Википедија

Psihosomatska bolest

Psihosomatska bolest je telesna bolest izazvana psihičkim uzrocima, čiji se simptomi ispoljavaju na organima i menjaju njihovu funkciju, stvarajući prvo reverzibilne a zatim i ireverzibilne promene. Kada je stresno stanje produženo, kad su endokrini i nervni sistem suviše dugo izloženi hiperfunkciji, prirodno je očekivati da će se stvoriti uslovi za nastanak poremećaja u organizmu. Šta je suviše dugo i suviše jako odlučuje, u najvećoj meri, urođena priroda organizma, kao i stanje u kome ga je stres (psihički uzrok) zatekao. Smatra se da je dugotrajan stres odgovoran za nastanak psihosomatske bolesti, dok kratkotrajan stres, pa i ako je snažan, ne izaziva psihosomatsku bolest.[1]

Psihosomatska bolest
Klasifikacija i spoljašnji resursi
SpecijalnostPsihosomatska bolest, psihijatrija, klinička psihologija, abnormal psychology
MKB-10F40 - F48
MKB-9-CM300-316

Velika je zabluda potcenjivati psihosomatske poremećaje smatrajući ih imaginarnim, po principu "sve je to u nečijem umu". Zapravo, fizički simptomi izazvani psihosomatskim stanjem su stvarni poremećaji, i treba ih brzo leči, kao i bilo koju drugu bolest[2]. Procenjuje se da je preko 90% poseta lekaru posledica zdravstvenih problema na koje je barem delimično uticao stres, te tako i psihosomatske bolesti imaju mnogo više zajedničkog sa njim nego što to ljudi shvataju! [3]

Istorijat uredi

Istorijski gledano, mišljenje da snažne emocije (bes, strah, žalost) mogu izazvati telesna oboljenja, vladalo je još kod Hipokrata, Sokrata i drugih antičkih lekara i velikih mislilaca.[4]

U srednjovekovnom islamu u delima Persijskih psihologa - lekara Ahmeda Ibn Sahl al Balkija (Ahmed ibn Sahl al-Balkhi) (934) i Hali Abasa (994) nalazimo prva razmišljanja o nastanku bolesti kao posledici interakcije uma i tela. Oba lekara su shvatila kako fiziološke i psihološke funkcije u telu pacijenta mogu da imaju uticaj jedna na drugu. Do ovih saznanja oni su došli na osnovu utvrđivanja razlike između pacijenata koji su bili fizički i mentalno zdrav i onih koji su bili fizički i mentalno bolesni.[5]

 
Sokrat
Prva anegdota
„... Sokrat (470—399. p. n. e.), došavši iz rata, rekao je da Tračani imaju bolju medicinu od Grka, jer znaju da se ne može izlečiti telo ukoliko se ne leči duša.“
Druga anegdota
„... Mladog sirijskog kraljevića koji je patio od brojnih telesnih smetnji i postepeno je propadao i telesno i psihički, lečile su dve grupe lekara;
Jedna koja je pripadala školi sa Kosa, a druga školi u Knidu.
Lekari sa Kosa su imali pristup koji danas nazivamo holističkim i smatrali su da se bolest ne može lečiti ukoliko se ne pristupi ličnosti u celini, ne uzmu elementi iz životne istorije bolesnika i njegovi trenutni emocionalni problemi.
Kniđanska škola nije marila za ličnost bolesnika, bavila se isključivo smetnjama zauzevši ono što bismo danas nazvali mehanicistički ili pragmatični pristup bolesti i bolesniku.
Naravno, pobedili su lekari sa Kosa, ispostavilo se da je kraljević patio od nečega sto se danas naziva maskirana depresija, čije je poreklo bilo u neuzvraćenoj ljubavi“.

Iz knjige: dr Vladimira Adamovića, pionira i doajena psihosomatske medicine[6].

Nemački lekar J. Hajnrot (Heinroth) bio je među prvima koji je 1818. upotrebio novi termin: psihosomatski poremećaj u objašnjenju psihogenog udela u nastanku insomnije. On govori o somato-psihičkim poremećajima koji predstavljaju psihičke, prateće, manifestacije telesnih oboljenja.

Od tada trebalo je da prođe više od sto godina da se saznanja o ovoj bolesti obogate novim istraživanjima u medicini, mada su razmišljanja o psihosomatskim poremećajima bila pristuna i kontinuirano negovan u nekim tradicionalnim medicinskim sistemima (ajurvedska medicina).[7]

Franc Aleksander na početku 20. veka, započeo je istraživanje dinamičke povezanosti između uma i tela,[8][9] a Zigmund Frojd istraživanja psihosomatske bolesti, nakon prepiske sa Georgom Grudekom (Georg Groddeck) koji je, u to vreme, istraživao mogućnosti lečenja fizičkih poremećaja primenom psiholoških procedura. Takav pristup podrazumevao je razmišljanje o bolesti kao o kontinuiranoj interakciji psihičkih i somatskih faktora.[10]

Micheale Balint i njegove Balint-grupe šezdesetih godina dvadesetog veka, ukazale su da je neophodno da lekar pristupa celoj ličnosti bolesnika. Smatrali su da oko 30% bolesnika konsultuje lekara zbog simptomatologije koja u osnovi ima emocionalnu disfunkciju [11]

Flandrija Danbar je u prvoj polovini 20. veka pokušala je da pojedine psihosomatske bolesti dovede u vezu sa psihičkim osobinama ličnosti. Ona je razvijala koncept postojanja koronarne, ulkusne ili trumatofilne ličnosti. Njeno učenje, osim koncepta koronarne ličnosti, odnosno tzv. A-tipa ličnosti, kao hipoteze danas je uglavnom opovrgnuta. Koronarna ličnost je okarakterisana preteranom ambicioznošću, sklonošću takmičarskom duhu i nerešenim problemima prema autoritetu, što objašnjava ambivalentnim odnosom prema roditeljima u detinjstvu [12][13].

Od 1970-ih, nakon istraživanja nem. Thure von Uexküll i njegovih kolege u Nemačkoj i drugim zemljama, biosemiotička teorija se sve više primenjuje kao teorijska osnova u psihosomatskoj medicine.

Značajan doprinos proučavanju psihosomatike dala je psihoanalitički orijentisana mađarska psihosomatska škola. Sandor Ferenzi, razvio je koncept bioloških osnova psihoanalize, koncept bioanalize, razmatrao da li psihosomatska bolest ima ili nema simboličko značenje. Takođe, govoreći o fenomenu histerične materijalizacije pokušao je da razgraniči histeričnu neurozu od psihosomatskog poremećaja [14].

Danas, psihosomatska bolest je prepoznata u svim oblastima medicine, a na pojedinim psihijatrijskim, ili još češće i na internističkim klinikama u svetu postoje i posebna odeljenja za lečenje psihosomatskih bolesti.[7]

Shvatajući veliki značaj psihosomatskih bolesti, zbog sve veće brojnosti obolelih, u medicini se razvija i posebana oblast, psihosomatska medicina, koja pre svega ima za cilj da nas oslobodi ...Kartezijanske podela čoveka na dušu i telo i oslobodi nas dualiteta tvrdnje da je uvek reč o simultanoj reakciji na izvesne spoljašnje ili unutrašnje nadražaje, koja se odvija kako u psihičkoj, tako i u somatskoj oblasti.

Dva otkrića u medicini bila su od velikog značaja za bolje razumevanje i shvatanje kako se to psihički činioci upliću u telesno reagovanje i kako se telesno reagovanje vraća u svome dejstvu na psihu, stvarajući ponekad zatvoreni, „začarani“ krug, lat. Circulus vitiosus, u kome je bolesnik svojom bolešću zarobljen. Jedno otkriće poteklo je iz oblasti istraživanja ljudske psihe, psihoanalitičko, dok je drugo poteklo iz oblasti fiziologije autonomnog nervnog sistema. Otkriće psihoanalize; da oštećenje naših funkcija potiče od nesvesnih konflikata, (onih koje je naše svesno Ja odbacilo i potisnulo u nesvesno), koji su, nabijeni „energijom“ i koji predstavljaju izraz naših osnovnih nagonskih težnji, bilo je odlučujući doprinos u razvoju psihosomatske medicine.[7]

Iako se Frojd nije primarno bavio psihosomatskim bolestima, i u početku svog istraživanja ograničio na ispitivanje uzroka promena tzv. „viših“ funkcija, (mišljenja, govora, motorne i seksualne funkcije), ...ubrzo mu je postalo jasno da ove promene, mogu nastati kao posledice nerešenih a potisnutih unutrašnjih konflikata i da zadiru mnogo dublje u telo, sve do vegetativnog i endokrinog sistema...i da su vegetativne funkcije najbliže nesvesnom delu ličnosti, koju je Frojd nazvao „Ono“. Pa kao što animalne ili voljne motorne funkcije nemaju nikakav uticaj na vegetativne, koje se odvijaju bez učešća svesti, tako ni naše svesno „Ja“ nema direktnu kontrolu nad nesvesnim „Ono“ [15].

Psihosomatski koncept uredi

I pored brojnih istraživanja...ostalo je još vrlo mnogo nerasvetljenih problema iz oblasti psihosomatike koje nismo mogli da dodirnemo.
Jedno je izvesno: čovek je biće otvoreno prema životu i svim njegovim manifestacijama. On ovu svoju otvorenost, koja je u isto vreme zalog njegove slobode, plaća bolestima.
Manje je bitno pitanje primarnog uticaja duše na telo ili tela na dušu, bitnije je odgonetnuti šta telo hoće da nam kaže kada je bolesno.''

Prof. dr sci. med. Vladeta Jerotić

Odavno je poznato mišljenje da postoji značajna veza između telesnih i psihičkih činilaca. Pojam psihosomatska bolest kada danas upotrebljavamo mi želimo da naglasimo da se radi o bolesti u čijoj patogenezi emocionalni poremećaj igra značajnu ulogu.

Iako su brojna klinička i eksperimentalna istraživanja jedinstva uma i tela relativno novijeg datuma u medicini, psihosomatski koncept datira još iz antičkih vremena, i bazira se na intuitivnim i filozofskim razmatranjima antičkih mislilaca, ali je zatim dugo zanemarivan uz posebno favorizovanje medicinskog modela bolesti.

A od kada je termin "psihosomatski" prvi put upotrebio J. Hajnrot (1818), koji je telo i duša smatrao jedninstvenom celinom, i da je zato „ludilo“ bolest celokupnog bića, intenzivno je započeo proces stvaranja i primene ovog koncepta.

U 1838. (engl. Christian Friedrich Nasse) navodi: ... „prepoznavanje, prevencija i lečenje u uslovima mentalnog poremećaja počiva na osnovama istovremenog proučavanja psihičke i somatske aktivnosti čoveka.“ Ovi njegovi stavovi kasnije su dobili naučnu podršku, [16] i postupno postali osnovni princip razmatranja organizma kao celine, koji je prihvaćen kao operativni (pishosomatski) koncept.[17], poznat i kao psihosomatska medicina.

Psihosomatski proces je vremenski i sekvencijalni lanac događaja koji se javljaju pojedinačno (individualno), a krajnji rezultat tog procesa može biti;

  • prolazni funkcionalni, fiziološki i emocionalni odgovor (psihosomatskog poremećaja), koji ne dovodi do promene osnovnih organskih struktura pojedinca,
  • određeni psihosomatski sindrom koji pokazuje privremene ili trajne organske promene (psihosomatske bolesti ili organske bolesti).

U slučaj psihosomatskih poremećaja, pojam pojedinačni uzrok za svaki poremećaj više nije održiv, jer u svakog pacijenta značajnu ulogu ima dejstvo mnogobrojnih faktora (multifaktorijalnost) bilo da oni deluju samostalno ili kombinovano (sumarno). Zato psihosomatski koncept ima za cilj da identifikuje i shvati sve ove promene, njihove veze, i njihov specifični uticaj u poremećaju stanja ravnoteže (homeostaze), u organizmu pacijenta.[18]

Poslednjih nekoliko decenija govori se o psihosomatskom pristupu, psihosomatici i psihosomatskoj medicini. Svi navedeni termini trebalo bi da ukazuju na holistički pristup da je čovek integrisano, jedinstveno psihofizičko biće, a njegova bolest jedinstveno psihofizičko zbivanje. Savremena psihosomatska medicina označava ponovno prihvatanje shvatanja o integrativnom jedinstvu duše i tela koje proističe iz savremenih naučnoempirijskih saznanja. U svom holističkom pristupu psihosomatska medicina ide i dalje, akcentuirajući značaj socijalnih faktora, posmatrajući tako čoveka kao biopsihosocijalno integrisanu jedinku.

Sam termin psihosomatska medicina obuhvata dva značenja:

  • prvo, specifičan naučni pristup u medicini koji je prihvatio metodologiju iz prirodnih ali i socijalnih i humanističkih nauka
  • drugo, posebnu kliničku specijalnost koja takav specifini naučni pristup primenjuje u dijagnostici i terapiji [19].

Međutim, sam termin „psihosomatski“, ili kako se u poslednje vreme češće govori „psihofiziološki“, iako ukazuje na holistički princip integrisanosti psihe i some, implicitno podrazumeva dualistički koncept po kome su duh i telo ipak odvojeni entiteti i nezavisni integrisani u jedinstvenu jedinku, sa povremenim uticajem jednog na drugo. Monističko sagledavanje ljudskog bića da su duh i telo dva dela iste stvarnosti, sve bolesti su fizičke ili psihičke. Psihološka ili fizička objašnjenja bolesti bila bi alternativni nNačini opisivanja jednog istog događaja u organizmu. Razvoj bihevioralne medicina, medicinske psihologije, odnosno psihofiziologije, baziran na brojnim naučnim dokazima, ukazuje na značaj uticaja psiholoških faktora na zdravlje, odnosno njihov uticaj na razvoj i tok mnogih oboljenja.

Etiopatogeneza psihosomatskih poremećaja uredi

Glavni članak: Etiopatogeneza psihosomatskih poremećaja

Razmatranjem etiopatogeneze psihosomatskih poremećaja, koje su osnovni uzročnici razvoja psihosomatskih bolesti, bave se dve velike grupe teorija:

Biološke teorije psihosomatskih poremećaja uredi

Biološki pristup, specifične psihosomatske poremećaje tumači kao poremećene aktivnosti pojedinih organskih supstrata u reakciji na stres. U biološkom pristupu dominantne su sledeće dve teorije;

Teorija somatske slabosti

Ona ukazuje na to da, usled dejstva genetičkih faktora, načina života, prethodnih ili hroničnih bolesti, dolazi do oštećenja funkcije određenog organskog sistema, koji tako postaje podložan na dejstvo stresogenog faktora.

Teorija specifične reakcije

Ova teorija pojavu psihosomatskih poremećaja tumači mogućim genetički kodiranim razlikama u načinu reagovanja organizma na stres.

Naime, u ovim teorijama se ističe da svaki čovek ima sopstvene, idiosinkratske obrasce autonomnih reakcija na stres. Organski sistem koji je uključen u te reakcione obrasce predstavlja podlogu za razvoj psihosomatske bolesti [20].

Psihološke teorije psihosomatskih poremećaja uredi

Ova, velika grupa, obuhvata brojne psihološke teorije koje razmatraju nesvesna emocionalna stanja, karakteristike ličnosti, kognitivni stil i načine prevazilaženja stresa kao značajnog, precipitirajuće faktore u nastanku psihosomatskih poremećaja.

Patofiziologija psihosomatskih bolesti uredi

Psihosomatska bolest je telesne bolesti u čijem je nastanku važnu ulogu odigrao psihogeni faktor. Znamo da telesni simptomi i nevezano za psihosomatska oboljenja mogu biti direktna reakcija na emocije, na primer drhtanje zbog straha ili ljutnje, crvenjenje zbog stida. U psihosimatskim bolestima telesni simptomi mogu biti i indirektan rezultat emocija; emocije traže izlaz zaobilaznim i komplikovanim putem do organa. Psihički se događaji upliću u telesna zbivanja i mogu prouzrokovati bolesna telesna stanja. Zato dugotrajna prenadraženost nervnog sistema konačno dovedi do oštećenja tkiva i pojave simptoma i znakova bolesti. Uzrok prenadraženosti određenog dela autonomnog nervnog sistema posledica je određenih osećaja, koje usvajamo od prvih dana života, a koji se mogu pobuditi bilo kada u životu, u određenoj stresnoj situaciji.


Psihički doživljaji koji se formiraju u kori velikog mozga prenose impulse u hipotalamus. Zato u stresnoj situaciji dolazi do aktivacije limbičnog sistema koji sa hipotalamusom kontroliše, integriše i reguliše emocija i nagonski život. Iste strukture (limbični sistem i hipotalamus) kanališu svoje uticaje kroz autonomni i endokrini sistem. Svaka emocija svojom ekspresijom i ekscitacijom, koristi mehanizme autonomnog nervnog sistema i endokrinog sistema.[21]

U hipofizi kao centralnoj žlezdi endokrinog sistema nastaje povećana sekrecija ACTH, koji preko krvnog sistema izaziva povećanu sekreciju kortizola u nadbubrežnoj žlezdi. Kortizol, pored drugih aktivnosti ima i limfocitolizno dejstvo. Psihički doživljaj na taj način negativno utiče na ćelije imunskog sistema i remeti imunološki nadzor i imunološku homeostazu.[21]

Psihički doživljaj → Slabljenje odbrambenih-imunskih mehanizama → Organski i funkcionalni poremećaji (bolest)

Na ovu spregu, i postojanje imunomodulacije pod dejstvom psihosocijalnih stresora, ukazuju brojni podaci u domenu infektivnih bolesti i u procesu zarastanja rana. Istraživanjima je takođe utvrđeno da se u toku stresa pojačano luče endogeni opijati kao što je beta-endorfin,[22] kao i da takva dugotrajna fiziološka stimulacija oslobađanja endogenih opijata utiče na slabljenje imunskog sistema.[23] Takođe, najnovija medicinska saznanja ukazuju da započinjanje i tok mnogih poremećaja, od kardiovaskularnih bolesti do slabosti i funkcionalnog iscrpljivanja organizma može biti uzrokovano proinflamatornim citokinima a poznato je da je njihova produkcija pod direktnim uticajima negativnih emocija i stresnih iskustava.

Pored toga dokazano je da se autonomni nervni sistem lako uslovljava, i time se rđave, nezdrave reakcije dosta lako učvrste kao obrasci ponašanja. Nastaje „ludilo organa“, kako je to nazvao bečki psihijatar Meng, u nescentnoj fazi psihosomatike.

Na svu sreću ne razvija svaka osoba sa emocionalnim poteškoćama psihosomatsku bolest. To zavisi od bezbroj drugih faktora, kao što su; nasleđene osobine, stresogeni momenti u životu, podrška okoline, kulturološka obeležja intenzitet i dužina trajanja stresa, model ponašanja, način života, prethodne bolesti itd. Smatra se da je dugotrajan stres odgovoran za nastanak psihosomatske bolesti, dok kratkotrajan stres, pa i ako je snažan, ne izaziva psihosomatsku bolest.

Klasični psihoanalitičari smatraju da svaki oboleli organ ima određenu simboliku, tj drugojačiju poruku. Za osobe sa psihosomatskim bolestima kaže se da imaju teškoće u izražavanju svojih emocija, da retko maštaju i da imaju naročit način kako uspostavljaju odnose sa drugim ljudima.

Stari Rimljani koristili su poslovicu: lat. mens sana in corpore sano — „у здравом телу здрав дух“. Međutim psihosomatska medicina smatra da je tačnija obrnuta verzija ove poslovice: „u zdravom duhu zdravo je i telo“.

Dakle, poznato je da stres svojim dejstvom preko neuroendokrinog i imunskog sistema, može da dovede do ozbiljnog narušavanja telesnog zdravlja, ali pouzdani i egzaktni mehanizmi nisu razjašnjeni u potpunosti. Iz tih razloga, lakše je identifikovati stres kao agravacioni faktor već nastalih poremećaja nego stres kao etiološki faktor poremećaja. Takođe, uočeno je da fiziološke reakcije na stres mogu biti ​​do izvesne mere više specifične, odnosno da zavise od vrste stresora, značenja koje mu osoba pridaje, kao i individualnih razlika među ljudima.

Predispozicija uredi

Psihosomatskim bolestima su sklone dobro prilagođene osobe sa velikom sposobnošću savladavanja koje u trenucima adaptacionog iscrpljivanja i popuštanja psihološke odbrane ispoljavaju telesne reakcije. Ove osobe su sklone da „prrećute“ i zanemare svoj nemir, ljutnju, bes, tugu, agresiju, ili neka druga opterećujuća osećanja. Teško prihvataju promene i probleme u odnosima s drugima, ne podnose konfliktne situacije ili nemaju kapacitet da ih razreše, nisu sklone kreativnim i kompromisnim rešenjima. Imaju izraženu potrebu za redom, radom i tačnošću. Pragmatične su u rešavanju sopstvenih i tuđih emocionalnih teškoća, a svoja nezadovoljstva ne izražavaju, već su njihova ponašanja uvek u društveno dozvoljenim granicama. Preosetljive su i na fizičku traumu ili bol.

Psihološki profil osobe koja je sklona psihosomatskim oboljenjima obeležava nedostatak kontakta sa svojim osećanjima i nemogućnost njihovog prepoznavanja. Te osobe svoje telo doživljavaju kao da je tuđe i dafunkcioniše nezavisno od njihove psihe. Sklone su da osećanja zamenjuju stalnim akcijama i da razna dešavanja u sebi i oko sebe shvataju krajnje praktično i otuđeno. Savet „radi nešto da ne misliš“ može biti od koristi, ponekad je i spasonosan, ali samo i isključivo privremen. Stalno zatrpavanje aktivnostima nije dobro, jer je to oblik bekstva od suočavanja sa sobom i onim što nas zaista opterećuje.[24]

Jedan od značajnih predisponirajućih faktora za razvoj psihosomatske bolesti i njihov ubrzan tok je proces starenja. Ovo se posebno odnosi na poremećaje izazvane depresijom, koja nastaje kao posledica mnogobrojni stresogenih događaja u životu, čija se učestalost neprestano povećava sa godinama (starenjem). Od posebnog značaja su trenuci u životu kao što je smrt roditelja ili drugih bliskih rođaka (dece, muža ili žene), odlazak u penziju, i mnogi zdravstveni problemi koji neminovno proističu iz procesa starenja.

Stav bolesnika na saznanje da boluje od psihosomatske bolesti uredi

Modeli ponašanja bolesnika u stanju somatskog oboljenja mogu biti različiti, jer somatska bolest uzrokuje različita ponašanja bolesnika zavisno od usvojenih kulturnih obrazaca ponašanja i naročito od prihvaćenog porodičnog modela ponašanja u bolesti. Na primer poznato je da se u nekim porodicama neguje „kult zdravlja“, tako da i najmanji poremećaj zdravlja izaziva neadekvatni, često i izražen strah do paničnih reakcija.

Društveni stav da bolesniku pripada bolovanje, kod pojedinih bolesnik, povedenim iskustvom rente od bolesti, agravira (simulira) znake bolesti. Suprotno, njima drugi bolesnici su sklon disimulaciji (prikrivanju znakova bolesti), što lekar tokom pregleda mora imati u vidu.

Pacijenti u situaciji razbolevanja, od teže somatske bolesti, najčešće menjaju svoju mentalni skald, i različito se ponašaju. Ta ponašanja mogu biti: aktivno sarađujući odnos, fajterski odnos, izbegavajući odnos i kapitulirajući odnos.

1. Aktivno sarađujući odnos

U ovom odnosu, stav bolesnika prema sopstvenoj somatskoj bolesti je takav da on razumno prihvata objektivno stanje i maksimalnu sarađuje sa lekarom. Lekar pu svom radu treba da uvek insistira na ovakvom odnosu bolesnika ukazivanjem maksimalne pažnje, jer su takvi zahvalni za lečenje zbog sklonosti da se striktno pridržavaju svih uputstava i aktivno sarađuju sa terapeutom.

2. fajterski odnos

Prema somatskoj bolesti u fajterskom odnosu bolesnik ima energičan stav prema svojoj bolesti. Ovakav odnos je povoljan i poželjan za krajnji ishod lečenja.

3. Izbegavajući odnos

Bolesnik sa izbegavajućim odnosom, po saznanju da je oboleo od somatske bolesti (koja nije prognostički povoljna), ne prihvata saznanje, odnosno negira bolest. Bolesnik u svojoj mentalnoj obradi odbacuje činjenice da postoje znaci bolesti i samim tim ometa izlečenje, jer se ne pridržava uputstava lekara, ne koristi lekove u okviru propisane terapije, ili odlaže i izbegava podvrgavanje dijagnostičkim procedurama.

4. Kapitalirajući odnos

Bolesnik sa kapitulirajućim odnosom prema svojoj bolesti, recimo unutrašnjih organa, uvućen je u njegovu predaju i nespremnost na saradnju sa lekarom. Ovakvi bolesnici imaju defetistički stav, odbijaju upotrebu lekova i to često komentarišu rečima; „ne vredi uzimati lekove, ili podvrgavati se hirurškim intervencijama, jer tako mora da bude, jer je to viša sila“.

Terapija uredi

U lečenju bolesnika sa psihosomatskim bolestima pored osnovnog lečenja od strane lekara kliničara-somatičara, pomoć psihijatra je dragocena, jer će on pacijentu pomoći da poveže psihičko stanje i telesne smetnje ili bolest, i time mu u velikoj meri pomogne u njegovom psihološkom i telesniom oporavaku. Lečenje se sastoji u primeni medikamenata i različitih psihoterapijskih tehnika.

Veliki tehnički napredak nauke i primena savremene dijagnostičke opreme stvorile su od lekara parcijalnog posmatrača bolesti i njegovo „otuđenje“ ili odvajanje od čoveka (pacijenta), pa se često u medicinskoj praksi čuje „da lekari ne leče bolesnika već bolest“. Koliko je ovo pogrešan pristup, kada se radi o psihosomatskoj bolesti, najbolje pokazuju radovi Waltera Cannona i Hansa Selyea koji su u prvoj polovini 20. veka, ispitujući stresne reakcije, dokazali da preteći činioci po organizam, poput hladnoće, prekomerne toplote, pretnje kaznom, izazivaju patofiziološke reakcije koje se manifestuju neuro-endokrino-imunskim poremećajima koji mogu biti tako ozbiljni da mogu rezultovati i smrtnim ishodom.[25][26][27]

Zato psihosomatičari u terapiji insistiraju na holističkom pristupu pacijentu tj sagledavanju čoveka kao jedinstva duše i tela, uz optimalnu primenu savremene dijagnostičke opreme koja treba da pomogne u razlikovanju somatskog od psihičkog, pri čemu to sagledavanje nesme biti uzrok „otuđenje“ ili odvajanje terapeuta od čoveka (pacijenta).

Terapijske strategije uredi

U teorijskom i praktičnom smislu razlikuje se dva osnovna oblika lečenje psihosomatske bolesti;

  • Lečenje, u akutnoj fazi kada se leči bolest
  • Lečenje u hroničnoj fazi kada se leči bolesnik.

Lečenje somatskih poremećaja i psihoterapija u akutnoj fazi bolesti

U ovoj fazi bolesti, najvažniji je adekvatan somatski tretman obolele osobe, koji sam po sebi favorizuje regresiju zbog bespomoćnosti i zavisnosti. Zato je u akutnoj fazi, lečenje medikamentima i drugim klasičnim medicinskim metodama prepušteno lekarima somatske medicine. Zato u akutnoj fazi; astmatične krize, krvarećeg ulkusa, jakih trbušnih bolova kod ulceroznog kolita, hipertenzivne krize itd, primarno medikamentozno lečenje sprovodi kliničar-somatičar.

U ovoj fazi potrebno je da se kod bolesnik što pre uspostave normalne fiziološke funkcije, saniraju somatska oštećenja i podrži sistem odbrana ličnosti koji podrazumeva tolerisanje, čak i podržavanje negiranja straha jer se time bolesnik čuva od beznađa.[28]

U ovoj fazi je potrebno da prođe određeno vreme da bolesnik realno sagleda opasnosti sopstvene bolesti kako bi se nosio sa njenim daljim tokom.
... Bolest je situacija gubitka, gde se gubi zdravlje, odnosno idealna slika o sebi. Žalost kao intrapsihičko proces ima svoj tok koji se može ublažiti prisustvom drugih sa kojima se dele osećanja, ali ne može se ubrzati ili prekinuti, jer postoji realna opasnost od depresivnog reagovanja i još većih somatskih oštećenja.

Psihoterapija i nastavak lečenja somatskih poremećaja u hroničnoj fazi bolesti

U ovoj fazi psihoterapijsko lečenje je važnije od medikamentoznog i dominira terapijom. Lekovi sa svojom farmakološkom i psihološkom akcijom ne mogu da promene set moralnih normi i obrazaca, ali mogu da olakšaju inicijaciju psihoterapije i zato se i u ovoj fazi daju lekovi (uglavnom blagi antidepresivi).[29] Psihoterapiju bi, po pravilu, trebalo da sprovodi dobro edukovani psihoterapeut, [30] koji kod ovakvog kombinovanog tretmana treba da odredi suptilnije individualno doziranje lekova i stalno procenjuje da li treba modifikovati tehnike psihoterapije.[31]

Površinske metode psihoterapije podrazumevaju pružanje podrške i ohrabrenja, savetovanje, sugestiju. Psihodinamska psihoterapija se primenjuje tek onda kada se proceni podobnost pacijenta za taj oblik psihoterapije. Pri tome bi terapeut trebalo da uočava različite komponente saveza u tretmanu, kao i način na koji se te komponente menjaju dok snaga, kompozicija i stabilnost saveza fluktuiraju, i ima za cilj:

  • Povećanje kapaciteta da se diferenciraju osećanja o realnosti (subjektivnost) od realnosti (objektivnost), da se odvoji ponašanje drugih od unutrašnje motivacije i ponašanja drugih.
  • Pomaganje da se poveća kapacitet „viđenja sebe od spolja“, iz perspektive drugih.
  • Učenje efikasnog mentaliziranja, i odnosi se na način na koji pristupamo odnosima, a koji podrazumeva postojanje svesti o tome da je potrebno razumevanje i učenje o mentalnim stanjima drugih osoba.

Osim psihoterapije u kojoj se podstiče mentalizacija (individualna i grupna analitička psihoterapija, zatim kognitivno bihevioralna terapija itd), postoje oblici terapije koji su vrlo korisni za ublažavanje simptoma i podstiču aktivan odnosa prema sebi. Na primer u terapije koje ne pokreću ili ne uvećavaju anksioznost spadaju;

Problemi u psihoterapiji psihosomatskih bolesti uredi

Osnovni problem psihoterapije psihosomatskih bolesti

Osnovni problem psihoterapije je što se terapeut u njoj rečima suprotstavlja telesnoj bolesti. To na prvi pogled ostavlja utisak da se on nesrazmerno slabom silom suprotstavlja snažnim, organskim promenama. Mišljenje da se osnova za začetak psihosomatskih bolesti nalazi u periodu pre nego što je uspostavljen govor, još više pokreće sumnju da se rečima može pomoći, pa su zato u jednom periodu razvoja psihoterapije, psihosomatski bolesnici smatrani nepodobnim za analitički oblik psihoterapije.[32]
Zato iako pojedini „somatičari“ i psihijatri odnosno psihoterapeuti ističu potrebu za psihoterapijom, u praksi je stanje sasvim drugačije. Pojedini lekari i pacijenti pokazuju ambivalentan odnos prema psihoterapiji, pa čak je uvrežen stav da psihoterapija može da uznemiri, čak i pogorša osnovnu bolest.

Rezultati neuro nauka novijeg datuma dobijeni uz pomoć nove tehnologije (neuro imidžinga), pokazali su nešto sasvim suprotno;

  • Da dugotrajna psihoterapija, ako je uspešna, može dovesti do bitne promene ponašanja menjajući ekspresiju gena, što dovodi do novih strukturnih promena u mozgu.
  • Da psihofarmakoterapijski tretman, kao jedinstvo farmakoloških i psihoterapijskih intervencija može biti veoma uspešan zbog potencijalno interaktivnog i sinergičnog, ne samo aditivnog efekta ovih tretmana (Kendel, 2005).
Drugi problemi u terapiji psihosomatskih bolesti

Jedan od problema je taj da sama obolela osoba ne vidi i ne želi da razmatra da je bolest emocionalne prirode i radije je tretira kao organsku bolest.

Struktura ličnosti obolele osobe takođe je jedan od posebanih problema u terapije psihosomatskih bolesti. Proučavanjem ličnosti osoba koje obolevaju od psihosomatskih bolesti utvrđenao je da su to osobe koje žive određenim životnim stilom koji favorizuje pragmatizam, tehničko mišljenje, manju sklonost ka imaginativnom i fantazmatskim odnosu prema sebi, drugima i svetu. Takve osobe imaju neku vrstu gubitka veze sa nagonskim izvorima, sa jednom vrstom ne mišljenja, koje ima funkciju da samo smiruje;

Problema koji se javljaju u terapiji psihosomatskih bolesti zahevaju odgovor na naka pitanja kao što su;

  • Kada treba psihoterapija da ustupi mesto leku?
  • Kada treba dodati psihoterapijske tehnike postojećem farmakoterapijske programu?
  • Da li su neki oblici psihoterapije korisniji?
  • Da li je moguće postići bolji uspeh sa nekim oblikom psihoterapije i adekvatnom grupom lekova?
  • Koje su granice koje dostiže kratak integrativni postupak?

Odgovor na ova i druga pitanja treba da daju brojni edukativni izazovi nametnuti psihoterapeutima i brojna istraživanja u psihofarmakoterapiji u budućnosti.[33]

Posledice uredi

Posledice koje mogu nastati kod psihosomatski obolele ličnosti kao reakcija ličnosti na somatska oboljenja izučavaju lekari medicinske psihologija, i u njihovom lečenju posledice su značajno manje prisutne. Međutim znatan broj lekara ovom problemu prilazi nekritički, pa se i prema psihičkim zbivanjima bolesnika, najčešće tako odnose zbog nedovoljnog poznavanja principa i metoda rada medicinske psihologije:

Iz takvih reakcije lekara u kontaktu sa somatskim bolesnikom koji ispoljava psihičke probleme, mogu proisteći brojne posledice koje se mogu svrstati u nekoloko kategorija:[35]

Nerealan pristup kao posledica neznanja

Lekar u suštini utvršuje psihičke reakcije obolelog i smatra da su one značajne, ali zbog nedovoljnog poznavanja njihove prirode on nije u stanju da psihičke poremećaje kod bolesnika realno sagleda, oceni i zauzme pravilan, stručno organizovan stav. U takvim situacijama lekar svoju nedoumicu, delimično nadoknađuje povišenom pažnjom prema somatskom bolesniku, Tako lekar prenaglašenom pažnjom može jatrogenizirati somatskog bolesnika i uvesti bolest u hronični tok.

Omalovažavajući stav

Lekar, i pored toga što zapaža psihičke promene kod bolesnika, on se prema njima odnosi omalovažavajuće, tj. sve bolesnike tog tipa, shvata i tumači jednobrazno: „svi se bolesnici plaše – kada se budu somatski izlečili proći će i to”

Pogrešno tumačenje psihičkih reakcija

Lekar, pogrešno shvata i tumači psihičke reakcije somatskih bolesnika. On psihosomatske reakcije tumači kao stare (eventualno aktuelizovane) neurotične manifestacije, jer nije u stanju da prepozna i uvaži povezanost ovih reakcija sa prisutnim somatskim oboljenjem.

Svaka od ovih kategorija ima negativne posledice u lečenju somatskih bolesnika, kod kojih se kao neželjene posledice javljaju još teže psihološke smetnje.


Stavom lekara, međutim, kojim se pažnja obraća isključivo telesnom stanju obolelog, a zanemaruje njegovo psihičko stanje, bolesnik se depersonalizuje i gubi vrednost subjekta u relaciji lekar – pacijent. Takva situacija otežava rad lekara, jatrogenizuje bolesnika i nepovoljno utiče na njegovo lečenje. „Negativan stokom” koji lekar ima za psihološke poremećaje somatskog bolesnika, upravo i najčešće, nastaje zbog nerazumevanja da somatski bolesnik razvija psihološke poremećaje zbog straha od bolesti.

Stavovi, s druge strane, da su intenzivne psihičke reakcije obavezan izraz teškog somatskog stanja, može navesti lekara na hiperdijagnostičke i hiperterapijske postupke: somatsko stanje pacijenta se precenjuje a terapijski program je

Izvori uredi

  1. ^ Desimirović V. Savremena medicinska psihologija, Nauka, Beograd 1994
  2. ^ (jezik: engleski) Elizabeth Scott, Psychosomatic About.com Guide, 2006 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. decembar 2011), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  3. ^ (jezik: engleski) Elizabeth Scott, How Can I Prevent Stress-Related Psychosomatic Illness? Is It In My Head? About.com Guide, 2011 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. oktobar 2011), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  4. ^ Zorić D, Bjelica AL, Kovačević-Petljanski V. Psihosomatika - koncept, istorijat, savremeni trendovi. Aktuelnosti iz neurologije, psihijatrije i graničnih područja. . 11 (2). 2003: 71—76.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  5. ^ Nurdeen Deuraseh and Mansor Abu Talib (2005), "Mental health in Islamic medical tradition", The International Medical Journal 4 (2), pp. 76–79.
  6. ^ Adamović, V. (1983) Emocije i telesne bolesti. Beograd: Nolit
  7. ^ a b v Pieringer W, Meran JG, Stix P, Fazekas Ch. Psychosomatic medicine-historical models and current theories. Wien Med Wochenschr 2002; 152(19-20):488-94.
  8. ^ Alexander F. Psychosomatic medicine: its principles and applications. New York: Norton, 1950.
  9. ^ Asaad 1996, str. X, 129–130
  10. ^ Erwin 2002, str. 245–246.
  11. ^ Balint M. Le medicine, son maladie et la maladie. Paris: P. U. F., 1960.
  12. ^ Dunbar F. Emotion and bodily changes. New York: Columbia Univ, 1950.
  13. ^ Powell RC. Helen Flanders Dunbar (1902-1959) and a holistic approach to psychosomatic problems. I. „The rise and fall of a medical philosophy”. Psychiatr Q. 49 (2): 133—52. 1977. .
  14. ^ Ferenczi S. Phenomenes de materialisation hysterique. Oevres completes III. Paris: Payot, 1979.
  15. ^ Vladeta Jerotić ČOVEK I NjEGOV IDENTITET, Opšti deo, OSNOVI PSIHOSOMATSKE MEDICINE Projekat Rastko Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. mart 2016), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  16. ^ Overholser, Winfred 1948 Psychiatry and General Medicine. Mental Hygiene 32:226-234.
  17. ^ (jezik: engleski) Psychosomatic Illness na International Encyclopedia of the Social Sciences, 1968
  18. ^ Deutsch, Felix (editor) 1953 The Psychosomatic Concept in Psychoanalysis. New York: International Universities Press.
  19. ^ Pieringer W, Meran JG, Stix P, Fazekas Ch. Psychosomatic medicine-historical models and current theories. Wien Med Wochenschr 2002;152(19-20):488-94.
  20. ^ Lacey JI. Somatic response patterning and stress: some revision of activation theory. In Appley MH, Trumball R (eds). Psychological stress. New York: McGraw-Hill, 1967.
  21. ^ a b Ristić S. M. Klinička propedevtika, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1990.
  22. ^ Taylor SE. Health Psychology, 3 rd edition. New York: McGraw-Hill, 1995.
  23. ^ Meyerhoff JL, Oleshansky MA, Mougey MS. Psychologic stress increases plasma level of prolactin, cortisol, and POMC-derived peptides in man. Psyshosom Med. . 50 (3). 1988: 295—303.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  24. ^ Iz ugla psihologa, Kad duša pati, telo boli, Vojislav Ćurčić, Politika 28/09/2008.
  25. ^ Cannon WB. The Wisdom of the Body. New York: Norton; 1932.
  26. ^ Selye H. The Stress of Life. New York: McGraw-Hill; 1956.
  27. ^ Viner R. Putting Stress in Life: Hans Selye and the Making of Stress Theory. Soc Stud Sci 1999; 29: 391−410.
  28. ^ Jones HM, Pilowski LS. Dopamine and antipsychotic drug action revisted. Br J Psychiatry, 2001; 181:271.
  29. ^ Mavissakalian MR. Combined behavior and pharmacological treatment of anxiety disorders, in American Psychiatric Press Review of Psychiatry, vol 12. Edited by Oldham JM, Riba MB, Tasman A. Washington, DC, American Psychiatric Press. 1993. pp. 565-84
  30. ^ Greenson RR. The Technique and Practice of Psychoanalysis, Vol 1. International Universities Press, New York, 1967
  31. ^ Frank E, Grochocinski VJ, Spanier CA, Buysse DJ, Cherry CR, Houck PR, Stapf DM, Kupfer DJ. Interpersonal psychotherapy and antidepressant medication: evaluation of a sequential treatment strategy in women with recurrent major depression. J Clin Psychiatry 2000; 61:51–7.
  32. ^ Volich, R. M. (2000). Psicossomática (2. ed.). São Paulo, SP: Casa do Psicólogo.
  33. ^ Vasić G, Mihajlović G. Psihoterapija i psihofarmakoterapija - tiho povezivanje. Engrami - časopis za kliničku psihijatriju, psihologiju i granične discipline. 2008; 30(3-4):25-34.
  34. ^ D. Davidović J. Zdravković D. Petrović, Psihologija somatskih bolesnika, U:Svetla i senke medicine, Paraćin (2015), pp. 88–98
  35. ^ Izutkin M.A.Metod. Problemi u Med. Psihologiji, Moskva, 1968

Literatura uredi

  • Rolf Adler: Einführung in die biopsychosoziale Medizin. Schattauer, Stuttgart und New York. (2005) ISBN 978-3-7945-2423-5.
  • Walter Bräutigam und Paul Christian und Michael von Rad: Psychosomatische Medizin. Ein kurzgefasstes Lehrbuch. 6. Auflage. Thieme, Stuttgart u. a. (1997) ISBN 978-3-13-498305-0.
  • C. Buddeberg: „Psychosoziale Medizin, Psychosomatik und Psychotherapie in der Schweiz. Entwicklungslinien der letzten 50 Jahre“. In: Zeitschrift für Psychosomatische Medizin und Psychotherapie, Band 50, Heft 4, pp. 346–354.
  • Gerhard Danzer: Eros und Gesundheit. Psychosomatik - die Medizin von morgen. Volk & Welt, Berlin. (1994) ISBN 978-3-353-01014-8.
  • R. Degen: Lexikon der Psycho-Irrtümer. Warum der Mensch sich nicht therapieren, erziehen und beeinflussen läßt. Eichborn, Frankfurt am Main. (2000) ISBN 978-3-8218-1631-9.
  • Michael Ermann (2007). Psychotherapeutische und Psychosomatische Medizin. Ein Lehrbuch auf psychoanalytischer Grundlage. 5., überarb. Aufl. Kohlhammer, Stuttgart. ISBN 978-3-17-019664-3. 
  • Gisa (d.i. Gabriele Sielmann): Der sanfte Weg zur Gesundheit. Ein medizinisches und psychotherapeutisches Nachschlagewerk. Heiden, Hamburg. (2004) ISBN 978-3-937674-99-5.
  • Peter Hahn: „Zur Geschichte der Psychosomatik. Die Entwicklung der Psychosomatischen Medizin“. In: Heinrich Balmer (editors): Geschichte der Psychologie, Bd. 2: Entwicklungslinien zur wissenschaftlichen Psychologie, Beltz, Weinheim u. a. (1982) ISBN 978-3-407-83046-3. str. 248-268..
  • Paul L. Janssen, Peter Joraschky und Wolfgang Tress (editors): Leitfaden Psychosomatische Medizin und Psychotherapie. Orientiert an den Weiterbildungsrichtlinien der Bundesärztekammer. Deutscher Ärzte-Verlag, Köln. (2005) ISBN 978-3-7691-0452-3.
  • Rudolf Klußmann: Psychosomatische Medizin. Ein Kompendium für alle medizinischen Teilbereiche. 5., korrigierte und aktualisierte Aufl. Springer, Berlin u. a. (2002) ISBN 978-3-540-41717-0.
  • Hans Lieb, Andreas von Pein: Der kranke Gesunde. 4. Auflage. Trias, Stuttgart. (2009) ISBN 978-3-8304-3437-5.
  • Adolf-Ernst Meyer u. a. (editors): Jores praktische Psychosomatik. Einführung in die psychosomatische und psychotherapeutische Medizin. 3., vollst. neue Ausg. Huber, Bern u. a. (1996) ISBN 978-3-456-82104-7.
  • Adolf-Ernst Meyer und Ulrich Lamparter (editors): Pioniere der Psychosomatik. Beiträge zur Entwicklungsgeschichte ganzheitlicher Medizin. Asanger, Heidelberg. (1994) ISBN 978-3-89334-239-6.
  • Johann Caspar Rüegg: Gehirn, Psyche und Körper: Neurobiologie von Psychosomatik und Psychotherapie . 4. Auflage. Schattauer, Stuttgart und New York. (2007) ISBN 978-3-7945-2573-7.
  • Wolfgang Schmidbauer: Die Geheimsprache der Krankheit. Bedeutung und Deutung psychosomatischer Leiden. Rowohlt, Reinbek bei Hamburg. (1998) ISBN 978-3-499-60708-0.
  • Walter Schmidt: Dicker Hals und kalte Füße. Was Redensarten über Körper und Seele verraten. Eine heitere Einführung in die Psychosomatik. Gütersloher Verlagshaus, Gütersloh. (2011) ISBN 978-3-579-06745-2.
  • Manfred Velden: Psychosomatik. V&R Unipress, Göttingen. (2007) ISBN 978-3-89971-318-3. (Rezension)
  • Thure von Uexküll, Rolf H. Adler, Jörg M. Herrmann u. a. (Hrsg): Psychosomatische Medizin. 6., neu bearb. und erw. Aufl. Urban und Fischer, München und Jena. (2003) ISBN 978-3-437-21830-9.
  • Herbert Weiner: „Die Geschichte der psychosomatischen Medizin und das Leib-Seele-Problem in der Medizin“. In: Psychotherapie und medizinische Psychologie Bd.36, 1986. pp. 361–391.
  • Michael Wirsching: Psychosomatische Medizin. Beck, München. (1996) ISBN 978-3-406-40327-9.
  • M. Zaudig: „Fünfzig Jahre psychosomatische Krankenhausbehandlung“. In: Zeitschrift für Psychosomatische Medizin und Psychotherapie, Band 50, Heft 4, pp. 355–357.
  • Adler, Rolf H., Wolfgang Herzog, Peter Joraschky, Karl Köhle, Wolf Langewitz, Wolfgang Söllner, Wolfgang Wesiack, ur. (2011). Uexküll Psychosomatische Medizin. Theoretische Modelle und klinische Praxis. 7., neu bearb. und erw. Aufl., Elsevier GmbH, München. ISBN 978-3-437-21831-6. 
  • Asaad, Ghazi (1996). Psychosomatic Disorders: Theoretical and Clinical Aspects. Brunner-Mazel. str. X, 129—130. ISBN 978-0-87630-803-5. 
  • Erwin, Edward (2002). The Freud Encyclopedia: Theory, Therapy and Culture. Routledge. str. 245-246. ISBN 978-0-415-93677-4. 

Spoljašnje veze uredi



 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Психосоматска_болест&oldid=27558189”