Википедија

Orion (sazvežđe)

Orion, mitski lovac iz grčke mitologije, je sazvežđe koje se nalazi na tzv. nebeskom ekvatoru zbog čega se vidi na celoj zemaljskoj kugli.[1] Zbog svog karakterističnog oblika, sjajnih zvezda koje ga sačinjavaju i vidljivosti na skoro celoj planeti (između 85 sgš. i 75 jgš.) smatra se jednim od najpoznatijih i najmarkantnijih sazvežđa.[2] Njegov najkarakterističniji deo sačinjava tzv. Orionov pojas (tri sjajne zvezde u istoj liniji) sa mačem. Na severnoj hemisferi Orion je sazvežđe zimskog neba, vidljivo tokom jeseni i zime. Tri sjajne zvezde koji čine pojas često se nazivaju Tri Kralja po ličnostima iz Biblije, a u srpskom govornom području su poznate kao Kosci, jer kosači kose u istoj liniji kao što su raspoređene i ove zvezde.

Orion
Sazvežđe
Orion
Spisak zvezda u sazvežđu Orion
Latinsko imeOrion
SkraćenicaOri
GenitivOrionis
SimbolizujeOrion
Rektascenzija5
Deklinacija5
Površina594 sq. deg. (26)
Najsjajnija zvezdaRigel VII (β Orionis) (0,12m)
Meteorski rojevi
Susedna
sazvežđa
Vidljivo u rasponu +85Napredno

Posebni znakovi Pomoć Naslov Format

Umetanje° i −75°.
U najboljem položaju za posmatranje u 21:00 čas u januaru.
Fotografija sazvežđa Orion

Istorija i mitologija uredi

Najraniji poznati prikaz povezan sa sazvežđem Oriona je praistorijska (orinjačka) rezbarija u mamutskoj slonovači pronađena u pećini u dolini Ah u zapadnoj Nemačkoj 1979. godine. Arheolozi procenjuju da je stara 32.000 do 38.000 godina.[3][4][5] Karakteristični obrazac Oriona prepoznat je u brojnim kulturama širom sveta i mnogi mitovi su povezani sa njim. Orion se koristi kao simbol u savremenom svetu.

Drevni Bliski istok uredi

 
Umetnički prikaz Orion sazvežđa

Vavilonski katalozi zvezda iz poznog bronzanog doba nazivaju Orion MULSIPA.ZI.AN.NA,[note 1] „Nebeski pastir“ ili „Pravi pastir od Anua“ - Anu je glavni bog nebeskih carstava.[6] Vavilonsko sazvežđe je sveto za Papšukala i Ninšubura, obojica su maloletni bogovi koji ispunjavaju ulogu 'glasnika bogova'. Papšukal je usko povezan sa likom hodajuće ptice na vavilonskom graničnom kamenju, a na zvezdanoj mapi lik petla nalazi se ispod i iza lika Istinskog pastira - obe konstelacije predstavljaju glasnika bogova, u njegovoj ptičjoj i ljudskoj formi, respektivno.[7]

U drevnom Egiptu, zvezde Oriona smatrale su se bogom, zvanim Sah. Pošto se Orion uzdiže ispred Sirijusa, zvezde čije je helijakalno pojavljivanje bilo osnova za solarnog egipatskog kalendara, Sah je bio usko povezan sa Sopdet, boginjom koja je personifikovala Sirijus. Smatra se da je bog Sopdu sin Saha i Sopdeta. Sah je sinkretizovan sa Ozirisom, dok je Sopdet sinkretizovan sa Ozirisovom mitološkom suprugom Izidom. U tekstovima piramida, od 24. i 23. veka pre nove ere, Sah je jedan od mnogih bogova čiju formu se kaže da poprimaju mrtvi faraoni u zagrobnom životu.[8]

Jermeni su svog legendarnog patrijarha i osnivača Haika poistovetili sa Orionom. Haik je takođe ime sazvežđa Orion u jermenskom prevodu Biblije.[9]

Najsjajnije zvezde u sazvežđu uredi

Pomeranje Oriona

Rigel (β Orionis) - Ovo je plava zvezda supergigant tipa B i šesta je najsjajnija zvezda na noćnom nebu. Slično kao i Betelgez, Rigel je nastao spajanjem teških elemenata i neće proći mnogo dok ne nestati, bilo urušavanjem u slučaju supernove, ili prosipanjem svojih spoljnih slojeva čime bi se pretvorila u belog patuljka. Ova zvezda čini u mitologiji tzv. „levo stopalo lovca”.

Betelgez (α Orionis) - Ovo je velika crvena zvezda tipa M, kao superdiv koji se bliži kraju svog života i koja bi mogla postati supernova.[10][11][12] To je osma od najsjajnijih zvezda na noćnom nebu. Kada nestane iz neba, ovo sazvežđe nije vidljivo danju u sumrak. Ova zvezda čini tzv. mitsko „desno rame lovca” (kao da je „lovac” okrenut prema promatraču). Betelgez je star oko 9 miliona godina, a udaljen je od nas oko 600 (između 500 i 700) svetlosnih godina. Ova se zvezda nalazi relativno „blizu”, udaljena je oko 450 svetlosnih godina od Zemlje. Kad dođe do supernove, Betelgez bi mogao tokom nekoliko nedelja ili čak meseci snažno zasjati na nebu i, kao što je već pomenuto, možda čak zaseniti i sjaj Meseca. Srećom po nas, nalazimo se izvan „zone smrti” koja se prostire unutar 50 svetlosnih godina od eksplozije te do nas neće stići nikakva količina smrtonosnog zračenja. Supernova Betelgez bi u tom slučaju jednostavno bila naučno zanimljiv događaj i izuzetno fascinantan nebeski spektakl.[12]

Belatriks (γ Orionis) poznata je na Zapadu i kao „Amazonska zvezda”. To je 22. najsjajnija zvezda na noćnom nebu. Belatriks je plavi div tipa B, premda je premale veličine da bi eksplodirala kao supernova. Belatriks u sazvežđu Orion čini mitsko „levo rame lovca”.

Mintaka (δ Orionis) - Jedna je od jačih zvezda iz Orionovog pojasa: Mintaka je najzapadnija od tri zvezde iz Orionovog pojasa. To je sistem od više zvezda, sastavljen od velikoga plavog diva B više masivnih belih zvezda O-tipa.

Alnilam (ε Orionis) - Srednja od tri zvezde u Orionovom pojasu, između Mintake i Alnitake. Alnilam je modri supergigant tipa B. Iako je dvaput dalja od našeg Sunca u odnosu na druge dve zvezde iz Orionovog pojasa Mintaku i Alnitak, jednako je sjajna zvezda. Alnilam brzo gubi masu kao posledica svoje veličine, te joj je do kraja preostalo još približno oko 4 miliona godina.

Alnitak (ζ Orionis) - Najistočnija zvezda u Orionovom pojasu i čini njegov istočni rub. To je trostruka zvezda udaljena oko 800 svetlosnih godina od Sunca, s glavnom primarnom zvezdom koja je plavi supergigant, sa klasom sjaja O na noćnom nebu.

Saif (κ Orionis) - Čini mitsku „desnu nogu lovca”. Po veličini i udaljenosti je slična zvezdi Rigel, ali je zbog daljine znatno bleđa. Kao rezultat površinske temperature oko 26.000 °C, većinu svoje svetlosti emituje u ultraljubičastom spektru.

Meisa (λ Orionis) - Trostruka zvezda koja čini mitsku „glavu lovca”.

Orionova maglica uredi

Glavni članak: Mesje 42

Mesje 42 (M42 ili NGC 1976) takođe Orionova maglica je emisiona maglina u sazvežđu Orion. Nalazi se u Orionovom maču, nizu zvezda postavljenih normalno na Orionov pojas. Maglica je jedan od najfotografiranijih objekata na nebu zbog svoje izuzetne lepote i sjajnosti. M42 je takođe i pod budnim okom astronoma, jer se u njoj odvijaju procesi formiranja zvezda i planeta.

Udaljena je približno 1350 svetlosnih godina. Deo je većeg Orionovog kompleksa molekularnih oblaka. Zauzima prostor prečnika približno 24 svetlosne godine, a ukupna joj je masa oko 2000 puta veća od Sunčeve. Nepravilnog je oblika, a delovi magline se kreću turbulentno, brzinama 10 do 50 km/s. U središtu magline nalazi se skup vrlo mladih zvezda Trapezna zvezda. Smatra se da u celoj maglini nastaje oko 700 zvezda.[13]

Objekti dubokog svemira uredi

Osim Orionove magline, u Orionu se nalaze tamna maglina Konjska glava (IC 434), Barnardova petlja (Sh 2-276), emisione magline De Majranova maglina (M43), maglina Plamen (NGC 2024), NGC 2174, refleksione magline M78, NGC 1999 i dr.[14]

Mitologija uredi

Jedna priča o Orionu govori nam o hvalisavosti i njenim posledicama. Po njoj je Orion bio poznati lovac koji je puno voleo da se hvali. Tako se jednog dana počeo da se poistovećuje s bogovima i da tvrdi da ga niti jedna zver ne može ubiti. Kako bi pokazala kako hvalisavci prolaze, zlobna je Hera poslala malog škorpiona da ga ubode i otruje. Orion je zapazio škorpiona i smrvio ga svojom toljagom, ali prekasno. Škorpion ga je uspeo ubosti, što je za velikog lovca bilo kobno. Zatim je Orion postavljen zajedno sa škorpionom na nebeski svod kako bi uvek podsećao ljude kako prolaze oni koji previše hvale sami sebe. Smrtni su neprijatelji postavljeni na različite strane neba, tako da kada jedan zalazi, drugi izlazi i tako zauvek love jedan drugoga po noćnom nebu.[15]

Druga priča je tužnija i govori o nesretnoj ljubavi i povređenom ponosu. Po njoj se kod Oriona, velikog lovca, sina Posejdonova, zaljubila Artemida, božica lova i Meseca, te zbog toga počela da zapostavlja svoj posao rasvetljavanja noći. Njenom bratu Apolonu, bogu Sunca, to se nije sviđalo. Jednog dana, kada je opazio Oriona kako pliva na pučini, učinio je sunce tako sjajnim da je Orion postao samo nejasna mutna mrlja na obzoru. Tada je pozvao svoju sestru Artemidu i izazivao je kako sigurno nije dovoljno dobar strelac da pogodi onu tamnu mrlju na obzoru. Artemida zaslepljena ljutnjom i povređenog ponosa, jer je smatrana najboljim strelcem među bogovima, ispalila strelicu i pogodila mrlju na obzoru. Oriona je ta strelica ubila i kasnije tog dana njegovo je telo isplivalo na obalu. Kada je švatila što je učinila, Artemida se gorko kajala i izgubila volju za životom i bilo čime živim. Od tada je, po priči, Mesec hladan i beživotan. Kao uspomenu na svog ljubavnika, kojeg je ubila, Artemida je uzela njegovo telo i postavila ga na nebo, označivši ga veoma sjajnim zvezdama kako bi ga svato mogao jasno videti. Uz njega je postavila i njegove lovačke pse – Velikog i Malog psa (Canis Major i Canis Minor) da mu prave društvo u večnosti.[15]

Vidi još uredi

Napomene uredi

  1. ^ Oznaka odrednice za „sazvežđe“ ili „zvezdu“ na ovim listama je MUL (𒀯). Pogledajte Vavilonske kataloge zvezda.

Reference uredi

  1. ^ Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Orion”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 20 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 276. 
  2. ^ Dolan, Chris. „Orion”. Архивирано из оригинала 2011-12-07. г. Приступљено 2011-11-28. 
  3. ^ Rappenglück, Michael (2001). „The Anthropoid in the Sky: Does a 32,000 Years Old Ivory Plate Show the Constellation Orion Combined with a Pregnancy Calendar”. Symbols, Calendars and Orientations: Legacies of Astronomy in Culture. IXth Annual meeting of the European Society for Astronomy in Culture (SEAC). Uppsala Astronomical Observatory. стр. 51—55. 
  4. ^ „The Decorated Plate of the Geißenklösterle, Germany”. UNESCO: Portal to the Heritage of Astronomy. Приступљено 26. 2. 2014. 
  5. ^ Whitehouse, David (21. 1. 2003). „'Oldest star chart' found”. BBC. Приступљено 26. 2. 2014. 
  6. ^ John H. Rogers, "Origins of the ancient constellations: I. The Mesopotamian traditions", Journal of the British Astronomical Association 108 (1998) 9–28
  7. ^ Babylonian Star-lore by Gavin White, Solaria Pubs, 2008, page 218ff & 170
  8. ^ Wilkinson, Richard H. (2003). The Complete Gods and Goddesses of Ancient Egypt. Thames & Hudson. pp. 127, 211
  9. ^ Kurkjian, Vahan (1968). „History of Armenia”. uchicago.edu. Michigan. 8. 
  10. ^ „Звездa na samrti počela da blijedi, a astronomi ne znaju zašto”. Приступљено 2020-02-14. 
  11. ^ „Iz smjera divovske звездe Betelgez došli čudni valovi. Kreće eksplozija?”. Приступљено 2020-02-14. 
  12. ^ а б „Divovska звездa Betelgeuse odjednom potamnila. Što ako eksplodira?”. Приступљено 2020-02-14. 
  13. ^ „Velika Orionova maglica | Hrvatska enciklopedija”. Приступљено 2020-02-14. 
  14. ^ „Orion | Hrvatska enciklopedija”. Приступљено 2020-02-14. 
  15. ^ а б „Orion - neosporni vladar zimskoga neba”. Архивирано из оригинала 12. 05. 2021. г. Приступљено 2020-02-14. 

Литература uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Orion na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Орион_(сазвежђе)&oldid=27552451”