Prisvojni pridevi
Prisvojni pridevi (lat. adjectiva possessiva; grč. κτητικά επίθετα) su posebna vrsta prideva, koji služe za iskazivanje pripadnosti, što je njihova osnovna semantička uloga. U lingvističkoj terminologiji, za prisvojne prideve se takođe koriste i neki drugi nazivi, kao što su: posesivni pridevi (od lat. possessivus) ili ktetički pridevi (od stgrč. κτητικός / ktētikós). Prisvojni pridevi su jedan od najčešćih činilaca u oblikovanju prisvojnih iskaza, pomoću kojih se saopštava kome ili čemu pripada pojam na koji se prisvojni pridev odnosi.[1][2][3][4][5]
Prisvojni pridevi se grade dodavanjem odgovarajućih afiksa (najčešće sufiksa ili prefiksa) na imenske osnove. U srpskom jeziku, građenje prisvojnih prideva po pravilu se vrši dodavanjem odgovarajućeg sufiksa na imensku osnovu, a među najčešće upotrebljavanim nastavcima su: -ski, -ški, -čki, -ni, -ov, -ev, -in i drugi. Tako se, na primer, od imenice šuma dodavanjem nastavka -ski na imensku osnovu (šum-) gradi prisvojni pridev šumski, dok se od imenice država dodavanjem nastavka -ni na imensku osnovu (držav-) gradi prisvojni pridev državni. Prisvojni pridevi izvedeni iz vlastitih imenica dodavanjem sufiksa -ov, -ev, -in pišu se velikim slovom (Stankov, Milošev, Dragičin), dok se malim slovom pišu prisvojni pridevi koji su iz vlastitih imenica izvedeni dodavanjem sufiksa -ski, -ški, -čki (beogradski, niški, kragujevački).[6][7][8]
Proučavanje značenja i uloge prisvojnih prideva u jezičkom izražavanju pripadnosti (prisvojnosti) potpada pod oblast semantike, a pojedina pitanja koja se odnose na tvorbu i upotrebu prisvojnih prideva zadiru i u oblast drugih lingvističkih disciplina, kao što su onomastika i sociolingvistika. Poseban problem u oblasti tvorbe i upotrebe prisvojnih prideva predstavlja normiranje oblika koji se izvode iz etnonima, demonima i politonima, što dolazi do punog izražaja prilikom normiranja pojedinih prisvojnih prideva koji se izvode iz pojmova koji su višeznačni ili sporni. U okvirima srpske lingvistike, rešavanjem takvih pitanja bavi se Odbor za standardizaciju srpskog jezika.[9]
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Budimir 1939, str. 13.
- ^ Stevanović 1940.
- ^ Stevanović 1949, str. 24-38.
- ^ Pavlović 1965, str. 235-238.
- ^ Marojević 1997, str. 153-183.
- ^ Klajn 2004.
- ^ Pešikan, Jerković & Pižurica 2010.
- ^ Šipka 2010, str. 1344, 1362.
- ^ Odbor za standardizaciju srpskog jezika
Literatura uredi
- Brborić, Veljko (2009). „Nazivi naseljenih mesta, njihovi etnici i ktetici u pravopisnim rečnicima srpskog jezika”. Razvojni procesi i inovacije u srpskom jeziku. 1. Beograd: Međunarodni slavistički centar. str. 327—339.
- Brborić, Veljko (2013). „Pisanje etnika i ktetika u Pravopisu i Pravopisnom rečniku”. Srpski jezik i njegovi resursi: Teorija, opis i primene. Beograd: Međunarodni slavistički centar. str. 75—84.
- Budimir, Milan (1939). „Ka obrazovanju slovenskih ktetika”. Saopštenja i referati. Beograd: III Međunarodni kongres slavista (slovenskih filologa). str. 13.
- Georgijević, Svetozar (1981). „O problemima patronima, etnika i ktetika u srpskohrvatskom jeziku”. Onomatološki prilozi. 2: 123—142.
- Jelić, Marijan (2005). „Normiranje etnika i ktetika”. Primenjena lingvistika. 6: 177—182.
- Jelić, Marijan (2006). „Sufiksi za građenje ktetika (od ojkonima u Vojvodini)”. Naš jezik. 37 (1-4): 53—64.
- Jelić, Marijan (2007). „Tvorba etnika i ktetika (od ojkonima u Vojvodini)”. Srpski jezik: Studije srpske i slovenske. 12 (1-2): 459—468.
- Jelić, Marijan (2010). Etnici i ktetici u Vojvodini. Sombor: Pedagoški fakultet.
- Jelić, Marijan (2014). „Dubletna obrazovanja i homonimske nominacije kod etnika i ktetika (od ojkonima u Vojvodini)”. Naš jezik. 45 (3-4): 19—37.
- Klajn, Ivan (2004) [1981]. Rečnik jezičkih nedoumica (PDF) (6. izd.). Beograd: Srpska školska knjiga.
- Lazarević, Miroslav (2017). Rečnik etnika i ktetika. 1. Beograd: Nova zagonetka.
- Lazarević, Miroslav (2018). Rečnik etnika i ktetika. 2. Beograd: Nova zagonetka.
- Marojević, Radmilo (1997). „Prisvojni pridevi (possessiva) u staroslovenskom jeziku”. Srpski jezik: Studije srpske i slovenske. 2 (1-2): 153—183.
- Nikolić, Miroslav, ur. (2011) [2007]. Rečnik srpskoga jezika (2. izd.). Novi Sad: Matica srpska.
- Pavlović, Milivoj (1965). „Posesivni genitiv i posesivni pridev” (PDF). Naš jezik. 14 (4-5): 235—238.[mrtva veza]
- Pešikan, Mitar; Jerković, Jovan; Pižurica, Mato (2010) [1993]. Pravopis srpskoga jezika (PDF) (izmenjeno i dopunjeno ekavsko izd.). Novi Sad: Matica srpska.
- Stevanović, Mihailo (1940). Posesivne forme u srpskohrvatskom jeziku. Skoplje: Štamparija "Južna Srbija".
- Stevanović, Mihailo (1949). „Dvojstvo oblika posesivnih prideva i zamenica na -ov i -in”. Naš jezik. 1 (1-2): 24—38.
- Stevanović, Mihailo (1955). „O složenicama tipa "narodnorepublikanac" i povodom njih”. Naš jezik. 6 (5-6): 153—159.
- Terzić, Bogdan (1997). „O slovenskim kteticima i ličnim imenima u srpskom tekstu”. Jezik danas: Glasilo Matice srpske za kulturu usmene i pisane reči. 1 (3): 14—16.
- Terić, Gordana (1991). Strukture i vrednosti posesiva u italijanskom jeziku. Beograd: Filološki fakultet.
- Ćorić, Božo (1984). „Etnik, ktetik i norma (povodom oblika Kozarčanin i kozarački)”. Naš jezik. 26 (2-3): 152—159.
- Fekete, Egon (1978). „Semantičke razlike i upotrebne vrednosti prideva srpski i srbijanski” (PDF). Naš jezik. 23 (5): 199—209.
- Fekete, Egon (1982). „Nešto o obradi ktetika u našim savremenim rečnicima”. Leksikografija i leksikologija: Zbornik referata (PDF). Beograd-Novi Sad: SANU. str. 317—324.
- Šipka, Milan N. (2010). Pravopisni rečnik srpskog jezika sa pravopisno-gramatičkim savetnikom (PDF) (1. izd.). Novi Sad: Prometej.