Википедија

Океанска белоперка

Okeanska beloperka (lat. Carcharhinus longimanus) veliki je pelagijalski morski pas koji živi u tropskim i umereno toplim morima. Njegovo telo se ističe po dugim belim i zaobljenim perajima. Iako je spora, ova vrsta dosta je agresivna, napada druge riblje vrste, ali i ljude.[3] Nedavna istraživanja pokazala su da populacija okeanske belorepke drastično opada, jer je njeno veliko peraje cenjeno kao glavni sastojak supe.[4]

Okeanska beloperka
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Chondrichthyes
Red: Carcharhiniformes
Porodica: Carcharhinidae
Rod: Carcharhinus
Vrsta:
C. longimanus
Binomno ime
Carcharhinus longimanus
(Poey, 1861)
Sinonimi[2]
  • Carcharias obtusus (Garman, 1881)
  • Squalus longimanus (Poey, 1861)
  • Carcharias longimanus (Poey, 1861)
  • Pterolamiops longimanus (Poey, 1861)
  • Carcharinus longimanus (Poey, 1861)
  • Squalus maou (Lesson, 1831)
  • Carcharhinus maou (Lesson, 1831)
  • Carcharias insularum (Snyder, 1904)
  • Pterolamiops magnipinnis (Smith, 1958)
  • Pterolamiops budkeri (Fourmanoir, 1961)

Taksonomija i stanište uredi

Ovu vrstu otkrio je 1831. godine prirodnjak Rene Leson koji ju je nazvao Carcharhinus maou.[5] Nakon toga vrstu je 1861. godine opisao kubanac Filipe Poj i nazvao je Squalus longimanus.[5] Dugo se za ovu vrstu koristio naziv Pterolamiops longimanus, a longimanus se odnosi na veliko peraje ove ribe, a na latinskom jeziku znači „duge ruke”.[6][6] Prema međunarodnoj zoološkoj komisiji objavljeno je da bi zvanični naučni naziv za ovu vrstu trebao da glasi Carcharhinus maou, međutim Lesonovo ime ostalo je zaboravljeno pa je Carcharhinus longimanus i dalje široko prihvaćeno.[7]

Ova vrsta zastupljena je u dubinama okeana na temperaturi većoj od 18 °C, a preferira vode kojima su temperature između 20 i 28 °C i područja na kojima je temperatura nešto manja od navedenih.[2] Nekada je okeanska beloperka bila rasprostranjena širom sveta, ali po poslednjim studijama, njen broj se drastično smanjio.[1][4] Tokom analize koja je trajala od 1992. do 2000. godine i obuhvatila severozapadni, zapadni i centralni deo Atlantskog okeana, procenjeno je da je u ovom periodu na ovom prostoru 70% manje jedinki okeanske beloperke.[1][6][7] U vodama Gulmarna u Švedskoj, septembra 2004. godine viđena je okeanska beloperka dužine 2,3 metara, koja je brzo nakon toga uginula.[8][8][9] Većinu vremena okeanska beloperka provodi na dubini od 150 metara, preferira dubokookeanska područja. Prema podacima, nalaze se na velikim udaljenostima od kopna, a povremeno u njihovoj blizini, u vodama plitkim oko 37 metara oko ostrva Havaji.[10] Za razliku od većine drugih riba, okeanska beloperka nema dnevni ciklus i aktivna je noću. Njen stil plivanja je spor, a peraja su dosta raširena.[6][6][11]

Najznačajnije karakteristike okeanske beloperke su dugačka leđna peraja nalik krilima.[6] Peraja su im znatno veća od peraja drugih morskih pasa i upadljivo zaobljena. Nos joj je zaobljen takođe, a oči kružne sa membranama.[6] Najveća okeanska beloperka ikada ulovljena bila je dužine 4 metara, a većina njih ne prelazi dužinu od 3 metara. Najteži primerak ikada ulovljen imao je 170 kilograma.[12] Ženka je obično do 10 cm veća od mužjaka, a ona dostiže seksualnu zrelost kada bude dužine od 1,8 do 2 metara, dok mužjaci imaju punu zrelost kada su dužine od 1,7 do 1,9 metara.[6][7] U Meksičkom zalivu pedesetih godina 20. veka prosečna težina okeanskih beloperki bila je 86,4 kilograma, a na istom području tokom devedesetih godina 20. veka prosečna težina bila je 56,1 kilogram.[13][14] Većina peraja imaju bele vrhove (mladi primerci, a neki izgube tokom godina). Pored belih vrhova, peraja mogu imati mrlje, a mladi primerci mogu imati crne mrlje po telu. Ova vrsta ima nekoliko vrsta zuba, oni na donjoj čeljusti su tanki i oštri, relativno mali i trogulasti.[6] Između trinaest i petnaest zuba nalazi se sa obe strane simfize. Zubi u gornjoj vilici su takođe trouglasti, ali mnogo veći, ima ih četrnaest do petnaest sa svake strane simfize.[6]

Ishrana i stanište uredi

Okeanska beloperka hrani se belonošcima i košljoribama. Međutim, njena ishrana može biti daleko raznovrsnija i manje selektivnija, poznato je da jede i morske kornjače, ptice, rakove i lešine sisara koji uključuju barakude, tune, Carangidae i mnoge druge.[7] Kada se hrani, okeanska beloperka postaje agresivna.[2][15] Obično je usamljena i sporo se kreće.[16][17] Grupe se formiraju jedino zbog hrane, a razdavajanje u grupe po polu i veličini se ne događa.[7][18]

Sezona parenja održava se tokom leta u severozapadnom delu Atlantskog okeana i u jugozapadnom delu Indijskog okeana, ali su pronađene i ženke u Tihom okeanu sa embrionima tokom cele godine, što sugeriše da je tamo sezona parenja dosta duža.[1][7] Embrioni se razvijaju u materici, a period gestacije je godinu dana. Seksualna zrelost okeanska beloperka dostiže kada bude dužine oko 1,75 m za mužajke i 2 m za ženke.[19][20]

Okeanska beloperka se jede sveža, dimljena, sušena i soljena, a koriti se i njena koža. Podložna je pritisku ribolova u svim vodama koje nastanjuje.[1][7] Istraživač okeana Džejks Kosta opisao je okeansku belorepku kao jednu od najopasnijih od svih morskih pasa.[21][22][23]

Nakon što je 30. jula 1945. godine torpedovan brod USS Indianapolis, većina mornara koji su preživeli, kasnije su preminuli od rana, a ne od ujeda morskih pasa. Međutim, prema izveštajima preživelih koji su objavljeni u nekoliko knjiga, stotine mornara ubijeno je od strane okeanskih beloperki, pre nego što ih je avion primetio.[24] Smatra se da je ova vrsta morskog psa odgovorna za većinu smrti i povreda, a možda i za sve. Takođe, tokom Drugog svetskog rata, brod RMS Nova Scotia pogodila je nemačka podmornica.[20][25] Oko 1000 ljudi je završilo u vodi, a preživela su 192 čoveka, dok su smrtni slučajevi pripisani okeanskoj beloperki.[3][26][27] Tokom druge studije o okeanskim beloperkama u Meksičkom zalivu procenjeno je da je od sredine pedesetih godina 20. veka do devedesetih, okeanskih beloperki manje 99,3%, najviše zbog ribolovne prakse.[4] Zbog velikog broja manje jedinki u svetu, ova vrsta se nalazi u kategoriji kritično ugrožene na Crvenoj listi IUCN. Prema sporazumu Ujedinjenih nacija iz 1995. godine o očuvanju i upravljanju ribljeg fonda, usvojene su mere zaštite ove vrste, a napredak je vidljiv.[1] Od 3. januara 2013. godine ova vrsta morskog psa u potpunosti je zaštićena na Novom Zelandu prema Zakonu o divljini iz 1953. godine.[28][29] Ministarstvo zaštite prirode Novog Zelanda kvalifikovalo je ovu vrstu kao migranta i ugroženu vrstu.[30]

Galerija uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ Rigby, C.L., Barreto, R., Carlson, J., Fernando, D., Fordham, S., Francis, M.P., Herman, K., Jabado, R.W., Liu, K.M., Marshall, A., Pacoureau, N., Romanov, E., Sherley, R.B. & Winker, H. (2019). „Carcharhinus longimanus”. The IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2019: e.T39374A2911619. 
  2. ^ a b v Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ur. (2013). Carcharhinus longimanus” na FishBase-u. [verzija na datum: February 2013]
  3. ^ a b Bass, A.J.; D'Aubrey, J.D.; Kistnasamy, N. (1973). Sharks of the east coast of southern Africa. 1. The genus Carcharhinus (Carcharhinidae) (PDF). Durban: Oceanographic Research Institute. str. 49—55. ISBN 0869890085. Arhivirano iz originala (PDF) 6. 9. 2013. g. 
  4. ^ a b v Baum, J.K. & Myers, R.A. (2004). „Shifting baselines and the decline of pelagic sharks in the Gulf of Mexico” (PDF). Ecology Letters. 7 (3): 135—45. doi:10.1111/j.1461-0248.2003.00564.x. Arhivirano iz originala (PDF) 24. 1. 2012. g. 
  5. ^ a b „Carcharhinus longimanus (Poey, 1861)”. Integrated Taxonomic Information System. Pristupljeno 18. 8. 2008. 
  6. ^ a b v g d đ e ž z i Bester, Cathleen. „Oceanic Whitetip Shark”. Florida Museum of Natural history. Arhivirano iz originala 15. 12. 2012. g. Pristupljeno 22. 7. 2006. 
  7. ^ a b v g d đ e Compagno, Leonard J. V. (1984). Sharks of the World: An annotated and illustrated catalogue of shark species known to date. Vol. 4, Part 2. Carcharhiniformes. Food and Agriculture Organization of the United Nations. str. 484—86, 555—61, 588. ISBN 978-92-5-101383-0. 
  8. ^ a b „Marine Life News”. British Marine Life Study Society. leto 2004. Pristupljeno 3. 9. 2017. 
  9. ^ Eli. „Fishwatcher”. Fishwatcher. Arhivirano iz originala 8. 12. 2005. g. Pristupljeno 6. 2. 2006. 
  10. ^ „Oceanic Whitetip Shark Carcharhinus longimanus (Poey, 1861) in Captivity”. H. F. Mollet. Pristupljeno 15. 5. 2014. 
  11. ^ Stafford-Deitsch, Jeremy (1988). Shark: A Photographer's Story. Sierra Club Books. ISBN 978-0871567338. 
  12. ^ Baum, J.K.; Kehler, D. & Myers, R.A. (2005). „Robust estimates of decline for pelagic shark populations in the northwest Atlantic and Gulf of Mexico”. Fisheries. 30: 27—30. CiteSeerX 10.1.1.417.3687  . 
  13. ^ Lineaweaver, Thomas H. III & Backus, Richard H. (1969). The Natural History of Sharks . Lippincott. 
  14. ^ „Consideration of Proposals for Amendment of Appendices I and II (CoP15 Prop. 16)” (PDF). Convention on International Trade in Endangered Species (CITES). mart 2010. Arhivirano iz originala (PDF) 12. 5. 2013. g. 
  15. ^ Benchley, Peter (2002). Shark Trouble . Random House. ISBN 978-0812966336. 
  16. ^ Marx R.F. (1990). The History of Underwater Exploration. Courier Dover Publications. str. 3. ISBN 978-0-486-26487-5. 
  17. ^ „Online Etymology Dictionary”. Pristupljeno 8. 8. 2006. 
  18. ^ „Home page of NOAA Fisheries Service - Pacific Islands Regional Office”. Arhivirano iz originala 22. 6. 2018. g. Pristupljeno 21. 6. 2018. 
  19. ^ MCGrath, Matt (11. 3. 2013). „'Historic' day for shark protection”. BBC News. Pristupljeno 27. 7. 2013. 
  20. ^ a b Martin, R. Aidan. „Elasmo Research”. ReefQuest. Pristupljeno 6. 2. 2006. 
  21. ^ Cousteau, Jacques-Yves & Cousteau, Philippe (1970). The Shark: Splendid Savage of the Sea. Doubleday & Company, Inc. 
  22. ^ „ISAF Statistics on Attacking Species of Shark”. Flmnh.ufl.edu. 20. 5. 2009. Pristupljeno 5. 7. 2010. 
  23. ^ „Oceanic Whitetip”. howstuffworks.com. 5. 6. 2008. 
  24. ^ Stanton, Doug (2003). In Harm's Way: The Sinking of the USS Indianapolis and the Extraordinary Story of Its Survivors (1st Owl Books izd.). New York: H. Holt. ISBN 978-0-8050-7366-9. 
  25. ^ Helm, Thomas (1969). Shark! Unpredictable Killer of the Sea (6 izd.). Collier Books. 
  26. ^ Egypt: German tourist killed in fourth Sharm el-Sheikh shark attack in a week. telegraph.co.uk (5 December 2010)
  27. ^ US Experts Head to Egypt to Probe Shark Attacks. CBS News (7 December 2010)
  28. ^ „Endangered whitetip sharks to be protected”. New Zealand Government. 27. 9. 2012. Arhivirano iz originala 15. 9. 2016. g. Pristupljeno 27. 9. 2012. 
  29. ^ „Wildlife (Oceanic Whitetip Shark) Order 2012”. New Zealand government gazette. 6. 12. 2012. 
  30. ^ Duffy, Clinton A. J.; Francis, Malcolm; Dunn, M. R.; Finucci, Brit; Ford, Richard; Hitchmough, Rod; Rolfe, Jeremy (2018). Conservation status of New Zealand chondrichthyans (chimaeras, sharks and rays), 2016 (PDF). Wellington, New Zealand: Department of Conservation. str. 9. ISBN 9781988514628. OCLC 1042901090. 

Literatura uredi

  • Backus, Richard H.; Springer, Stewart; Arnold, Edgar L. (1956). „A contribution to the natural history of the white-tip shark, Pterolamiops longimanus (Poey)”. Deep Sea Research (1953) (na jeziku: engleski). 3 (3): 178—188. Bibcode:1956DSR.....3..178B. doi:10.1016/0146-6313(56)90002-8. 
  • Compagno, Leonard J.V. (1984). „Sharks of the World”. FAO Species Catalogue. Rome. 4, Parts 1 and 2. 
  • Compagno, Leonard J.V. (1988). Sharks of the Order Carcharhiniformes. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-08453-4. 
  • Ellis, Richard (1976). The Book of Sharks. New York: Grosset & Dunlap. 
  • Eschmeyer, William N. (1998). Special Publication of the Center for Biodiversity Research and Information. 1—3. California Academy of Sciences. ISBN 978-0-940228-47-4. 
  • Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ur. (2005). Carcharhinus longimanus” na FishBase-у. [верзија на датум: 09 2005]
  • „Sharks: Silent Hunters of the Deep”. Reader's Digest. Sydney. 1989. 
  • Kinzer, J. (1983) Aquarium Kiel: Beschreibungen zur Biologie der ausgestellten Tierarten. Institut für Meereskunde an der Universität Kiel. pag. var.
  • Koli, L. (1990) Suomen kalat. [Fishes of Finland] Werner Söderström Osakeyhtiö. Helsinki. 357 p. (in Finnish).
  • Laffaille, P., E. Feunteun and J.C. Lefeuvre (2000) Composition of fish communities in a European macrotidal salt marsh (the Mont Saint-Michel Bay, France) Estuar. Coast. Shelf Sci. 51(4):429-438.
  • Landbrugs -og Fiskeriministeriet. (1995). Fiskeriårbogen 1996 Årbog for den danske fiskerflåde Fiskeriårbogens Forlag ved Iver C. Weilbach & Co A/S, Toldbodgade 35, Postbox 1560, DK-1253 København K, Denmark. p 333–338, 388, 389 (in Danish).
  • Linnaeus, C. (1758) Systema Naturae per Regna Tria Naturae secundum Classes, Ordinus, Genera, Species cum Characteribus, Differentiis Synonymis, Locis 10th ed., Vol. 1. Holmiae Salvii. 824 p.
  • Munroe, Thomas, A. / Collette, Bruce B., and Grace Klein-MacPhee, eds. 2002 Herrings: Family Clupeidae. Bigelow and Schroeder's Fishes of the Gulf of Maine, Third Edition. Smithsonian Institution Press. Washington, DC, USA. 111–160. ISBN 1-56098-951-3.
  • Muus, B., F. Salomonsen and C. Vibe (1990) Grønlands fauna (Fisk, Fugle, Pattedyr) Gyldendalske Boghandel, Nordisk Forlag A/S København, 464 p. (in Danish).
  • Muus, B.J. and J.G. Nielsen (1999) Sea fish. Scandinavian Fishing Year Book Hedehusene, Denmark. 340 p.
  • Muus, B.J. and P. Dahlström (1974) Collins guide to the sea fishes of Britain and North-Western Europe Collins, London, UK. 244 p.
  • Reid RN, Cargnelli LM, Griesbach SJ, Packer DB, Johnson DL, Zetlin CA, Morse WW and Berrien PL (1999) Atlantic Herring, Clupea harengus, Life History and Habitat Characteristics NOAA Technical Memorandum NMFS-NE-126, NOAA.

Spoljašnje veze uredi

 
Carcharhinus longimanus na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Океанска_белоперка&oldid=27676731”