Orhan Gazi

Orhan Beg ili Orhan Gazi ili Orhan Han (tur. Orhan Bey ili Orhan Gazi; 5. jul 1281 — 17. mart 1362), je bio drugi vladar (beg) Osmanskog carstva od 1326. do 1362. godine, vladajući nepunih 36 godina. Orhan je rođen u Sogutu kao sin Osmana Gazija i Rabia Bala Malhun Hatun. Orhanov deda je bio Ertugrul, a baba Halime Hatun.

Orhan I tur. I. Orhan
Drugi osmanski vladar, Orhan Beg.
Lični podaci
Puno ime	Orhan od Osmana
Datum rođenja	(1281-07-05)5. jul 1281.
Mesto rođenja	Sogut, Ikonijski sultanat
Datum smrti	17. mart 1362.(1362-03-17) (80 god.)
Mesto smrti	Bursa, Osmansko carstvo
Grob	Džamija Orhana Gazija
Porodica
Supružnik	Hirofira, Asporča hatun, Teodora Kantakuzin
Potomstvo	Murat I, Halil, Sulejman-paša
Roditelji	Osman Gazi Rabia Bala Malhun Hatun
Dinastija	Osmanska dinastija
2. Sultan Osmanskog carstva (Beg)
Period	9. avgust 1326. — 17. mart 1362.
Prethodnik	Osman I Gazi
Naslednik	Murat I

Dolazak na vlast

Osman Gazi je umro 1323. ili 1324. godine, a Orhan ga je nasledio. Prema osmanskoj tradiciji, kada je Orhan nasledio oca, predložio je svom bratu Alaedinu da dele carstvo u nastajanju. On je to odbio na osnovu toga što je njihov otac odredio Orhana kao jedinog naslednika i što carstvo ne bi trebalo da bude podeljeno. Prihvatio je za svoj deo samo prihode jednog sela u blizini Burse.

Orhan mu je tada rekao: „Pošto, brate moj, nećeš uzeti stada koja ti nudim, budi pastir moga naroda; budi mi vezir“. Reč vezir, na osmanskom jeziku, sa arapskog vazir, značila je nosilac tereta. Alaedin je, prihvatajući tu funkciju, prihvatio je teret moći svog brata, prema orijentalnim istoričarima. Alaedin, kao i mnogi njegovi naslednici na toj funkciji, nije često lično komandovao vojskama, ali se bavio osnivanjem i upravljanjem civilnim i vojnim institucijama države.

Državna organizacija

Osmanlije su prestale da se ponašaju poput vazala vladaru Seldžuka i više nisu pečatirali novac njegovim likom, niti su koristili njegovo ime u javnim molitvama. Ove promene neki pripisuju samom Osmanu, ali velika većina orijentalnih pisaca ih pripisuje Alaedinu, Orhanovom bratu. Takođe mu se pripisuju uvođenje zakona koji poštuju različite subjekte carstva i stvaranje i finansiranje stalne vojske regularnih trupa. Njegovim savetom i savetom turskog državnika, formiran je proslavljeni janjičarski korpus, institucija koju su evropski pisci pogrešno i naknadno popravili i pripisali Muratu I.

Janjičari

Istoričari govore da je Aleadinovo vojno zakonodavstvo mnogo doprinelo kasnijim osvajanjima Osmanlija. Za osmanski bejlik je stvorio stalnu vojsku, redovno plaćenu i disciplinovanu pešadiju i konjicu, i to mnogo vekova pre nego što je Šarl VII, osnovao svoje prve stalne čete, koje se smatraju prvom modernom "stajaćom" vojskom.

Orhanovi prethodnici, Ertugrul i Osman I, ratovali su na čelu naoružanih vazala i dobrovoljaca. Ova vojska se pojavljivala samo kada je trebalo da se bori, a potom bi se raspuštala. Alaedin je bio odlučan da Osmanlije budu uspešne u svojim osvajanjima, stoga je stvorio pešadiju koja je postala stalna i koja je bila uredno plaćena. Te trupe su se zvale jaje, ili pijade. Bili su podeljeni na desetine, stotine i hiljade sa svojim zapovednicima. Njihova plata je bila velika, a njihov ponos je zabrinuo ostale države oko Osmanskog carstva. Iz ovoga je proizašao čuveni janjičarski korpus, koji se dugo smatrao pošasti Balkana i Centralne Evrope, sve dok ga nije ukinuo sultan Mahmud II 1826. godine.

Čandarli, koji je bio Orhanov rođak, je predložio Orhanu da stvori vojsku u potpunosti sačinjenu od dece iz osvojenih mesta. Čandarli je tvrdio:

„ Pobeđeni su podređeni osvajaču, koji je zakoniti vladar nad njima, njihovim zemljama, njihovim dobrima, njihovim ženama i njihovom decom. Imamo pravo da sa njima radimo, isto kao i ono što radimo sa svojim; a tretman koji predlažem nije samo zakonit, već i dobronameran. Prisiljavajući ih da se upišu u redove vojske, mislimo i njihove privremene i stalne interese, jer će biti obrazovani i dobiti bolje uslove za život. ”

Neki govore da ustanovljeno da bi se suprotstavilo moći turskog plemstva koje je u očima Osmanlija poraslo u snazi, ugledu i nepouzdanosti. Drugi muslimani su bili protiv toga, videći devširme kao grubo kršenje prava sultanovih nemuslimanskih podanika. Osmanski pravni stručnjaci pokušali su da opravdaju devširme na osnovu toga što regrutovani nisu bili „zaštićeni ljudi“ jer su njihovi preci bili pokoreni.

Takođe je tvrdio da će formiranje janjičara od pokorene dece navesti druge ljude na usvajanje, ne samo iz dece pokorenih nacija, već i Osmanlije, koji će doći kao dobrovoljci da se pridruže vojsci. Postupajući po ovom savetu, Orhan je izabrao hiljadu najlepših dečaka iz osvojenih hrišćanskih porodica. Regruti su obučavani u skladu sa njihovim individualnim sposobnostima i zaposleni na radnim mestima od profesionalnih vojnika do velikog vezira. Ova praksa se nastavila vekovima, sve do vladavine sultana Mehmeta IV.

Vladavina

Prva polovina vladavine

Za prvog vezira svoga carstva, Orhan je proglasio svoga brata Alaedina. U mladosti je bio jako povučen, ali se posle vratio na bratov dvor i vredno radio na organizovanju nove države. Naročitu pažnju je posvetio finansijama, kao glavnom izvoru državne snage, počevši od 1328. god. kovati Orkanov novac. Njegov zadatak je bio da sa kneževima sklapa, deli i vodi brigu i poslove vladara. Ujedno, bio je i prvi nosilac titule — paša.

Samo državno uređenje u mladoj turskoj državi bilo je u osnovi demokratsko. Vrednost ljudi se najviše cenila po vojničkim veštinama, jer sve što je postigao, Orhan je, u stvari, postigao pomoću ratničke vrednosti Turaka, koji su svima tradicijama bili vezani za tu vrstu rada.

U prvoj polovini svoje vladavine od 1326. do 1344. godine, Orhan je učvrstio temelje svoje vladavine u Maloj Aziji, istovremeno izgrađujući svoju vojsku. U isto vreme se raspalo Carstvo Seldžuka, i bilo je većim delom pripojeno Osmanskom carstvu. 1337. godine Orhan je pokušao sa 36 brodova da zauzme Konstantinopolj, ali je doživeo ponižavajući poraz.

Druga polovina vladavine

Teritorija Osmanskog carstva oko 1355. godine, za vreme Orhanovog vladanja.

U drugom delu njegove vladavine, od 1344. do 1359. godine, vladavina Orhana se rasprostirala do Trakije i Makedonije. On se zapravo i smatra tvorcem Osmanskog carstva. Koze Mihailo je bio vrlo blizak sa njim, kao vođa njegove velike vojske. Orhan je osnovao i izgradio mnoge manastire, džamije i škole. Odnos sa Vizantijom je bio problematičan, pa su često vodili ratove. Orhan je naredio 1357. godine svom sinu Sulejman-paši da pređe Dardanele. On je tada zauzeo Galipolje, ali je umro ubrzo nakon toga. Sultan Orhan je umro u dubokoj starosti 1362. godine.

Učešće u ratu dva Jovana

Osvojivši najveći deo zapadne Anadolije, Orhan je uzeo učešća u političkim previranjima u tada dekadentnom Vizantijskom carstvu ženidbom sa Jelenom, ćerkom Jovana Kantakuzina. Kao cenu ovog braka, Orhan je 1346. godine pomogao Kantakuzinu da zbaci svog dotadašnjeg saveznika Jovana V sa prestola i njegove regente.

Pomagan od Turaka, Jovan Kantakuzin popravlja svoj položaj. Kada je u Carigradu umro njegov glavni protivnik, Aleksije Apokavk, okrenulo se i javno mišljenje u njegovu korist. Svet je bio sit građanskog rata i njegovih sve težih posledica. Kantakuzenova stranka verovala je u sposobnosti svog vođe i htela je, da mu, uz kompromis sa zakonitim carem, obezbedi vlast i uticaj u državi. 3. februara 1347. otvorili su mu kapije prestonice. Kantakuzen je ponovo bio krunisan za cara i data mu vlast na deset godina, kada će carovati sam u ime mladog cara, koji će postati njegov zet, a da posle toga će carovati zajedno. To izmirenje nije popravilo položaj Vizantije.

Kao zapovednik oblasti prema srpskoj granici, od Didimotike do Kavale je bio postavljen Kantakuzinov sin Matija. On je, kao carev sin, imao zadatak da obodri Grke pod srpskom vlašću i da im da nade na skoro oslobođenje. Čim je učvrstio svoj položaj u Carigradu, Kantakuzen šalje poslanstvo Dušanu, u kom mu zahvaljuje za učinjene usluge i traži povraćaj uzetih gradova. Dušan je to odbio i Vizantija napada Srbiju. Pomagan od strane Orhanovih Turaka, kojima je jedan od vođa bio i Orhanov sin Murat, kasnije car, Matija napade Srbe na istočnoj granici, oko Kavale. U tim borbama grčko stanovništvo stradalo je više od Turaka, željnih plena, koji nisu mnogo razbirali kome šta pripada, nego od samih Srba. Sam pohod, zbog takvog ponašanja Turaka, nije mnogo doprineo saveznicima.

Rat protiv Srbije

Otomanska minijatura Orhana Gazija iz 16. veka.

Posle toga Turci nastavljaju pljačke po Vizantijskim teritorijama i po južnoj Bugarskoj. Vizantija ih poziva u rat protiv Srpskog carstva. Lako su osvojili grad Ber, iskoristivši skele postavljene za opravku gradskih zidina. Gradska posada srpska je bila razoružana, pa puštena, a nemački najamnici mogli su izaći slobodno sa svom opremom. Odmah, čim su dobili taj grad, Srbi su doveli dosta veliku posadu i pregli su odmah sa ogromnim brojem radnika (govorilo se o 10.000) da obnove njegove bedeme, i to u velikom obimu, kako bi se u grad mogao skloniti ne samo što veći broj ljudi, nego i stoke, i to sa mestom za pašu. Njegov gubitak izazvao je zbog toga vrlo mučan utisak, tim više što je pritom bilo i izdaje. Posle Bera pali su Voden, Ostrovo, Notija. U ovim osvajanjima znatna udela su imali Turci. Napad na grad Srbiju hrabro je odbio vojvoda Preljub, iako se grčko stanovništvo odmah sporazumelo sa napadačima. O predaji Vizantiji su sad razmišljali i hrisopoljski zapovednik Brajan, zapovednik Ginekokastra Vuk, pa čak i ugledni srpski vojskovođa Hlapen. Kada se car Dušan vratio na jug povratio je sve izgubljene teritorije.

Osmanski odnosi na Balkanu

U Maloj Aziji je njihovo sistematsko prodiranje lišilo Grke njihovih glavnih gradova i bogatih oblasti i sateralo ih do same obale. Kad su prvi veći Orhanovi odredi stigli u Carigrad, svet ih je tamo dočekao s radosnim klicanjem, ne samo zato što su Grci bili radosni radi dolaska novih pomoćnika, nego i što su ti pomoćnici predstavljali stvarnu snagu. Da su ti pomoćnici bili ponekad daleko od toga da služe kao prosto oruđe Grcima videlo se već dosad u više prilika.

Turci su pokazali pravi interes za Evropu. Njihovi prvi odredi nisu bili ništa drugo nego obične pomoćne čete, koje slušaju naredbe svojih gospodara, ali su vrlo brzo te pomoćne čete postale neka vrsta izvidnica. Čim su Turci videli, kako stoje stvari u Evropi, kakva je snaga njihovih grčkih poslodavaca i kako je bogat plen kome se s one strane Dardanela mogu nadati, oni su se lako rešili da iskoriste to stanje i to novo područje. Osmanlije nisu, kao ni drugi pljačkaši, pazili mnogo na to da li će oštetiti svoje najmodavce, a naročito onda, kad ti najmodavci ne vrše prema njima primljene obaveze.

Računajući s tim, Dušan namisli da turske čete ili premami na svoju stranu ili da ih odvrati od pomaganja Vizantije. Stoga šalje jedno svoje poslanstvo u Bursu i nudi sultanu ništa manje nego svoju kćer za ženu. Bar tako govori Nićifor Grigora. Sultan je srpsko poslanstvo primio s čašću i otpratio ga s darovima, ali ono nije dospelo da se zdravo i čitavo vrati u Srbiju. Jedna grčka četa, koju je vodio namesnik Halkidike, presrela je kod Rodosta srpsko poslanstvo i njihovu tursku pratnju, zatim je jedan deo ljudi pobila, a drugi zarobila. Taj postupak veoma je ogorčio Turke i samo veliko uniženje Kantakuzenovo moglo je da smiri Orhana. Dušan je svakako išao za tim, da Vizantiju sasvim osami i da je onda, slabu i rastrovanu, savlada bez težih napora. Njegove planove nije bilo teško prozreti.

Prelazak u Evropu

Srebrni novčići iz perioda vladavine Orhana Gazija.

U velikoj pomorskoj bici pred Carigradom, 13. februara 1352, Mlečani sa svojim grčkim prijateljima ne mogoše savladati đenovsku flotu, koja je bila u savezu sa Orhanom. Uplašen tim neuspehom, Kantakuzen se poče truditi, da se izmiri s Đenovom i njihovim turskim saveznicima. Učinio je to nesumnjivo stoga, što mu je bilo jasno, da je nemogućno voditi borbu na toliko frontova i održati se protiv svih napasti. Sukob s carem Jovanom bio je ponovo na pomolu.

Već u leto 1352. vodio je mladi car borbe s Kantakuzenovim sinom Matijom, samo uskoro požuri otac u pomoć. Da se osigura za nove sukobe i da ne bi gubio vremena u prevozu četa, Kantakuzen ponudi Turcima grad Čimpu na Galipolju. Ovi su primili ponudu i 1352. prešli su u Evropu, na određeno mesto, ako i ne s namerom da tu osnivaju novu državu, da u Evropi dobiju jako uporište za svoje akcije. Njihov prelazak u Evropu, prema tome, ako i nije bio zavojevački, s većim planom, nije ipak bio ni onako slučajan kako se ponekad htelo da prikaže.

Stojan Novaković je rekao jednom prilikom:

„ Sve grčke stranke iz opaloga Istočnog rimskog carstva služile su se Turcima neprestano i u svima prilikama kako protiv unutrašnjih tako i protiv spoljnih neprijatelja. Nemoć i strano slepilo političkoga suparništva vodili su Turcima ruku i pokazivali im šta treba da rade. ”

Car Jovan, videći pripreme Kantakuzenove i bojeći se da sam primi borbu protiv njega i njegovih opasnih saveznika, obrati se za pomoć srpskom i bugarskom caru. Da pokaže svoje iskrene namere on je poslao Dušanu kao taoca svog brata Mihaila. Taj akt najbolje pokazuje značaj Dušanove ličnosti i saradnje i odnos vizantijskog cara prema njemu. Dušan se odazvao tom pozivu, koji je bio pripravljen čitavim njegovim političkim radnjom poslednjeg vremena. Odazvali su se i Bugari. Srpsku konjicu vodio je kaznac Gradislav Borilović. Blizu gradića Empitija dođe do borbe s Orhanovim Turcima. Bolja i okretnija turska konjica savlada Srbe, umorne s daleka puta, dok Bugari pobegoše, a Grci padoše u plen. Ta bitka rešila je borbu. Kao pobednik Kantakuzen proglasi svog zeta lišenim prestola, a za savladara je postavio sina Matiju. Car Jovan se povukao u Solun.

Pritisak Turaka osećao se sve više. Njihove konjičke čete, surove i grabljive, nisu vodile mnogo računa o stanovništvu područja kroz koja su prolazile i od njih je naskoro procvileo i saveznik i dušmanin. Neprijatelji Kantakuzenovi bacali su krivicu za tu napast na njega i imali su u tom pravcu dosta uspeha kod sveta koji je stradao i bio kivan i ogorčen. Kantakuzen je i sam uviđao, da mu novi saveznici počinju postajati opasan teret. On stoga kuša da ih se oslobodi. Ali sva njegova nastojanja, pa čak i bogate novčane ponude, da se Turci vrate u Aziju ostaju bez uspeha. Druga beda, koja je zadesila južnu Trakiju, a koju Turci odmah iskoristiše, beše strahoviti zemljotres od 2. marta 1354. Od njega naročito nastrada Galipolje. Turci, predvođeni Orhanovim sinom, Sulejman pašom, u velikom broju, iz Čimpe i naročito iz Azije, nagrnuše u opusteli grad i kraj i posedoše ga. Zemlja bi odmah podeljena u spahiluke i uvedene turske vlasti. Uzimanje zemlje i poseda izvršeno je nasilno, bez mnogo obzira prema starodalnicima. Tako se Turci ugnezdiše na Balkanskom poluostrvu.

Dolazak Turaka u Evropu doneo je opasan elemenat za njenu bezbednost. Silni Orhan, sa svojom organizatorskom sposobnošću i jakom rukom, beše stvorio od njih odličnu vojničku snagu i domalo političkog činioca prvorazrednog značaja. "Sa starinskim veštinama pustinjskog razbojnika spajaju ovi novi maloaziski Turci finese njihovih grčkih suseda". Nagli razvoj ranije zapuštene Bruse, njihove prestonice od 1326. god., davao je dovoljno dokaza čak o konstruktivnoj vrednosti njenih gospodara. Smatrati Turke ovog vremena kao proste pljačkaške horde, koje je samo puk slučaj doveo u povoljnu situaciju, sasvim je pogrešno i neistorijski. Kod njih je, u ovo vreme, vladala jedna volja, koja je dobro znala šta hoće i imala širi interes.

Opasnost od Turaka opazili su dosta rano svi susedi. Gomile begunaca sa Galipolja dospeše do samog Carigrada, gde su sa užasom pričale o turskoj najezdi. Na Kantakuzena diže se opšta povika i gnev. On postade jedna od najnepopularnijih ličnosti, javno okrivljavan zbog dovođenja Turaka u Evropu. I on sam uviđao je svoju pogrešku, ali kasno. Zauzevši Galipolje, Turci su na njegove proteste s ironijom odgovarali, da oni nisu prekršili ugovora, niti se ogrešili o saveznike; oni su samo poseli mesta potpuno napuštena. Uzbuđena masa u prestonici, nezadovoljna Kantakuzenom, poče prilaziti u redove stranke mladog cara Jovana. Još ove iste godine, 22. novembra 1354, uspeše njegove pristalice da Jovana dovedu u Carigrad i sruše Kantakuzena. Osećajući se kriv i odgovoran, Kantakuzen izgubi staro prisustvo duha i ne pokuša nov vojnički otpor, nego se pomiri sa svojim novim monaškim činom, koji je značio odricanje od svake svetske sujete. Kao monah Joasaf (od 10. decembra 1354.), predavši se bogoslovskim studijama i pisanju historije svoga vremena, Kantakuzen je umro u dubokoj starosti 1383. godine.

Širenje u Trakiji

Turbe (grobnica) Orhana Gazija.

Ugnezdivši se na Galipolju, Turci brzo šire svoja osvajanja. Još 1354. god. uzeli su Kipselu, na donjem toku Marice, i Malgrad, pa su zatim produžili pljačke i pohode duž čitave obale Mramornog Mora sve do Carigrada. Od ranije naučeni na plen na bugarskom području oni 1354/5. god. počinju da provaljuju i preko bugarske granice. Jedna bugarska hronika govori, da su doprli čak do Sofije. U sukobima s turskim odredima car Jovan Aleksandar izgubio je dva svoja sina, od kojih mu je Mihajlo bio naslednik i savladar.

Caru Dušanu su Turci zadavali brige, jer su svakim danom postajali vidno jači i agresivniji. Onom ko je mislio da ide dalje prema Istoku i Carigradu oni su predstavljali ako ne nesavladljivu, svakako opasnu prepreku. Smetali su čak i u posedu stečenog. Brzi, lako pokretni, smeli, vešti ratnici, oni su srpskoj vojsci zadali već dotad dva-tri osetna udarca. Ako im se za vremena ne preseče dalje ukorenjivanje u Trakiji, oni, sa svojim jakim rezervama u Maloj Aziji, mogu dosta brzo postati ne samo vrlo nepogodan sused, nego možda i takmac za pitanje vizantijskog nasleđa. Zbog toga Dušan dolazi na misao, da jednom većom akcijom učini kraj njihovom zadržavanju u Evropi. Ali, da bi mogao prema njima razviti svoju punu snagu, trebalo je da dobije slobodne ruke na drugim stranama, naročito na severu, gde su Ugri u poslednje vreme, od 1353. god., počeli pokazivati svoje staro neprijateljsko raspoloženje. Trebalo je i inače pomiriti zapadni svet, posebno talijanske republike i francuski dvor, sa srpskom akcijom u Trakiji, kojoj bi neposredni cilj bio odbijanje Turaka, a posredni, gotovo sigurno, posed Carigrada. Možda je car želeo, da se u njegovoj borbi s Turcima ne nađe na protivničkoj strani koja hrišćanska sila, možda Đenova, stari prijatelj Turaka i Dušanu i Srbiji ne baš prijateljska radi njihovih veza sa Mlecima. Stoga svega, Dušan rešava da se obrati papi, da mu ponudi uniju svoje crkve s rimskom, a da papa zato njega prizna i proglasi "kapetanom Hrišćanstva", borcem za veru, i da ga tako zaštiti od neprijateljstva drugih hrišćanskih država.

Panika u Vizantiji

Dušan se nadao da će mu događaji u Vizantiji iz druge polovine 1354. god. znatno pomoći da se približi svom davnom cilju. Borbe između starog Kantakuzena i mladog cara nisu bile završene padom Kantakuzena. Očevu borbu nastavili su Kantakuzenovi sinovi, iako su dobro osećali koliko im uspehu smeta ogorčenje koje je zavladalo protiv njihovog oca. U širokom narodu, koji je najviše stradao, strah od Turaka pretvarao se ponegde u paniku. Jedan mletački izveštaj iz Carigrada od 6. avgusta 1354. govorio je, da bi tamošnji građani pristali i na tuđu vlast, čak i na mletačku ili srpsku, samo ako bi ta mogla da ih zaštiti od azijatskog saveznika.

Propast Kantakuzina

Posle smrti cara Dušana u Srbiji izbijaju međusobice, a čim je za njih saznao Matija Kantakuzen napao je u zajednici s jednim turskim odredom od nekih 5.000 ljudi srpsko područje, misleći da će na dosta lak način moći da ga povrati svojoj državi. Ali, mimo očekivanja, naišao je pod Serom na dobro spremljenu srpsku vojsku, koju je vodio ćesar Vojihna. Grci i Turci su bili potučeni i nagnani u beg. Sam car Matija, se sakrio u nekom trščaru blizu Filipija, ali su ga tu pronašli lovački psi. Uhvaćenog, Srbi su ga predali njegovom protivniku caru Jovanu Paleologu, po naredbi carice majke Jelene, koja se nalazila u svom serskom gradu, gde je zadržala vlast, iako se odmah po Dušanovoj smrti zamonašila, i postala monahinja Jelisaveta.

Smrt

Orhan je bio najdugovečniji i vladao je skoro najviše od budućih osmanskih sultana. U poslednjim godinama, većinu državnih moći prepustio je rukama svog drugog sina Murata i živeo je povučeno u Bursi.

Godine 1356, Orhanov sin Halil je bio kidnapovan. Jedan od đenovaških trgovaca je uspeo da uoči mladog princa i da ga uhvati, a zatim odvede na teritoriju pod đenovskom vlasti. Orhan je bio veoma besan i uspeo je da nagovori njegovog zeta Jovana Paleologa da pokuša da vrati Halila. Jovan je uspeo da ga vrati, plativši kidnaperima 100 hiljada vizantijskih iperpira.

1357. godine Orhanov najstariji i najiskusniji sin i verovatno naslednik, Sulejman paša, umro je posle povreda zadobijenih padom s konja u blizini obale Mramornog mora. Konj sa kojeg je Sulejman pao sahranjen je pored njega i njihove grobnice se mogu videti i danas. Za Orhana je rečeno da ga je veoma pogodila smrt njegovog sina.

Orhan je ubrzo umro, verovatno iz prirodnih razloga. Čini se prilično verovatnim da je smrt njegovog sina, međutim, bila štetna za njegovo zdravlje. Orhan je umro 1362. godine u Bursi, u dobi od osamdeset godina, nakon trideset šest godina vladavine. Sahranjen je u turbe (grobnici) sa suprugom i decom u Gümüşlü Kumbet, Bursi.

Supruge i potomstvo

• Sulejman-paša (oko 1316 - 1357). Najstariji poznati sin i planirani naslednik koji je bio arhitekta osmanskog širenja u Trakiji. Umro je od posledica zadobijenih nakon pada sa konja, a sahranjen je zajedno sa konjem u Bolajiru, severno od Galipolja, gde se njihovi grobovi mogu videti i danas.
• Hatidže Hatun, udata za Sulejman-bega, sina Savdži-bega i preko njega unuka Osmana I.
• 1299. godine Orhan se oženio (1359.) Nilufer Hatun, ćerkom princa od Jarhišara ili vizantijska princeza Helena (Nilufer), koja je bila grčkog porekla, i imala jednog sina:
• Murat I (1319/1326 - 15. juna 1389). Ubio ga je Miloš Obilić tokom Kosovske bitke.
• Orhan se oženio Asporčom Hatun. Njeno poreklo nije poznato. Počivalište Asporče nalazi se u grobnici Orhan u Bursi u Turskoj. Imali su najmanje četvoro dece:
• Ibrahim beg, guverner Eskišehira (1316–1362). Pogubljen je po naredbi njegovog polubrata Murata.
• Fulerefulah Beg
• Fatma Hatun
• Selčuk Hatun
• Orhan se oženio 1346. Teodorom Kantakuzin, rođenom 1332. Bila je ćerka Jovana V Kantakuzina, cara Vizantije, i Irene Asanine. Imali su bar jednog sina:
• Halil (1347–1362). Još dok je bio dete, đenovaški gusari su ga kidnapovali. Vizantijski car i njegov budući tast Jovan V Paleolog bili su ključni za njegovo konačno puštanje na slobodu. Halil se oženio Iren, koja je bila ćerka Jovana V Paleologa i Helene Kantakuzine.

1351. godine Orhan i Stefan Uroš IV Dušan od Srbije pregovarali su o potencijalnom savezu. Bilo je predloga da se Dušanova ćerka Teodora uda za Orhana, ili za jednog od njegovih sinova. Međutim, srpske diplomate napao je Nićifor II Orsini, nakon čega su pregovori prestali, brak se nije dogodio, a Srbija i osmanska država nastavile su neprijateljstvo.

U popularnoj kulturi

Lik Orhana prikazan je u turskoj seriji Kuruluş "Osmancık", iz 1988. godine.

Porodično stablo

8. Sulejman Šah

4. Ertugrul

9. Hajme Hatun

2. Osman I

5. Halime Hatun

1. Orhan Gazi

6. Šejh Edebali

3. Rabia Bala Malhun Hatun

Literatura

• Vladimir Ćorović Istorija srpskog naroda