Pancerjeger I (nem. Panzerjäger 4,7cm PzJg IB (47)), je bio prvi Nemački samohodni protivtenkovski top, korišćen tokom prve faze Drugog svetskog rata u borbi protiv tenkova i drugih oklopnih vozila.

Pancerjeger I


Osnovne karakteristike
Brzina na putu 42 km/h
Doseg 95-140 km km
Dimenzije i masa
Dužina 4,42 m
Širina 1,85 m
Visina 2,25 m
Oprema
Glavno naoružanje top Škoda 4.7 cm KPUV vz.38
Motor Majbah NL38TR
Posada
Posada 3

Istorija uredi

Pošto se u Španskom građanskom ratu tenk Pancer I sa svoja dva mitraljeza pokazao krajnje beskoristan u borbi protiv tenkova, tražio se način za njihovo prenaoružavanje. Jedan od mogućih puteva nastavka razvoja, bio je skidanje kupole i prepravka u laki samohodni top. U 1939. godine berlinska firma Alket predložila je u isto vreme planove za tri različita samohodna oružja, nastalih na bazi lakog tenka Pancer I. Sa nekoliko gotovih tenkova trebalo je odstraniti kupole, a zatim postaviti novi laki čelični štit sa prednje kao i na bočne strane. Od naoružanja nameravalo se postaviti: 37 mm protivtenkovski top Pak 35/36, 20 mm protivavionski top Flak 30 ili 75 mm laki pešadijski top leIG 18. Predstavljanje drvenih modela, privuklo je punu pažnju Ministrstva naoružanja. Ipak u prvobitnoj odluci jedino je odobreno vozilo sa ugrađenim protivavionskim topom 20 mm (Flakpancer I), čija izrada je odložena za godinu dana. Samohodno vozilo za podršku sa ugrađenim topom 75 mm, jednoglasno je odbijeno pošto je već usvojen početak proizvodnje vozila Šturmgešic III. Takođe ni izrada vozila sa ugrađenim protivtenkovskim topom 37 mm nije usvojena, zbog slabosti topa.

Baš tada kao poručen, pojavljuje se protivtenkovski top kalibra 47 mm čehoslovačke proizvodnje. Nemačka vojska je nakon okupacije Čehoslovačke, došla do znatne količine tog oružja. Taj top je između 1937. i 1938. godine razvila firma Škoda i pod oznakom 4.7 cm KPUV vz.38 (firmina oznaka A5), uveden je u naoružanje Čehoslovačke armije. Pored svih izvanrednih karakteristika, taj top je imao jedan bitan nedostatak - bio je savršeno nepodesan za vuču motornim vozilom. Brzina prilikom vuče konjskom zapregom jedva je bila 10-15 km/h, što je bilo dovoljno za Čehoslovačku armiju, ali ne i za budući nemački Blickrig. Zato je većinu trofejnih topova 4.7 cm KPUV vz.38 trebalo upotrebiti u stacionarnoj varijanti. Dosta od njih je postavljeno na nemačkoj odbrambenoj Zigfrid liniji.

Tokom zime 1940. godine, firma Alket dobila je ukaz za projektovanje samohodnog topa na bazi čehoslovačkog topa 47 mm i šasije tenka Pancer I ili Pancer II. Za proizvodnju novog oružja, uzet je već gotov projekat samohodnog protivtenkovskog topa 37 mm na bazi šasije tenka Pancer I. Po tom projektu samohodni top je trebalo da bude napravljen na šasiji tenka varijante A, ali se ta varijanta pokazala neprilagodiva za takvu preradu. Jer da bi se gađalo iz topa 47 mm morali su da se postave specijalni upornici, kako ne bi došlo do pucanja zadnjih točkova (lenjivci). Stoga je top postavljen na šasiji varijante B. Umesto običnog štita sa prednje strane, top je postavljen u posebno napravljenom kućištu, otvoreno odozgo i otpozadi. Debljina oklopa kućišta bila je 14.5 mm. Vozila su dobila i radio-stanice Fu 2 ili Fu 5.

Novonastalo samohodno protivtenkovsko oružje dobilo je službeni naziv 4.7cm Pak (t) Sfl auf Pz.Kpfw.I Ausf.B (Sd.Kfz.101), i od marta 1940. godine uvedeno je u naoružanje Vermahta. Proizvodnja, tačnije prerada, dodeljena je firmama Alket i Daimler-Benc. Pre sasatavljanja topa i šasije, vršio se generalni remont motora i šasija zbog svoje dotrajalosti.

Načelnik generalštaba Vermahta general Franc Halder, 9. februara 1940. godine napisao je u svom dnevniku sledeći zapis: "47 mm top:132 samohodna protivtenkovska vozila. Od njih: 120 u tenkovskim divizijama; 12 ostaje u rezervi. Samimi tim tenkovske divizije dobijaju u svojim protivtenkovskim divizijonima po jednu četu samohodnih topova“. Iz ovog zapisa vidimo da je prvobitna porudžbina iznosila 132 vozila (uključujući i 2 prototipa). Veoma brzo po uvođenju u jedinici, vozilo je dobilo novo, kraće ime - Pancerjäger I.

Ratna dejstva uredi

 
Pancerjager I u severnoj Africi, 1941.

U ratnim dejstvima proleće-leto 1940. godine, samohodni protivtenkovski topovi Pancerjeger I skoro da nisu ni učestvovali. U retkim okršaima sa francuskim tenkovima, top 47 mm pokazao je potpuni nedostatak u probojnosti oklopa tenkova. Za gađanje je korišćen pancirni projektil austrijske ili čehoslovačke izrade. Bojevi komplet za Pancerjeger I, iznosio je 86 projektila. Tek nakon prestanka ratnih dejstava na zapadu, napravljen je i potkalibarni projektil. U jesen 1940. godine, vozila Pancerjeger I poslata su na poligon za uvežbavanje gađanja. Na poligonu se nalazila velika kolekcija trofejnih tenkova, koje su posade prilikom gađanja koristile za metu. Nakon završetka uvežbavanja, sva vozila su poslata na remont, pa čak i ona koja nisu učestvovala u ratnim operacijam. Pored remonta urađena je modernizacija, to jest zamenjena su stara oklopna kućišta, novim, prostranim i potpuno zavarenim kućištima. U jesen 1940. godine donet je ukaz za proizvonju još 70 vozila Pancerjeger I. Na odluku o proizvodnji tako malog broja vozila, direktno je uticao broj raspoloživih šasija tenkova Pancer I. Posao oko prerade dodeljen je firmama Daimler-Benc i Škoda, pošto je firma Alket već bila zauzeta proizvodnjom jurišnih topova Šturmgešic III.

U letnjim bojevima 1941. godine, Pancerjeger I opremljen potkalibarnim projektilima, pokazao se kao veoma dobro borbeno vozilo. Sve kritike na njegovu adresu, svodile su se isključivo na hodni deo i trnsmisiju. Često se događalo da se vozila Pancerjeger I zaglibe na kolskim putevima Sovjetskog Saveza čak i posle male kiše. Sa dolaskom jeseni i povećanjem količine padavina, povećali su se i problemi sa kretanjem vozila Pancerjeger I. Prilikom zaglavljivanja u veliko i gusto blato, obično se lomio prenos menjača. Približavanjem zime situacije se još više pogoršala, pošto bi motor iznenada otkazao pri temperaturi nešto ispod 15 stepeni. Razlog takvog ponašanja motora bio zgrušavanje maziva, a zimskih maziva kod Nemačke vojske u tom momentu nije bilo. Tenkisti i uopšte svi koji su bili vezani za motorna vozila, morali su da dogrevaju motore brenerima kao i da dodaju benzin u mazivo. Sve je to bila improvizacija, ali drugog izbora nemački vojnici nisu imali. Oni su zavideli vojnicima Crvene armije kod kojih je zimskih maziva bilo, i molili svoju pozadinu da se što pre pobrine za isporuku zimskih maziva na front. Jesenje kiše i surova ruska zima, bitno su utucali na odluku da se 605. protitenkovski divizion prebaci u severnu Afriku. Tamo su se samohodni protivtenkovski topovi Pancerjeger I uspešno borili protiv britanskih tenkova Krusejder, a sa male distance uništavali su čak i tenkove Matilda Mk II. Ipak, većina vozila Pancerjeger I produžilo je ratovanje na južnom delu Istočnog fronta. Ti samohodni topovi bili su i u sastavu 1. SS divizije Telesna garda Adolfa Hitlera. Poslednja upotreba samohodnih protivtenkovskih topova Pancerjeger I bila je za vreme Staljingradske bitke.

Spoljašnje veze uredi