Википедија

Okupacija Konstantinopolja

Okupacija Konstantinopolja ili okupacija Carigrada (tur. İstanbul'un İşgali) (13. novembar 1918. – 4. oktobar 1923.), je okupacija prestonice Osmanskog carstva, od strane britanskih, francuskih i italijanskih snaga, odvijala se u skladu sa sporazumom sa Mudrosa, kojim je okončano učešće Osmanskog carstva u Prvom svetskom ratu. Prve francuske trupe ušle su u grad 12. novembra 1918., a sledećeg dana stigle su i britanske trupe. Italijanske trupe su se iskrcale u Galati 7. februara 1919.[2]

Okupacija Konstantinopolja

Luj Franše d' Epere ulazi u Bejoglu, 8. februar 1919.
Vreme13. novembar 1918. - 4. oktobar 1923.
Mesto
Konstantinopolj (Istanbul)
Ishod Privremena okupacija Konstantinopolja nakon Prvog svetskog rata od strane Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske i Italije.
Sukobljene strane

Ujedinjeno Kraljevstvo Ujedinjeno Kraljevstvo

Treća francuska republikaFrancuska

Italija
Grčka		 Osmansko carstvo Turski nacionalni pokret
Komandanti i vođe
Ujedinjeno Kraljevstvo Somerset Kaldorp
Ujedinjeno Kraljevstvo Džordž Majln
Treća francuska republika Luj Franše d’Epere
Karlo Sforca [2]
Eftimios Kanelopulos		 Osmansko carstvo Ali Sait-paša Selahatin Adil-paša
Jačina

Kopnene snage 13. novembra 1918.:[3]
Ujedinjeno Kraljevstvo 2,616 vojnika, Treća francuska republika 540 vojnika, 470 vojnika (Ukupno: 3,626 vojnika)

Kopnene snage 5. novembra 1919.:[4]
Ujedinjeno Kraljevstvo: 27,419 vojnika (27 artiljerijskih baterija, 160 machine guns)
Treća francuska republika: 19,069 vojnika (30 cannons, 91 mitraljeza)
: 3,992 vojnika
: 795 vojnika (160 mitraljeza)
Ukupno: ~51,300 vojnika (411 mitraljeza, 57 artiljerijskih oruđa)

Mornarica:
13. novembar 1918.: 50[5]-61[6] ratnih brodova

15. novembar 1918.: 167 ratnih brodova+ pomoćni brodovi[7][8]

Savezničke trupe su okupacionu zonu podelile na osnovu delova Konstantinopolja i organizovale savezničku vojnu upravu početkom decembra 1918. Okupacija je imala dve faze: početna faza u skladu sa Primirjem sa Mudrosa počela je 1920. formalnim Sevrskim sporazumom. Konačno, Lozanski mir 1923., potpisan 24. jula 1923., označio je kraj okupacije. Poslednje savezničke trupe napustile su grad 4. oktobra 1923., a prve turske trupe, kojim je komandovao Šukru Naili-paša (3. korpus), svečano su ušle u grad 6. oktobra 1923. Od tada se svake godine 6. oktobar obeležava kao Dan oslobođenja Istanbula (turski: İstanbul'un Kurtuluşu).[9]

Grad je 1918. po prvi put promenio tursku vlast od pada Carigrada 1453. Okupacija grada zajedno sa grčkom okupacijom Smirne dovela je do mobilizacije Turskog nacionalnog pokreta i početka Turskog rata za nezavisnost.[10]

Pozadina uredi

 
Grčki avijatičari na aerodromu u San Stefanu, nakon Primirja sa Mudrosa

Osmanlije su procenile da je stanoviništvo u Konstantinopolju 1920. godine brojilo između 800,000 i 1.200.000 stanovnika, prikupljanjem statističkih podataka od različitih verskih tela. Na nesigurnost u proceni su uticale nebrojane ratne izbeglice i neslaganje oko granica grada. Polovina stanovništva ili nešto manje su bili muslimani, ostatak su uglavnom činili grčki pravoslavci, jermenski pravoslavci, i jevreji koji su pre rata imali znatan udeo u zapadnoevropsku populaciju stanovništva.[11]

Legalnost okupacije uredi

Primirje sa Mudrosa, zaključeno 30. oktobra 1918. godine, koje je označilo kraj učešća Osmanskog carstva u Prvom svetskom ratu, pominje okupaciju Bosforske i Dardanelijske tvrđave. Somerset Kaldorp, britanski predstavnik, je 30. oktobra 1918. godine izjavio da Trojna antanta nema nameru da ruši tursku vladu ili da je stavlja pod okupacijom "okupiranjem Konstantinopolja".[12] Ovo verbalno obećanje i nespominjanje okupacije Konstantinopolja u primirju nije promenilo realno stanje Osmanskog carstva. Admiral Somerset Kaldorp predstavlja britansku poziciju kao "nenaklonjenu nijednom Turčinu".[13] Osmanska strana se vratila iz prestonice sa posebnim pismom od Kaldorpa, upućenog Raufu Orbeju, u kom u ime britanske vlade obećava da će okupacija britanskih i francuskih vojnika biti usmerena samo na utvrđenja na moreuzima. A mali broj osmanskih vojnika mogao bi da ostane na okupiranim područjima kao simbol suvereniteta.[14]

Sultanova pozicija uredi

Prema rečima Ser Horasa Rambolda 9-og baroneta, britanskog ambasadora u Konstantinopolju (1920–1924), sultan Mehmed VI nikada nije shvatio ili prihvatio kemalizam, nacionalnu perspektivu Turskog nacionalnog pokreta. Nikada nije shvatio značaj vojno-političkih događaja koji su usledili nakon Primirja sa Mudrosa, ali nije ni shvatao da je podela Osmanskog carstva bila odraz njegovog zatočeništva. Prema njemu, on i njegov blizak krug ljudi su predstavljali volju svih Turaka. Međutim postojala je grupa pravih Turaka koji su bili lojalni i radili su da spasu carstvo po svaku cenu. Najvjerovatnije na osnovu njihovih individualnih aktivnosti, neki od turskih revolucionara su pali u / van sultanove definicije Turka. Takođe, prema Ramboldu, sultan je tvrdio da je Mustafa Kemal bio makedonski revolucionar nepotvrđenog porekla, Bekir Kunduh je bio Osetinac i da su drugi individualni revolucionari bili Albanci, Čerkezi, itd. Štaviše, Rambold je tvrdio da je sultan smatrao da će otpor protiv saveznika uz podršku boljševika dovesti Tursku do iste sudbine kao i Azerbejdžansku Demokratsku Republiku, koja je postala Azerbejdžanska SSR. Ideologija koja stoji iza sultanove percepcije događaja imala je sasvim drugačiji pogled na dešavanja.

U narednim godinama, Enver-paša je otišao u Moskvu a kasnije u srednju Aziju, gde je njegova krajnja namera bila da povrati vlast (protiv saveznika) uz pomoć boljševika kroz organizaciju Saveza islamskih revolucionarnih društava i spajanju sa Partijom narodnog saveta. Turski nacionalni pokret nije ustupio mesto boljševicima, već su sklopili mir sa saveznicima. Enver-paša je ubijen u borbi protiv Crvene armije. Ataturkove reforme ukinule su kalifat a Kalifatski pokret nije uspeo da spase osmanskog kalifa.

Vojna administracija uredi

 
Oklopna krstarica Averof grčke mornarice u Bosforu, 1919.
 
Britanske okupacione snage u luci Karakoj, ispred priobalne tramvajske linije. Zgrada u secesionom stilu u pozadini je štab Turske primorske linije (Türkiye Denizcilik İşletmeleri).[15]

Saveznici nisu poštovali mirovni sporazum pri zauzimanju osmanskih teritorija. Samo 13 dana nakon Primirja sa Mudrosa, francuska brigada je ušla u Konstantinopolj 12. novembra 1918. Prve britanske trupe ušle su u grad 13. novembra 1918. Početkom decembra 1918., savezničke trupe okupirale su delove Konstantinopolja i uspostavile su savezničku vojnu administraciju.

Italijanski bataljon sa 19 oficira i 740 vojnika se 7. februara 1919. iskrcao u Galati, a dan kasnije su im se pridružili 283 karabinijera, kojima je komandovao pukovnik Kolonel Kaprini. Karabinijeri su preuzeli policijske zadatke.[2]

Francuski general Franše d’Epere je 8. februara 1919. ušao u grad na konju pred kojim su išla dva njegova vojnika. Navodi se da je takvim ulaskom želeo da imitira ulazak Mehmeda II 1453. godine nakon pada Konstantinopolja, i da pokaže da je osmanski suverenitet nad carskim gradom završen.

Komisija je 10. februara 1919. podelila grad na 3 zone upravljanja: Stambul (stari grad) je dodeljen Francuzima, Pera-Galata Britancima, a Kadikoj i Skutari Italijanima.[2]

Somerset Kaldorp, decembar 1918. – avgust 1919. uredi

Nakon primirja, visoki komesar admiral Somerset Kaldorp bio je raspoređen kao vojni savetnik u Konstantinopolju. Njegov prvi zadatak bilo je hapšenje u januaru 1919. godine između 160 i 200 osoba iz vlade Tevfik-paše.[16] Iz te grupe, on je poslao trideset na Maltu (Malteški izgnanici).

Osnivanje vlasti uredi

Britanci su okupili brojne pripadnike stare vlasti i internirali ih na Malti, čekajući suđenje za navodne zločine tokom Prvog svetskog rata. Kaldorp je zatvarao samo turske članove vlade Tevfik-paše i vojno-političke ličnosti. Želeo je da pošalje poruku da je vojna okupacija na snazi i da se nepoštovanje završava grubom kaznom. Njegovi stavovi nisu bili podržani od strane drugih partnera. Francuska vlada im je prigovarala "da za razliku od muslimana-Turaka bugarski, austrijski i nemački prestupnici još uvek nisu uhapšeni niti zlostavljani".[17] Međutim, vlada i sultan su razumjeli poruku. U februaru 1919., saveznici su obavešteni da Osmansko carstvo u saglasnosti sa punim aparatom vlasti prihvata okupacione snage. Bilo koji izvor sukoba (uključujući Jermensko pitanje) istraživala bi komisija, kojoj bi neutralne vlade mogle priložiti dva pravna načelnika.[17] Kaldorpova korespondencija Ministarstvu inostranih poslova bila je: "Preduzeta akcija hapšenja bila je veoma zadovoljavajuća i, mislim, da je zastrašujuće delovala na Odbor za uniju i progres Konstantinopolja".[18]

Rešavanje konflikta uredi

 
Konstantinopolj, 23. maj 1919.: Protest protiv okupacije

Sultan je u potpunosti shvatio Kaldorpovu poruku. Postojala je istočnjačka tradicija darovanja autoriteta tokom ozbiljnih sukoba, ponekad i "padanja glava". Nije bilo višeg cilja od očuvanja integriteta osmanskih institucija. Ako bi se Kaldorpov gnev mogao smiriti time što bi se okrivilo nekoliko članova Odbora za uniju i progres, Osmansko carstvo bi na taj način moglo dobiti blaži tretman na Pariskoj mirovnoj konferenciji.[19] Suđenja su počela u Istanbulu 28. aprila 1919. godine. Tužilaštvo je predstavilo "četrdeset i dva overena dokumenta koja potkrepljuju optužbe, mnoge datume, identifikaciju pošiljaoca šifre i pisma i imena primalaca." [20] Vojni sud je 22. jula nekoliko optuženih proglasio krivim za narušavanje konstitucionalizma i da su odgovorni za masakre.[21] Tokom čitavog perioda osmanskih suđenja od 28. aprila 1919. do 29. marta 1920. godine, ona su se odvijala veoma loše i sa povećanom neefikasnošću, jer su pretpostavljeni krivi ljudi već bili zamišljeni kao žrtva za spas carstva. Međutim, prema okupacionoj vlasti, u pitanju je bila istorijska pravda saveznika. Kaldorp je pisao Londonu: "pokazalo se kao farsa i šteti našem vlastitom prestižu i turskoj vladi".[22] Saveznici su smatrali da su osmanska suđenja predstavljala tragediju pravde, tako da je osmanska pravda morala biti zamenjena sa zapadnom pravdom premeštanjem suđenja na Maltu kao "međunarodni sud". "Međunarodni" sud odbija da koriste bilo koji dokaz predstavljene od strane osmanskih sudova. Kada je međunarodni sud bio organizovan, Kaldorpa je zamenio Džon de Robek. Džon de Robek je rekao u vezi sa suđenjima "da se njihovi dokazi ne mogu zadržati ni u jednom procesu." [23] Svi malteški izgnanici su pušteni.

Novi pokret uredi

 
Savezničke okupacione trupe marširaju duž Grand ru d Pera

Kaldorp je bio uznemiren kada je saznao da je pobednik Galipoljske bitke postao generalni inspektor za Anadoliju, a ponašanje Mustafe Kemala u tom periodu nije išlo u pravcu poboljšanja stvari. Kaldorp je urgirao da Kemal bude opozvan. Zahvaljujući prijateljima i simpatizerima Mustafe Kemala u vladinim krugovima, razvijen je 'kompromis' kojim je moć glavnog inspektora ograničena, bar na papiru. "Generalni inspektor" je bila titula koja nije imala ovlašćenja da komanduje. Kaldorp je počeo da shvata Kemala i njegovu ulogu u osnivanju Turskog nacionalnog pokreta. Zbog toga je 23. juna 1919. poslao izveštaj o Mustafi Kemalu u ministarstvu spoljnih poslova. Njegov izveštaj je primio Džordž Kidson iz istočnog departmana. Kapetan Herst (Britanska armija) u Samsunu je još jednom upozorio Kaldorpa na Turski nacionalni pokret, ali su njegove jedinice zamenjene gurkijskom brigadom.

 
HMS M1 u Konstantinopolju

Kaldorpu je dodeljena druga pozicija i on je 5. avgusta 1919. napustio Konstantinopolj.

 
Death of a Turkish soldier during a British raid against Mızıka watchhouse at Şehzadebaşı on March 16, 1920

Džon de Robek, avgust 1919.–1922. uredi

U avgustu 1919. Džon de Robek zamenio je Somerseta Kaldorpa titulom "vrhovni komandant Mediterana i visoki komesar u Konstantinopolju". Bio je odgovoran za aktivnosti u vezi sa Rusijom i Turskom (Osmansko carstvo-Turski nacionalni pokret).

Džon de Robek je bio veoma zabrinut prkosnim raspoloženjem osmanskog parlamenta. Kada je 1920. stigao, zabrinjavali su ga izvještaji da su znatne zalihe oružja dopirale do turskih revolucionara, od kojih su deo iz francuskih i italijanskih izvora. U jednom od svojih pisama u London, pitao je: "Protiv koga ti izvori rade?"

U Londonu je održana konferencija (februar 1920), na njoj su se vodile rasprave o rešavanju uslova ugovora koji će se ponuditi u San Remu. Džon de Robek je podsetio učesnike da se Anadolija priprema za pokretanje otpora. Bilo je argumenata o "nacionalnom paktu" (Misak-i Mili) koji je dejstvovao, i ako bi se oni učvrstili, trebalo bi više vremena i više resursa za rešavanje slučaja carstva(podela Osmanskog carstva). Pokušao je da ubedi lidere da preduzmu brzu akciju i kontrolišu sultana i vrše pritisak na pobunjenike (iz oba pravca). Ovaj zahtev predstavljao je neugodne probleme na najvišem nivou: obećanja o nacionalnom suverenitetu bila su na stolu a Sjedinjene Države su se brzo povlačile iz pregovora.

Sevrski sporazum uredi

Osmanski parlament 1920. uredi

Novoizabrani osmanski parlament u Konstantinopolju nije priznao okupaciju, formirali su Nacionalni pakt (Misak-i Mili). Usvojili su šest principa, koji su pozivali na samoodređenje, povratak Kostantinopolja, otvaranje moreuza, i abolicija kapitulacije. Dok je u Konstantinopolju, gde je izraženo samoopredeljenje i zaštita Otomanskog carstva, Kalifatski pokret u Indiji pokušao je da utiče na britansku vladu da zaštiti kalifat Osmanskog carstva, iako je to bio uglavnom muslimanski verski pokret, kalifatska borba je postala deo većeg Indijskog pokreta za nezavisnost. Oba ova pokreta (Misak-i Mili i Kalifatski pokret) delili su mnoge ideje na ideološkom nivou, a tokom Londonske konferencije (februar 1920.) saveznici su se usredsredili na ova pitanja.

Osmansko carstvo izgubilo je Prvi svetski rat, ali Misak-i Mili sa lokalnim Kalaftskim pokretom se i dalje borio sa saveznicima.

Solidifikacija podele, februar 1920. uredi

Planovi podele Osmanskog carstva morali su da se učvrste. Na Londonskoj konferenciji 4. marta 1920., Trojna antanta je odlučila da sprovede svoje prethodne (tajne) sporazume koji su dobili formu Sevrskim sporazumom. Pri tom su morali da se uklone svi oblici otpora koji potiču iz Osmanskog carstva (pobunjenici, sultan, itd.). Savezničke vojne snage u Konstantinopolju naredile su da se preduzmu potrebne radnje, takođe i politička strana je pojačala svoje napore da dođe do Sevrskog sporazuma.

Na političkoj strani, pregovore na Sevrskom sporazumu su vodili sa jedne strane grčki predstavnici (Hrišćanska administracija), francusko-jermenski predstavnici (Hrišćanska administracija), predstavnici italijanske okupacione regije (Hrišćanska administracija) i predstavnici Vilsonove Jermenije (Hrišćanska administracija) sa predstavnicima Osmanskog carstva na drugoj strani (Muslimanska administracija). Muslimanski građani Osmanskog carstva smatrali su ovaj plan gubitkom suvereniteta. Britanska obavještajna služba registrovala je Turski nacionalni pokret kao pokret muslimanskih građana Anadolije. Muslimanski nemiri širom Anadolije doneli su britanskoj vladi dva argumenta o novom sporazumu: muslimanska uprava (Osmansko carstvo) nije bila sigurna za hrišćane, Sevrski sporazum bio je jedini način da hrišćani budu sigurni. Sprovođenje Sevrskog sporazuma nije moglo da se desi bez potiskivanja nacionalnog pokreta Mustafe Kemala (turskih revolucionara).

Sa vojnog gledišta Britanci su tvrdili da ako saveznici ne mogu da kontrolišu Anadoliju u tom periodu, mogli bi bar da kontrolišu Konstantinopolj. Plan je korak po korak počinjao od Istanbula, demontiranjem svake organizacije i polako se kretao dublje u Anadoliju. To je značilo suočavanje sa onim što će se nazvati Turski rat za nezavisnost. Od britanskog ministarstva spoljnih poslova zatraženo je da osmisle plan za ublažavanje ovog puta i primene isti plan koji su koristili tokom Arapske pobune. Ova politika razbijanja vlasti razdvajanjem sultana od njegove vlade i dejstvom jednih mileta protiv drugih, kao što je hrišćanski milet nastupao protiv muslimanskog mileta, bila je najbolje rešenje da se koristi minimalna britanska snaga.

Vojna okupacija Konstantinopolja uredi

Raspuštanje parlamenta, mart 1920. uredi

Telegramska kuća je zauzeta 14. marta. U noći 15. marta britanske trupe počele su da zauzimaju ključne zgrade i hapse turske nacionaliste. To je bila veoma neuredna operacija. Deseta divizija i vojna muzička škola su se oduprle hapšenju. Najmanje 10 studenata je ubijeno vatrom britansko-indijskih vojnika. Ukupan broj poginulih je nepoznat. Osmanski parlament se 18. marta sastao i uputio protest saveznicima: "neprihvatljivo je hapšenje pet naših članova", izjavio je parlament. To je označilo kraj osmanskog političkog sistema. Britanski potez prema parlamentu ostavio je sultana kao jedinog upravitelja carstva, bez parlamenta sultan je stajao sam sa Britancima. Počev od 18. marta, sultan je postao marioneta britanskog odeljenja za inostrane poslove, rekavši: "Neće biti nikoga ko je kriv za ono što će uskoro doći", sultan je objavio svoju verziju deklaracije o raspuštanju 11. aprila, nakon što je otprilike 150 političara proterano na Maltu. Raspuštanje parlamenta uslijedilo je nakon upada i zatvaranja časopisa Novi dan (Yeni Gün). Yeni Gün je bio u vlasništvu Junusa Abalioglua, uticajnog novinara, i bio je glavni medijski organ koji je objavljivao vesti spoljnom svetu.

Zvanična deklaracija, 16. mart 1920. uredi

16. marta 1920. godine, trećeg dana neprijateljstava, savezničke snage su proglasile okupaciju:

U pokušaju da spreče širenje turskog nacionalizma, general Džordž Majln i savezničke snage zauzeli su Istanbul.

  • Saveznici su dali garancije da nemaju nameru da preuzmu vladu.
  • Saveznici su nastojali da zadrže moreuze i da zaštite Jermene.
  • Saveznici su ubedili osmansku vladu da osudi turske nacionaliste i poslali su mnoge u izgnanstvo.
  • Sultan je uspostavio vladu Damata Ferida.[24]

Sprovođenje mirovnog sporazuma uredi

Počeci pobune, april – jun 1920. uredi

Britanci su tvrdili da pobunu turskih revolucionara treba da potisnu lokalne snage u Anadoliji uz pomoć britanske obuke i oružja. Kao odgovor na formalni zahtev Britanije, Konstantinopoljska vlada imenovala je izvanrednog generalnog inspektora Anadolije Sulejmana Šefik-pašu i novu Bezbednosnu armiju, Kuva-i Inzibatije, da bi se britanska podrška uspostavila od strane centralne vlade. Britanci su takođe podržavali lokalne gerilske grupe u srcu Anadolije (zvanično su ih zvali "nezavisne vojske") novcem i oružjem.

Na kraju ove snage su bile neuspešne u gušenju nacionalističkog pokreta. Sukob izvan Izmita brzo je eskalirao, britanske snage su otvorile vatru na nacionaliste i bombardovale ih iz vazduha. Iako je napad naterao nacionaliste da se povuku, slabost britanske pozicije je bila očigledna. Britanski komandant, general Džordž Majln, zatražio je pojačanje od najmanje dvadeset sedam divizija. Međutim, britanska vlada nije bila voljna da kanalizira te snage, jer bi raspoređivanje te veličine moglo imati političke posledice koje su bile izvan kapaciteta britanske vlade. Čerkeški izgnanici, koji su emigrirali u carstvo nakon Čerkeškog genocida možda su podržavali Britance—posebno Ahmeta Anzavura, koji je predvodio Kuva-i Inzibatije i opustošio okolinu. Drugi, kao što je Husein Orbaj, koji je poreklom bio iz Ubihije, ostao je lojalan Ataturku, i prognan je na Maltu 1920. godine kada su britanske snage zauzele grad.[25] Britanci su brzo prihvatili činjenicu da se nacionalističkom pokretu, koji je ojačao tokom Prvog svetskog rata, nije moglo suprostaviti bez raspoređivanja konzistentnih i dobro obučenih snaga. 25. juna Kuva-i Inzibatije je rasformirana po savetu Britanaca, jer je predstavljala veliku obavezu i odgovornost.

Predstavljanje ugovora sultanu, juna 1920. uredi

Vidi još: Sevrski sporazum

Uslovi ugovora su predstavljeni sultanu sredinom juna. Sporazum je bio stroži nego što se očekivalo. Međutim, zbog vojnog pritiska na pobunjenike od aprila do juna 1920., saveznici nisu očekivali da će doći do ozbiljne opozicije.

U međuvremenu Mustafa Kemal je osnovao protivničku vladu u Ankari sa Velikom narodnom skupštinom. Vlada Damata Ferida je 18. oktobra zamenjena privremenim ministarstvom sa Ahmedom Tevfikom kao velikim vezirom, koji je objavio nameru da sazove Senat u cilju ratifikacije Sevrskog sporazuma, pod uslovom da se postigne nacionalno jedinstvo. To je zahtevalo saradnju sa Mustafom Kemalom. Kemalisti su odbili da prihvate sporazum i započeli su vojni napad. Kao rezultat toga, turska vlada izdala je notu antanti da ratifikacija Sevrskog sporazuma nije moguća.[26]

Kraj okupacije uredi

 
Turske trupe ulaze u Konstantinopolj 6. oktobar 1923.

Uspeh Turskog nacionalnog pokreta protiv Francuza i Grka pratile su njihove snage koje su pretile savezničkim snagama u Čanakaleu. Britanci su odlučili da se odupru svakom pokušaju da prodru u neutralnu zonu moreuza. Kemal je ubedio Francuze da naredi svojim snagama da izbegnu bilo kakve incidente kod Čanakalea. Ipak Čanakalejska kriza je skoro dovela do neprijateljskog okršaja, koji su se izbegavali do 11. oktobra 1922. godine kada je potpisano primirje u Mudanji, čime je okončan Turski rat za nezavisnost.[27][28] Rešavanje ove krize dovelo je do kolapsa koalicione vlade Dejvida Lojda Džordža 19. oktobra 1922.[29]

Nakon Turskog rata za nezavisnost (1919.–1922.), Velika nacionalna skupština Turske u Ankari je 1. novembra 1922. godine ukinula sultanat, a poslednji osmanski sultan, Mehmed VI, je proteran iz države. Napuštajući britanski ratni brod HMS Malaja 17. novembra 1922. godine, otišao je u izgnanstvo i umro u Sanremou, Italija, 16. maja 1926. godine.

Pregovori o novom sporazumu počeli su na konferenciji u Lozani 20. novembra 1922. godine i nakon pauze ponovo su obnovljeni 23. aprila 1923. godine. To je dovelo do potpisivanja Lozanskog mira 24. jula 1923. Prateći uslove sporazuma, savezničke snage su 23. avgusta 1923. godine započele evakuaciju iz Konstantinopolja koja je završena 4. oktobra 1923. godine.[9]

Turske snage vlade iz Ankare, kojima je komandovao kukru Šukru Naili-paša (3. korpus), ušle su svečano u grad 6. oktobra 1923. godine, koja je obiležena kao Dan oslobođenja Istanbula (turski: İstanbul'un Kurtuluşu) a od tada se obeležava svake godine.[9] Velika nacionalna skupština Turske je 29. oktobra 1923. godine proglasila osnivanje Turske Republike, sa glavnim gradom u Ankari. Mustafa Kemal Ataturk postao je prvi predsednik Turske.

Lista savezničkih visokih komesara uredi

Francuska:

  • novembar 1918. – januar 1919.: Luj Franše d’Epere
  • 30. januar 1919. – decembar 1920.: Alber Defrans
  • 1921. – 22. oktobar 1923.: Moris Pele

Italija:

  • novembar 1918. – januar 1919.: Grof Karlo Sforca
  • septembar 1920. – 22. oktobar 1923.: Markis Eugenio Garoni

Ujedinjeno Kraljevstvo:

  • novembar 1918. – 1919.: Admiral Somerset Kaldorp, glavni komandant Mediteranske flote
  • avgust 1919. – 1920.: Admiral Džon de Robek, glavni komandant Mediteranske flote
  • 1920. – 22. oktobar 1923.: Ser Horas Rambold (britanski ambasador)

Kraljevina Grčka:

  • 1918–1923: Eftimios Kanelopulos

Reference uredi

  1. ^ „Constantinople occupied by British and Indian troops”. British Pathé. oktobar 30—31, 1918. Pristupljeno 25. 4. 2012.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  2. ^ a b v g „Missioni all'estero:1918 – 1923. In Turchia: da Costantinopoli all'Anatolia.” (na jeziku: Italian). Arma dei Carabinieri. Arhivirano iz originala 6. 5. 2014. g. Pristupljeno 8. 11. 2012. 
  3. ^ Hülya Toker Mütareke döneminde İstanbul Rumları, Genelkurmay Basımevi, 2006, ISBN 9754093555, page 29. (jezik: turski)
  4. ^ Zekeriya Türkmen, (2002), İstanbul’un işgali ve İşgal Dönemindeki Uygulamalar (13 Kasım 1918 – 16 Mart 1920), Atatürk Araştırma Merkezi Dergisi, XVIII (53): pages 338–339. (jezik: turski)
  5. ^ Paul G. Halpern: The Mediterranean Fleet, 1919–1929, Ashgate Publishing, Ltd., 2011, ISBN 1409427560, page 3.
  6. ^ Metin Ataç: İstiklal Harbi'nde Bahriyemiz, Genelkurmay Başkanlığı, 2003, ISBN 9754092397, page 20. (jezik: turski)
  7. ^ Mustafa Budak: İdealden gerçeğe: Misâk-ı Millî'den Lozan'a dış politika, Küre Yayınları, 2002, page 21. (jezik: turski)
  8. ^ Ertan Eğribel, Ufuk Özcan: Türk sosyologları ve eserleri, Kitabevi, 2010, ISBN 6054208624, page 352. (jezik: turski)
  9. ^ a b v „6 Ekim İstanbul'un Kurtuluşu”. Sözcü. 6. 10. 2017. 
  10. ^ „Turkey”. Encyclopaedia Britannica. Pristupljeno 12. 7. 2018. 
  11. ^ Clarence Richard Johnson Constantinople To-day; Or, The Pathfinder Survey of Constantinople; a Study in Oriental Social Life, Clarence Johnson, ed. (New York: Macmillan, 1922) p. 164ff.
  12. ^ Criss, Bilge, Constantinople under Allied Occupation 1918–1923, (1999) p. 1.
  13. ^ Simsir BDOA, 1:6.
  14. ^ Yakn Tarihimiz, Vol. 2, p. 49.
  15. ^ „index | Arama sonuçları | Türkiye Denizcilik İşletmeleri A.Ş.”. tdi.gov.tr. Pristupljeno 10. 12. 2017. 
  16. ^ Public Record Office, Foreign Office 371/4172/13694
  17. ^ a b Public Record Office, Foreign Office, 371/4172/28138
  18. ^ Public Record Office, Foreign Office, 371/4172/23004
  19. ^ Vahakn N. Dadrian, "The Documentation of the World War I Armenian Massacres in the Proceedings of the Turkish Military Tribunal", International Journal of Middle East Studies 23 (1991): 554; idem, "The Turkish Military Tribunal's Prosecution of the Authors of the Armenian Genocide: Four Major Court-Martial Series", Holocaust and Genocide Studies, 11 (1997): 31.
  20. ^ Dadrian, "The Turkish Military Tribunal's Prosecution", p. 45.
  21. ^ The verdict is reproduced in Akçam, Armenien und der Völkermord, pp. 353–64.
  22. ^ Public Record Office, Foreign Office, 371/4174/118377
  23. ^ Public Record Office, Foreign Office, 371/4174/136069
  24. ^ League of Nations Archives, Palais des Nations, CH-1211, Geneva 10, Switzerland Center for the Study of Global Change,
  25. ^ Natho, Kadir I. (2009). Circassian History. Xlibris Corporation. ISBN 978-1-4653-1699-8. 
  26. ^ Current History, Volume 13, New York Times Co., 1921, "Dividing the Former Turkish Empire" pp. 441–444 (retrieved October 26, 2010)
  27. ^ Psomiades, Harry J. (2000). The Eastern Question, the Last Phase: a study in Greek-Turkish diplomacy. New York: Pella. str. 27—38. ISBN 0-918618-79-7. 
  28. ^ Macfie, A. L. (1979). „The Chanak affair (September–October 1922)”. Balkan Studies. 20 (2): 309—41. 
  29. ^ Darwin, J. G. (februar 1980). „The Chanak Crisis and the British Cabinet”. History. 65 (213): 32—48. 

Literatura uredi

  • Nur Bilge Criss, "Constantinople under Allied Occupation 1918–1923", 1999 Brill Academic Publishers, ISBN 90-04-11259-6 (limited preview)
  • Ferudun Ata: The Relocation Trials in Occupied Istanbul, 2018 Manzara Verlag, Offenbach am Main, ISBN 9783939795926

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Окупација_Константинопоља&oldid=27707628”