Википедија

После потопа (slika)

слика Џорџа Фредерика Вотса

Posle potopa (engl. After the Deluge), poznata i kao Četrdeset prvi dan (engl. The Forty-First Day)[1] i Sunce (engl. The Sun) je simbolistička slika engleskog umetnika Džordža Frederika Votsa. Delo rađeno u tehnici ulje na platnu, prvi put je izloženo pod imenom Sunce u nepotpunom obliku 1886. godine, a završena je 1891. godine. Slika prikazuje scenu iz priča o Noju i potopu, u kojoj posle 40 dana kiše, Noje otvara prozor svoje Arke da vidi da li je kiša prestala. Džordž je smatrao da je moderno društvo u propadanju zbog nedostatka moralnih vrednosti i često je slikao dela na temu potopa i čišćenja društva od ljudi koji su nedostojni. Slika ima formu stilizovanog morskog pejzaža, kojim dominira jarki sunčev prasak, koji se probija kroz oblake. Iako je ovo bila tema koju je Džordž prethodno obradio u Geniju grčke poezije 1878. godine, u Posle potopa je zauzeo radikalno drugačiji pristup i jasno je želeo da izrazi svoju monoteističku viziju sveta. Ovom slikom je nameravao da dočara Boga u činu stvaranja, ali izbegao je da direktno prikaže Stvoritelja.

Posle potopa
Četrdeset prvi dan
Sunce
UmetnikDžordž Frederik Vots
Godina1891.
Tehnikaulje na platnu
Dimenzije111,8 cm × 142,2 cm ×  cm
MestoGalerija Vots, Kompton, Sari
Koordinate51° 13′ 17″ S; 0° 37′ 45″ Z / 51.2213° S; 0.6293° Z / 51.2213; -0.6293

Nedovršena slika bila je izložena u crkvi u Vajtčepelu 1886. godine, pod namerno pojednostavljenim naslovom Sunce. Džordž je nastavio da radi na slici još pet godina, a završena verzija je prvi put bila izložena u londonskoj Novoj galeriji 1891. godine. Između 1902. i 1906. godine, slika je bila izlagana širom Ujedinjenog Kraljevstva, a sada se nalazi u kolekciji Galerije Vots u Komptonu, Sari. Uprkos oduševljenim kritikama savremenika o slici, Džordž je nije uvrstio u svoj poklon naciji, jer ovo delo nije smatrao jednim od svojih najznačajnijih dela. Godine 1904. neposredno pre umetnikove smrti, slika je preneta u galeriju Vots u Komptonu, gde se i dalje nalazi.

Pozadina i istorijat stvaranja

uredi
 
Džordž Frederik Vots oko 1879 .

Džordž Frederik Vots, sin londonskog proizvođača muzičkih instrumenata,[2] je rođen 1817. godine. Kritičari su primetili da je rad Džordža Frederika Votsa okružen sa tri glavne teme – ljubav, smrt i savest.[3] Njegova dva brata su umrla 1823. a majka 1826. godine, što je Džordžu dalo opsesiju smrću koja je trajala tokom celog njegovog života.[2] To je posebno vidljivo na slici Presuda smrti, namenjenoj kapeli groblja siromašnih i na kojoj je Džordž radio više od tri decenije, pokušavajući da pokaže da smrt sudi svima podjednako, i jednim i drugim, i vojvodi i prosjaku.[4][5] Pribegavajući alegoriji u prikazivanju ovih tema, Džordž je na svojim platnima alegorijski otelotvorio stvarne probleme industrijskog doba, u nekim slučajevima čak i naginjavši socrealizmu[6]. U detinjstvu, videvši dovoljno gradske patnje – prostitucije, beskućništva i teškog rada,[7] pokušao je na ovaj način da promeni život običnih ljudi. Džordž je od ranog detinjstva samostalno zarađivao za život. Postao je šegrt za vajara sa 10 godina, a do sredine tinejdžerskih godina bio je dovoljno vešt kao umetnik da zarađuje za život kao slikar portreta, zahvaljujući svom slikarskom talentu.[8] Sa 18 godina primljen je na Kraljevsku akademiju umetnosti, iako mu se nisu sviđali njihovi metodi i njegovo pohađanje je bilo povremeno.[9] Međutim, njegovi radovi su uživali uspeh na akademskim izložbama, a i sam je mogao da se potpuno posveti u ostatku života svojoj glavnoj strasti – slikarstvu.[10] Posle četiri godine života u Italiji,[11] Džordž se vratio u London, gde ga je obuzeo napad depresije i melanhonije, što ga je navelo da naslika nekoliko izrazito sumornih dela.[12] U to vreme njegova umetnička veština je bila nadaleko poznata, pa se Džordž koncentrisao na slikanje portreta,[13] koji su takođe bili izuzetno cenjeni, i ubrzo je umetnik izabran u Kraljevsku akademiju, u to vreme najvišu čast koja je bila dostupna umetniku.[11][A] Međutim, prilično se brzo razočarao u poredak koji je tamo vladao.[16] Istovremeno, Džordž je težio da živi što bliže prirodi, bio je poznat po svojoj izolovanosti i na svaki mogući način izbegavao je javnu, društvenu aktivnost, ne udostojivši se ni upoznavanju kraljice Viktorije, koja je došla da ga vidi.[6]

Od 1870. pa nadalje postao je nadaleko poznat kao slikar alegorijskih i mitskih tema;[11] i do tada je bio jedan od najcenjenijih umetnika na svetu.[17] U međuvremenu, nije mogao ili nije hteo da se pridruži bilo kom od postojećih umetničkih pokreta, ni stereotipnim prerafaelitima, ni veoma vatrenim moralistima, ostajući u kritikama kritičara kao jedan od „herojskih gubitnika” ili „sitan i pretenciozan” predstavnik britanske umetnosti viktorijanske ere kasnog vremena.[18] U tom periodu su naučna otkrića u oblasti svemira u XIX veku istovremeno šokirala i fascinirala ljude, a stari sistem verovanja u kome je čovek bio centar univerzuma je oboren. S obzirom na to, pred intelektualcima je postavljen zadatak da sagledavaju nova znanja, dok su umetnici počeli da traže inovativne slike za prikaz dostignuća nauke.[19]

Za svoju buduću sliku, Džordž je odabrao scenu mita o potopu, u kojoj Noje otvara prozor svoje barke nakon 40 dana neprestane kiše i vidi da se konačno kiša završila, ali da voda još nije splasnula.[20] Umetnik je odlučio da zamisli kako se nakon 40 dana prvi put pojavilo jarko Sunce usred oblačnog neba.[21] Motivi Noja i potopa bili su čest motiv umetnikovog stvaralaštva. Džordž je čvrsto verovao da je u njegovom savremenom svetu želja za bogatstvom stavljena iznad društvenih vrednosti i da će ovaj stav, koji je umetnik opisao kao „licemerni veo svakodnevnih žrtava koje se prinose ovom božanstvu”,[22] jednog dana dovesti do propadanje društva.[23]

 
Haos, Džordž Frederik Vots (izložen 1882)[B]

Prema istoričaru umetnosti i specijalisti za viktorijansko slikarstvo, Hilari Andervud sa Univerziteta u Sariju,[27] Džordž je naslikao toliko slika na temu Nojevog života jer je verovatno video paralele između modernosti i antike, koje se sastoje u mogućnosti čišćenja društvo uz očuvanje onih ljudi koji se i dalje pridržavaju moralnih standarda.[28] Umetnik je više puta istakao da „piše ideje a ne stvari”, stoga je za njega prikazivanje prirodnog pejzaža bilo samo oruđe za slikanje dubokog smisla svih stvari.[19] Upečatljivi primer iz tog perioda autorovog stvaralaštva je slika Haos naslikana 1882. godine, koja prikazuje kako Sunce osvetljuje posledice poplava, pada divova i početka vremena.[29][30][31] Ovo delo je inspirisano Džordževim sopstvenim akvarelima iz 1845. godine.[29][30][32]

Kompozicija

uredi
 
Svetlost i boja, Turnera, 1843.

Slika je naslikana u tehnici ulje na platnu, a dimenzije su joj 104 × 178 cm.[33] Kompoziciono, delo pripada formi stilizovanog morskog pejzaža.[21]

Iznad prostranstava mirnog mora je veliko Sunce, sa zracima koje osvetljavaju okolne oblake i kao da se protežu izvan ivica platna, nagoveštavajući kosmičku energiju zvezde.[34] Kompozicija ovog Votsovog dela tematski je odjek slike Vilijama Tarnera Svetlost i boja (Geteova teorija) – Jutro posle potopa – Mojsije piše Postanje, naslikanu 1843. godine. Središte Tarnerovog slikarstva je krug Sunca, koji emituje jarku svetlost, naspram kojeg se vide obrisi ljudskih figura, i nijedno Tarnerovo delo se nikada nije približilo čistoj apstraktnoj umetnosti kao Votsova kompozicija.[28]

U ovoj fazi svoje karijere Vots je redovno slikao slike koje povezuju prirodne događaje koji izazivaju strahopoštovanje i volju Božiju.[34] Njegov fokus na Sunce odražava njegovo dugogodišnje interesovanje za njega kao božanski simbol. Nojeva žrtva, naslikana oko 1865. prikazao je Noja kako prinosi žrtvu Suncu u znak zahvalnosti za spas svoje porodice.[28] Ovo interesovanje za Sunce je verovatno poteklo od Džordžovog poznanstva Maksa Milera, koji je opširno pisao o solarnim teorijama mitologije (verovanje da su religije Evrope, Bliskog istoka i južne Azije na kraju izvedene iz proto-indoevropskog obožavanja Sunca).[28] Pišući nakon Džordževe smrti, njegova udovica Meri Seton Vots napisala je da:

 
Genije grčke poezije, Džordž Frederik Vots, 1878

Džordž je ranije prikazao narandžasto Sunce iznad ravnog mora u svom delu Genije grčke poezije[35][V] koju je umetnik započeo 1856. tokom posete Halikarnasu, a završio tek 1878. godine. Međutim, tema i kompozicija Posle Potopa su bili radikalno drugačije.[34] Genije grčke poezije upućuje gledaoca na ideju panteizma uz pomoć bogova koji personifikuju sile prirode oličenih u ljudskom obliku, među kojima se ističe značajna figura Genija.[35] Posle Potopa je izričito zamišljen kao monoteistička slika, koja priziva i veličanstvenost i iskupiteljsku milost jednog svemoćnog Boga koji se upušta u čin stvaranja.[34]

Godine 1902. neposredno pre svoje smrti, Džordž se vratio temi Stvaraoca na slici Sejač sistema, u kojoj je prvi put u svojim delima uključio direktnu sliku Boga u „bogatom ogrtaču u kome je sve utkano“.[37][38] Ovaj rad je verovatno inspirisan Džordževim posmatranjem zvezda kroz teleskop Džejmsa Sauta i odražava umetnikovu strast prema astronomiji.[18]

Izlaganje i kritike

uredi

Nedovršena verzija slike, pod nazivom Sunce, bila je izložena 1886. u crkvi Svetog Jude, u Vajtčepelu.[20] Izložbe ove vrste su, posebno za neobrazovane slojeve stanovništva, organizovali vikar crkve Semjuel Barnet i njegova supruga Henrijeta, koji su sebe smatrali „misionarima civilizacije“. Barnet je ovim događajima želeo da unese bar malo lepote u živote siromašnih.[39] Džordž je često i namerno uprošćavao naslove svojih dela namenjenim takvim izložbama, a ova slika nije bila izuzetak.[21][20] Barnet i Džordž su bili bliski prijatelji, a vikar je često uzimao umetnikov rad za svoje izložbe.[40] Prednji deo crkve ukrašen je velikim Džordževim mozaikom pod nazivom Vreme, smrt i sud.[39] Posle ove izložbe, Džordž je radio na slici još pet godina.[21]

Gotova verzija slike, pod naslovom Posle potopa, bila je izložena 1891. u Novoj galeriji u Londonu.[28] Delo je bilo poznato i kao Četrdeset prvi dan.[41] Na izložbi 1891. a kasnije i 1897. godine, takođe u Novoj galeriji, uz sliku je stavljeno objašnjenje, koje je možda, kako veruju kritičari, napisao sam Džordž:[34]


Između 1902. i 1906. slika je bila izložena širom zemlje, uključujući Kork, Edinburg, Mančester i Dablin, kao i u Votsovoj galeriji u Litl Holand Hausu. Značajno je da je davne 1881. godine slikar podigao stakleni krov na svojoj kući i vikendom je otvarao za javnost, što je umetniku donelo još veću slavu.[42] Godine 1904. neposredno pre umetnikove smrti, delo je prebačeno u novootvorenu galeriju Vots u Komptonu.[1]

Iako je Džordž slikao pejzaže tokom svog života, takav rad nije smatrao vrhuncem svog stvaralaštva. Primer za to je činjenica da je tokom 1886. i 1902. godine poklonio kolekciju slika naciji za javno prikazivanje i među 23 najznačajnija neportretna dela, nije se našla ni jedna pejzažna slika. Od 1883. Džordž je poklonio sve portrete koje je smatrao značajnim Nacionalnoj galeriji portreta.[42] Godine 1886. poklonio je devet slika Muzeju Južnog Kensingtona (sada Muzej Viktorije i Alberta).[43] Još 18 slika je poklonjeno otvaranju novostvorene Nacionalne galerije britanske umetnosti (sada Britanska galerija Tejt) 1897. godine, a slikar je kasnije ovoj instituciji poklonio još 5 svojih dela.[44] Kao posledica izostavljanja pejzažnih slika naciji, Posle potopa nije među njegovim poznatijim delima, iako su je njegovi savremenici i drugi umetnici veoma cenili.[45] Primer tome je opis iz 1907. godine, u kojoj je umetnik Valter Baies napisao da je Posle potopa „vrsta pejzaža koju povezujemo sa imenom gospodina Votsa, pejzaž iz kojeg je eliminisano sve što je grubo i materijalno, i koji nudi ostatak koji je neka vrsta sublimacije od svih najpoetičnijih elemenata u prirodi”.[46] Neki kritičari takođe smatraju da je Džordževa slika, u dve decenije od prve izložbe, uticala na rad umetnika kao što su Moris Šabas, Đuzepe Peliza da Volpedo, Edvard Munk, Albert Trakel, Jens Vilumsen, Judžin Janson, Pol Seruzije.[47][45] Posebno se ističe sličnost umetničkih pristupa Džordža Frederika Votsa i Vinsenta van Goga, koji je u svojim delima prikazao neprekidnu promenu prirode, koja se dešava sama od sebe, bez obzira na ljudske aktivnosti.[47][19] Paralele se mogu povući sa Van Gogovim delom Sejač, koje je jednostavno zasićeno Suncem u vidu svetlosnih tokova koji teče centralno iz kompozicije.[48]

  •  
    Sunce, Munk
  •  
    Izlazak sunca, da Volpedo
  •  
    Sejač, van Gog

Trenutno se slika Posle potopa nalazi u kolekciji galerije Vots.[49]

Napomene

uredi
  1. ^ U Votsovo vreme, počasti kao što su viteške titule davane su samo predsednicima velikih institucija, ne čak ni najuglednijim umetnicima.[14] Godine 1885. ozbiljno se razmatralo podizanje Votsa u titulu pera; a da se to dogodilo, on bi bio prvi umetnik koji je tako odlikovan.[15] Iste godine je odbio ponudu za baronetsku titulu.[11]
  2. ^ Haos je zasnovan na Votsovom akvarelu iz 1845. godine o pogledu na Apuanske Alpe u Karari sa vrha krivog tornja u Pizi.[24][25] Desni deo Haosa, koji prikazuje divove koji odmaraju i žene koje plešu, prvobitno je bio zasebna slika pod nazivom Titani (izložen 1875).[26]
  3. ^ Vots je započeo rad na „Geniji grčke poezije“ 1856. nakon posete Halikarnasu, ali ga je završio do 1878.[36]
  4. ^ Autor teksta objašnjenja nije zabeležen, ali se veruje da ga je napisao Vots.[34]

Izvori

uredi
  1. ^ a b Bills & Bryant 2008, str. 233.
  2. ^ a b Bills & Bryant 2008, str. 20.
  3. ^ MacCarthy, Fiona (2004-08-06). „England's Michelangelo”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Pristupljeno 2024-06-15. 
  4. ^ „The Court of Death (c.1870–1902)”. Britanska galerija Tejt. Arhivirano iz originala 2017-06-05. g. Pristupljeno 2017-07-07. 
  5. ^ Richard Cork (2016-02-01). „Window on the world of two artistic idealists”. Financial Times. Pristupljeno 2017-07-07. 
  6. ^ a b Kathryn Hughes (2017-03-10). „GF Watts: the Victorian painter who inspired Obama”. The Guardian. Arhivirano iz originala 2017-09-17. g. Pristupljeno 2017-07-07. 
  7. ^ Fiona MacCarthy (2004-08-07). „England's Michelangelo”. The Guardian. Arhivirano iz originala 2021-06-10. g. Pristupljeno 2017-07-07. 
  8. ^ Bills & Bryant 2008, str. 21.
  9. ^ Bills & Bryant 2008, str. 22.
  10. ^ Bills & Bryant 2008, str. 23.
  11. ^ a b v g Warner 1996, str. 238.
  12. ^ Bills & Bryant 2008, str. 29.
  13. ^ Bills & Bryant 2008, str. 33.
  14. ^ Robinson 2007, str. 135.
  15. ^ Tromans 2011, str. 69.
  16. ^ Bills & Bryant 2008, str. 40.
  17. ^ Bills & Bryant 2008, str. xi.
  18. ^ a b Simon Grant (5. 1. 2011). „G.F. Watts: symbolist and star-gazer”. Britanskaя galereя Teйt. Arhivirano iz originala 10. 11. 2016. g. Pristupljeno 10. 10. 2016. 
  19. ^ a b v „Symbolist Landscape in Europe 1880-1910”. Škotska nacionalna galerija. Arhivirano iz originala 2016-10-11. g. Pristupljeno 2016-10-10. 
  20. ^ a b v Staley, Underwood 2006, str. 44.
  21. ^ a b v g Bills, Bryant 2008, str. 234.
  22. ^ Bills, Bryant 2008, str. 232.
  23. ^ Bills, Bryant 2008, str. 230.
  24. ^ Staley & Underwood 2006, str. 19.
  25. ^ Staley & Underwood 2006, str. 31.
  26. ^ Bills & Bryant 2008, str. 190.
  27. ^ „Hilary Underwood”. Universitet Surreя. Arhivirano iz originala 10. 11. 2016. g. Pristupljeno 10. 10. 2016. 
  28. ^ a b v g d Staley & Underwood 2006, str. 44.
  29. ^ a b Staley, Underwood 2006, str. 19.
  30. ^ a b Staley, Underwood 2006, str. 31.
  31. ^ „Chaos (c.1875–82)”. Britanskaя galereя Teйt. Arhivirano iz originala 2017-07-07. g. Pristupljeno 2017-07-04. 
  32. ^ Važno je napomenuti da je desna strana slike sa odmarajućim divovima i ženama koje plešu prvobitno predstavljala zasebno delo pod nazivom Titani
  33. ^ „After the Deluge”. Hudožestvennый sovet Anglii. Arhivirano iz originala 10. 3. 2016. g. Pristupljeno 10. 9. 2016. 
  34. ^ a b v g d đ e ž Bills & Bryant 2008, str. 234.
  35. ^ a b Bills & Bryant 2008, str. 198.
  36. ^ Bills & Bryant 2008, str. 196.
  37. ^ Warner et al 1996, str. 136.
  38. ^ Simon Grant (1. 5. 2011). „G.F. Watts: symbolist and star-gazer”. Britanskaя galereя Teйt. Arhivirano iz originala 10. 11. 2016. g. Pristupljeno 7. 4. 2017. 
  39. ^ a b Tromans, Grant 2011, str. 23—24.
  40. ^ Tromans, Grant 2011, str. 23.
  41. ^ Bills, Bryant 2008, str. 20.
  42. ^ a b Bills & Bryant 2008, str. 42.
  43. ^ Tromans 2011, str. 22.
  44. ^ Bills 2011, str. 44.
  45. ^ a b Staley, Underwood 2006, str. 13.
  46. ^ Bayes 1907, str. xi.
  47. ^ a b Clair 2000, str. 120.
  48. ^ Wilton et al 1997, str. 180.
  49. ^ „After the Deluge”. Art UK. Pristupljeno 2. 10. 2016. 

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=После_потопа_(слика)&oldid=27876234”