Википедија

Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć

Бивша међународна организација

Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć (rus. Совет экономической взаимопомощи), poznat po svom akronimu SEV (od rus. СЭВ), bila je ekonomska organizacija, čiji su članovi bile zemlje Istočnog bloka i neke socijalističke države u ostatku sveta. Osnivanje i delovanje SEV-a bio je odgovor na osnivanje Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj u Zapadnoj Evropi.[1][2] SEV nije bio zvanično raspušten, nego je njegova poslednja sednica održana 28. juna 1991. godine u Budimpešti.[3]

Zastava SEV-a

Nazivi na jezicima zemalja članica uredi

  • Albanski – Këshilli i Ndihmës Ekonomike Reciproke, KNER
  • Bugarski – Съвет за икономическа взаимопомощ, СИВ
  • Vijetnamski – Hội đồng Tương trợ kinh tế, HĐTTKT
  • Mađarski – Kölcsönös Gazdasági Segítség Tanácsa, KGST
  • Nemački – Rat für gegenseitige Wirtschaftshilfe, RGW
  • Poljski – Rada Wzajemnej Pomocy Gospodarczej, RWPG
  • Rumunski – Consiliul de Ajutor Economic Reciproc, CAER
  • Ruski – Сове́т Экономи́ческой Взаимопо́мощи, СЭВ
  • Slovački – Rada vzájomnej hospodárskej pomoci, RVHP
  • Češki – Rada vzájemné hospodářské pomoci, RVHP
  • Španski – Consejo de Ayuda Mutua Económica, CAME

Istorija uredi

Fondacija uredi

 
Bivše sedište SSSR SEV-a u Moskvi.[4]

SEV su 1949. godine osnovali Sovjetski Savez, Bugarska, Čehoslovačka, Mađarska, Poljska i Rumunija. Smatra se da su primarni faktori u formiranju SEV-a bili želja Josifa Staljina da sarađuje i ojača međunarodne odnose na ekonomskom nivou sa manjim državama Centralne Evrope,[1] koje su sada sve više bile odsečene od svojih tradicionalnih tržišta i dobavljača u ostatku Evrope.[5] Čehoslovačka, Mađarska i Poljska ostale su zainteresovane za Maršalsku pomoć uprkos zahtevima za konvertibilnom valutom i tržišnim privredama. Ovi zahtevi, koji bi neizbežno doveli do jačih ekonomskih veza sa slobodnim evropskim tržištima nego sa Sovjetskim Savezom, nisu bili prihvatljivi za Staljina, koji je u julu 1947. naredio ovim komunističkim vladama da se povuku sa Pariske konferencije o programu oporavka Evrope. Ovo je opisano kao „trenutak istine“ u podeli Evrope posle Drugog svetskog rata.[6] Prema sovjetskom gledištu, „anglo-američki blok“ i „američki monopolisti... čiji interesi nisu imali ništa zajedničko sa interesima evropskih naroda“ odbacili su saradnju Istoka i Zapada u okviru dogovorenog unutar Ujedinjenih nacija, tj. preko Ekonomske komisije za Evropu.[7]

Kao i uvek, precizni Staljinovi motivi su „neproverljivi“.[8] Oni su možda bili „više negativni nego pozitivni“, pri čemu je Staljin „više strepeo da zadrži druge sile podalje od susednih tampon država ... nego da ih integriše“.[9] Osim toga, smatralo se da je pojam GATT-a o navodno nediskriminatornom tretmanu trgovinskih partnera nekompatibilan sa pojmovima socijalističke solidarnosti.[5] U svakom slučaju, predlozi za carinsku uniju i ekonomsku integraciju Centralne i Istočne Evrope datiraju barem iz vremena revolucija iz 1848. (iako su mnogi raniji predlozi imali za cilj da spreče rusku i/ili komunističku „pretnju“)[5] a trgovina između države koja je svojstvena centralno planiranim ekonomijama zahtevala je neku vrstu koordinacije: u suprotnom, monopolistički prodavac bi se suočio sa monopsonističkim kupcem, bez strukture koja bi određivala cene.[10]

SEV je osnovan na moskovskoj ekonomskoj konferenciji od 5. do 8. januara 1949. na kojoj je bilo predstavljeno šest zemalja osnivača; njegovo osnivanje je javno objavljeno 25. januara; Albanija se pridružila mesec dana kasnije, a Istočna Nemačka 1950. godine.[8]

Nedavno istraživanje rumunske istražiteljke Elene Dragomir sugeriše da je Rumunija igrala prilično važnu ulogu u stvaranju SEV-a 1949. Dragomir tvrdi da je Rumunija bila zainteresovana za stvaranje „sistema saradnje“ kako bi poboljšala svoje trgovinske odnose sa demokratijama drugih naroda, posebno sa onima koji mogu da izvoze industrijsku opremu i mašine u Rumuniju.[11] Prema rečima Dragomirove, u decembru 1948. rumunski vođa George Georgiju-Dež je poslao pismo Staljinu u kojem je predložio stvaranje SEV-a.[12]

U početku je izgledalo da se planiranje ubrzano odvija. Nakon odbacivanja tehnokratskog pristupa Nikolaja Voznesenskog zasnovanog na cenama (pogledajte dalju diskusiju u nastavku), činilo se da je pravac usmeren ka koordinaciji nacionalnih ekonomskih planova, ali bez prinudnog autoriteta samog SEV-a. Sve odluke bi zahtevale jednoglasnu ratifikaciju, a čak i tada bi vlade to zasebno pretočile u smernicu.[13] Zatim, u leto 1950, verovatno nezadovoljan povoljnim implikacijama za efektivni individualni i kolektivni suverenitet manjih država, Staljin „izgleda da je iznenadio [SEV] osoblje“, dovodeći operacije do skoro potpunog zaustavljanja, kako se Sovjetski Savez na domaćem planu kretao prema autarkiji i međunarodno prema „sistemu ambasada direktnog mešanja u poslove drugih zemalja” pre nego „ustavnim sredstvima”. Opseg SEV-a je zvanično bio ograničen u novembru 1950. na „praktična pitanja olakšavanja trgovine.“[14]

Jedno važno nasleđe ovog kratkog perioda aktivnosti bio je „Sofijski princip“, usvojen na sednici Saveta Saveta Evrope u Bugarskoj avgusta 1949. godine. Ovo je radikalno oslabilo prava intelektualne svojine, čineći tehnologije svake zemlje dostupnim drugima po nominalnoj ceni koja je samo pokrivala troškove dokumentacije. To je, naravno, išlo u prilog manje industrijalizovanim zemljama SEV-a, a posebno tehnološki zaostalom Sovjetskom Savezu, na račun Istočne Nemačke i Čehoslovačke i, u manjoj meri, Mađarske i Poljske. (Ovaj princip bi izgubio na značaju nakon 1968. godine, pošto je postalo jasno da obeshrabruje nova istraživanja — i pošto je sam Sovjetski Savez počeo da ima više tržišnih tehnologija.)[15]

Zemlje članice uredi

 
Zemlje članice SEV-a, stanje novembra 1986
Legenda:
  Članice
  Formalne članice koje nisu učestvovale u radu SEV-a
  Pridruženi članovi
  Posmatrači
Država Godina članstva
  NR Bugarska januar 1949.
  SR Čehoslovačka januar 1949.
  NR Mađarska januar 1949.
  NR Poljska januar 1949.
  SR Rumunija januar 1949.
  SSSR januar 1949.
  NR Albanija februar 1949.
  Istočna Nemačka 1950.
  NR Mongolija 1962.
  Kuba 1972.
  Vijetnam[1] 1978.

Zemlje posmatrači uredi

Država Godina
  SFR Jugoslavija 1964.
  Finska 1973.
  Irak[16] 1975.
  Meksiko 1975.
  Nikaragva 1984.
  DR Avganistan 1986.
  Etiopija 1986.
  NDR Laos 1986.
  Južni Jemen 1986.

SEV naspram Evropske ekonomske zajednice uredi

 
Evropski trgovinski blokovi od kasnih 1980-ih. Zemlje članice EEZ označene su plavom bojom, EFTA – zelenom, a SEV – crvenom bojom.

Iako se SEV slobodno nazivao „Evropskom ekonomskom zajednicom (EEZ) (centralne i) istočne Evrope“, postojale su važne suprotnosti između ove dve organizacije. Obe organizacije su upravljale ekonomskom integracijom; međutim, njihova ekonomska struktura, veličina, ravnoteža i uticaj su se razlikovali:[1]

Tokom 1980-ih, EEZ je uključila 270 miliona ljudi u Evropi u ekonomsko udruživanje kroz međuvladine sporazume čiji je cilj maksimiziranje profita i ekonomske efikasnosti na nacionalnom i međunarodnom nivou. EEZ je bila nadnacionalno telo koje je moglo da donosi odluke (kao što je ukidanje tarifa) i da ih sprovodi. Aktivnost članova zasnivala se na inicijativi i preduzetništvu odozdo (na nivou pojedinca ili preduzeća) i bila je pod snažnim uticajem tržišnih sila.[1]

SEV je udružio 450 miliona ljudi u 10 zemalja i na 3 kontinenta. Nivo industrijalizacije od zemlje do zemlje se veoma razlikovao: organizacija je povezivala dve nerazvijene zemlje – Mongoliju i Vijetnam – sa nekim visoko industrijalizovanim državama. Isto tako, postojala je velika razlika u nacionalnom dohotku između evropskih i neevropskih članica. Fizička veličina, vojna moć i politička i ekonomska resursna baza Sovjetskog Saveza učinili su ga dominantnom članicom. U trgovini među članicama SEV-a, Sovjetski Savez je obično davao sirovine, a zemlje Centralne i Istočne Evrope gotovu opremu i mašine. Tri nerazvijene članice SEV-a imale su poseban odnos sa ostalih sedam. SEV je ostvario nesrazmerno više političke nego ekonomske koristi od svog velikog doprinosa nerazvijenim ekonomijama ove tri zemlje. Ekonomska integracija ili „koordinacija plana“ činila je osnovu aktivnosti SEV-a. U ovom sistemu, koji je odražavao planirane ekonomije zemalja članica, odluke donete odozgo ignorisale su uticaje tržišnih sila ili privatne inicijative. SEV nije imao nadnacionalna ovlašćenja da donosi odluke ili da ih sprovodi. Njegove preporuke su mogle biti usvojene samo uz punu saglasnost zainteresovanih strana i (od 1967. godine[17]) nisu uticale na one članove koji su se izjasnili kao nezainteresovane strane.[1]

Kao što je gore navedeno, većina spoljne trgovine SEV-a bila je državni monopol, postavljajući nekoliko barijera između proizvođača i stranog kupca.[18] Za razliku od EEZ, gde su ugovori uglavnom ograničavali vladine aktivnosti i dozvoljavali tržištu da integriše privrede preko nacionalnih linija, SEV je morao da razvije sporazume koji pozivaju na pozitivnu akciju vlade. Štaviše, dok je privatna trgovina polako ograničavala ili brisala nacionalna rivalstva u EEZ, međudržavna trgovina u SEV-u je pojačala nacionalna rivalstva i ogorčenost.[19]

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ "Germany (East)", Library of Congress Country Study, „Appendix B: The Council for Mutual Economic Assistance”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  2. ^ Michael C. Kaser, Comecon: Integration problems of the planned economies (Oxford University Press, 1967).
  3. ^ Robert Bideleux and Ian Jeffries, A History of Eastern Europe: Crisis and Change, Routledge, (1998). str. 582.
  4. ^ „SOGLAŠENIE meždu Pravitelьstvom Soюza Sovetskih Socialističeskih Respublik i Sovetom Эkonomičeskoй Vzaimopomoщi ob uregulirovanii voprosov, svяzannыh s mestoraspoloženiem v SSSR učreždeniй SЭV”. Arhivirano iz originala 2021-06-12. g. 
  5. ^ a b v Bideleux & Jeffries 1998, str. 536.
  6. ^ Bideleux & Jeffries 1998, str. 534–35.
  7. ^ Kaser 1967, str. 9–10
  8. ^ a b Bideleux & Jeffries 1998, str. 535.
  9. ^ W. Wallace and R. Clarke, Comecon, Trade, and the West, London: Pinter (1986), p. 1, quoted by Bideleux and Jeffries, 1998, p. 536.
  10. ^ Bideleux & Jeffries 1998, str. 536–37.
  11. ^ Elena Dragomir, ‘The formation of the Soviet bloc’s Council for Mutual Economic Assistance: Romania’s involvement’, Journal Cold War Studies, xiv (2012), 34–47.http://www.mitpressjournals.org/doi/abs/10.1162/JCWS_a_00190#.VQKof9KsX65.
  12. ^ Elena Dragomir, 'The creation of the Council for Mutual Economic Assistance as seen from the Romanian Archives', in Historical Research, September 2014. http://onlinelibrary.wiley.com/doi/10.1111/1468-2281.12083/abstract.
  13. ^ Bideleux & Jeffries 1998, str. 539–41.
  14. ^ Bideleux & Jeffries 1998, str. 541–42.
  15. ^ Bideleux & Jeffries 1998, str. 542–43.
  16. ^ Smolansky & Smolansky 1991, str. 25
  17. ^ Bideleux & Jeffries 1998, str. 561.
  18. ^ Bideleux & Jeffries 1998, str. 565.
  19. ^ Bideleux & Jeffries 1998, str. 567.

Literatura uredi

  • Smolansky, Oleg; Smolansky, Bettie (1991). The USSR and Iraq: The Soviet Quest for Influence. Duke University Press. str. 25. ISBN 978-0-8223-1116-4. 
  • Robert Bideleux and Ian Jeffries, A History of Eastern Europe: Crisis and Change, Routledge, (1998) ISBN 0-415-16111-8.
  • Brine, Jenny J., ed. Comecon: the rise and fall of an international socialist organization. Vol. 3. Transaction Publishers, 1992.
  • Crump, Laurien, and Simon Godard. "Reassessing Communist International Organisations: A Comparative Analysis of COMECON and the Warsaw Pact in relation to their Cold War Competitors." Contemporary European History 27.1 (2018): 85-109.
  • Falk, Flade. Review of Economic Entanglements in East-Central Europe and the Comecon´s Position in the Global Economy (1949-1991) online at (H-Soz-u-Kult, H-Net Reviews. Jam. 2013)[mrtva veza]
  • Godard, Simon. "Only One Way to Be a Communist? How Biographical Trajectories Shaped Internationalism among COMECON Experts." Critique internationale 1 (2015): 69-83.
  • Michael Kaser, Comecon: Integration Problems of the Planned Economies, Royal Institute of International Affairs/ Oxford University Press. 1967. ISBN 0-192-14956-3.
  • Lányi, Kamilla. "The collapse of the COMECON market." Russian & East European Finance and Trade 29.1 (1993): 68-86. online
  • Libbey, James. "CoCom, Comecon, and the Economic Cold War." Russian History 37.2 (2010): 133-152.
  • Radisch, Erik. "The Struggle of the Soviet Conception of Comecon, 1953–1975." Comparativ 27.5-6 (2017): 26-47.
  • Zwass, Adam. "The Council for Mutual Economic Assistance: The Thorny Path from Political to Economic Integration", M.E. Sharpe, Armonk, NY 1989.

Spoljašnje veze uredi

 
Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Савет_за_узајамну_економску_помоћ&oldid=27707925”