Pravo Bosne u srednjem veku

Bosna u srednjem veku bila je deo Srbije. Država, a samim tim i njeno pravo, razvijali su se pod različitim uticajima. U pravu srednjovekovne Bosne srećemo propise koji su nasleđeni još iz slovenskog običajnog prava, takođe pored ovog uticaja postoji jak pečat srpskog prava i srpske kulture. Kasnije sa jačanjem bosanskih dinastija, naročito dinastije Kotromanić, dolazi do razvoja i osamostaljivanja prava i to je trajalo sve do pada pod osmansku vlast krajem XV veka. Pisani izvori prava nisu bili brojni, jer pismenost nije bila velika, ali se i na osnovu njih saznaje dosta o građanskom, krivičnom, procesnom i statusnom pravu.

Istorijski okvir Bosne

Bosna je do X veka bila deo tadašnje Srbije. Bosna se prvi put pominje u spisima Konstantina Porfirogenita (De administrando imperio) i u papskim poveljama, u oba spisa se pominje kao deo Srbije. Ona je tada obuhvatala današnji deo Bosne i Hercegovine. Sam naziv Bosna je nepoznatog porekla, podanici Bosne su u poveljama nazivani Srbi i Bošnjani a njihov jezik bio je srpski. Kroz celu istoriju Bosne Srpsko etničko ime bilo je prisutno.

Bosna je dugo bila pod uticajem Vizantije i Ugarske, ali je na kraju prevagnuo uticaj Ugarske i vlast ugarskih kraljeva na njenoj teritoriji. Kasnije u prvoj polovini XIII veka došlo je do stvaranja Crkve bosanske, koja je trajno obeležila Bosansku istoriju.

Od druge polovine XIII veka pa sve do pada pod Osmansku vlast, Bosnom je vladala dinastija Kotromanića, od kojih su u XIV veku snažan pečat svoje vladavine ostavili Stjepan II u prvoj polovini i Tvrtko I u drugoj polovini tog veka.

Posle Tvrtkove smrti došlo je do feudalne anarhije, kao i u Srbiju posle smrti cara Dušana, velikaši su celokupnu teriotoriju podelili među sobom od kojih su najpoznatiji Hrvoje Vukčić, Pavle Radenović i Sandalj Hranić. Sinovac Sandalja Hranića postao je njegov naslednik Stjepan Vukčić Kosača koji je od Svetog Save uzeo titulu hercega sredinom XV veka, po toj tituli je humska zemlja i dobila ime Hecegova zemlja. Hercegova zemlja je za vreme Stjepana i njegovih naslednika bila gotovo samostalna država dok nije pala pod osmansku vlast 1482, 19 godina nakon pada Bosne 1463. Hercegova zemlja je nazvana Hercegovina i pod tim nazivom je nastavila da postoji do dan danas.

Izvori prava

Osnovni izvor prava u srednjovekovnoj Bosni bilo je običajno pravo. Nema saznanja o postojanju pravnih pravila u obliku pisanih zakona, a takođe ni manastirskih povelja jer Crkva Bosanska nije raspolagala manastirskim imanjima.

Najznačajniji izvori prava u srednjevekovnoj Bosni su: 1. Povelje 2. Međunarodni ugovori.

Povelje

Bosanski vladari su izdavali povelje vlasteli. Sačuvano je oko tridesetak povelja iz perioda između XIV i XV veka. Po svome sadržaju povelje koje su bosanski vladari izdavali vlasteli bile su darovne i verovne.

Darovnim poveljama su vladari darivali posede i privilegije vlasteli.

Verovnim poveljama su darivali tzv,,vjeru gospodsku'' уз услов вршења верне службе. Под „вјером господском'' владари су потврђивали и гарантовали имовинска и лична права и привилегије властелина нпр. да неће бити затворен, узет за таоца, убијен, да му имање неће бити окрњено, дирано или одузето,,Вјера господска'' је трајала и после смрти властелина, преносила се на његове наследнике тј. децу и могла се одузети само ако властелин почини „невјеру''. Међутим о томе да ли је „невјера'' učinjena ili ne, prema odredbama povelja su odlučivali, do polovine XIV veka, vlastelini – staleški drugovi okrivljenog. Od druge polovine XIV to je činila Crkva bosanska odnosno njeni velikodostojnici. U ovoj ulozi je ležao izvor one velike moći Crkve bosanske u bosanskoj državi. Praktično, Crkva bosanska je postala garant staleških prava vlastele, zbog čega je i imala njenu podršku.

Kao i u Srbiji tako i u Bosni, povelje su imale tri dela: 1) protokol (uvod) 2) tekst i 3) eshatokol (završetak).

Najpoznatije bosanske povelje iz tog vremena bile su povelja Kulina bana iz 1189. godine, povelja Tvrtka I Kotromanića Dubrovniku iz 1378. godine i povelja Tvrtka I Kotromanića Hrvoju Vukčiću Hrvatniću iz 1380. godine.

Međunarodni ugovori

Bosanski vladari su međunarodne ugovore zaključivali sa stranim državama i gradovima. Ugovori su zaključivani radi ostvarenja zajedničkih interesa. Zaključeno je oko tridesetak takvih ugovora (dva sa Venecijom, jedan sa Napuljskom kraljevinom i svi ostali sa Dubrovnikom) od kraja XII do polovine XV veka. Prvi poznati međunarodni ugovor u Bosni bio je ugovor koji je ban Kulin sklopio sa Dubrovnikom 1189. godine (tim ugovorom je Dubrovčanima garantovao potpunu slobodu trgovine i trgovanja bez plaćanja carine).

Pitanja koja su bila predmet tih ugovora su: sloboda kretanja i trgovanja, pravni položaj dubrovačkih trgovaca i njihova autonomnost, zabrana represalija, jurisdukcija itd. Neke od ovih tema su vremenom dobijale a druge gubile značaj u međunarodnim ugovorima, u zavisnosti od situacije. Bosanski vladari su garantovali nepovredivost dubrovačkih teritorija. Kralj Tvrtko 1378. godine ugovorom sa Dubrovčanima spaja dve ugovorne tradicije, preuzimajući na sebe prava i obaveze svojih prethodnika tj,,gospode srpske i gospode bosanske”.

Osim vladara, od kraja XIV i početka XV veka, u ugovorne odnose se uvode i oblasni gospodari.

Uopšteno gledano, ugovori Srbije i Bosne sa Dubrovnikom su, svečanim obećanjem prijateljstva i mira, rešavanja sukoba pred sudom a ne silom, razvijali principe uzajamnog poštovanja i mirnog načina rešavanja problema.

Državna organizacija

Srednjovekovna Bosna je bila staleška monarhija u kojoj su centralnu vlast obavljali vladar i državni sabor kojim su zasedali bosanski vlastelini. Lokalnu vlast su obavljali gospodari vlastelinstava.

Vladar

Vladar je prvenstveno nosio titulu kneza, sve do sredine XII veka kada je ugarski vladar Borić postao prvi bosanski ban. To odlikovanje nosili su svi vladari do krunisanja Tvrtka I za kralja 1377. godine. Od tada je titula kralja pripadala svim bosanskim vladarima do pada ove države pod osmansku vlast 1463. godine.

Vladara je na presto postavljao stanak (državni sabor), odnosno vlastela. Pošto je ona birala ko će biti na vlasti, nikad se nije moglo pretpostaviti ko će biti naslednik onog vladara koji se trenutno nalazi na vrhu države. Stanak je znatno ograničavao vlast vladara svojim nadležnostima. Vladar nije imao toliko čvrstu vlast u državi jer nije raspolagao nekom društvenom snagom koja bi mogla da se suprotstavi nadmoći vlastele ili kojom bi vlasteline stavio pod svoju kontrolu jer su oni uvek nastupali kao celina ne dozvolivši da se razvije jača vladarska vlast.

Pored toga, značajno ograničenoj vlasti vladara doprineo je i specifičan feudalni poredak koji je velikim delom zadržao crte konzervativnosti. U srednjovekovnoj Bosni nije postojao pronijski sistem feudalne vezanosti, kao što nisu postojali ni pronijari tj. feudalci sa uslovnim posedovanjem baštine. Kada je vladar dodeljivao posed vlastelinima, nikad ga nije davao kao uslovni posed na koji bi imao pravo dok feudalac ispuljava uslove (vrši neku službu za vladara). Zemlja se uvek darovala kao njegova puna svojina koja se mogla nasleđivati. Vladar nije mogao samostalno da oduzme posed od vlastele, čak ni u slučaju nevere, bez odobrenja stanka. Tako je još više jačala moć vlastele u odnosu na vladara, a tome je doprinelo i što im konkurenciju nije pravila ni crkva jer se Crkva bosanska protivila feudalnom uređenju pa samim tim nije postojala crkvena vlastela niti posedi.

Vladar je imao pravo na ubiranje carina koje je davao u zakup strancima, danak na zemlju u iznosu od jednog dukata po kući, pravo na kovanje novca i prihode od rudnika, svetodimitarski dohodak u iznosu od 2000 perpera koji su plaćali Dubrovčani u zamenu za trgovačke povlastice koje su posedovali u Bosni, stonski dohodak u iznosu od 500 dukata godišnje koji su takođe plaćali Dubrovčani od kad im je ban Stjepan II Kotromanić ustupio Pelješac i Prevlaku, mogoriš u iznosu od 60 dukata godišnje koji su Dubrovčani plaćali u zamenu za korišćenje polja i vinograda u Humu i Trebinju, trgovina koju su plaćai brodari za korišćenje bosanskih luka....

Vladaru je u vršnju poslova na dvoru pomagala dvorska kancelarija.

Državni sabor

Državni sabor najčešće se nazivao stanak, ali su u upotrebi bila i imena zbor, Bosna, sva Bosna, rusag ili rusag bosanski. Termin stanak se prvi put pojavljuje u povelji Tvrtka I Kotromanića. Njega su sačinjavali vladar i vlastela koji su odlučivali o najvažnijim pitanjima.

Vladar je sazivao i rukovidio radom stanka, ali se dešavalo usled unutrašnjih nemira ili smene jednog vladara drugim da stanak sazivaju predstavnici krupne vlastele. Članovi stanka bili su svi „knezovi“ odnosno predstavnici vlastelinskog staleža, a glavnu reč i najveći uticaj imale su velmože tj. najkrupniji vlastelini. Na sednicama stanka nisu mogli da učestvuju vladarevi sinovi, a prisustvo ženama je moglo biti omogućeno. Pripadnici katoličke, pravoslavne i Crkve bosanske (međutim, vremenom je crkva Bosanska stekla veliki uticaj na rad stanka i državne poslove) nisu bili članovi stanka. Izuzetno, stanku su mogli da prisustvuju predstavnici stranih država, ali samo kao neka vrsta posmatrača ili obaveštajaca u slučaju da se neko pitanje ticalo njihove države.

Stanak je bio nadležan da odlučuje o najvažnijim državnim pitanjima, kako unutrašnjim tako i spoljnim. On je vršio izbor i krunisanje vladara, dodeljivao je i oduzimao baštinu, odnosno baština se vlastelinu mogla oduzeti samo ako zbor tako presudi, odlučivao je o pitanjima spoljne politike, kao što su zaključivanje međunarodnih ugovora, o odnosima sa susednim državama, o državnoj teritoriji...

Statusno pravo

U srednjevekovnoj Bosni od staleža se izdvojilo nekoliko slojeva: 1) vlastela 2) zavisno stanovništvo (gde su spadali vlasi, kmetovi i još slobodnih seljaka) 3) robovi i 4) građani.

Vlastela

Vlastela (ili knez) je predstavljala povlašćeni sloj u srednjnovekovnoj Bosni i istovremeno je bila lokalni oblik vlasti. Vodila je poreklo od rodovsko-plemenskih starešina. Premda se knezovi de iure na društvenoj lestvici nalaze u podređenom položaju u odnosu na vladara, de facto njihova moć je bila izuzetno velika i ograničavala je poglavara države.

Vlastela se delila na veliku vlastelu, vlastelu i vlasteličiće. Veliki vlastelini nazivaju se još i velmože (termin se uvodi nakon proglašenja kraljevstva u bosanskim poveljama) i oni su bili najistaknutiji predstavnici najmoćnijih porodica. Često su prisvajali ovlašćenja koja su formalno pripadala vladarima – izdavanje povelja, samoinicijativno preuzimanje titula, ubiranje prihoda koji pripadaju vladaru.... Oni su bili najmoćniji i imali su najveći uticaj na vladara. Od Tvrtkovog krunisanja u Bosni se ustalio termin vlasteličići. Vlastelina pronijara u Bosnije nije bilo. U vlasteline su se ubrajali i „baštići” koji na svojoj zemlji nisu imali zavisne naseljenike.

U XV veku, dvojica vojvoda su se izdvojila i ponela titulu hercega. Prvi je bio Hrvoje Vukčić Hrvatinić na samom početku XV veka a drugi je bio Stefan Vukčić Kosača pola veka kasnije.

Vlastela je imala određena imunitetska prava, odnosno ekonomski, administrativni i sudski imunitet. U srednjovekovnoj Bosni je postojao sistem vazalnih lestvica. To je značilo da je vladalo hijerarhijsko feudalno uređenje unutar kojeg su veliki vlastelini bili direktno vezani za vladara kao seniora, dok je niža vlastela (vlastela i vlasteličići) bila zavisna od krupne vlastele koja im je poklanjala vlastelinstva i na taj način su postajali njihovi vazali, obavezni na vojnu službu ili neku drugu službu na dvoru velmoža. Nije postojala direktna veze između vladara i stitne vlastele.

Zavisno stanovništvo

Vrlo malo podataka ostalo je o zavisnom stanovništvu, najvećim delom zavisno stanovništvo činili su kmetovi (zemljoradnici) i vlasi (stočari), ali izgleda da je bilo još slobodnih seljaka.

Kmetovi

U Bosni je postojao sloj zavisnih zemljoradnika koji su bili poznati i pod imenima kmetovi, kmetići i ređe ljudi, odnosno čovjek.Kmetovi su bili najbrojnije zavisno stanovništvo. Oni su bili vezani za zemlju i dugovali terete i danke svom feudalnom gospodaru. Svaka kmetovska kuća je dugovala jedan dukat godišnje Pored toga, kmetovi su radili na izgradnji, popravljanju ili čuvanju tvrđava.

Kmetovima je bilo zabranjeno napuštanje i prelazak iz jednog vlastelinstva na drugi samovoljno, kao i prelazak iz Bosne u Dubrovnik, jer su to povelje izriito zabranjivale. Tvrtko I Kotromanić je u povelji koju je 1353. godine izdao u korist kneza Vlatka Vukosavlića naglasio da u njegovoj državi niko ne može primiti „Vlatkova čovjeka“, ni njegov brat, pa ni sam vladar, bez prethodne Vlatkove saglasnosti.

Položaj kmetova nije bio zavidan, ali se dodatno pogoršao pred pad srednjovekovne Bosne pod osmansku vlast, jer se njihove obaveze sve više uvećavaju. Usled čestih provala pljačkaških odreda Osmanlija (spoljnih opasnosti) i stalnih borbi među vlastelom (unutrašnji nemiri), kmet se nikada nije osećao sigurno i nije mu bilo garantovano da će mu pripasti ostatak nakon izmirenja svojih obaveza. Njihov položaj je bio sličan položaju meropha u Srbiji.

Vlasi

Vlasi su posle kmetova, bili najbrojnije zavisno stanovništvo. Vlasi su prvobitno bili stočari koji su živeli nomadskim stilom života, odnosno selili se iz jednog mesta u drugo. Međutim, oni vremenom počinju da nastanjuju katune u kojima provode zimu. Katun predstavlja zajednicu jednog ili više rodova Vlaha koji su povezani u jednu organizacionu celinu. Na vrhu katuna nalazio se katunar (katunski starešina) koji je uvek biran iz redova uglednih i uticajnih ličnosti, i obično se iz jedne porodice prati nasledna linija predvodnika katuna. Na čelu vlaških grupa nalazili su se knezovi (odnosno to su bile starešine više katuna). U XIV i XV veku, knez je bio predstavnik državne vlasti i posrednik između katuna i države.

U ranofeudalnom periodu Vlasi su bili u obavezi da deo svojih proizvoda, najčešće stoke, daju vladaru, da vrše vojnu službu (komordžijsku) i da za ponos daju vladaru tovarne konje za prenos soli iz dalmatinskih gradova u Bosnu.

Vremenom pojam vlah je izgubio svoje etničko značenje i taj termin je postao naziv za kategoriju stočara. Vlasi su od nomada postajali polunomadi, koji su zimu provodili u katunima, a letnjim mesecima se slobodno kretali po planinama, da bi na kraju nastala stalna vlaška sela koja su zahvaćena procesom feudalizacije dospela u posed vlastele.

Robovi

O postojanju robova u srednjovekovnoj Bosni svedoče primorske arhive, pre svega dubrovačke.

U srednjem veku Bosna je bila veliki izvoznik roblja na Balkanskom poluostrvu. Kupci su uglavnom bili Dubrovčani ili stanovnici italijanskih primorskih gradova, a cena je zavisila od fizičke izdržljivosti i starosti robova, pa su najviše ciljani mladići i devojke. Postojali su i takozvani „ropci“ koji su se bavili „hvatanjem“ i trgovanjem robova. Prodavanje robova pravdalo se njihovom pripadnošću jeretičkoj Crkvi bosanskoj.

Najveći deo robova činili su kmetovi koji su na silu hvatani i odvođeni u ropstvo. To se najviše dešavalo pred osmansko osvajanje. Drugu grupu činili su ljudi koji su postajali robovi iz ekonomskih razloga jer nisu mogli da izmire svoje dugove ili izdrže ugovore na koje su se obavezali. Osim toga bilo je slučajeva nevoljnika koji su se sami prodavali u ropstvo.

Jedan broj robova ostajao je u primorskoj komuni, njihov pravni položaj bio je određen odredbama statuta. Osnovno obeležje njihvog položaja je bilo da su oni bili u svojini svog gospodara, koji ih je mogao prodati, zaveštati, pokloniti itd. Određen broj robova upućivan je na pijacu robova na Mediteranu.

O tome kakav je bio položaj u samoj Bosni nema podataka. Postojale su neke zabrane trgovine robljem ali se one nisu poštovale.

Građani

U srednjovekovnoj Bosni građanski stalež nije igrao značajnu ulogu u političkom životu i sporo se razvijao zbog velikog broja stranaca koji su živeli po svom personalnom pravu, a malog broja domaćih ljudi. Ti stranci, najpre Dubrovčani, bili su važan činilac u unutrašnjoj i spoljnoj politici.

Od sredine XV veka, razvojem rudarstva, jača i domaće građanstvo. Formiraju se, uz sve važnije gradove, podgrađa odnosno naselja ispod grada. Njih naseljava sve manje stranaca što implicira da bosanski građani dobijaju značajniju političku ulogu. Ta podgrađa dobijaju naziv varoši.

Bosanski građani bili su trgovci, zanatlije i rudari, ali većinu stanovništva činili su rudari dubrovačkog i saskog porekla. Osim rudarskih centara (Srebrnica, Olovo), razvijaju se i gradovi kao što su Zvornik, Visoko, Višegrad, Foča..

Građansko pravo

Stvarno pravo

Stećci - kameni spomenici

Pojmovi baština, plemenito, plemenština iz povelja bosanskih vladara istovetni su sa terminom baština iz srednjovekovne Srbije. Naziv ukazuje na staro poreklo ove ustanove, čije korene treba tražiti u rodovnosko-plemenskoj zajednici.

Za razliku od Srbije svojina na vlastelinskim baštinama pripadala je bratstvima ili rodovima. Sami nazivi „plemenita baština, „plemenština''  указивали су на колективну родовску својину. Сачувани документи говоре о постојању „племените баштине''. U istoriji postoji primer gde je kralj Stefan Dabiša darivao selo Kolo kao „plemenitu baštinu” županu Vukomiru i njegovoj braći, takođe izvori na osnovu kojih saznajemo o svojini u Bosni jesu nadgrobni spomenici – stećci.

Kolektivna svojina roda imala je jak uticaj na odnose vladara i vlastele i na red nasleđivanja.

Vladar je darivao baštinu vlastelinu i nakon toga više nije imao pravo da mu je oduzme. Ukoliko vlastelin učini neveru i izneveri svog vladara, odlukom vlastele tj. stanka, ako je vlastelin kriv kaznu je plaćao „svojom glavom ili blagom'',  док је посед остајао његовој породици. Вечност баштине се у повељама изражавала речима да је баштина дата за „век и векова''.

Za razliku od Srbije, što se tiče nasleđivanja, nasleđivali su pripadnici celog roda, tako da se retko dešavalo da ne postoji nijedan pripadnik roda koji bi nasledio baštinu i da takva baština kao odumrtna pripadne vladaru.

U srednjevekovnoj Bosni se sreće i pravo preče kupovine srodnika, sumeđnika (oni sa kojima se graniči neko imanje) i seljana da pribave neku nepokretnost pre drugih lica, ali pod istim uslovima. Ovo pravo je uspostavljeno pre svega kako imućni velikaši ne bi mogli da kupe svaki posed koji požele.

Obligaciono pravo

U srednjovekovnoj Bosni bili su zaključivani ugovori o kupoprodaji, poklonu, razmeni, zalozi, ostavi. Početkom XIV i XV veka došlo je do povećavanja broja ugovora sa razvojem trgovine i robnonovčanih odnosa.

Postoji sačuvan ugovor između kneza Nikole iz Trogira i kralja Tomaša iz 1449. godine. Obe strane su imale kao obavezu da ulože 6000 dukata, kojima je knez Nikola trebalo da trguje, ugovoreno je i to da se otvore tri radnje u kojima bi se snabdevao kraljev dvor. Kompanija je dobila monopol na trgovinu svim kraljevim srebrom iz Bosne. Dobit i šteta delili su se na pola. Sam ugovor je nastao kao ideja da se ograniči moć Dubrovčana u trgovini i podstaknu domaće snage.

Trgovačko udruživanje i poslovanje tj. sama ideja o tome tek je tada počela da prodire na teritoriji Bosne, a o tome svedoči podatak da je tek sa dolaskom Osmanskog carstva doneta reč ortak i ortakluk.

Porodično pravo

Dominantan oblik porodice bila je velika patrijahalna porodica (zadruga). Glavna obeležja ove vrste porodice su kolektivna svojina i vlast porodičnog starešine – oca porodice. Obično je oca nakon smrti na čelu zadruge nasleđivao najstariji sin, koji se bavio najvažnijim pitanjima i donosio odluke savetujući se sa braćom, o čemu govore i pisane isprave gde se pored glave porodice kao svedoci pominju i braća. Nema nagoveštaja o postojanju višeženstva.

Bračno pravo

Brak se zaključivao na osnovu običajnih pravila, koja su verovatno nasleđena iz vremena zajedničkog slovenskog života. Običajna pravila su izgleda dozvoljavala otmicu i kupovinu mlade, iz čega se izvodi zaključak da je zaključenje braka bilo stvar dogovora između porodica.

O raskidanju bračne zajednice najviše podataka pružaju franjevački spisi, sam red franjevaca se zalagao za neraskidivost braka i crkveni brak. Raskidi braka su bili česti, muž je mogao da ostavi ženu ako mu nije odgovarala, a žena je mogla da napusti muža uz kaznu da joj se oduzme imanje. Žena koja nije imala imanje, muž je mogao vratiti kući, da nastave svoj pređašnji život, ili je mogao da je ustupi drugom tj. da je proda.

Za razliku od Pravoslavne crkve u Srbiji koja je odmah napustila primenu običajnih pravila o braku, Crkva bosanska je tolerisala primenu tih pravila.

Nasledno pravo

Postojala je razlika između nasleđivanja vlastelinskog staleža i nepovlašćenog staleža.

Kod nepovlašćenih staleža, u velikim patrijahalnim porodicama koje su utemeljene na kolektivnom vlasništvu, nakon smrti oca porodice imovinu su nasleđivali muški potomci. Ženski naslednici imali su pravo samo da naslede pokretnu imovinu, a ukoliko nema muške dece da li će ženska deca naslediti nepokretnu imovinu zavisilo je od toga da li mogu da podnesu terete i danake koji su padali na to kmetovsko imanje. Zbog kolektivnog vlasništva u patrijahalnim porodicama nije postojala mogućnost testamentalnog nasleđivanja.

Kod vlastele stvari su bile drugačije. Vlastelinska baština je pripadala vlastelinskom rodu. Tečevina je bila imovina, obično novac i dragocenosti, koju je pojedinac sam stekao, na različite načine u toku svog života. Na osnovu određenih izvora se saznaje da je tečevina bila deponovana u Dubrovniku. A vlasnik je tom imovinom u slučaju smrti raspolagao testamentom.

Iz sačuvanih izvora poznat je testament gosta Rabina iz 1466. (koji je bio istaknuti starešina Crkve bosanske, i koji je stekao veliko bogatstvo za vreme službe) i testament hercega Stjepana koji je takođe sačinjen 1466.

Krivično pravo

U srednjovekovnoj Bosni veoma je mali broj sačuvanih izvora o krivičnom pravu. Svaka protivpravna radnja nazivana je „krivina'' а свака која је била у складу са правом називала се „правина''.

Nevera je bila najteže krivično delo koje je mogao da počini samo vlastelin protiv vladara i države. Odluku da li je vlastelin počinio neveru nije donosio vladar, što je bio slučaj u srednjovekovnoj Srbiji, već je to,kada vladar optuži vlastelina, činio stanak, a od polovine XIV veka najviši dostojanstvenici Crkve bosanske koji bi donosili odluku o krivici. Kazna za neveru bila je globa, a tek alternativno smrtna kazna. Ona je zavisila od odnosa snaga između vladara i velike vlastele. U Bosni je kazna za neveru bila neuporedivo lakša nego konfiskacija celokupne imovine i smrtne kazne u Srbiji. Najmoćniji bosanski kralj Tvrtko je u svojoj povelji 1380. godine zapretio da će izdajnik platiti „svojom glavom ili blagom” na šta bi ga već stanak osudio.

Bosansko pravo je razlikovalo ubistvo (,,krv mrtva'') и телесне повреде (,,крв жива'').

Za krivično delo ubistva kazna je bila globa, koja se nazivala „vražda'' или „умир'', а најпре су кривац и оштећени покушавали да се нагоде путем откупа (,,умир крви''). Ukoliko ta nagodba ne bi uspela slučaj je išao pred sud. Poznat je slučaj jednog Srbina Radosava Ivanovića iz 1477. godine kada je on tužio ubice svog brata od kojih mu je jedan od četvorice platio naknadu tj. njegov četvrti deo dok ostali nisu. On je ostalu trojicu tužio sudu, u svoje ime i u ime bratstva, radi naplate.

Ako krivac i oštećeni ne bi uspeli da se nagode dolazilo je i do krvne osvete, to je bio običaj koji je državna vlast težila da iskoreni. Vremenom je za ubistvo bila propisana vražda od 500 perpera kao kazna, isto kao i u srednjovekovnoj Srbiji. U ugovorima sa Dubrovnikom nalazile su se odredbe kojima su zabranjivane krvne osvete i traženje vražde u slučaju pogibije u ratu.

U izvorima XIII i XIV veka bila je predviđena kazna za krivična dela krađe (tatbe) i razbojništva (guse) u iznosu od šest volova (uz naknadu štete). Naturalni izvor kazne u volovima govori o tome koliko je ona stara.

Kaznom rasapa kralj Tvrtko je kaznio selo Kola, zbog sedam ubistva (,,mrtvih krvi”) koje je počinilo da bi se osvetilo drugom selu. Kralj je naredio da se svi seljani proteraju i da im se oduzme imanje, kasnije je to selo poklonio svom vlastelinu.

U izvorima se ne pominje ni kazna lišenja slobode a ni telesna kazna (batinanje i sakaćenje). Uopšte, u srednjovekovnoj Bosni dominantan značaj su imale imovinske kazne. Te kazne su izricane u naturi, što govori o njihovoj starini i o tome da su verovatno potekle iz slovenskog običajnog prava.

Procesno pravo

Sudovi

Vladarev sud

O postojanju ovog suda u srednjovekovnoj Bosni svedoče međunarodni ugovori koji su sklopljeni sa Dubrovnikom. Tako je u prvom ugovoru koji je ban Matija Ninoslav zaključio sa Dubrovnikom 1234. godine da Srbin (kako su u poveljama nazivali stanovnike Bosne) podnosi tužbu protiv Dubrovčanina pred dubrovačkim knezom, a Dubrovčanin protiv Srbina pred bosanskim banom. U svim kasnijim ugovorima koji su bosanski vladari zaključivali sa Dubrovnikom, takođe je bilo predviđeno suđenje pred bosanskim banom i knezom (odnosno pred nadležnim sudom) u Dubrovnik.

Krajem treće decenije XIV veka, kada je Bosna osvojila Hum, sukobi su se Dubrovvčanima su se rešavali na velikom i malom stanku. Pre toga sukobi nisu bili rešavani na stanku jer nisu postojale zajedničke granice. Od poslednje četvrtine XIV veka bosanska država je sa svih strana okružila Dubrovnik i njeni podanici postaju jedini učesnici stanka sa Dubrovčanima.

Vlastelinski sud

Ovaj sud se takođe nazivao i patrimonijalni sud. Vlastelin je sudio ljudima koji su bili nastanjeni na njegovom imanju na osnovu sudskog imuniteta, pretpostavlja se da je sedeo na kamenoj stolici za vrme suđenja. Brojne kamene stolice su pronađene na lokalitetima koji su pripadali vlastelniskim porodicama.

Dubrovačko sudstvo

Međusobne sporove Dubrovčana iz trgovačkih i drugih poslova na teritoriji Bosne presuđivali su dubrovački konzuli.

Suđenje u gradovima

Knez,koga je imenovao vladar, kao predstavnika centralne upravne i sudske vlasti, sudio je Sasima i drugim stanovnicima bosanskih gradova. U nekim gradovima postojalo je i gradsko veće, koje je bilo sastavljeno od 12 „purgara” (građana), koje je osim upravne, vršilo i sudsku vlast.

Suđenje vlasteli

U srednjovekovnoj Bosni vlasteli je sudio sud vlastele, uz učešće crkvenih velikodostojnika od druge polovine XIV veka. Krivicu vlastelina je utvrđivalo 12 vlastelina, koji su bili zakleti svedoci prilikom davanja verovne povelje. Verovnom poveljom se vladar obavezivao da protiv vlastelina neće učiniti ništa dok njegovu krivicu ne utvrde pomenuti vlastelini.

Vlaško sudstvo

Izvori iz XV veka govore o postojanju vlaškog suda. Iz njih se vidi da je to bio jedan formalizovan sudski postupak, u kojem su učestvovali zbor, starešine katuna, jemci, svedoci itd. Postupak je većinom zavisio od statusa lica kojem se sudilo.

Sudski postupak

O sudskom postupku ima veoma malo podataka, termini „preti se'' и „имати сваду'' označavali su vođenje sudskog procesa ili parničenje. Nije postojala razlika između krivičnog i građanskog postupka.

Tužba je podnošena sudu nadležnom za tuženu stranu, što se može videti iz ugovora koji su bosanski vladari zaključivali sa Dubrovčanima u prvoj polovini XIII veka.

Osim pomenutih svedoka u izvorima se kao dokazna sredstva u sudskom postupku pominju zakletva i isprave.

U Bosni, kao i u Srbiji, je pored pojedinačne zakletve postojala i kolektivna zakletva većeg broja lica koji su se nazivali klevetnici, saklevetnici. Pominje se pored ovih zakletva i zakletva „samošesto” kod koje bi, pored okrivljenog, pet saklevetnika zakletvom potvrđivalo iskaz okrivljenog.

Korišćene su i isprave. Tako su apsolutnu dokaznu snagu imale trgovačke knjige Dubrovčana u sporovima povodom naplate dugova od bosanskog podanika, ukoliko su bile potvrđene od dubrovačkih vlasti.

Pored svih ovih dokaznih sredstava, može se pretpostaviti da su kao dokazna sredstva korišćena i lice, tj. hvatanje učinioca na delu i priznanje okrivljenog.

Literatura

• Srpska pravna istorija / Zoran S. Mirković, Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet, 2017.
• Iz istorije srednjovjekovne Bosne / Babić Anto, izdavačko preduzeće "Svjetlost", Sarajevo, 1972.
• Historija države i prava BiH / Mustafa Imamović, Sarajevo, 2003.
• Narodna pravna istorija, Dragoš Jevtić i Dragoljub Popović, Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet 2015.