom su snimane u studiju Mosfilm.[9] Naturalistički stil filma zahtevao je od Margarite Terehove da se potpuno odrekne šminke.[10]

Završeni film je prvobitno odbio Filip Ermaš, šef Goskina u julu 1974. godine. Jedan od razloga bio je što je film nerazumljiv. Tarkovski je bio besan zbog tog poteza i čak se vodio mišlju da ode u inostranstvo i snimi film van Sovjetskog Saveza. Goskino je na kraju odobrio Ogledalo bez ikakvih promena u jesen 1974.[11]

Prikazivanje uredi

Ogledalo nikada nije imao zvaničnu premijeru i imao je samo ograničeno izdanje druge kategorije sa samo 73 primerka. Iako je zvanično najavljen za septembar 1975. godine, prikazan je već u martu 1975. godine.

Prijem i nasleđe uredi

Kada su kritičari Mosfilma u novembru 1974. zamoljeni da ocene Ogledalo, utisci su bili podeljeni.[12] Neki su ga posmatrali kao veliko delo koje bi se moglo bolje razumeti kroz analizu budućih generacija; drugi su film diskvalifokvali etiketiravši ga kao nefokusirani neuspeh i verovali da će čak i kulturniji gledaoci smatrati da je njegova priča nerazumljiva. Ovo je rezultiralo veoma ograničenom distribucijom.[13] Mnogi članovi publike napuštali su bioskopske projekcije, ali oni koji su pozitivno ocenjiavali film bili su vatreni u svojim pohvalama.[14] U članku iz 1975. za The New York Times, Džejms F. Kleriti je izvestio da „u prvom krugu objavljenih recenzija, u kojima su neki kolege filmski stvaraoci gospodina Tarkovskog oceninjavali njegov novi rad, ima mnogo pohvala, pomešanih sa kritika nekih delova filma“.[15] <i>Госкино</i> nije dozvolio da film bude prikazan na Kanskom festivalu. Generalni direktor festivala, Moris Besi, imao je saosećanja ka situaciji u kojoj se našao Tarkovski. Nakon što je čuo da Ogledalo neće moći da bude prikazan u Kanu, bezuspešno je zapretio da neće prihvatitii niti jedan drugi sovjetski film.[16]

Ogledalo ima pozitivnu ocenu od 100% na portalu Rotten Tomatoes, na osnovu 23 recenzije, i prosečnu ocenu od 9,1/10.[17]

Ogledalo se danas često ubraja među najbolje filmove svih vremena. U anketi reditelja Sight &amp; Sound iz 2012. Ogledalo je zauzzelo 9. mestlo na listi najboljih filmova svih vremena. U paralelnoj anketi filmskih kritičara, film zauzima 19. mesto. Reditelj Ashim Ahluvalia je takođe uvrstio film u svoju ličnu desetku napisavši: „Ogledalo nudi epsku hipnoterapiju i neke od najlepših kadrova na celuloidu ikada snimljenih“.[18] Dok je za istu anketu, Vil Self tvrdio da je to i dalje „najlepši film ikada snimljen“.[19] Piter Bredšo iz Gardijana nazvao ga je „zapanjujućim delom” i opisao mnoge njegove slike kao „transcendentalno briljantne”.[20] U Britanskom filmskom institutu, film je naglašen kao „delo kumulativnog, ritmičkog efekta“, a njegov nekonvencionalni narativ je zaslužan za to što je „uveo poetsku i bogato aluzivnu formu“.[21] Reditelj Mihael Haneke je glasao za Ogledalo u anketi reditelja Sight and sound iz 2002. (gde je film bio na 16. mestu)[22][23] i kasnije je rekao da je video fikm najmanje 25 puta.[24][25] U anketi kritičara iz 2002. zauzeo je 35. mesto.[26] Film je 2018. godine bio na 20. mestu Bi -Bi-Sijeve liste 100 najvećih filmova na stranom jeziku, prema glasanjuu 209 filmskih kritičara iz 43 zemlje.[27]

Interpretacije uredi

Iako je veoma cenjen, Ogledalo se i dalje smatra zagonetnim. Nataša Sinesios je napisala da je po strukturi bliža muzičkom delu nego narativnom filmu, napominjući da je Tarkovski „uvek tvrdio da je koristio zakone muzike kao organizacioni princip filma... akcenat nije stavljen na logiku, već na formu, toka događaja“.[28] Kritičar Anti Alanen je film označio kao „svemirsku odiseju u unutrašnjost psihe“ i film Tarkovskog U potrazi za iščezlim vremenom .[29] Hauard Hempton je tvrdio da je centralna tema dela „neizbežna postojanost prošlosti “.[30]

Reference uredi

  1. ^ „Sight & Sound 2012 Polls | BFI”. explore.bfi.org.uk. Arhivirano iz originala 2012-08-16. g. Pristupljeno 2015-10-19. 
  2. ^ „Sight & Sound Revises Best-Films-Ever Lists”. studiodaily. 1. 8. 2012. Arhivirano iz originala 05. 02. 2021. g. Pristupljeno 1. 8. 2012. 
  3. ^ Synessios 2001.
  4. ^ Timo Hoyer: Filmarbeit – Traumarbeit.
  5. ^ Tarkovsky, Andrei (1999). William Powell, ur. Collected Screenplays. London: Faber & Faber. 
  6. ^ Tarkovsky, Andrei (1991). Time Within Time: The Diaries 1970–1986. Prevod: Kitty Hunter-Blair. Calcutta: Seagull Book. str. 77 (July 11, 1973). ISBN 978-81-7046-083-1. 
  7. ^ Tarkovsky, Andrei (1991). Time Within Time: The Diaries 1970–1986. Prevod: Kitty Hunter-Blair. Calcutta: Seagull Book. str. 41 (August 20, 1971). ISBN 978-81-7046-083-1. 
  8. ^ Synessios 2001, str. 27
  9. ^ Tarkovsky, Andrei (1991). Time Within Time: The Diaries 1970–1986. Prevod: Kitty Hunter-Blair. Calcutta: Seagull Book. str. 78, 92—93 (September 30, 1973 & March 8, 17, 1974). ISBN 978-81-7046-083-1. 
  10. ^ Gordon, Dmitry. Margarita TEREHOVA: "Rubitь golovu petuhu? S kakoй stati? Я že artistka, a ne эtot samый — kak ego? — živoder" [Margarita Terekhova, "Cut the head of a rooster? For what reason? I'm an actor, and not the - what is it? - flayer "] (na jeziku: ruski). Bulvar Gordona. Arhivirano iz originala 12. 08. 2022. g. Pristupljeno 13. 05. 2022. 
  11. ^ Tarkovsky, Andrei (1991). Time Within Time: The Diaries 1970–1986. Prevod: Kitty Hunter-Blair. Calcutta: Seagull Book. str. 96—97 (July 27, 29 & August 1, 1974). ISBN 978-81-7046-083-1. 
  12. ^ Steffen, James. „The Mirror”. Turner Classic Movies, Inc. Arhivirano iz originala 12. 3. 2017. g. Pristupljeno 3. 5. 2022. „The finished film was widely criticized for being too 'elite' and private for what was supposed to be a 'mass' art form.” 
  13. ^ Synessios 2001, str. 114–115.
  14. ^ Synessios 2001, str. 116.
  15. ^ Clarity, James F. (13. 4. 1975). „NEW FILM STIRS SOVIET AUDIENCE: 'Mirror' by Tarkovsky Is Unorthodox and Popular”. The New York Times. Arhivirano iz originala 12. 3. 2017. g. Pristupljeno 3. 5. 2022. 
  16. ^ Tarkovsky, Andrei (1991). Time Within Time: The Diaries 1970–1986. Prevod: Kitty Hunter-Blair. Calcutta: Seagull Book. str. 106—109 (March 2, April 8, 11, 1975). ISBN 978-81-7046-083-1. 
  17. ^ „The Mirror”. Rotten Tomatoes. Pristupljeno 3. 5. 2022. 
  18. ^ „Ashim Ahluwalia”. British Film Institute. Pristupljeno 3. 5. 2022. 
  19. ^ „Looking In, Looking Out Film Festival”. The Quietus. 2012-06-27. Pristupljeno 2012-06-29. 
  20. ^ Bradshaw, Peter (13. 8. 2004). „Mirror”. The Guardian. Pristupljeno 9. 3. 2017. 
  21. ^ „Mirror (1974)”. British Film Institute. Pristupljeno 9. 3. 2017. 
  22. ^ „Sight & Sound 2002 Directors' Greatest Films Poll”. listal.com. Pristupljeno 3. 5. 2022. 
  23. ^ „Sight & Sound Top Ten Poll 2002 The Rest of Director's List”. old.bfi.org.uk. Arhivirano iz originala 01. 02. 2017. g. Pristupljeno 3. 5. 2022. 
  24. ^ „Happy Haneke”. The New Yorker. 
  25. ^ „Michael Haneke: "Art doesn't offer answers, only questions"”. Salon. 
  26. ^ „Sight & Sound Top Ten Poll 2002: The rest of the critics' list”. Sight & Sound. British Film Institute. Arhivirano iz originala 15. 5. 2012. g. Pristupljeno 24. 4. 2009. 
  27. ^ „The 100 Greatest Foreign Language Films”. British Broadcasting Corporation. 29. 10. 2018. Pristupljeno 10. 1. 2021. 
  28. ^ Redwood 2010, str. 63.
  29. ^ „Antti Alanen”. British Film Institute. Pristupljeno 10. 3. 2017. 
  30. ^ „Howard Hampton”. British Film Institute. Pristupljeno 10. 3. 2017. 

Literatura uredi

  • Tarkovsky, Andrei (1999). William Powell, ur. Collected Screenplays. London: Faber & Faber. 

Dalje čitanje uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Огледало_(филм_из_1975)&oldid=27678115”