Википедија

Pentekostalizam

Pentekostalizam je jedna od protestantskih harizmatskih [en] verskih grupa u hrišćanstvu. koja naglašava direktno lično iskustvo sa Bogom preko krštenja u Svetom duhu.[1][2] Termin pentekostalan potiče od praznika Duhova (grč. πεντηκοστή, translit. Пентикости́), kada se, po biblijskom predanju, Sveti duh spustio na apostole i druge sledbenike Isusa Hrista u Jerusalimu, za vreme slavljenja Praznika sedmica, kako je opisano u Delima apostolskim.[3]

Pentekostna crkva u Novom Sadu

Kao i drugi oblici evangelističkog protestantizma,[4] pentekostalizam se pridržava nepogrešivosti Biblije i neophodnosti Novog rođenja: individualno pokajanje svoga greha i prihvatanje Isusa Hrista kao svog ličnog Gospoda i Spasitelja. Odlikuje se verom u „krštenje Duhom Svetim“ i krštenje vodom, što omogućava hrišćaninu da „živi život ispunjen i osnažen Duhom“. Ovo osnaživanje uključuje upotrebu duhovnih darova kao što su glosolalija i božansko isceljenje.[5] Zbog njihove posvećenosti biblijskom autoritetu, duhovnim darovima i čudesnima, pentekostalci vide njihov pokret kao odraz iste vrste duhovne moći i učenja koja su pronađena u apostolsko doba ranog Hrišćanstva. Iz tog razloga, neki pentekostalci takođe koriste termine „Apostolski“ ili „Puno Jevanđelje“ da opišu svoj pokret.[5]

Sveti pentekostalizam se pojavio u ranom 20. veku među radikalnim pristalicama Pokreta svetosti, koji su bili pod naponom hrišćanskog preporoda i u očekivanju predstojećeg drugog Hristovog dolaska. Verujući da žive u krajnjim vremenima, očekivali su da će Bog duhovno obnoviti hrišćansku crkvu i sprovesti restauraciju duhovnih darova i evangelizaciju sveta. Godine 1900, Čarls Parem, američki evangelista i božanski isceljenik je počeo propovedati da je glosolalija biblijski dokaz „duhovnog krštenja“. Uporedo sa Vilijamom Sejmurom, propovednikom Veslijanske svetosti, učio je da je ovo treći blagoslov.[6] Trogodišnje oživljavanje u ulici Azusa, koji je osnovao i vodio Sejmur u Los Anđelesu, Kalifornija je rezultiralo rastom pentekostalizma širom Sjedinjenih Država i ostatka sveta. Posetioci su nosili pentekostalsko iskustvo u svoje matične crkve ili su se osetili pozvanim na misiju. Dok praktično sve pentekostalne denominacije vuku svoje poreklo od ulice Azusa, pokret je imao nekoliko podela i kontroverzi. Rani sporovi su bili usredsređeni na izazove doktrine o celokupnom osvećenju, i kasnije o Svetoj Trojici. Zbog toga je pentekostalni pokret podeljen između pentekostalizma svetosti koji potvrđuju tri određena dela blagodati, i pentekostalizma završenog rada koji je podeljen na trinitarne i netrinitarne grane, koje su dovele do rasta jedinstvenog Pentekostalizma.[7][8]

Pentekostalizam je vrlo decentralizovan, i sastoji se od preko 700 denominacija i mnogo nezavisnih crkava. Ne postoji centralna vlast, ali mnoge denominacije su povezane kroz Pentekostalsko svetsko bratstvo. Sa preko 279 miliona klasičnih pentekostalca širom sveta, pokret je u rastu u mnogim delovima sveta, naročito u zemljama globalnog juga i trećeg sveta. Od 1960-ih, pentekostalizam je sve više prihvaćen od strane drugih hrišćanskih tradicija, i pentekostalna verovanja o krštenju Svetog Duha i duhovnih darova su prihvaćeni od nepentekostalnih hrišćana u protestantskim i katoličkim crkvama, kroz njihovu privrženost harizmatskom pokretu. Ukupno, 644 milion ljudi širom sveta su pentekostalci i/ili harizmatski hrišćani[9] Dok je pokret prvobitno privlačio uglavnom niže klase na globalnom jugu, postoji nova privlačnost za srednju klasu.[10][11][12] Kongregacije srednje klase obično imaju manje članova.[13][14][15] Veruje se da je pentekostalizam najbrže rastući religijski pokret u svetu.[16]

Istorija

uredi

Pozadina

uredi

Rani pentekostalci su smatrali da je pokret novija obnova crkvene apostolske moći, i istoričari kao što su Cecil M. Robek Mlađi i Edit Blumhofer pišu da se pokret javio iz radikalnih evangelističkih pokreta obnove u drugoj polovini 19. veka u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu.[17][18]

Unutar ovog radikalnog evangelizma, najjače izražen u Veslejsko-svetim pokretu i Pokretu većeg života, teme restauratonizma, premilenijalizma, verskog isceljenja, i veća pažnja osobi i radu Svetog Duha bili su centralni za nastanak pentekostalizma.[19] Verujući da je Drugi Hristov dolazak bio neminovan, ovi hrišćani su očekivali obnovljenje apostolske moći, duhovnih darova i čudotvoran kraj vremena.[20] Ljudi kao što su Dvajt L. Mudi i Er-Ej Tori su počeli da pričaju o iskustvu koji je dostupno svim hrišćanima i koji bi osnažilo vernike da evangelizuju svet, često nazivano krštenje sa Svetim Duhom.[21]

Neki hrišćanski lideri i pokreti su imali značajan uticaj na rane pentekostalce. U suštini, univerzalno verovanje u nastavak svih duhovnih darova u Kesvičkom i Pokretu većeg života činili su važnu istorijsku pozadinu za rast pentekostalizma.[22] Albert Bendžamin Simpson (1843–1919) i njegov Hrišćanski i misionarni savez (osnovan 1887.) je bio vrlo značajan u ranim godinama pentekostalizma, naročito na razvoju Skupštine Boga. Drugi uticaj na rani pentekostalizam jeste Džon Aleksandar Douvi (1847–1907) i njegova Hrišćanska katolička apostolska crkva (osnovana 1896.). Pentekostalci su prihvatili učenja Simpsona, Douvija, Gordona (1836–1895) i Etera (1844–1924; ona se kasnije pridružila Pentekostalnom pokretu) o lečenju.[23] Irvingova Katolička apostolska crkva (osnovana oko 1831.) je isto pokazala mnoge karakteristike koji su kasnije nađene u pentekostalnom obnovljenju.[24]‍:131

Izolovane hrišćanske grupe su osetile harizmatičke fenomene kao što je božansko isceljenje i glosolalija. Pentekostalni pokret svetosti je pružio teološko objašnjenje za ono što se dešavalo ovim hrišćanima, i prilagodio je modifikovani oblik veslijanske soteriologije da bi se prilagodili njihovom novom shvatanju.[25][26][27]

Rasprostranjenost

uredi

Smatra se da ova hrišćanska veroispovest okuplja oko 200 do 600 miliona vernika širom sveta. U istraživanju iz 2006. godine, navodi se da pentekostalci u Gvatemali čine 20% vernika, u Keniji 33%, u Brazilu 15%, na Filipinima 4%, u Južnoj Africi 10%, u Čileu 9%, u Nigeriji 18% i u SAD 5%.[28]

Najveća organizacija pentekostalaca u svetu je Božija skupština ili Apostolska crkva koja okuplja oko 57 miliona vernika.[29]

Broj vernika najbrže raste u Latinskoj Americi, Africi i Aziji.

Doktrina

uredi

Pentekostalci pripadaju evangelističkom pokretu koji naglašava nepogrešivost Biblije i potrebu za transformacijom života osobe kroz veru u Isusa Hrista.[30]

Pored poštovanja klasičnog biblijskog učenja, pentekostalci poseban značaj pridaju uticaju i prisustvu Svetog duha. Većina zajednica prihvata dogmu Svetog trojstva, dok neki smatraju da je Bog jedinstven. Pentekostalci veruju da je za čuda i misterije Novog zaveta odgovoran Sveti duh (izlečenja, proročanstva, glosolalija).

Njihovi vernici mogu u duhovnom zanosu da izgovaraju neprepoznatljive fraze (glosolalija). Savremeni teolozi ovog pokreta tvrde da je to pronalaženje ličnog jezika za komunikaciju sa Bogom. Ranije se smatralo da je u pitanju misteriozna moć govora stranim, do tada nepoznatim jezicima (ksenoglosija). Krštenje novorođenčadi se ne praktikuje. Krštavaju se odrasli ljudi, a ovaj obred se smatra komemoracijom. Neke zajednice pored krštenja i pričešća praktikuju i obred pranja nogu. Do spasenja se dolazi milošću božijom usled vere u Isusa Hrista. Dobra dela, kao što je ispoved, nisu neophodna. Većina zajednica smatra da duhovno krštenje i glosolalija, iako poželjni, nisu preduslov spasenja.

Naučna saznanja su prihvatljiva samo onda kada ne protivreče biblijskim istinama. Stoga mnoge grupe odbacuju teoriju evolucije i prihvataju kreacionizam.

Praksa

uredi

Božja služba

uredi

Božja služba kod pentekostalaca je živahna. U njoj se puno peva, tapše rukama i pokreće u ritmu muzike. Muzika ima veliki značaj, a češće su prisutne moderne klavijature i bubnjevi nego orgulje, jer je muzika moderna i ritmična. Jezik crkvenih pesama je obično engleski. Služba traje najmanje 90 minuta.

Važan deo crkvenog obreda su pevanje i molitve u slavu božju u slobodnoj formi i sa uzdignutim rukama.[31] U službu spadaju glosolalija i proročanski govori. Formalna liturgija nije poželjna, jer se smatra da bi mogla da omete delovanje Svetog duha.

Čovek koji drži propoved povremeno prekida svoj govor da bi zajednica potvrdila njegove reči uzvicima „Amen!“ ili „Aleluja!“, na kraju službe pozivaju se da priđu oni koji bi da se krste, blagoslove ili izleče.

Verske zajednice

uredi
 
Pentekostalski hram u Beogradu, Ulica Dimitrija Tucovića

Pentekostalci nemaju centralnu crkvenu organizaciju. Njihove zajednice pripadaju različitim frakcijama ove vere koje poštuju delimično različite doktrine.

Verske zajednice pentekostalaca organizovane su u male grupe vernika po principu kongregacionalizma (autonomne i ravnopravne zajednice). One se sastaju jednom nedeljno gde grupa zajednički peva, moli se i proučava Bibliju. Vođa zajednice je stariji ugledni vernik koji ima jak glas.

Reference

uredi
  1. ^ Vondey 2017, str. 107–130.
  2. ^ Livingstone 2013, str. 461.
  3. ^ Sveto pismo, Djela svetijeh apostola 2:1-31.
  4. ^ Mohler 2011, str. 106–108.
  5. ^ a b Vondey 2017.
  6. ^ The Encyclopedia of Christianity [Enciklopedija hrišćanstva] (na jeziku: engleski). Wm. B. Eerdmans Publishing. 1999. str. 415. ISBN 978-90-04-11695-5. „Kada je Parem premestio svoje sedište u Hjuston, Teksas, upoznao je Vilijama Sejmura (1870–1922), afričko-američkog baptističkog propovednika. Sejmur je preuzeo učenje od Parema da krštenje Svetog duha nije bilo blagoslov osvećenja, već treći blagoslov koje je bio praćen glosolalijom.” 
  7. ^ Anderson, Alan (13. maj 2004). An Introduction to Pentecostalism: Global Charismatic Christianity [Uvod u Pentekostalizam: Međunarodno harizmatsko Hrišćanstvo] (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. str. 47. ISBN 978-0-521-53280-8. „Oni koji su se opirali Duramovom učenju i ostali u „trostepenom“ kampu su bili Sejmur, Kravford i Peram, i episkopi Čarls H. Mejson, Ej-Džej Tamlinsen i Džej-Ejč King, vođe Crkve Boga u Hristu, Crkve Boga (Klivlend) i Pentekostalne svete crkve respektivno... fundamentalniji i oštriji raskol izbio je 1916. godine oko doktrine o Trojici. ... „Novi problem“ je bio raskol u redovima pentekostalaca završenog rada koji je počeo kao učenje da je ispravna formula za krštenje „u imenu Isusa“ i razvio se u spor oko Trojice. To je, za pentekostalce svetosti, potvrdilo da ne bi trebalo da imaju dalje kontakte sa pentekostalcima završenog rada, koji su bili u „jeresi“.” 
  8. ^ Levinson, Dejvid (1996). Religion: A Cross-cultural Encyclopedia [Religija: Međukulturalna enciklopedija] (na jeziku: engleski). ABC-CLIO. str. 151. ISBN 978-0-87436-865-9. „Pentekostalci završenog rada su verovali da je obraćenje i posvećenje jedinstveni čin blagodati. Skupština Boga, osnovana 1914. je prva denominacija pentekostalizma zavrešenog rada.” 
  9. ^ Zurlo, Gina A.; Džonson, Tod M.; Krosing, Piter F. (2019). „World Christianity and Mission 2020: Ongoing Shift to the Global South” [Svetsko Hrišćanstvo i Misija 2020: Tekući pomak na globalni jug]. Međunarodni buletin istraživanja misije (na jeziku: engleski). 44 (1): 16. ISSN 2396-9393. doi:10.1177/2396939319880074  . 
  10. ^ Džens, Korsen (2016). Middle class pentecostalism in Argentina: inappropriate spirits [Pentekostalizam srednje klase u Argentini: Neprikladni duhovi]. Boston: Bril. ISBN 978-90-04-31014-8. OCLC 932618793. doi:10.1163/9789004310148_001. Arhivirano iz originala 2018-12-30. g. Pristupljeno 2018-12-30. 
  11. ^ Bastjan, Žan-Per. 2008. „Nova religijska ekonomija Latinske Amerike“. str. 171–192, U Spasilačka dobra i verska tržišta: Teorija i aplikacije, edited by J. Stolz: Peter Lang.
  12. ^ Dejvid, Martin (2002). Pentecostalism: the world their parish [Pentekostalizam: svet njihova parohija]. Oksford: Blackwell Publishers. ISBN 0-631-23120-X. OCLC 46500201. 
  13. ^ Korsen, Džens (2017-01-09). „When Sects Become Middle Class: Impression Management among Middle-Class Pentecostals in Argentina” [Kada denominacije postaju srednje klase: Upravljanje utiskom pentekostalaca srednje klase u Argentini]. Sociologija religije (na jeziku: engleski). 78 (3): 318—339. ISSN 1069-4404. doi:10.1093/socrel/srx030  . 
  14. ^ Martin, Bernis. 2006. „Estetike Pentekostalizma Latinske Amerike: Sociologija religije i problem ukusa“. str. 138–160, u Materijaliziranje religije: Ekspresija, izvedba i ritual, izmenjeno od E. Arvek i Dabl-Ju-Džej-Ef Kinan. Alderšot, Hanc, Engleska: Ašgejt.
  15. ^ Halum, En M. 2002. „Potraga za nade u Centralnoj Americi: Pentekostalski pokret“. str. 225–239, u Religija i politika u komparativnoj perspektivi: Jedan, Nekoliko i Mnogo, izmenjeno od Ti-Dži Jelen i Si Vilkoks. Kembridž, Ujedinjeno Kraljevstvo; Njujork: Cambridge University Press.
  16. ^ Miler, Donald E.; Sardžent, Kimon H.; Flouri, Ričard (2013-08-15). Duh i moć: Rast i globalni uticaj pentekostalizma (na jeziku: engleski). OUP USA. ISBN 978-0-19-992057-0. Arhivirano iz originala 7. april 2023. g. Pristupljeno 28. oktobar 2022. 
  17. ^ Robek 2006, str. 119–122.
  18. ^ Blumhofer 1993, str. 11–12: „Oblikovan pogledom na istoriju koji je predviđao da je to intenzivno, kratko ponavljanje iskonske novozavetne vere i prakse koje bi neposredno prethodile Hristovom fizičkom povratku na zemlju, rani pentekostalizam se može najbolje razumeti kao izraz restauratorske čežnje koja je na značajan način oblikovana nadanjima i snovima različitih grupa restauracionista s kraja devetnaestog veka [...]“
  19. ^ Blumhofer 1993, str. 11–12.
  20. ^ Blumhofer 1993, str. 18–19.
  21. ^ Blumhofer 1993, str. 30–31„Mudi, čiji je uticaj prožimao veliki deo popularnog evangelizma na kraju veka, upotrebio je izraz krštenje sa Svetim Duhom da opiše duboko iskustvo koje je on tvrdio da je promenilo njegovu duhovnu percepciju […] Jer je Tori verovao da samo krštenje sa Svetim Duhom bi olakšalo evangelizaciju sveta pre Hristovog povratka, on je učio da je krštenje sa Svetoim Duhom obavezno […]“
  22. ^ „"Keswick Theology and Continuationism or Anti-Cessationism: Vignettes of Certain Important Advocates of Keswick or Higher Life Theology and their Beliefs Concerning Spiritual Gifts and Other Matters: William Boardman, Andrew Murray, Frederick B. Meyer, Evan Roberts and Jessie Penn-Lewis, A. B. Simpson, John A. MacMillan, and Watchman Nee", in The Doctrine of Sanctification, Thomas D. Ross, Ph. D. Diss, Great Plains Baptist Divinity School, 2015” [Kesvička teologija i nastavak anti-cesationizma: Vinjete nekih važnih advokata kesvičke ili veći život teologije i njihova verovanja o duhovnih dara i ostale stvari: Vilijam Bordmen, Endru Mari, Frederik B. Majer, Evan Roberts i Džesi Pen-Ljuvis, Ej-Bi Simpson, Džon A. Makmilan i Vačman Ni, u Doktrinu sanktifikacije, Tomas D. Ros, Ph. D. Dis, Grejt Plejns baptistička božanska škola, 2015.]. Arhivirano iz originala 2014-11-29. g. Pristupljeno 2014-12-21. 
  23. ^ Blumhofer 1993, str. 20–24.
  24. ^ Varfild, Bendžamin Brekinridž (1918). Counterfeit miracles [Falsifikovana čuda]. C. Scribner's. OL 23291413M. Arhivirano iz originala 4. april 2023. g. Pristupljeno 22. februar 2023. 
  25. ^ Menzies 2007, str. 78–79.
  26. ^ MekGi 1999
  27. ^ Blumhofer 1989, Pentekost u mojoj duši, p. 92.
  28. ^ „Spirit and Power — A 10-Country Survey of Pentecostals” [Duh i moć — Istraživanje pentekostalaca u 10 zemalja]. Pew Research Center. 5. 10. 2006. Arhivirano iz originala 31. 1. 2019. g. 
  29. ^ Svetska hrišćanska baza podataka, Azijsko-pacifička misija[pojasniti]
  30. ^ Menzies 2007, str. 78-99.
  31. ^ Sveto pismo, Timotiju poslanica prva 2:8.

Literatura

uredi
  • Menzies, William W. (2007). „The Reformed Roots of Pentecostalism” [Reformatorski izvori pentekostalizma]. PentecoStudies (na jeziku: engleski). 6 (2). 
  • Mohler, Albert (2011). „Confessional Evangelicalism [Konfesionalni evangelizam]”. Ur.: Naselli, Andrew; Hansen, Collin. Four Views on the Spectrum of Evangelicalism [Četiri pogleda na spektar evangelizma] (na jeziku: engleski). Grand Rapids: Zondervan. ISBN 978-0-310-55581-0. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пентекостализам&oldid=28492134”