Podela Kosova i Metohije

Podela Kosova je predložena kao rešenje kosovskog pitanja između Srbije i Kosova. Moguća podela bi bila podela Kosova po etničkim linijama, kao što je odvajanje severnog Kosova sa većinskim srpskim stanovništvom, a možda i nekih enklava na jugu, od ostatka Kosova kojim dominiraju Albanci. Podela je predlagana nekoliko puta, čak i pre proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, iako je to pitanje ponovo pokrenuto nakon krize na severu Kosova 2011–2013. godine.

Mapa severnog Kosova, narandžaste boje, prikazuje podeljeni grad Kosovsku Mitrovicu

Istorija

1990-te: predlozi od poslednjih dana socijalističke Jugoslavije do perioda Kosovskog rata

Srpski političar Dobrica Ćosić je prvobitno predložio „razgraničenje sa Hrvatima i Albancima“ 1990. godine, navodeći da se „Kosovo ne može sačuvati. Realno je razgraničiti, uz zadržavanje uglja [rudnika] i svetinja“, smatra Bora Jović. Branislav Krstić je predložio podelu 1992. godine, radio na daljim varijantama 1993. godine, da bi konačno podneo nacrt vladi 1994. godine. Njegov predlog iz 1992. uključivao je davanje autonomije na osnovu Vens–Ovenovog plana, a da se srpske i crnogorske oblasti integrišu u državu. Aleksandar Despić je 1996. godine izneo svoje mišljenje da Kosovo treba podeliti.

Za vreme Kosovskog rata 1998. Dušan Bataković je bio organizator predloga „kantonizacije“. Godine 1999. taj predlog je podnet francuskoj vladi. Međunarodna zajednica ga nije prihvatila. Te godine je Bernard Kušner predložio stvaranje srpskih bezbednosnih zona.

Dana 30. aprila 1999. godine, Margaret Tačer, bivša premijerka Ujedinjenog Kraljevstva (1979–1990), održala je govor u kojem se oštro protivila podeli.

Predlozi posle kosovskog rata

Potpredsednik Vlade Srbije Nebojša Čović predložio je 18. maja 2001. da se na Kosovu i Metohiji uspostave dva entiteta, srpski i albanski. Srpski entitet bi bio pod zaštitom Vojske Jugoslavije i policije, dok bi albanski imao najviši stepen autonomije i ostao pod zaštitom međunarodnih sila.

Srpski premijer Zoran Đinđić je 2002. godine izjavio da „Srbija nema ni mehanizam ni resurse da Kosovo reintegriše u svoj pravni sistem, niti da stvori formu u kojoj će biti pod njenim suverenitetom. Podela provincije, dakle, nije ništa drugo do pokušaj da se spase ono što se još spasti može“ .

Politika podele Kosova i ujedinjenja Republike Srpske sa Srbijom viđena je kao ponuda „dugoročne bezbednosti i stabilnosti za region“, smatra Aleksandar Jokić (2003).

Anatol Liven iz Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir izjavio je 2004. da je „podela Kosova najrealnije rešenje, ali da će insistiranje Albanaca na nezavisnosti dovesti do novog sukoba“. Čedomir Antić iz G17 plus rekao je da „podela Kosmeta nije idealno rešenje, ali je maksimum koji se može dobiti u ovom trenutku“. Albanolog Miranda Vikers rekla je da bi podela Kosova bila najbolje rešenje.

Deo pregovora Srbije i Kosova 2005. godine bio je poziv srpske strane na formiranje srpskih opština i ustavnu i pravnu zaštitu Srba. Specijalni predstavnik UN Jesen Petersen i kosovski predsednik Daci ponovili su odluku o podeli. Nemački predstavnik Kontakt grupe Mihael Šefer takođe je naglasio da ne bi trebalo da bude podela. Zamenik šefa operativne grupe CIA za Balkan Stiven Mejer izjavio je da „Vlada Srbije ne treba da zaboravi podelu Kosova koju niko u međunarodnoj zajednici ne bi podržao, niti odbacio kao rešenje. Promena granica nikada nije bila Sveto pismo EU i UN.“ Čarls A. Kupčan iz Saveta za spoljne odnose rekao je da će „davanjem severa Kosova Priština biti oslobođena uzaludnih pokušaja da uspostavi vlast nad pokrajinom koja namerava da održavati veze sa Beogradom.“ Srpski intelektualac Desimir Tošić je rekao da podržava opciju podele, „ali da su sada vrlo male šanse, jer se Srbija nikada neće vratiti Srbiji u državi 1912, 1918. ili 1945. godine. "

Predsednica Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Sanda Rašković-Ivić je 2006. godine rekla da „ako se obe strane, i Srbi i Albanci, suoče sa činjenicom da je i za jedne i za druge nemoguće živeti u kohabitaciji, a ako se međunarodna zajednica suoči sa istom činjenicom, onda bi svojevrsna podela Kosova predstavljala rešenje za obe strane“. Slobodan Samardžić, savetnik premijera Srbije, rekao je da bi dugoročno rešenje bila podela, „s obzirom na to da Albanci do sada očigledno ne žele da žive sa Srbima”.  

Politički analitičar Andrej Pjontkovski je 2007. godine rekao da „Srbija treba da se založi za podelu Kosova sa argumentom da ne postoje međunarodne snage koje mogu da čuvaju kosovske Srbe bezbednim u nezavisnom Kosovu“. Profesor prava Timoti Vilijam Voters rekao je da je „podela moguća i moguće je da je to prava stvar“. Erhard Busek je rekao da je „podela Kosova možda najmanje loše rešenje“. Ivor Roberts, bivši britanski ambasador u Jugoslaviji, podržava podelu Kosova, navodeći da „podela Kosova neće zadovoljiti nijednu stranu, ali će jednakost bola pre dovesti do stabilnosti nego sadašnji zapadni planovi koji će nesumnjivo destabilizovati Srbiju, a kroz Srbiju ceo region“.

Predlozi nakon sammoproglašenja nezavisnosti Kosova

Dana 17. februara 2008. godine, predstavnici naroda Kosova, bez ijednog srpskog predstavnika, proglasili su nezavisnost.

Američke diplomate su 2010. upozorile da bi evropska 'kolebljivost i slabost' mogla da učvrsti srpsku kontrolu nad severnim delom teritorije. „Nereagovanje uskoro znači gubitak severnog Kosova i ponovo će otvoriti Pandorinu kutiju etničkog sukoba koji je definisao 1990-te“, napisao je te godine tadašnji američki ambasador Kristofer Del. „Pravo je vreme da se okončaju godine previranja na severu i da se promeni dinamika sve čvršće podele između severa i ostatka Kosova. Trenutna situacija je neodrživa i sve se pogoršava. Cilj je da se zaustavi trulež.“

Bivši izaslanik EU za Kosovo Volfgang Išinger je u avgustu 2011. povodom podele Kosova izjavio da su po njegovom mišljenju „takve ideje apsolutno neprihvatljive“. On je dodao da bez rešenja konflikta članstva Srbije u Evropskoj uniji "neće biti, ne sme da se desi".

U septembru 2011. Džejms Ker-Lindzi, viši naučni saradnik na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka, izjavio je da je podela Kosova logično rešenje. On je u intervjuu za Politiku naveo da bi Beograd u narednih nekoliko meseci mogao imati šansu da se bori za podelu Kosova i uspostavljanje velike autonomije za Srbe na severu Kosova.

Ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić je u maju 2011. predložio podelu Kosova kao rešenje kosovskog spora. On je naveo: „To je moje mišljenje, iako se to ne sviđa ni Beogradu ni Prištini. Međutim, ja sam realan političar i ne vidim drugo rešenje. Mislim da je jedino realno rešenje da mesta u kojima žive Srbi ostanu u Srbiji i da se otcepi onaj drugi deo gde žive Albanci. Ovo je jedini realan način koji nas može dovesti do brzog rešenja. Ostala rešenja su gubljenje vremena i godine i decenije bi prošle u pokušaju da se ti mali problemi reše“. Bivši jugoslovenski predsednik Dobrica Ćosić izjavio je: „Već 40 godina uzalud pričam i pišem o Kosovu i Metohiji, predlažući demokratsku, pravednu, kompromisnu i trajnu podelu. To je jedini način da se prevaziđe viševekovni antagonizam između Albanaca i Srba... [i] zaustaviti velikoalbansku ekspanziju i stvoriti uslove za normalan život oba naroda“.

U oktobru 2011. bivši austrijski vicekancelar Erhard Busek je predložio podelu i izjavio: „Slažem se da je dijalog jedini put, u okviru kojeg treba razgovarati i o pitanjima koja se u ovom trenutku čine nemogućima, kao što je podela Kosova. Ne vidim zašto se međunarodna zajednica ne bi dogovorila o podeli ako bi se Beograd i Priština dogovorili o tom pitanju. Svi detalji ovakvog rešavanja kosovskog ćorsokaka mogli bi da se dogovore na nekoj vrsti „kosovskog Dejtona“, sa međunarodnom zajednicom kao garantom sporazuma.“ Makedonski predsednik Đorge Ivanov podržao je nastavak pregovora Beograda i Prištine i poručio da je Makedonija protiv podele Kosova, jer to može da destabilizuje region.

Albanski premijer Sali Beriša je u novembru 2011. izjavio: „Podela Kosova je apsurdna ideja i poštovanje granica Kosova je od suštinskog interesa za sve zemlje u regionu“.

Crnogorski predsednik Milo Đukanović je u januaru 2012. rekao da ne podržava ideju o podeli Kosova jer bi to „moglo da otvori vrata za slična rešenja u drugim zemljama u regionu“.

Od 14. do 15. februara 2012. održan je referendum o prihvatanju institucija samoproglašene Republike Kosovo u regionima na severu Kosova sa većinskim srpskim stanovništvom. Rezultat je pokazao da je 99,74% birača odbacilo institucije samoproglašene Republike Kosovo.

Planirano je da se Zajednica srpskih opština uspostavi u skladu sa Briselskim sporazumom (2013), ali je od tada pauzirana zbog protivljenja albanske strane.

Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić je u oktobru 2014. rekao da bi podela bila jedno od boljih rešenja i u interesu i Srba i Albanaca.

Stiven Mejer, bivši direktor CIA i stručnjak za Balkan, smatra da Kosovo treba podeliti po etničkim linijama.

Predsednik Levice Slobodan Milovanović je 12. avgusta 2022. godine u autorskom tekstu za Danas predložio okvir konačnog rešenja kosovskog pitanja, koje podrazumeva i reintegraciju Severa Kosova u ustavno-pravni poredak Republike Srbije, odnosno podelu Kosova kao najpravičnije rešenje zasnovano na kompromisu i u interesu obe strane.

Crtanje linije

Hipotetička podela, sa severom Kosova ustupljenom Srbiji.

Odavno je predložena podela Kosova duž linije reke Ibar. Nakon proglašenja nezavisnosti 2008. godine, srpska vlada je formalno predložila podelu u predlogu UN-u, tražeći da severno Kosovo sa većinskim srpskim stanovništvom bude pod kontrolom granične carine, pravosuđa i policije kosovskih Srba, iako pod upravom UNMIK-a. Severno od reke je područje sa pretežno etničkim Srbima, dok je južno od reke pretežno etnički albansko područje, sa nekoliko enklava kosovskih Srba.

Godine 2008. osnovana je Skupština Zajednice opština, "suparnička" vlada sa sedištem na severu Kosova, lojalna Beogradu. U to vreme ostatkom Kosova upravljali su UNMIK i Vlada samoproglašene Republike Kosovo.

Miroslav Marjanović, vrhunski obaveštajac tokom 1990-ih i rata na Kosovu, 2016. godine je javno objavio poverljive podatke u vezi sa Kosovskim ratom, među kojima su bili DST telegrami iz 1998. o Oslobodilačkoj vojsci Kosova i ocena da su Francuska i Nemačka bliže dogovoru o podela Kosova na srpski i albanski deo, pri čemu Albanci dobijaju status sličan statusu Republike Srpske. Među dokumentima su bile i karte koje prikazuju potencijalnu particiju.

Zajednica srpskih opština

Briselskim sporazumom između vlada samoproglašene Republike Kosovo i Srbije iz 2013. godine dogovoreno je stvaranje Zajednice srpskih opština na Kosovu. Njena skupština neće imati zakonodavnu vlast, a sudske vlasti će biti integrisane i funkcionisati u okviru kosovskog pravnog okvira. Očekivalo se da će udruženje biti formirano 2015. godine, ali su nemiri opozicije i peticija koju je potpisalo preko 203.000 građana to usporili. Ustavni sud Kosova je presudio da je formiranje Asocijacije bilo u skladu sa ustavom Kosova, ali da određeni aspekti njegove predložene primene nisu.

Vidi još

• Teritorijalna razmena između Srbije i samoproglašenog Kosova
• Referendum na severu Kosova
• Preševska dolina

Dodatna literatura

 

Knjige

• Mearsheimer, John J. (2000). „The Case for Partitioning Kosovo” (PDF). Ur.: Carpenter, Ted Galen. NATO's Empty Victory: A Postmortem on the Balkan War. Cato Institute. str. 133—138. ISBN 978-1-882577-85-9. 
• Majstorovic, Steven (2014). „Autonomy of the Sacred: The Endgame in Kosovo”. Ur.: Safran, William; Máiz, Ramón. Identity and Territorial Autonomy in Plural Societies. Routledge. str. 167—188. ISBN 978-1-135-30394-5. 

Časopisi

• Downes, Alexander B. (2006). „More Borders, Less Conflict? Partition as a Solution to Ethnic Civil Wars”. SAIS Review of International Affairs. 26 (1): 49—61. S2CID 154496363. doi:10.1353/sais.2006.0007. 
• Economides, Spyros; Ker-Lindsay, James; Papadimitriou, Dimitris (2010). „Kosovo: four futures”. Survival. 52 (5): 99—116. S2CID 153905973. doi:10.1080/00396338.2010.522099. 
• Franks, Jason; Richmond, Oliver P. (2008). „Coopting liberal peace-building untying the Gordian knot in Kosovo”. Cooperation and Conflict. 43 (1): 81—103. S2CID 144428922. doi:10.1177/0010836707086738. 
• Hamilton, Daniel (2012). „Kosovo: time for partition”. The Commentator. 7. 
• Ker-Lindsay, James (2011). „Principles and the Partition of Kosovo”. Peace Review: A Journal of Social Justice. 23 (2): 228—234. S2CID 145796210. doi:10.1080/10402659.2011.571616. 
• Majstorovic, Steven (1999). „Autonomy of the Sacred: The Endgame in Kosovo”. Nationalism and Ethnic Politics. 5 (3–4): 167—190. doi:10.1080/13537119908428575. 
• Roberts, Ivor (5. 12. 2007). „Partition is the best answer to the Kosovo question” (PDF). Kosovo Compromise 2007. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

Novinski članci

• „Moguća podela KiM u dve faze”. Blic. 27. 3. 2007. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Lukač, Jasmina (30. 11. 2005). „Sve srpske ideje podele Kosova”. B92. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „Podela Kosova vodi velikoj Albaniji”. Politika. 14. 8. 2007. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „Život priča - Kosovo je srce Srbije”. Prva Srpska Televizija. 2. 11. 2016. Arhivirano iz originala 12. 08. 2017. g. Pristupljeno 23. 06. 2022. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „Kako je Atos pre 18 godina srpskom državnom vrhu nacrtao današnju sudbinu KiM-a”. Kosovo Sever portal. 4. 11. 2016. Arhivirano iz originala 21. 10. 2017. g. Pristupljeno 23. 06. 2022. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „Kosovo partition 'on the table'”. BBC. 12. 8. 2007. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „Pomirenje prava Srba i Albanaca”. Vreme. 
• „Krizna grupa i kosovska rupa”. Vreme.