Pirotski govor spada u Timočko-lužnički dijalekat, belopalanačko-pirotskog poddijalekta.

To je govor grada Pirota i sela u njegovom okruženju u gradskim granicama. „U okviru navedenog područja uočavaju se veće ili manje razlike između govora sa desne strane Nišave (govor sela u podnožju Vidliča, u Visoku i Budžaku), koji su po mnogo čemu bliski timočkim govorima i govora sela sa leve strane Nišave, koji su bliski govorima Lužnice.“[1]

Dijalekti Srbije

Glasovne promene i sistem

uredi

Glasovni sistem pirotskog govora ima osam vokala. To su: a, o, u, e, i, poluvokal ь, vokalno l i vokalno r. Konsonanata ima 24, s tim što ne postoje konsonanti h i f, a javlja se konsonant-afrikata dz (ѕ). Glasovi pirotskog govora po zvukovnoj vrednosti uglavnom su isti sa glasovima standardnog jezika, ali su vokali a, o, u, i, e bez kvantitativnih i kvalitativnih obeležja (dugih i kratkih, odnosno silaznih i uzlaznih), dok je izgovor glasa ć znatno mekši.

Poluvokal je ovde obeležen znakom ь a afrikata se obeležava spojem slova d i z (dz) ili latiničim slovom s.[2]

Vokalske pojave

uredi

Poluglasnik

uredi

Postojanje poluglasnika i njegova široka upotreba je jedna od najkarakterističnijih osobina pirotskog govora. Dobiven je još u preistorijskoj eposi. Izjednačavanjem dva stara praslovenska poluglasnika, tvrdog i mekog jer, on je krajem 13. i početkom 14. veka podlegao procesu vokalizacije i u govoru koji čini osnovicu srpskog književnog jezika prešao u vokal a. Međutim, u govoru Pirota do njegove vokalizacije nije došlo i on je ostao u upotrebi do danas.

Poluglasnik može stojati (naglašeni vokal je podvučen):

  • u korenima reči: dьn, sьn, lьk, tьvno, tьnko, Pьklešica;
  • u osnovi i nastavcima: venьc, ječьm, kolьc, ovьs, ostьn, opьnьk, studenьc, čičьk, Krupьc;
  • u prefiksima: vьzdьn, izьtkajem, sьberem, sьvijem, sьsvim;
  • u nastavcima za deminutive: brestьk, virčьk, vršьk, glasьk, komatьk, krstьk, putьk;
  • u radnom glagolskom pridevu muškog roda jednine: digьl, mogьl, opekьl, presekьl, došьl, rekьl;
  • u nominativu jednine imenica muškog roda na suglasnik kada su sa postpozitivnom zamenicom (članom): zetьt, zubьt, kamikьt, mužьt, čovekьt (te imenice su u ovom slučaju u značenju određenog vida).

Poluglasnik može biti akcentovan (venьc, dьnju, bьčva, lьko, opьnci, pokrovьc, udovьc, Gradьšnica), ili neakcentovan (dьska, blagdьn, mьgla, kladenьc, jestьče, jutredьn, pisьmce, cьvti, Bьzovik).

Kada dolazi do vokalizacije poluglasnika, on prelazi u vokal a: momьk > momak, mьzga > mazga, stručьk > stručak, ostьn > ostan, tьnьk > tanak, Sьrlьk > Sarlak. U malom broju slučajeva on može preći i u druge vokale: ь > e: jьrьm > jerьm, zajьm > zajem, zalčьk > zalček (zalogajčić), rьžьnj > režьnj, svrdьl > svrdel; ь > i: arpadžьk > arpadžik, kapidžьk > kapidžik; ь > o: bьcka > bocka, sьbor > sobor, mrtьvьc > mrtovьc, sьplitka > soplitka; ь > u: zabьši > zabuši, gьžvi se > gužvi se, kadьna > kaduna, kalьp > kalup, sandьk > sanduk. U ovome ne treba videti isključivo pitanje višestruke vokalizacije poluglasnika, već različite pojave asimilacione ili analoške prirode: jь > je, čь > če, rь > re, ьb > ob, ьv > ov (svredel kao svrtel) i sl, a u nekim slučajevima može se raditi i o poremećaju odnosa primaran: sekundaran (kao u rečima kaduna, kalup, gužvi i sl.)

U rečima turskog porekla i domaćim rečima sa završetkom na -luk, obrazovanim po ugledu na turske, umesto vokala u javlja se poluglasnik: ajluk – ajlьk, argatluk – argatlьk, reziluk – rezilьk, kalabaluk – kalabalьk, domazluk – domazlьk, dušmanluk – dušmanlьk, pijaluk – pijalьk.

Nepostojanom a u književnom jeziku odgovara nepostojani poluglasnik u pirotskom: venac – venьc, ovan – ovьn, šiljak – šiljьk, popak – popьk.

Poluglasnik ne može stojati na početku reči. Izuzetak je reč ьnćam (hunjkati) i reči od nje postale (ьnćav, ьnćanje, ьnćalo).

On ne može stojati ni na kraju reči. Izuzeci su samo reči (dah), (puh) i (mahovina, prah koji se u vodenici stvara pri mlevenju žita). Uzvik tьkь-tь kojim se vabe kokoši ima na kraju poluglasnik koji se jasno izgovara. Postoji i uzvik tьk-tьk bez poluglasnika na kraju.[2]

Vokalno l

uredi

Vokalno l nastalo je od praslovenskih glasovnih grupa , ili ьl, ьl kada su se nalazile u početku reči ili između konsonanata. Krajem 13. i početkom 14. veka u srpskom jeziku prešlo je u vokal u (vlk > vuk, pln > pun, klne > kune), a u nekim pokrajinskim govorima ostalo je nepromenjeno. Do zamene vokalnog l vokalom u došlo je zbog njegove sonantske prirode i sličnosti artikulacije ova dva glasa. U pirotskom govoru vokalno l se u svom prvobitnom obliku sačuvalo do danas. Ono je sastavni deo njegovog glasovnog sistema, izgovara se izrazito, uvek stoji između konsonanata, a nikad na početku i na kraju reči.

Vokalno l može biti nosilac sloga (dlg, vl-na, gl-ta, kl-nem, kl-či-na, ml-zem, pl-no), pod akcentom (žl-čka, sln-ce, pl-ten, tl-čnik) i ispred ili iza akcentovanog sloga (dlbok, klne, žltica, slnčogled, jablka, najdlbok, zaglta, namlze).[2]

Vokalno r

uredi

Vokalno r u pirotskom govoru ima istu vrednost i funkciju kao i u standardnom jeziku. Kao sonant, zbog svoje sonornosti, osim konsonantske, može imati i vokalsku ulogu. Vokal biva kada se nalazi na početku reči ispred konsonanta (, rdža, rza, rtka, ana, Rsovci) ili u sredini reči između dva konsonanta (krs, prs, vrz, vrdžak, jetrva, prten, toprv, ovrl, umrl, čekrk).

Vokalno r se nikada ne javlja iza palatalnih suglasnika (j, đ, ć, ž, š, lj, nj, č, ) niti iza sonanata l i n.[2]

Refleksi jata

uredi

Praslovenski glas jat, koji je u govorima srpskog jezika zamenjen vokalima e, i ili grupom je (ije), na osnovu čega su narečja dobila svoja imena (ekavsko, ikavsko, jekavsko), u govoru Pirota, kao i u drugim govorima istočne i jugoistočne Srbije, zamenjen je vokalom e, te je pirotski govor dosledno ekavski (nesьm, nesi, neje, nesmo, neste, nesu itd.)[2]

Pokretni vokali

uredi

Pokretni vokali se nalaze na kraju pojedinih kategorija reči i dovode do stvaranja njihovih dužih oblika. Kao pokretni mogu se naći svi vokali, izuzev vokala u. Njihova upotreba je fakultativna. Ima ih kod zamenica: menmene, tvojegtvojega, ovajovaja, tejteja; prideva: dobrogdobroga, golemoggolemoga, selskogselskoga, ženinogženinoga; brojeva: jednogjednoga, prvogprvoga, dvajestogdvajestoga; priloga: sьgsьga, tuvtuva, jučerjučera, ozgorozgore, ovamovamo; predloga: bezbezi, izizi, kodkodi, ispodispodi; sveza: ilili, jaljali.[2]

Zamena vokala

uredi

Vokali su u pirotskom govoru labavije artikulacije i pokretljiviji, zbog čega može doći do njihove zamene drugim vokalima. To biva kada se ispred ili iza njih nađu palatali j, lj, nj, č, , ž, š, labijali b, p, v, m, alveolari r, l, n ili velar k. Tom prilikom se artikulacija vokala upravlja prema artikulaciji susednih konsonanata, vrši se njihova asimilacija, zbog čega dolazi do gubljenja jednih, a na njihovom mestu do pojave drugih vokala.

Primeri zamene:

  • a > e: brojenice, gazderica, grebulja, jestьk, jeglika, jerebica, kačemak, petlidžan, ržen, trebe, čes (čast), ćeremida, šajek; a > o: mogare, sobor, soplita se, čorape; a > i: svirim;
  • e > a: blaji, zajtin, šašir; e > i: prepridam, prelitam, rasplitam, pretrisam, smitam, pridvečer, šićer; e > o: zadnjo, krnjo, ognjovi;
  • i > a: šamšir; i > e: menđuše, meriše, meruđija (mirođija), leturđija, preleva se;
  • o > a: apateka, banbona, kvačka, matika, mađilka, ovaka; o > e: eve, ene, dobre (dobro): o > u: armunika, doktur, putuval;
  • u > e: slavej; u > i: zapišim (zatisnem), pljiskam; u > o: omesim, omijem, oštipem.[2]

Konsonantske pojave

uredi

Konsonant f

uredi

Konsonant f nije stari slovenski glas. On je u glasovni sistem srpskog jezika ušao sa rečima iz grčkog i turskog, a zatim i iz evropskih jezika, osobito iz nemačkog. U pirotskom govoru se zamenjuje konsonantom v, sa kojim je po artikulaciji najsrodniji: vajda, venjer, vitilj, vildan, višek, vurundžija, kuver, kave, vijoka, trendavil, varba, vlaša, kova, Vilip, Josiv, Trivun, Sovija, Čivlik.

U novije vreme i kod novih generacija ta zamena je sve ređa, a upotreba f sa mnoštvom primljenih reči iz evropskih jezika sve šira: fotelja, sofa, frižider, nafta, faktura, filijala, šef, štof.

Osim primljenog, konsonant f je stvoren i u našem glasovnom sistemu i to u onomatopejskim rečima (fu, fiju, fr, frkće), kao i u uzvicima of, uf i sl.

Suglasniča grupa hv, koja u nekim našim govorima prelazi u f (fala), u pirotskom govoru gubi h, a v ostaje nepromenjeno: hvala > vala, hvalim > valim, uhvatim > uvatim.[2]

Konsonant h

uredi

Glas h je strujni bezvučni konsonant koji se izgovara kao jedva čujni šum, zbog čega se lako gubi. Bilo ga je u praslovenskom, u staroslovenskom i u svim govorima srpskog jezika. Počev od 16. veka počelo je njegovo gubljenje, koje je, po A. Beliću, završeno sredinom 18. veka, zadržavajući se samo mestimično u nekim delovima Crne Gore i u Boki Kotorskoj (Vuk Karadžić ga je uveo u svoju azbuku 1836. godine).

U pirotskom govoru glasa h nema. Međutim, da ga je bilo do polovine 18. veka A. Belić potvrđuje jednim zapisom iz 1792. godine, nađenim u Manastiru Svetog Đorđa kod sela Temske u blizini Pirota, u kome se, pored crta lokalnog govora, u rečenici „Nasadihmo lozje na Begov most“ nalazi grafija za glas h. Ova Belićeva tvrdnja može da bude i opovrgnuta činjenicom da pisac ove rečenice (verovatno neki kaluđer) može da potiče iz sredine gde je h u upotrebi ili da je bio pod uticajem staroslovenskog jezika.

Konsonant h se u pirotskom govoru gubi:

  • u početku reči: ajde, ajem, an, aljina, artija, adžija, valim, vatim, iljado, leb, ladovina, odim, oču, ranim, rastovina;
  • u sredini reči: graorica, greota, maovina, meovi, vrovi, zaodi, snaa, povalim, uvatim, naranim;
  • na kraju reči: vr, Vla, gre, stra, siroma, odma, dojdo.

Osim gubljenja, h se često zamenjuje:

  • glasom v: gluv, suv, kožuv, očuv, uvo;
  • glasom j: dreja, mejur, mejana, smej, streja, tijo, čoja, pejar, Mijail;
  • glasom k: kodnik, pazuka, plek, Kristina, Mikail, Tikomir.[2]

Konsonant dz (ѕ)

uredi

U pirotskom govoru postoji konsonant dz (s), glas koji u sebi sadrži elemente praskavog d i strujnog z glasa. U srpskom književnom govoru ne postoji, te u zvaničnom ćiriličnom i latiničnom pravopisu nema znaka za njegovo obeležavanje. A kad to treba činiti, obeležava se spojem slova d i z (dz) ili latiničnim slovom s. Potiče iz praslovenskog jezika kao rezultat druge i treće palatalizacije. Tokom vremena dolazilo je do njegove zamene suglasnikom z, ali ta zamena nije u potpunosti izvršena, te se on i danas nalazi u pokrajinskim govorima, osobito u govorima istočne i jugoistočne Srbije, kao i u crnogorskim i hercegovačkim. 3 U pirotskom govoru retko se čuje, i to kod starih i jezički najkonzervativnijih ljudi, a kod mladih u šatro jeziku (bandzov, dzindzov).

Glas dz (s) se javlja u početku i sredini reči, a nikad na kraju: sadnji, sveri se, sverka, svonьc, sebnem, sigulka, sift, sinsuljća, sumba, srkalo, sьvni, disasi, zastrusi, zasrta, nasad, kansьr, palansa, prosira se, klensi se, upresa, ustrsa, lensi se, nasadica.

Svako dz (s) može biti zamenjeno konsonantom z: zverka, zastruzi, nazadica.[2]

Nevokalizovan sonant l

uredi

Sonant l, koji se tokom istorijskog razvitka srpskog jezika našao na kraju reči ili sloga, počeo je pred kraj 14. i početkom 15. veka da se zamenjuje vokalom o, tako da su se od reči del, debel, vesel, delba, pepel, selce dobili oblici deo, debeo, deoba, pepeo, seoce. Do ovoga procesa u pirotskom govoru nije došlo tako da se l na kraju reči i sloga i danas čuva.[2]

Prelazak l u o u standardnom jeziku nije u potpunosti sproveden, te u mnogim rečima, osobito stranim, ostaje u upotrebi: general, žurnal, karneval, mantil, bokal, regal, penal.[2]

Jotovanje

uredi

Jotovanje, kao proces promene nepalatalnih suglasnika u palatalne pod uticajem i zajedno sa sonantom j (jotom), osobina je srpskog jezika koja se u njemu dosledno vrši. Pirotski govor nije u potpunosti zahvaćen ovom promenom, te u njemu ima glasova i glasovnih grupa kod kojih ona nije izvršena. Odsustvo jotovanja se javlja u:

  • imenica: snopje, konopje, robje, drvje, zdravje, grmje, lisje, grozje;
  • prideva: divji, žabji, kravji, ribji;
  • glagolskih imenica: žalenje, mislenje, palenje, kitenje, častenje, vadenje, sadenje, mesenje, nosenje, gazenje, mazenje;
  • trpnih glagolskih prideva: droben, zaroben, uluben, praven, zaglaven, primamen, odselen, podelen, upalen, mesen, pokosen, ugazen, razmazen, porazen, zaraden, roden, osloboden, krsten, upropasten;
  • u grupi suglasnika jd: dojde, najde, zajde, projde, snajde se.[2]

Palatalizovanje konsonanata k, g i l, n

uredi

Palatalizacija, kao glasovna promena asimilacionog karaktera pri kojoj se velari k, g i sonanti l, n u dodiru sa palatalnim vokalima e, i umekšavaju, odnosno prelaze u palatale, u pirotskom govoru je mnogo češća nego u standardnom.

Kada se velari k, g nađu ispred vokala e, i oni se palatalizuju – k prelazi u ć, g u đ:

  • ke > će: vočke > vočće, druške > drušće, žetvarke > žetvarće, devojke > devojće, kokoške > kokošće, muke > muće, ruke > ruće, sučke > sučće, unuke > unuće, trmke > trmće, žlčke > žlčće;
  • ki > ći: bratski > bratsći, kitke > ćitće, kiša > ćiša, kiselica > ćiselica, kirija > ćirija, selski > selsći, svaki > svaći, pirotski > pirotsći;
  • ge > đe: verige > veriđe, duge > duđe, zaloge > zalođe, preperuge > preperuđe, sluge > sluđe, crge > crđe;
  • gi > đi: blagi > blađi, boginje > bođinje, drugi > druđi, dlgi > dlđi, gloginje > glođinje, giža > điža, gizdav > đizdav, zengija > zenđija.

Do prelaza k u ć dolazi i kad se k nađe iza palatala j, lj, nj:

  • jk > : devojka > devojća, majka > majća, snajka > snajća, sojka > sojća, ujka > ujća, Jevrejka > Jevrejća;
  • ljk > ljć: buvaljka > buvaljća, vrzoljka > vrzoljća, željka > željća, ljuljka > ljuljća, kudeljka > kudeljća, przaljka > przaljća;
  • njk > njć: dunjka > dunjća, rnjka > rnjća (nozdrva), sedenjka > sedenjća.

Kada se sonanti l, n nađu ispred palatala ć, đ koji su postali od k, g ispred vokala e, i, oni se palatalizuju – l prelazi u lj, n u nj: alke > alće > aljće, bolke > bolće > boljće, banke > banće > banjće, sanke > sanće > sanjće, drenka > drenće > drenjće, vironga > vironđe > vironjđe, štrange > štranđe > štranjđe, dlgi > dlđi > dljđi, zengija > zenđija > zenjđija, Piročanke > Piročanće > Piročanjće.

Sonanti l, n mogu preći u lj, nj i kad se nađu ispred vokala e, i: žleb > žljeb, gnezdalo > gnjezdalo, kalište > kaljište, polevam > poljevam, golištar > goljištar, pantalone > pantalonje.[2]

Grupe st, zd, št, žd na kraju reči

uredi

Pojava gubljenja krajnjeg eksplozivnog suglasnika u grupama st, zd, št, žd kada se nađu na kraju reči osobina je pirotskog govora koje ima u imenica, prideva i brojeva: boles, gos, žalos, krs, lis, mlados, mos, pos, plas, ras, pus, tls, cvrs, šes, dvanajes, valjuves, vakles, neveš, priš, dьž, čuž, groz.

Kada se od reči kod kojih je krajnji suglasnik iz ovih grupa otpao grade padežni ili množinski oblici, drugi rodovi ili nove reči, te se ove grupe ne nalaze na kraju reči, onda one ostaju nepromenjene: most > mos > mostovi, plast > plas > plastovi, čist > čis > čisti, šest > šes > šestina, grozd > groz > grozdovi, vešt > veš > veština, prišt > priš > prištevi, čužd > čuž > čuždi, dьžd > dьž > dьždovi.

Ako se od imenica sa grupom -st na kraju grade pridevi sa nastavkom -an, onda se grupa -st ne uspostavlja, već se građenje vrši bez suglasnika -t: bolest > boles > bolesan, žalost > žalos > žalosan, mast > mas > masan, post > pos > posan.

Kod oblika jeste, 3. l. jednine prezenta pomoćnog glagola jesam, kad se upotrebljava kao potvrdna rečca, otpadaju krajnji vokal i suglasnik t, te se dobije oblik jes: – Jes, pravo kažeš! Na isti način od reči zašto dobija se kraći oblik zaš: – Zaš me, bre sinko, ne posluša![2]

Zamena konsonanata ć, đ konsonantima č,

uredi

Osobina pirotskog govora je i pojava zamene konsonanata ć, đ, koji su postali od praslovenskih grupa tj, dj, konsonantima č, .

Pirotski govor je jedini među pokrajinskim govorima srpskog jezika u kome do ove zamene dolazi.

Primeri:

  • ć > č: Božič, vočka, vreča, noču, neču, oču, sveča, plačam, sečam se, sinoč, čerka, pomoč, plečka, če (će), sestričič, Srečko, Piročanin;
  • đ > : vedže, budžav, vidžam se, gradžanin, kradža, madžije, medža, panadžur, radža, predža, ridž, cedž, razgradžuje, urdževdьn, pogadžam, naredžujem, rasadžuje, koledžanin, podmladžuje se, gledž.

Ova zamena nije obuhvatila sve reči koje sadrže konsonante ć i đ, jer su se mnoge od njih pojavile ili ušle u naš jezik posle izvršenog procesa zamene: ćuba, ćerpič, ćup, ćuprija, ćutuk, đak, đidija, đuveč, đavol, đubre, đul.

Osim ove zamene, i drugih zamena i promena do kojih dolazi fonetskim zakonitostima ovoga govora (jotovanja, asimilacije po zvučnosti i dr.), postoje i zamene koje se javljaju kao posebni slučajevi: b > v: vavrika; v > j: naprajim, ostajim; d > g: zagnji, gleto, Gmitar; d > t: komat; d > : dosadža, zabadžam; ž > : džandar, vedžba; z > ž: čižme, rogoža; j > v: odviva, savivam, razbivam; l > n: manečьk (malečak); lj > k: trkam (trljam); m > v: tьvno, tьvnica, tavnjan, pitovan (pitom), guvno; m > n: bagren, otnem, uznem, džeran (đeram), pesnopojac; n > l: mlogo; nj > j: tamjan; nj > n: vener, gnilo, Gnilen, krn, istьnim (istanjim); p > v: vasulj; ps > pc: pceto, pcuje, lipcotina; s > š: češma, šušenica; t > k: peklja; t > c: crešnja; t > č: bašča; ć > k: spanak; č > c: cvrsto; š > s: ostro, ostrilo, drustvo; š > č: pčenica, lipče.[2]

Ostale glasovne promene

uredi

Redukcija vokala

uredi

Redukcija vokala ili sloga je česta pojava. Do nje dolazi zbog fonetskih ili akcenatskih razloga, ili usled brzog govora.

Redukcija se javlja:

  • na početku reči (afereza): tornik, dvokat, Ranđel, Talijan, Merikanac, zenđija, skoruša, kvo (kakvo rabotiš), li (eli me običaš), ve ga (eve ga).
  • u sredini reči (sinkopa): vidla sam, zabravil je (zaboravio je), zažmim (zažmurim), izvinte, stante, bešte, gotvim (gotovim), oto (otidoh), četri, kolko, tolko.
  • na kraju reči (apokopa): mož li, ček nas, drž se, oč li (očeš li), kopaj u dlbin (u dubinu), idi u planin, pet stotin dinara, zaš (zašto), aj (ajde), neč (neču), jes (jeste), ka (kada), men (mene).[2]

Metateza

uredi

Metateza, pojava menjanja mesta glasova ili slogova u jednoj reči, nalazi se i u ovom govoru: artija – ratija, benevreci – breveneci, gavran – garvan, zaboravi – zabovari, živovlak – žilovlak (biljka), karaula – kalaura, kopriva – pokriva, kuršum – krušum, portokal – protokal (pomorandža), pladnuje – planduje, svane – sьvne, KoprivšticaPokrivštica.[2]

Akcenat

uredi

Umesto književne četvoroakcenatske sisteme postoji jednoakcenatska, karakteristična i za druge govore istočne i jugoistočne Srbije. Pirotski akcenat je po svojim osobinama najbliži kratkosilaznom akcentu književnog jezika, samo bez njegove silazne linije, te se njegovim znakom može i obeležiti. Za ovaj akcenat je uveden nov akcenatski znak, u vidu uspravne crtice ( | ). Sa jednosložnih ili dvosložnih imenica akcenat može prelaziti na predloge koji stoje ispred njih (na proklitike), pri čemu dolazi do spajanja imenica i predloga u akcenatsku celinu, koja se izgovara kao jedna reč, a time i do obrazovanja reči (sintagmi) koje dobijaju priloško značenje ili postaju pravi prilozi.

Reči i njihovi oblici

uredi

Deklinacioni sistem pirotskog govora je znatno uprošćen. U njemu postoje samo dva padežna oblika, nominativ (nezavisni casus rectus) i akuzativ (zavisni ili opšti, casus generalis), koji samostalno ili uz pomoć predloga iskazuju sve padežne funkcije. Sem ova dva, postoji i vokativ kao samostalni oblik.

Imenice muškog roda u pirotskom govoru, kao i u književnom, završavaju se na suglasnik ili na samoglasnike a, o, e (sin, Ilija, Janko, Pavle), ženskog roda na samoglasnik a ili suglasnik (žena, reč) i srednjeg roda na samoglasnike o ili e (selo, polje).

Imenice muškog roda na suglasnik koje kazuju imena čega neživog (zub) imaju u jednini oblik akuzativa jednak sa oblikom nominativa, te se njihova promena, formalno, svodi samo na 1 padežni oblik: 1. zub 2. od zub 3. na zub 4. zub 6. sas zub 7. odi zub (predlog odi u lokativu ima značenje predloga o).

Imenice muškog roda na suglasnik i samoglasnik o koje označavaju imena čega živog imaju u jednini dva padežna oblika: nominativni i akuzativni. Akuzativnim oblikom iskazuju se, sem nominativnog, značenja svih ostalih padeža: 1. sin, Janko 2. od sina, od Janka 3. na sina, na Janka 4. sina, Janka 6. sas sina, sas Janka 7. odi sina, odi Janka.

Nastavak za množinu ovih dveju grupa imenica za sve padeže je vokal -i: 1. zubi, sinovi 2. od zubi, od sinovi 3. na zubi, na sinovi 4. zubi, sinovi 6. sas zubi, sas sinovi 7. odi zubi, odi sinovi.

Osim nastavka -i, kao množinski, postoje i nastavci -e i -je.

Nastavak -e se javlja:

  • kod imenica muških lica koja vrše neku radnju i završavaju se na -ar ili -: bačijare, vodeničare, gajdare, drvare, žetvare, drndare, kulučare, ovčare, opančare, koledare, zvonare, lozjare, sedlare, kozare, pudare, kokoškare, vrzače (koji vezuju rukoveti žita u snopove), gotvače (koji gotove jela), denače (koji denu seno ili slamu);
  • kod nekih imena predmeta: duvare, samare, julare, vitilje, vrzolje, mozulje, parcanje, bьckolje, drnbolje, rkolje, civkolje, vildžanje, kravaje, krpolje, paškulje, pьckolje, žьmbolje;
  • kod nekih imenica čija se osnova proširuje nastavcima -ov ili -ev: volove, gradove, greove, vrove, dudove, đulove, snopove, sudove, zetove, kmetove, lebove, pulove, ridove, rogove, čukove, noževe, kraljeve, puževe, ključeve.

U ovoj grupi imenica preovladava uticaj književnog jezika, te se u njima kao množinski nastavak javlja i vokal i: volovi, gradovi, greovi, đulovi, snopovi, kmetovi, ključevi.

Nastavak -je imaju:

  • imenice na suglasnik kod kojih se ne vrši jotovanje (golubje, mužje, kasapje, pandurje, ćilimje) i one sa jotovanjem (aršin > aršin-je > aršinje, astal > astal-je > astalje, kazan > kazan-je > kazanje, tupan > tupan-je > tupanje);
  • imenice sa nastavkom -in, koji u nominativu množine otpada, posle čega se vrši jotovanje: varošanin > varošan-je > varošanje, gosjanin > gosjan-je > gosjanje, gradžanin > gradžan-je > gradžanje, Beogradžanin > Beogradžan-je > Beogradžanje, Piročanin > Piročan-je > Piročanje.

Nastavakom -je od imenica muškog roda na suglasnik grade se zbirne imenice: gost > gos > gosje, grozd > groz > grozje, dub > dubje, brest > bres > bresje, list > lis > lisje, trs > trsje, cer > cerje, rob > robje, snop > snopje.

Lična imena muškog roda tipa Gavrilo, Danilo javljaju se u nominativu bez krajnjeg o: Gavril, Danil, Manojil, Mijail, Momčil, Teovil.

Imenice kamen, kremen, plamen, crv javljaju se u oblicima kamik, kremik, plamik, crvik, u množini kamici (zbirna kamanje), kremici, plamici, crvici (zbirna crvje). Imenice lakat, nokat u jednini glase lak, nok, a u množini laktovi, nokti.

Imenice muškog roda na -a u jednini imaju dva padežna oblika, nominativ i akuzativ, a u množini samo nominativ: 1. sudija, sudije 2. od sudiju, od sudije 3. na sudiju, na sudije 4. sudiju, sudije 6. sas sudiju, sas sudije. Vokativ: sudijo, sudije.

Oblici množine imenica bašta (otac), deda, čiča, uća, glase bašteve, dedeve, čičeve, eve (od dobri bašteve i deca dobra). Među ličnim imenima postojala su imena ovakvog oblika: Anđelaćija, Vasilaćija, Dimitraćija, Petraćija, Ristaćija, Stavrija, Stavraćija, Todoraćija. Lična imena tipa Blagoje, Vidoje ovde su na -a: Blagoja, Vidoja, Dimitrija, Miloja, Nikodija, Stanoja, Tanasija, Đorđija.

Od skraćenih ili deminutivno hipokorističkih oblika ličnih imena muškog roda na -a (Bonča, Manča) obrazuju se prezimena kojih u drugim govornim područjima nema ili su malobrojna: Bončić, Vacić, Vojčić, Gančić, Gocić, Gošić, Denčić, Dinić, Dinčić, Denčić, Đelić, Igić, Jančić, Jončić, Kocić, Lečić, Lilić, Madić, Manić, Mančić, Minčić, Mladžić, Nenić, Nenčić, Necić, Ninčić, Panić, Pančić, Penčić, Pejčić, Pešić, Potić, Rančić, Stančić, Stavrić, Tančić, Tončić, Tolić, Cenić, Colić, unić.

Imenice ženskog roda sa nastavkom -a imaju u jednini dva padeža, nominativ i akuzativ, a u množini samo nominativ: 1. žena, žene 2. od ženu, od žene 3. na ženu, na žene 4. ženu, žene 6. sas ženu, sas žene 7. odi ženu, odi žene.

Imenice ženskog roda na suglasnik imaju za sve padeže jednine i množine samo nominativni oblik: 1. reč, reči 2. od reč, od reči 3. na reč, na reči 4. reč, reči 6. sas reč, sas reči 7. odi reč, odi reči.

U pirotskom govoru česte su imenice ženskog roda s nastavcima -ija, -inja, -ča:

  • baštinija, blagoslovija, bosotija, butanija, grozotija, jevtinija, lošotija, olьkšija, napravija, potresija, prokletija, raspravija, skupotija, slobodija, siromaštija, trgovija;
  • blagotinja, goleminja, lepotinja, mladinja, prokletinja, ubavinja;
  • bosoča, gluvoča, goloča, ludoča, lьsnoča, prostoča, pustoča, tesnoča, teskoča.

Imenice srednjeg roda imaju i u jednini i u množini sve padeže jednake nominativu: 1. selo, sela 2. od selo, od sela 3. na selo, na sela 4. selo, sela 6. sas selo, sas sela 7. odi selo, odi sela.

U ovom govoru nema zbirnih imenica na -ad (pilad, jagnjad). Umesto njih javljaju se oblici sa nastavcima -išta i -ina: pilišta, jagnjišta, magarišta, telčina, praščina, ždrebetina, šilježina. Taj oblik kao i im. deca znači i množinu. (Imam si deca).

Glagolske imenice, postale od glagola koji se u 1. licu jednine prezenta završavaju na -ujem (vrzujem, gazdujem) obrazuju se nastavkom -uvanje: vrzuvanje, gazduvanje, raduvanje, dotkavuvanje, mukuvanje, pituvanje, strauvanje, sramuvanje, gostuvanje, jaduvanje.

Imenice deminutivnog karaktera su u govoru Pirota u živoj upotrebi. One su najčešće hipokorističnog značenja, te govoru daju osećajnosti i topline. Imaju različite nastavke, one iz književnog jezika, ali i posebne.

Nastavci za deminutive muškog roda su:

  • -ьk: brestьk, vršьk, glasьk, gradьk, domьk, klasьk, krstьk, listьk, prstьk, putьk, lučьk, orizьk;
  • -čьk: dolčьk > dolčiči, virčьk > virčiči, kolčьk > kolčiči, pulčьk > pulčiči, strnčьk > strnčiči;
  • -ček: ovček > ovčiči, vrzoljček > vrzoljčiči, kamček > kamčiči, kamenček > kamenčiči, katanček > katančiči, opьnček > opьnčiči, poganček > pogančiči, prstenček > prstenčiči, tupanček > tupančiči, zejtinček, luček, orišček, piperček.

Deminutivi ženskog roda imaju nastavke:

  • -ka: grmutka > grmutće, kanurka > kanurće, koščinka > koščinće, mešinka > mešinće, ćeremitka > ćeremitće, rukatka > rukatće, čorapka > čorapće;
  • -čka: banička > baničće, bradička > bradičće, vodenička > vodeničće, vrzanička > vrzaničće, ložička > ložičće, glavička > glavičće, žltička > žltičće, matička > matičće, korička > koričće, kljunička > kljuničće, panička > paničće, stolička > stoličće, rukavička > rukavičće, pogačka > pogačće;
  • -ška: kutiška > kutišće, preperuška > preperušće.

Nastavci deminutiva za srednji rod su:

  • -le: kotle > kotletija (kotletića), petle > petletija (petletića), truple > trupletija (trupletića), džakle > džakletija (džakletića), bratle, mužle, nožle, nosle;
  • -če: duduče > dudučetija, kravajče > kravajčetija, jestьče > jestьčetija, kožuvče > kožuvčetija, carče > carčetija, kače > kačetija, mače > mačetija, klupče > klupčetija, ćupče > ćupčetija, šamiče > šamičetija;
  • -e: krošnje > krošnjetija (krošnjetića), stovne > stovnetija (stovnetića), bebe > bebetija (bebetića).

Kad se deminutivima srednjeg roda na -le, -če i -e doda nastavak -ence, dobija se još jedan deminutivni oblik – deminutiv deminutiva (deminutiv drugog stupnja): kotle > kotlence, nosle > noslence, petle > petlence, kravajče > kravajčence, jestьče > jestьčence, ćupče > ćupčence, krošnje > krošnjence, stovne > stovnence.[2]

Padežni oblici zamenica prvog lica ja jesu: gen. men(e) (od men(e) air nema); dat. men(e), mi (na mene je dala, men mi ništa ne trebe, što če mi pare); akuz. men(e), me (nema lek za mene, od men se ne nadaj, deca me ne slušaju); instr. men(e) (sas mene ide, s men si drušće šegu biju); lok. men(e) (u men se nešto prevrnu, odi mene se svašta priča (predlog odi ovde ima značenje predloga o). Zamenica ti ima ove oblike: gen. teb(e) (od tebe sam digal ruće); dat. teb(e), ti (na tebe nesu ništa pratili, teb če dadem, pravo če ti kažem); akuz. teb(e), te (tebe gleda, teb li najdoše, neče te ostavimo); instr. tebe (sas tebe kako sas brata, s tebe idem); lok. tebe (u tebe mi je spas, odi tebe se priča). Zamenice on i ono imaju oblike: gen. njeg(a) (begaj od njega); dat. njemu, mu ili uz pomoć akuzativa njeg(a) kao i ostali padeži (svo imanje je na njega ostavil, njemu se moli, če mu kažem); akuz. njeg(a), ga (predi njega pogača, zarad njeg si konja dado, vidževam ga često); instr. njeg(a) (s njeg se više ne može); lok. njeg (u njega je zlo). Oblici zamenica ona su: gen. nju (od nju se čuvaj), dat. njoj, voj, nju, vu, od kojih je njoj akcenatsko, a ostali su enklitički (njoj sam dužan, če voj pišem, če nju kažem istinu, ne ide vu se s njeg); akuz. nju, đu, od kojih je prvi akcenatski a drugi enklitički (nju običam (volim), običam đu, ne mož đu izleče); instr. nju (s nju smo rodnina); lok. nju (odi nju mi više ne pričaj).


Zamenica mi ima u prvom padežu i oblike mije i nije, koji su veoma retki (mije smo s njega ispisnici, nije smo iz Lukanju); gen. nas (od nas se mnogo traži), dat. nas, ni (na nas dadoše, dadoše ni, kažete ni lek); akuz. nas, ni (nas neče ni da čuju, koj če ni rani, če ni pobiju); instr. nas (s nas če ide); lok. nas (odi nas ne rekoše ništa). Zamenica vi ima u nominativu i oblik vije, veoma redak (i vije ste seljaci, vije se samo karate); gen. vas (od vas smo po bogati); dat. akcenatski oblik vas, enklitički vi (na vas ne dadoše, če vi pomognemo, srećna vi slava); akuz. vas, vi (vas gledaju, neču da vi lьžem, videli su vi); instr. vas (s vas smo prijatelji); lok. vas (odi vas pišu novine). Zamenice oni, one, ona imaju jednake oblike za sva tri roda; gen. nji (od nji smo pozajmili); dat. njim, im, nji (da njim platimo, če im dademo, na nji nikoj ništa ne može, i na nji če dojde crni petak); akuz. nji, đi, pri čemu je nji akcenatsko a đi enklitičko (nji poštujemo, poštujemo đi, običamo đi, nesmo đi videli); instr. nji (s nji se družimo); lok. nji (odi nji nikoj ništa ne znaje).

Enklitički oblici 3. padeža ličnih zamenica ja, ti, on, mi, vi, oni, kada stoje iza imenica i sa njima čine akcenatsku celinu, imaju funkciju prisvojnih zamenica: brat mi (moj brat), bašta ti (tvoj bašta), čiča voj, čiča nju, čiča vu (njen čiča), brat ni (naš brat), bašta vi (vaš bašta), deda im, deda nji (njihov deda). Izraz „brat mi“ upotrebljava se i u funkciji vokativa (brate moj).

U pirotskom govoru, u cilju isticanja, postoji pojava udvajanja akcenatskog i enklitičkog oblika dativa i akuzativa ličnih zamenica: men mi se čini, teb ti kažem, men mi ne dostiže, tebe ti ne preteče, mene me boli, tebe te neje briga, men me majća za Iliju ne dade, nas ni nikoj ne pita, vas vi tamo ne poznavaju. Prisvojne zamenice njen, -a, -o, njeni, -e, -a i njezin, -a, -o, njezini, -e, -a imaju oblike njojan, njojna, njojno, njojni, njojne, njojna: njojan muž, njojna mati, njojno dete, njojni sinovi, njojne sestre, njojna deca; zamenica njihov ima oblik njin, -a, -o, -i, -e, -a, (njin bašta, njina sestra, njino dete). Od prisvojnih zamenica moj, tvoj, svoj u padežnoj upotrebi su samo duži, nesažeti oblici: od mojeg(a) baštu, sas tvojeg(a) brata, svoj svojega ne rani. Svoj može imati i enklitiku (baštu si ubil).

Pokazne zamenice ovaj, taj, onaj imaju ove oblike: Ovija, tija, onija (muž) ovaja, taja, onaja (žena) ovova, tova, onova (dete) ovija, tija, onija (mužje) oveja, teja, oneja (žene) ovaja, taja, onaja (deca). Krajnji vokal a u oblicima ženskog i srednjeg roda može da se izostavi (ovaj žena, ovej žene, tov dete, taj deca), međutim u muškom rodu ne može se reći ovij, tij, onij čovek, čoveci. Pokazne zamenice za kakvoću javljaju se u ovim oblicima: ovakvija, takvija – tekvija, onakvija ovakvaja, takvaja – tekvaja, onakvaja ovakvova, takvova – tekvova, onakvova ovakvija, takvija – tekvija, onakvija ovakveja, takveja – tekveja, onakveja ovakvaja, takvaja – tekvaja, onakvaja. Pokazne zamenice za količinu, umesto književnih oblika ovoliki, toliki, onoliki imaju lokalne: ovoljći, toljći, onoljći ovolka, tolka, onolka ovolko, tolko, onolko ovoljći, toljći, onoljći ovoljće, toljće, onoljće ovolka, tolka, onolka. Imenička zamenica ko ima oblik koj, dok se umesto zamenice što upotrebljava kakvo: koj kako može, koj če mi pomogne, koj li čuva koj li se golemi, kakvo rabotiš, kakvo ima novo.

Neke pridevske zamenice imaju poluglas u krajnjem slogu: kakьv, nekakьv, svakakьv (projde nekakьv čovek); neke su sa nastavkom j: nekoj, nikoj, svakoj (nikoj ne znaje, svakoj svojega brani); kod nekih dolazi do ispadanja ili zamene glasova: koliki – kolki – kolći – koljći, toliki – tolki – tolći – toljći (toljći ljudi izđinuše); oblici neki, svaki glase neći, svaći (svaći si svoju muku znaje); opšta zamenica sve ima oblik svo, a odnosno- upitna čije oblik čijo (svo mu polje ovce pritisnule, čijo je ono devojče).

Postpozitivna zamenica (član)

uredi

Karakteristična osobina pirotskog govora koja se dosledno čuva jeste postojanje postpozitivnog člana (članske morfeme). To je po poreklu demonstrativna zamenica -at (-ьt), -ta, -to, -ti, -te, -ta koja stoji na kraju reči i s njom se stapa u jednu jedinu reč: čovekat, ženata, deteto, čoveciti, ženete, decata. Član se s rečju uz koju stoji slaže u rodu i broju i daje joj karakter određenosti i poznatosti. Tako, npr, dok reč žena (bez člana) kazuje samo opšti pojam žene, dotle oblik ženata, sa članom, ukazuje da je reč o određenoj ženi, koju govorno lice poznaje.

Kada član stoji uz imenice muškog roda, on ima oblik -at (čovekat), a kada je uz prisvojne zamenice, prideve, brojeve ili glagolske oblike koji imaju pridevsku funkciju (radni i trpni pridevi), i kada su sve ove reči muškog roda, član ima oblik -(i)ti ili -(i)jat: mojiti ili mojijat sin, golemiti ili golemijat kamik, prviti ili prvijat dьn, zagoreliti ili zagorelijat leb, scepeniti ili scepenijat džep.

Član mogu imati:

  • imenice: kad dojde mužьt mi, zetat ni obruka, zapretaj ogьnjat, njivutu prodadomo, lozjeto obramo, voloviti napojimo, snajete se skaraše, decata se zaigraše;
  • prisvojne zamenice: mojiti (mojijat) sin, tvojata sestra, njegovata kola, našeto selo najubavo, vašeto kuče mlogo zlo, njinata kuća najgolema, vašata devojčetija kako lučetija;
  • pridevi: stariti (starijat) sin se oženi, mladiti (mladijat) još neje, malečkoto dete mi se razbole, obleči novete dreje, selskata deca su podobra;
  • brojevi: prviti sin je u vojsku, druđiti (druđijat) je doma, upregomo dvata konja, dvete čerće mi se udomiše, trećiti dьn po Božič, natovarimo dvojata kola;
  • radni i trpni pridevi: zagoreliti leb, zamrzlata reka, proćisloto mleko ni mačće ne tejaše, zduvanoto grozje vrljimo, scepenete cipele zakrpimo.

Postpozitivan član stoji uz reči koje se menjaju po padežima, pa se i on zajedno s njima menja: oknu čovekatoga, vido babutu, od mojetog brata, sas tvojutu čerku se poznavamo, sas mladotoga sina se slagam, od starotog sam digal ruće.[2]

Pridevi muškog roda koji se u književnom govoru završavaju završetkom -stan gube suglasnik t: žalosan, korisan, masan, posan, savesan. Kod nekih prideva u čijoj se osnovi nalazi meki suglasnik i gde bi trebalo očekivati nastavak -e javlja se nastavak tvrdih osnova, vokal o: govedžo meso, kozjo mleko, ovčo sirenje, šupljo drvo, tudžo dete.

Pridevi neodređenog vida identični su sa pridevima istog vida u književnom jeziku (star, crn). Pridevi određenog vida grade se dodavanjem postpozitivnih zamenica (člana) -iti (-ijat), -ta, -to za rodove u jednini i -ti, -te, -ta za rodove u množini: stariti (starijat) čovek, crniti (crnijat) kožuv, ubavata žena, golemata njiva, malečkoto dete, jarebastoto pile, selsćiti momci, noviti opьnci, mladete neveste, novete cipele, trkletata deca, drvenata korita. Pridevi se dekliniraju kao imenice i pridevske zamenice. Kada stoje uz imenice muškog roda u jednini koje kazuju imena čega živog, osim nominativa, imaju samo akuzativ sa nastavkom -og(a) kojim se izražavaju svi ostali padeži: nom. dobar/dobriti (dobrijat) zet, gen. od dobroga/dobrotoga zeta, dat. na dobroga/dobrotoga zeta, akuz. dobrog/dobrotog zeta, instr. sas dobrog/dobrotog zeta, lok. odi dobrog/dobrotoga zeta.

Komparacija prideva vrši se partikulama po za komparativ i naj za superlativ: golem, pogolem, najgolem.

Oblici brojeva jednaki su sa oblicima u književnom jeziku. Razlike postoje samo onde gde utiču fonetske i morfološke zakonitosti ovoga govora (postojanje poluglasnika, sekundarno j, gubljenje glasova i sl.).

Oblici brojeva koji su delimično drukčiji od književnih: jedьn, četri, šes, jedanajes(e) i jedinajes(e), dvanajes(e), trinajes(e), četrnajes(e), petnajes(e), šesnajes(e), sedamnajes(e), osamnajes(e), devetnajes(e), dvajes, trijes, četires, pedese, šese i šeese, sedamdese, osamdese, devedese, dvesta, trista, četri stotin(e), pet (šes, sedam, osam, devet) stotin(e), iljado, dve iljade, pet iljade, milijon.

Broj jedan, osim brojnog, ima i značenje neodređene zamenice neki: bil jedьn car, projde jedna žena, čul sam od jedni prijatelji, stepamo se s jedna deca.

Broj dva za srednji rod ima oblik dve: dve deca.

Osim oblika prvi postoji i oblik prvnji, prvnja, prvnjo, prvnji, prvnje, prvnja: prvnjo se unuče najviše običa, ostalo voj od prvnjoga muža.

Redni broj prvi može se komparirati istim partikulama kojim i pridevi: poprvi je stigal, on je najprvi gazda u selo.

Za označavanje količina od pet do šest upotrebljava se izraz pešes: beoše pešes duši, rabotimo pešes dьna. Od ovog oblika obrazuju se brojne imenice pešestorica i pešestina.

Umesto oblika dvadesetak, tridesetak kaže se dvajestina, trijestina. Od broja iljado obrazuje se imenica iljadnica (ni iljadnica mu neje dosta) i glagol iljadi (kude odiš da iljadiš, ovce ti se iljadile).

Zbirni brojevi se retko upotrebljavaju, uglavnom uz imenice koje kazuju što u paru: dvoji volovi, troja kola, četvore čakšire.

Pored brojnih imenica sa nastavkom -ica (petorica), postoje i oblici sa završetkom -ina: petina, šestina (na petina kozji krak).

Uz brojeve može stojati postpozitivna zamenica (član), koja broju i imenici uz koju stoji daje karakter određenosti i poznatosti: jednoto dete umre, a drugoto voj ostade živo, dvete majće dojdoše, s trojata kola otidoše, u petiti red sedoše.[2]

Glagoli su u pirotskom govoru kao i u književnom, najrazvijenija kategorija reči, ali je broj njihovih oblika manji. U njemu nema infinitiva, futura drugog i glagolskog priloga prošlog. Infinitiv se iskazuje rečju da i oblicima prezenta: poče da vika (poče plakati), mora da se jede (mora se jesti), svi če da pojdemo (svi ćemo poći). Reč da se često izostavlja: možeš (mož) li se zaklneš (možeš li se zakleti). Prezent ima nastavke književnog jezika (m, š, mo, te, u ili e).[3]

Aorist je u pirotskom govoru u širokoj upotrebi. Iako mu je glavna funkcija da od svršenih glagola kazuje svršene radnje, on se može graditi i od nesvršenih. Njegovi se oblici razlikuju od književnih što na kraju 1. lica jednine nemaju suglasnik -h, a u 1. licu množine umesto nastavka -smo imaju nastavak -mo. Ostala lica jednaka su sa književnim: nabra, nabra, nabra, nabramo, nabraste, nabraše; sedo, sede, sede, sedomo, sedoste, sedoše; vrlji, vrlji, vrlji, vrljimo, vrljiste, vrljiše; ču, ču, ču, čumo, čuste, čuše.

Imperfekat se u ovom govoru upotrebljava češće nego u književnom. Gradi se od pune ili okrnjene prezentske osnove imperfektivnih glagola nastavcima -o, -še, -še, -omo, -oste, -oše, s tim što je nastavak -še u 3. licu množine aoriskog porekla (umesto -hu): tkajeo, tkaješe, tkaješe, tkajeomo, tkajeoste, tkajeoše; zbirao, zbiraše, zbiraše, zbiraomo, zbiraoste, zbiraoše; kad puče, ja taman ručao; sedeomo pred vrata.

Perfekat se razlikuje od standardnog oblika samo u muškom rodu radnog prideva u jednini, gde je krajnje l ostalo nepretvoreno u o: bil je golem gazda, nesьm koze pasal, nego sam školu učil. Može biti bez pomoćnog glagola: pristal deda uzgoveda, tupanat bil golem, ama prazan.

Pluskvamperfekat se gradi od imperfekta pomoćnog glagola budem i radnog glagolskog prideva koji je u muškom rodu jednine sa nevokalizovanim krajnjim suglasnikom -l: beo pošьl na vreme, Nišava beše dotekla, beomo se sporazumeli, beoste li stigli. Futur je sastavljen od enklitičkog oblika če (3. lice jednine prezenta pomoćnog glagola oču) i prezenta glagola koji se menja: če platim, če platiš, če plati, če platimo, če platite, če plate. Može biti i sa veznikom da, ali je češće bez njega: če da plate, kada če ideš u selo, najesen če (da) ga ženimo, on če (da) te isprati.

Potencijal, kao oblik kojim se iskazuje mogućnost vršenja ili izvršenja radnje, gradi se od enklitike bi aorista pomoćnog glagola budem i radnog glagolskog prideva: ja bi nosil, ti bi nosil, on bi nosil, mi bi nosili, vi bi nosili, oni bi nosili. Kad bi svaći dьn bila koleda, deca ne bi pasla goveda. I bosa bi po njega pošla.

Radni glagolski pridev ima u muškom rodu jednine krajnje nekadašnje l nezamenjeno vokalom o: običal, skutal, videl, olečil, vrnul, zdenul, mogьl, rekьl, doprl, umrl. Od pomoćnog glagola oču (hoću), radni pridev glasi: tel, tela, telo, teli, tele, tela. Ja sam tel, a oni nesu teli.

Ne postoje tri glagolska oblika: infinitiv, futur drugi i glagolski prilog prošli.

Prilozi se u osnovi slažu sa stanjem u govorima drugih krajeva našeg jezika ali ima dosta i lokalnih oblika.

Po značenju mogu biti:

  • Prilozi za vreme: dьnьska, dьnьsće, dočas (malo kasnije), jednьg (odmah, smesta), jednoman (često, svaki čas), jutre (sutra), zajutre (prekosutra), jučer, jučerka (juče), zajučer (prekjuče), knoči (doveče), nočnjam (noću), nadokrajću (najzad, na kraju), napred (ranije, nekada – napred se podobro živelo), njeknja (onomad, pre neki dan), otoč, otočka, otočće (malo pre), ocutra, odocutra (jutros), otьg (otada), nočtu (te noći), sьg, sьga (sad), tьga (tada), sunoč (svu noć), sinočka, sinočće (sinoć), nьčьs, nьčьska, nьčьsće (noćas), stьvnin (za mraka).
  • Prilozi za mesto: deka (gde, kuda), dotuka (dovde), odnadvor (spolja, sa spoljne strane), izozdol (odozdo), izozgor (odozgo), nazem-i (na zemlji), odek-a (odakle), odovdek-a (odovde), sude (svuda), tudev-a, tudek-a (tu, tu negde), tuv-a, tuk-a (tu). Prilog kude može značiti gde i kuda: kude si bil, kude ideš. Dodavanjem prefiksa dobija i drukčija značenja: otkude (odakle), dokude (dokle), nakude (kuda, u kom pravcu), kude-kude (kudikamo: oni su kude-kude pobogati odi nas); varaj-kude ima imeničko značenje: tuđina, daljina, nepoznat kraj (došьl je od varaj-kude).
  • Prilozi za način: dodumno (sporazumno, dogovorom), drugako (drukčije), babačko (dobro, mnogo, kako valja: najedomo se babačko), ispolьk (tiho, polako) žmičći (žmurećke), kradečći, kradačkom (kradom), mlkom (ćutke, nečujno: vlk mlkom davi), navile (uzalud: navile ti lepotija), najednuš (najednom), naporečći (popreko, mrgodno), namanjьk (malo, nedovoljno), nakup (skupa, zajedno), nadve-natri (površno, na brzinu, zbrda-zdola), usule (u poverenju, u četiri oka, nasamo), srčeno (brzo), poume (napamet, po svom znanju: ja si tov rabotim poume), naaće (veoma dobro, najbolje), najprvo (najpre), jednoolček (vrlo malo), sasve (sasvim, potpuno), najave (javno, otvoreno: oni si tova najave rabote), pa (opet, ponovo: pa če dojde), umle (skupa, zajedno, u gomili).

Prilozi mogu poticati od imenica: dьnju, noču, ocutra, jutre, sunoč, letoska, proleti, krstato; od prideva: dobre, lьko, žalno; od brojeva: jednuš, dvaš, odve (dvostruko), otri (trostruko), nadve (na dva dela), drugoš (drugom prilikom, drugi put); od glagola: kradačći (kradom), ležečći, sedečći, mlčečći (ćutke), trčečkom (trčeći).

Postoji znatan broj priloga turskog porekla: alalem (po svoj prilici, verovatno), alis (sasvim, potpuno), ametom (sasvim, potpuno), arne (dobro, lepo), asli (slično), belćim (možda, valjda), godža (mnogo), zorle (silom, jedva), razđele (slučajno), sanćim (tobož, bajagi) tersene (grubo, nabusito), dipten (sasvim, potpuno), dibidus, dipten-dibidus (potpuno, sasvim).

Prilozi se mogu porediti partikulom po za komparativ i naj za superlativ: dobrepodobrenajdobre; godžapogodžanajgodža, lьsnopolьsnonajlьsno, ranoporanonajrano, poslepoposlenajposle, napredponaprednajnapred.[2]

Upotreba predloga u pirotskom govoru, zbog njegove analitičke deklinacije, češća je nego u književnom jeziku.

Predlog vrz znači preko, iznad, povrh: natrpano jedno vrz drugo, vrz pitu i pogaču traži. Prez znači preko: udari ga prez obraz, prez noč. Predlog sa javlja se u tri oblika: s, sьs, sas (s kozu na oranje, sьs prs u nos, sas komšije dobro, sas komšiće podobro).

Kьm, kьmto, znači ka, prema, u pravcu (otide kьmto selo, ajde, žene, kьmto mene, vrti kolo kьmto baću). Dodavanjem prefiksa dobijaju se oblici: nakьmto (ka, u pravcu), otkьmto (iz pravca): idem nakьmto Niš, Nišava teče otkьmto Sukovo, ćiša doodi otkьmto Komaricu.

Reč kude, pored priloškog značenja gde i kuda, ima značenje i predloga kod (kude mos, kude staru crkvu) i oko, okolo (ručamo kude pladne, vrčaju se iz pečalbu kude Mitrov dьn).

Predlog pokre znači pored, pokraj (pokre suvo i sirovo gori, projde pokre mene kako pokre tursko grobište) i oko (če se vidimo pokre Božič, šušnjem nešto pokre kuću). Sprotiv, suprotiv znači nasuprot: sedi sprotiv mene, ima kuću suprotiv našu.

Neki predlozi mogu imati na svom kraju vokal i kada stoje ispred reči koje počinju suglasnikom ili kada se završavaju istim ili srodnim suglasnikom kojim počinje reč uz koju stoje: predi kapiju, nadi selo, odi stud, zadi vrata, uzi suvo i sirovo gori, bezi zubi, izi Zavoj, odi dete je takьv, podi drvo sedi.

Predlozi se, kao i pridevi, mogu porediti partikulama po i naj: na kraj, po na kraj, naj na kraj, uz kuću, po uz kuću, naj uz kuću.[2]

Veznici imaju neke manje osobenosti u odnosu na književne oblike.

Umesto veznika ali upotrebljava se oblik ama: zaigral bi ama me noga boli, sve su ubave ama ona je najubava. Veznik kao zamenjuje se oblikom kako: star čovek je kako malečko dete, vredan kako krtica, gleda kako poganac iz rupu. Umesto te, često se upotrebljava ta: udari ga, ta ga osakati.

Rastavni veznik ili-ili ima dva oblika: jal(i)-jal(i), el(i)- el(i): jal riba delena, jal brada skubena, eli nju eli ni jednu drugu. Veznik dek(a), postao od priloga gdeka, osim priloškog značenja gde i kuda (deka si bil, deka ideš) ima i značenje veznika da (vidim deka sam kriv, nesьm znal deka je tvoje dete) i veznika jer (ne raboti deka je bolan, nesu me školovali deka smo bili sirotinja).

U oblicima budućeg vremena, uz oblike nema i nemoj, uz glagole koji znače početak radnje i uz neke druge, veznik da se često izostavlja: kakvo če rabotiš, koj če ga nosi, nema ga uvati, nema se karamo, nemoj se vrčaš, nemoj ga biješ, počeše se spremaju, poče ga boli, vanuše se biju, neču ga uznem.[2]

Uzvici, kao pojedini glasovi, skupovi glasova ili reči kojima se izražavaju lična osećanja i raspoloženja, podražavaju zvuci iz prirode ili vabe i teraju životinje, isti su ili slični s uzvicima ustaljenim u drugim našim područjima.

Po koji izuzetak ipak postoji. Tako, na primer, za izražavanje osećanja (straha, tuge, žalosti, iznenađenja) čest je uzvik lele ili lelće, često spojen sa imenicom: lele Bože, lelće nanće, lele Nedo ćiša ide; lele, lele kakьv ubav čovek pođinu, lelće Bošće kakvo se čudo napravi. Uzvik male znači jao, kuku, lele: male, male kolko se narod pokvari.

Zvucima iz prirode odgovaraju skupovi glasova (bьc, žьc, zьc, žvrc, tlc, cьk, zvrc, čuk, čьp, pljus), koji služe i kao osnova za građenje reči (bьcnem, žьcnem, tlcnem, čuknem).

Za vabljenje i teranje životinja čuju se: ajs (za volove), r-ja (za ovce), i gudr-gudr (za svinje), pi-pi, pili-pili (za piliće), tьk-tьk, tьka-tьka, tьkь-tьkь (za kokoši), vit-vit, viti-viti (za golubove).[2]

Pokazne rečce evo, eto, eno javljaju se u obliku eve, ete, ene: eve ti pare, ene ti kola, pa idi; ete vi vašeto ubavilo. Kada stoje na početku grupe reči ili rečenice, rečce eve, ete mogu biti bez početnog samoglasnika: ve ga ide, te tov sam tražil, te ga. Rečca ej može imati i značenje rečce eno: ej ga, ej onija mi se dopada, ej onija prokletija. Upitno je li da, je l´ da iskazuje se oblicima eli, leli, li: eli si i ti bil, eli me običaš, leli reče da če dojdeš, li mi obeća, li ga poznavaš.

Složena upitna rečca ne li (neli), dobivena sažimanjem od neje li, služi kao upitno je li da, je l´ da: neli ti reko, neli smo rodnina. Rečca epa, posle pitanja, služi kao potvrdan odgovor: Eli si ga videl? – Epa! Oblik jesje znači da, jeste: jesje i on bil. Turcizam jok je negacija: Poznavaš li ga? – Jok. Pa ima značenje priloga opet, ponovo: pa če dojdem, pa če ponavlja.

Može bi se upotrebljava u značenju možda (može bi da je i on kriv), a činimisće znači izgleda, po svoj prilici (činimisće da če bude rabota). Ešto znači zašto (ešto pitaš, ešto si došьl) a jega možda, valjda (jega se opameti, jega i mene ogreje slnce).

Rečca ja može služiti za podsticanje u značenju hajde, dede (ja mi pomogni malko), za pokazivanje u značenju eno (ja ga ide, ja ga bašta mi) i za skretanje pažnje u značenju gle, gledaj (ja ga kako ide, ja ga kakьv je).

Za obraćanje muškom licu uobičajena je rečca bre ili be, a ženskom mori i mome (i ti li me, bre, izneveri; bre, ne arči pare; a be, kakvo rabotiš; a mori, če dojdeš li na sedenću; nemoj se, mori, mučiš; možeš li, mome, da mi pomogneš).

Partikule, kao pojedinačni glasovi ili jednosložne reči bez sopstvenog značenja i samostalne upotrebe, u ovom govoru su u znatnoj upotrebi. One se, bez osobite potrebe, dodaju drugim rečima, uglavnom prilozima i pokaznim zamenicama, ne utičući pri tome na promenu njihovog značenja.

Najčešće partikule ove vrste su:

  • v, va: ovdevovdeva, ondevondeva, tuvtuva, tovtova, tudevtudeva;
  • j, ja: tьgajtьgaja (tada), ovija (ovaj, ovi), tija (taj, ti), onija (onaj, oni), tejteja (te), onejoneja (one), ovakvajovakvaja (ovakva);
  • k, ka, ke (pri čemu ke prelazi u će): deka (gdeka), ovdekovdeka, tuktuka, otočka, ozdolka, dьnьskadьnьskedьnьsće, letoskaletoskeletosće, zimuskazimuskezimusće, sinočkasinočkesinočće;
  • m: večem (već), božem (tobož), bajađim (bajagi), tićem (tek), barem (bar), višem (više);
  • r, ra, re: jučerjučera, dovečer, ozgorozgore;
  • š: jednuš (jednom, jedanput), dvaš (dvaput), triš, (triput), drugoš (drugom prilikom, drugi put), odjednuš (odjednom), nijednuš (nijednom).

Postoji pojava udvostručavanja partikula: juče-r-ka, ozgo-rka, veče-m-ka, bože-m-ka, više-m-ka, tiće-m-ka, jednuš-ka, odjednuš-ka.[2]

Reference

uredi
  1. ^ Zlatković, Rečnik pirotskog govora,2014
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h Živković 2014.
  3. ^ Belić, Dijalekti istočne i južne Srbije, 1905.

Literatura

uredi
  • Belić, Dijalekti istočne i južne Srbije, 1905
  • Bogdanović, Imperativ tipa čeke, glede u govorima prizrensko-timočke oblasti, Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku, 37 (1-2), 75-81, 1994
  • Rančić, Iz mog zavičaja: priče, legende, bajke, 1969
  • Soboljev, O pirotskom govoru u svetlosti najnovijih istraživanja, Pirotski zbornik 21, 1995, 195-214.
  • Zlatković, Rečnik pirotskog govora, 2014
  • Dijalektologija srpsko-hrvatskog jezika, Pavle Ivić[mrtva veza]
  • Vasić, O rečniku pirotskog govora Dragoljuba Zlatkovića, Pirotski zbornik 40, 2015
  • Živković, Govor Pirota, Pirotski zbornik 39, 2014