Википедија

Oton IV, car Svetog rimskog carstva

Oton IV (nem. Otto IV.; 1175. ili 1176—19. maj 1218) je bio jedan od dva nemačka kralja rivala od 1198. do 1208. godine. Postao je jedini kralj Nemačke (1208—1215) i car Svetog rimskog carstva (1209—1215) iz dinastije Velf. Svrgnut je 1215. godine.[1]

Oton IV
Oton IV
Lični podaci
Datum rođenja1175. ili 1176.
Mesto rođenjaBraunšvajg,
Datum smrti19. maj 1218.(1218-05-19) (42/43 god.)
Mesto smrtiHarcburg,
Porodica
SupružnikBeatriče Švapska, Marija od Brabanta
RoditeljiHenrik Lav
Matilda Plantagenet
DinastijaVelf
kralj Nemačke
Period1198 — 1215.
PrethodnikHenrik VI
NaslednikFridrih II
car Svetog rimskog carstva
Period1209 — 1215.
PrethodnikHenrik VI
NaslednikFridrih II

Oto je većinu svog ranog života proveo u Engleskoj i Francuskoj. Bio je pristalica svog ujaka kralja Ričarda I Lavljeg Srca, koji ga je postavio za grofa od Poatua 1196. Uz Ričardovu podršku, jedna frakcija ga je izabrala za kralja Nemačke na spornim izborima 1198. godine, što je izazvalo desetogodišnji građanski rat. Smrću njegovog rivala, kralja Filipa Švapskog, 1208. postao je jedini kralj Nemačke.

Godine 1209. vojvoda Oton je krenuo u Italiju da bi ga papa Inoćentije III krunisao za cara. Godine 1210. nastojao je da ujedini Kraljevinu Siciliju sa Carstvom, raskinuvši savez sa papom Inoćentijem III, koji ga je ekskomunicirao. Udružio se sa Engleskom protiv Francuske i učestvovao u bitci kod Buvina 1214. godine, gde su poraženi. Napustila ga je većina njegovih pristalica 1215. i proveo je ostatak života u povučen od politike živeći mirno na svojim imanjima u blizini Brunsvika. Bio je jedini nemački kralj iz dinastije Velf.

Grb dinastije Velf-Brunsvik (Braunšvajg).

Na engleskom dvoru uredi

Rođen je u Braunšvajgu kao treći sin vojvode Bavarske i Saksonije, Henrika Lava i Matilde Plantagenet od Engleske.[2] Odrastao je u Engleskoj[3] kod svog dede engleskog kralja Henrija II. Oto je tečno govorio francuski i nemački.[4] Postao je blizak saveznik i saradnik svog ujaka kralja Ričarda Lavnjeg Srca, koji ga imenuje za grofa od Jorka. Ovu odluku kralja Ričarda I, koji je otišao u Treći krstaški rat nisu prihvatili vazali Jorkšira, oni su uspeli da spreče Ota dapreuzme svoj posed.[5] Ipak, verovatno je posetio Jork 1191. godine,[4] i nastavio je da traži prihode sa poseda i nakon što je postao kralj Nemačke, iako ih nikada nije dobio.[6] Nije uspeo ni da dobije 25.000 srebrnih maraka koje mu je dao ujak 1199. godine.[7] Godine 1195. kralj Ričard I je započeo pregovore o venčanju Ota sa Margaretom, ćerkom i naslednicom kralja Vilijama Lava od Škotske.[8][7][9] Lotijan, kao Margaretin miraz, biće predat Ričardu na čuvanje, a okruzi Nortamberlend i Kamberlend (Karlajl) biće dodeljeni Otu i predati kralju Škotske.. Oba pokušaja su propala, tako da ga je Ričard 1196. imenovao grofom Poatua. Učestvovao je u ratu protiv Francuske na strani kralja Ričarda I Lavljeg Srca.[10] Grof Oton je bio u Poatuu od septembra 1196. do sredine 1197. godine, kada se pridružio kralju Ričardu I u Normandiji da se posavetuje oko imenovanja biskupa na upražnjene stolice Poatjea, Limoža i Perigea. Zatim je učestvovao u ratu protiv kralja Filipa II od Francuske na strani kralja Ričarda I. U oktobru se vratio u Poatu. Nemački istoričar Jens Alers, razmatrajući Otonov život pre 1198. godine, veruje da je on mogao biti prvi strani kralj Nemačke.[4][11]

 
Grb cara Otona IV, cara Svetog rimskog carstva.

Postaje kralj rival Filipu Švapskom uredi

 
Grb cara Otona IV, cara Svetog rimskog carstva (Velika Hronika).

Kada je umro Henrik VI, neki kneževi biraju Filipa Švapskog kao kralja u martu 1198. godine. Drugi deo kneževa se opirao izboru Hoenštaufen dinastije i na nagovor Ričarda I Lavljeg Srca odlučuju da izaberu člana dinastije Velf. Otonov stariji brat je bio u to vreme u krstaškom ratu, tako da kneževi severne Nemačke biraju Otona IV za kralja 9. juna 1198. u Kelnu. Oton je preuzeo kontrolu nad Ahenom, pa ga 12. jula 1198. kruniše kelnski nadbiskup Adolf Altenski. Krunisanje je obavljeno lažnim kraljevskim oznakama, jer su se prave nalazile u posedu dinastije Hoenštaufen.[12]

Građanski rat i porazi uredi

Izbor Otona IV za kralja uvlači Nemačku u rat između Francuske i Engleske. Filip Švapski se udružio sa Francuskom, a Oton sa Engleskom. Papa Inoćentije III 1200/1201. proglašava Otona jedinim legitimnim kraljem. Oton je obećao da će zauzvrat podržavati papske interese u Italiji.

U međuvremenu, pod papom Inoćentijem III, papstvo, odlučno se suprotstavlja ujedinjenju Sicilije i Svetog rimskog carstva pod jednim monarhom,[13] papa je koristi građanski rat kako bi proširio svoj uticaj. Stoga je papa Inoćentije III favorizovao vojvodu Otona, čija se porodica uvek protivila dinastiji Hoenštaufen.[2] Vojvoda Oton je takođe izgledao spreman da ispuni sve zahteve koje bi papa Inoćentije III postavio. Konfuzija u carstvu omogućila je papi Inoćentiju III da protera carske feudalce iz Ankone, Spoleta i Peruđe, koje je postavio car Henrik VI.[14]

Istovremeno, papa Inoćentije III je podsticao gradove u Toskani da formiraju ligu, nazvanu Liga San Genezio, protiv carskih interesa u Italiji. Gradovi su se stavili pod Inoćentijevu zaštitu.[14] Papa Inoćentije III je 1201. objavio da priznaje Otona kao jedinog legitimnog kralja. Zauzvrat, Oton je obećao da će podržati papine interese u Italiji. Oton je takođe imao podršku kralja Otakara I od Češke, koji je, iako je u početku stao na stranu kralja Filipa Švapskog, na kraju je prešao kod Otona.[15] Otonova podrška je dodatno ojačana podrškom kralja Valdemara II od Danske. Kralj Filip je postigao veliki uspeh u građanskom ratu koji je usledio, dozvoljavajući mu 1204. da bude ponovo krunisan za kralja, ovoga puta od kelnskog nadbiskupa.[15]

Sledećih godina Otonova situacija se pogoršala, kada je Engleska poražena od Francuske tokom vladavine francuskog kralja Filipa Avgusta. Oton je izgubio finansijsku podršku od strane Engleske. Usled toga mnogi njegovi saveznici prelaze na protivničku stranu uključujući i njegovog brata Henrika. Oton je poražen i ranjen 27. jula 1206. u bici protiv Filipa Švapskog.[16]

Kada je papa vidio da je gubitnik, uskraćuje mu daljnju podršku. Poraženi Oton je bio prisiljen da se zadrži samo na svojim posedima blizu Braunšvajga.

Papa Inoćentije III je naterao dve zaraćene strane na pregovore u Kelnu, a u zamenu za odricanje od svog prava na presto, kralj Filip je Otonu obećao ruku svoje ćerke Beatriks, zajedno sa vojvodstvom Švapskim i ogroman miraz.[17] Oton je to odbio, i građanski rat je nastavljen sve do ubistva kralja Filip 21. juna 1208. godine.

 
Statue cara Otona IV i carice Marije od Brabanta, stara gradska većnica, Braunšvajg, 1455. godine.

Postaje car Svetog rimskog carstva uredi

Filip Švapski je ubijen 1208. godine. Nakon toga se Oton miri sa kneževima koji su podržavali Filipa Švapskog i veri ćerku kralja Filipa Švapskog. Na izborima u Frankfurtu 11. novembra 1208. dobija podršku svih kneževa izbornika, pošto se odrekao prava nasledstva na carsku krunu u ime svoje buduće dece.[15] Da bi obezbedio Inoćentijevu podršku, obećao je da će vratiti Papskoj državi svu teritoriju koju je posedovala u vreme vladavine cara Luja I Pobožnog, uključujući Marku Ankonu, vojvodstvo Spoleto, bivši Egzarhat Ravenu i Pentapolj.[18]

Putujući na jug preko Verone, Modene i Bolonje, na kraju je stigao u Milano, gde je dobio gvozdenu krunu Lombardije i titulu kralja Italije 1208. U Viterbu ga je dočekao papa Inoćentije III i odveo ga u baziliku Svetog Petra, gde ga je papa Inoćentije III krunisao za cara 4. oktobra 1209,[19] pre nego što su izbili nemiri u Rimu, primoravajući Otona da napusti grad.[20]

Sukobi sa papom Inoćentijem III uredi

Nezadovoljan svojim dosadašnjim uspesima, papa Inoćentije III je takođe dobio od cara Otona IV dalje pismene ustupke Papskoj stolici, uključujući i omogućavanje da se svi izbori nemačkih biskupa sprovode u skladu sa crkvenim uredbama i da neće sprečavati bilo kakve žalbe Rimu.[18]Takođe je obećao da će predati crkvi sve prihode od svih upražnjenih biskupskih sedišta koji su se do tada slivali u carsku blagajnu.[18]

Nakon što je napustio Rim, car Oton IV je krenuo na sever i stigao do Pize do 20. novembra. Ovde je, verovatno po savetovanju Petra od Čelana i Dipolda, grofa od Acere,[21] bio ubeđen da odustane od ranijih obećanja. Car Oton IV je odmah započe rad na obnavljanju carske vlasti u Italiji.[22] Nakon što ga je papa krunisao, obećao je da će obnoviti zemlje koje je crkvi zaveštala grofica Matilda od Toskane skoro jedan vek ranije i da neće krenuti protiv Fridriha II, kralja Sicilije.[23] Brzo je prekršio sva obećanja.

On je izbacio papske trupe iz Ankone i Spoleta, povrativši te teritorije kao carski feud. Zatim je zahtevao da kralja Fridrih od Sicilije da mu se pokloni i time oda počast caru kao senioru, pošto je kralj Fridrih II bio gospodar vojvodstva Kalabrije i Apulije, i time vazal Svetog rimskog cara a kada je Fridrih II odbio da se pojavi, car Oton IV je proglasio te feude oduzetim.[23] Car Oton IV je potom krenuo na Rim. Papi Inoćentiju III je naredio da poništi Vormski konkordat i da prizna pravo caru da postavlja biskupe na upražnjene biskupije.[23]

Takvi postupci su razbesneli papu Inoćentija III, koji je odmah ekskomunicirao Otona 18. novembra 1210. godine.[24][25] Kasnije je pokušao da osvoji Siciliju,[26] koju je držao kralj Fridrih II Hoenštaufen, pod starateljstvom pape Inoćentija III. Paralelno s tim, nemačko plemstvo je postajalo sve više frustrirano carem Otonom IV. Smatrali su da je umesto da gubi vreme u Italiji i da igra politiku moći sa papom, bila njegova prva dužnost da brani severne provincije carstva od kralja Valdemara II od Danske, koji je iskoristio Otonovo odsustvo da izvrši invaziju na severne provincije carstva i zauzme celu baltičku obalu od Holštajna do Livonije.[23]Dakle, dok je car Oton IV boravio u južnoj Italiji, nekoliko kneževa carstva, uključujući nadbiskupe Majnca i Magdeburga,[27] na podsticaj francuskog kralja Filipa II i uz saglasnost pape, izabrali su kralja Fridriha II za kralja Rimljana na Dijeti u Nirnbergu 1211. godine.[28]

Borbe protiv Fridriha II i pokušaj osvajanja Sicilije uredi

Za razliku od obećanja, koje je dao papi, radio je na ojačanju carske vlasti u Italiji, pa ga papa ekskomunicira 1210. godine. Tokom 1211. pokušao je da osvoji Siciliju, koju je držao Fridrih II. Dok je Oton IV ratovao u južnoj Italiji dotle je na nagovor francuskog kralja Filipa II Avgusta i sa odobrenjem pape nekoliko kneževa izabralo 1211. Fridriha II za kralja na saboru u Nirnbergu.

Poslanstvo cara Otona IV upućeno iz Milana izašli su pred Četvrti lateranski sabor, moleći da se ukine njegova ekskomunikacija.[25] Iako je tvrdio da se pokajao za svoje prestupe i izjavio da je spreman da bude poslušan papi u svemu, papa Inoćentije III je već priznao Fridriha II za novog cara.[25]

Poražen uredi

Oton se vratio u Nemačku 1212. godine. U Nemačku je stigao i Fridrih II sa svojom vojskom. Većina Hoenštaufenovih pristalica napušta Otona. Većina kneževa bira Fridriha II po drugi put za kralja 5. decembra 1212. godine.

Podrška koju je kralj Filip II Francuski pružio caru Fridrihu II naterala je engleskog kralja Džona da podrži svog sestrića, cara Otona IV. Uništenjem francuske flote 1213. godine od strane Engleza, kralj Džon je započeo pripreme za invaziju na Francusku; u ovome, car Oton IV je video način da uništi Fridrihovu francusku podršku i ojača svoj ugled.[29] Pristao je da se pridruži kralju Džonu u invaziji, a u februaru 1214, dok je kralj Džon napredovao kroz dolinu Loare, car Oton IV je, zajedno sa grofom od Flandrije, trebalo da izvrši istovremeni napad iz Flandrije. Nažalost, tri vojske nisu mogle efikasno da koordiniraju svoje napredovanje. Tek kada se kralj Džon, koji je bio razočaran nadajući se lakoj pobedi nakon što je proteran iz Roš o Mona, povukao u svoju komoru, carska vojska, sa carem Otom IV na čelu, okupila se u Holandiji.[30]

Ipak, Fridrih II nije uspevao da porazi Otona sve do 1214. godine. Tada se Oton IV udružio sa engleskim kraljem Jovanom bez Zemlje i poražen je u bici kod Buvina 27. jula 1214. od strane Filipa II Avgusta. Svrgnut je 1215. godine.

Dana 27. jula 1214. godine, protivničke vojske su iznenada otkrile da su blizu jedna drugoj, na obalama reke Mark (pritoka reke Deule), blizu Buvinskog mosta. Filipova vojska je brojala oko 15.000, dok su savezničke snage imale oko 25.000 vojnika; vojske su se sukobile u bici kod Buvina. Bila je to teška bitka, ali je izgubljena kada je cara Otona IV njegov ranjeni i preplašeni konj odneo sa bojišta, zbog čega su njegovi vojnici napustile bojište.[31] Priča se da je kralj Filip II poslao caru Fridrihu II carskog orla, kojeg je car Oton IV ostavio da leži na bojnom polju.[29]

Pošto je car Oton IV ponovo bio primoran da se povuče na svoje privatne posede oko Brunsvika,[32] ovaj poraz je omogućio caru Fridrihu II da zauzme Ahen i Keln,[29] i tako je Oton IV svrgnut 1215. godine.[33] Uzrok njegove smrti je sporan, uz neke tvrdnje da je umro od bolesti u zamku Harzburg 19. maja 1218, tražeći iskupljenje za svoje grehe. Međutim, istoričar Kantorovič opisao je smrt kao jezivu: „zbačen, svrgnut, iguman ga je bacio celom dužinom na zemlju, ispovedajući svoje grehe, dok su ga nevoljni sveštenici krvavo tukli motkama. Takav je bio kraj prvog i poslednjeg car Velfa.“[34]

Povukao se na svoje privatne posede oko Braunšvajga i umire 19. maja 1218. godine.

Sahranjen je u katedrali u Brunsviku, gde su mu sahranjeni roditelji.

Porodica uredi

Oton je bio u srodstvu sa svim drugim kraljevima Nemačke. Ženio se dva puta:

  1. 1209. ili 1212. Beatriče Švapska, ćerke nemačkog kralja Filipa Švapskog i Irine Anđel.[35]
  2. 19. maja 1214, u Ahenu, Marija od Brabanta, kći Henrika I, vojvode od Brabanta, i Matilde od Bulonje.[36]

Nije imao potomstvo.

Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Velf I, vojvoda Bavarske
 
 
 
 
 
 
 
8. Hajnrih IX, vojvoda Bavarske
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Judita Flandrijska, grofica Nortumbrije
 
 
 
 
 
 
 
4. Hajnrih X, vojvoda Bavarske
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Magnus, vojvoda Saksonije
 
 
 
 
 
 
 
9. Vulfhilda od Saksonije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Sofija od Ugarske
 
 
 
 
 
 
 
2. Hajnrih Lav
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Gebhard of Supplinburg
 
 
 
 
 
 
 
10. Lotar III Saksonac
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Hedwig of Formbach
 
 
 
 
 
 
 
5. Gertruda od Suplingenburga
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Henry of Northeim, Margrave of Frisia
 
 
 
 
 
 
 
11. Richenza of Northeim
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Gertrude of Brunswick
 
 
 
 
 
 
 
1. Oton IV, car Svetog rimskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Fulk I Jerusalimski
 
 
 
 
 
 
 
12. Žofrua Plantagenet, grof Anžua
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Ermengarda Anžujska, grofica Mena
 
 
 
 
 
 
 
6. Henri II Plantagenet
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Henri I
 
 
 
 
 
 
 
13. Matilda od Engleske
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Matilda Škotska
 
 
 
 
 
 
 
3. Matilda Plantagenet
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Vilijam IX od Akvitanije
 
 
 
 
 
 
 
14. Vilijam X od Akvitanije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Filipa Tuluska
 
 
 
 
 
 
 
7. Eleonora od Akvitanije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Amori I, vikont od Šatlroa
 
 
 
 
 
 
 
15. Enora od Šatlroa
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Dangerosa od Lil Bušara
 
 
 
 
 
 

Reference uredi

  1. ^ „Otto IV Holy Roman emperor”. Britannica. Pristupljeno 1. 2. 2021. (jezik: engleski)
  2. ^ a b Bryce, str. 206
  3. ^ Abulafia, str. 378
  4. ^ a b v Huffman 2000, str. 157–58
  5. ^ Norgate 1887, p. 373 n. 1.
  6. ^ McLynn 2007, str. 390
  7. ^ a b Keefe 1983, str. 100–01
  8. ^ Norgate 1887, str. 341
  9. ^ W. W. Scott: Margaret, countess of Kent, in: Oxford Dictionary of National Biography, vol. 36 (2004), p. 633
  10. ^ „Otto IV, Holy Roman Emperor and Duke of Brunswick”. British Museum. Pristupljeno 1. 2. 2021. (jezik: engleski)
  11. ^ Bernd Schneidmüller; Stefan Weinfurter (2003). Die deutschen Herrscher des Mittelalters: historische Portraits von Heinrich I. bis Maximilian I. (919–1519). C.H.Beck. pp. 272–. ISBN 978-3-406-50958-2. 
  12. ^ „Otto IV, Holy Roman Emperor”. DBpedia. Pristupljeno 1. 2. 2021. (jezik: engleski)
  13. ^ Schulman, Jana, The rise of the medieval world, 500–1300, Greenwood, 2002, pg. 329
  14. ^ a b Comyn, str. 277
  15. ^ a b v Dunham, str. 195
  16. ^ „Otto Iv”. Encyclopedia. Pristupljeno 1. 2. 2021. (jezik: engleski)
  17. ^ Comyn, str. 278
  18. ^ a b v Comyn, str. 279
  19. ^ Alexander, Michael (1998). Three crises in early English history: personalities and politics during the Norman Conquest, the reign of King John, and the Wars of the Roses. Lanham, Md: University Press of America. p. 123. ISBN 9780761811886. 
  20. ^ Comyn, str. 280
  21. ^ Matthew, Donald, The Norman kingdom of Sicily, Cambridge University Press, 1992, ISBN 978-0-521-26911-7, pg. 308
  22. ^ Bryce, str. 207
  23. ^ a b v g Dunham, str. 196
  24. ^ Herbermann, Charles, ed. (1913). "Pope Innocent III". Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company.
  25. ^ a b v Abulafia, str. 127
  26. ^ Abulafia, str. 131
  27. ^ Abulafia, str. 381
  28. ^ Comyn, str. 281
  29. ^ a b v Abulafia, str. 382
  30. ^ Smedley, Edward. The History of France, from the final partition of the Empire of Charlemagne to the Peace of Cambray. 1836, pg. 71
  31. ^ Smedley, Edward. The History of France, from the final partition of the Empire of Charlemagne to the Peace of Cambray. 1836, pg. 72
  32. ^ Comyn, str. 283
  33. ^ Otto IV | Holy Roman emperor". Encyclopedia Britannica. Retrieved 9 November 2019.
  34. ^ Kantorowicz, Ernst, Frederick II, pg. 66
  35. ^ Commire, Anne, ed. (8 October 1999). Beatrice of Swabia (1198–1235). Gale. p. 309. ISBN 978-0-7876-4061-3. Retrieved 8 June 2017 – via Encyclopedia.com. 
  36. ^ Fryde, Natalie (2001). Why Magna Carta?: Angevin England Revisited. LIT Verlag Münster. p. 17. ISBN 9783825856571. 

Literatura uredi

  • Abulafia, David, The New Cambridge Medieval History, Vol. V: c. 1198 – c. 1300, Cambridge University Press, 1999
  • Bryce, James, The Holy Roman Empire, 1913
  • Comyn, Robert. History of the Western Empire, from its Restoration by Charlemagne to the Accession of Charles V, Vol. I. 1851
  • Dunham, S. A., A History of the Germanic Empire, Vol. I, 1835
  • Huffman, Joseph Patrick (2000). "Richard the Lionheart and Otto IV: Itinerant Kingship and the City of Cologne". The Social Politics of Medieval Diplomacy: Anglo-German Relations (1066–1307). University of Michigan Press. pp. 133–77.
  • Keefe, Thomas K. (1983). Feudal Assessments and the Political Community Under Henry II and His Sons. University of California Press. ISBN 9780520045828.
  • McLynn, Frank (2007). Lionheart and Lackland: King Richard, King John and the Wars of Conquest. Vintage.
  • Murray, Alan (1994). "Richard the Lionheart, Otto of Brunswick and the Earldom of York: Northern England and the Angevin Succession, 1190–91". Medieval Yorkshire. 23: 5–12.
  • Norgate, Kate (1887). England Under the Angevin Kings. Macmillan.
 
Oton IV, car Svetog rimskog carstva na Vikimedijinoj ostavi.


kralj Nemačke
(1198 — 1215)


car Svetog rimskog carstva
(1209 — 1215)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Отон_IV,_цар_Светог_римског_царства&oldid=27699171”