Википедија

Svinički govor

Svinički govor spada u govore prizrensko-timočkog dijalekta srpskog jezika. Njime govore stanovnici mesta Svinica u Banatskoj klisuri. Prema Pavlu Iviću od srpskih govora u Rumuniji, pored sviničkog, prizrensko-timočkom dijalektu pripadaju i karaševski govori. Svinički govor se odlikuje mnogim arhaičnim osobinama, kako u fonetici tako i u morfologiji, zbog čega spada među najarhaičnije srpske govore. Stanovnici Svinice na svom govoru sebe nazivaju Sviničanje, a prema narodnom predanju jedan deo stanovnika je poreklom iz Karaševa, drugi iz Jabuke u današnjoj Bugarskoj i treći iz Krajine. Svinica je staro naseljeno mesto, a kao tvrđava pominje se 1437. godine. Tvrđavu Tri kule, čije se ruševine i danas vide na ušću reke Starište, podigao je u 16. veku ban karansebeški i lugoški Srbin Petar Petrović. Sviničani govore svinički u užim krugovima interne komunikacije, što pre svega podrazumeva sagovornike koji su bliski po srodstvu ili po prijateljstvu.

Fonetske osobine uredi

Vokali uredi

U sviničkom govoru uočeno je pet monoftonga koji postoje i u standardnom srpskom jeziku (a, e, i, o i u) kao i poluglasnik ә, vokalno r i vokalno l.[1]

  • vokal a javlja se u svim pozicijama reči, inicijalna, medijalna i finalna: artѝje, avlѝja, taka, praska, fala, zdrava, loza, pušća.
  • vokal e je prisutan u svim pozicijama: ene, suđelnice, oresi, seć’e, pane, cole, ć’ѝne se za jelo.
  • vokal i se javlja na početku, sredini i kraju reči: isplnila, isplnu, ѝdu, ć’ѝzme, koć’ѝne, bѝl, vinograda, fmelѝja, oresi, opѝnci.
  • vokal o se beleži svuda u okviru reči: o(v)de, ona, Božѝk’, voda, zvonỳ, Bosѝlka, mlogo.
  • vokal u je prisutan svuda u okviru reči: unỳk, bỳse, buđ’elar, sỳnć’ogled, lỳk, zvonỳ, nemu.

Artikulacija monoftonga odgovara artikulaciji ovih glasova u standardnom srpskom jeziku, s time da ona može biti pomerena, odnosno zatvorenija, naročito kada se uočeni vokali nalaze u neakcentovanoj poziciji, ali i tada vokali čunvaju boju (ne dolazi do redukcije neakcentovanih vokala do šva) Redukcija ne ide do gubljenja osnovnih vokalskih osobina. Zatvorenost vokala se pre svega odnosi na vokale zadnjeg reda (o,u) ali i ostale vokalske jedinice mogu imati nešto zatvoreniji status u određenim pozicijama.[2]

Supstitucija vokala je zabeležena u nekim primerima, koja može biti posledica analogije, asimilacije/disimilacije ili nekih nejezičkih činilaca, kao i morfološke prirode.

  • i>e: kosel’i travu
  • o>u: krumpѝr
  • u>o: forỳna, el’al’a da se oda za ć’oveka
  • i>e: uć’ѝneo; pre neke pỳt; famelѝja
  • e>a: dođ’a drỳga ekѝpa; smo žnjali
  • a>e: vetrenječa, meter, š’epka, ѝljedu
  • i>u: uć’ѝnul’i
  • a>i: opѝnci
  • i>u: kostỳm
  • e>i: premѝstamo, kicelje

Postoje i pokretni vokali, odnosno koji imaju formu sa vokalom u finalnoj poziciji, ova pojava sreće se kod priloga.

  • ꬿ : e – prilozi kad i sad zabeleženi su u oblicima kade, sade
  • ꬿ : a : e – prilog otud(a) zabeležen je u varijanti otỳde
  • ꬿ : a – prilog napred dosledno ima oblik naprѐda
  • ꬿ : a – prilog sәd ima i oblik (ređe) sәda

Prilog odozgo zabeležen je u obliku ozgora.

Vokalske grupe u sviničkom govoru zabeležene su u određenom broju primera, a nastale su kao posledica različitih jezičkih mehanizama. Razlikujemo samoglasničke grupe koje su:

  • nastale ispadanjem sonanta j:
    • AU: me znau, da me dau u školu, odma te prodau, ž’ene ž’njau
    • II: čѝi
  • nastale ispadanjem sonanta v:
    • AI: prail’i
  • veoma frekventna voklaska grupa je AE: dvaes i dve godine, petnaes, jedanaes, devetnaes, šesnaes, trinaes godine[3]
  • ostalo:
    • AO: znao, dao – nasuprot primerima koji paralelno egzistiraju i svedoče o čuvanju finalnog l: znal’, dal’

Postoji i kontrakcija vokala u medijalnim vokalskim grupama. Ova pojava nije tako česta zbog čuvanja finalnog l koje nije prešlo u o, ali je zabeležena u određenom broju primera:

  • eo>o: vѝdo, ỳzo
  • ao>o: reko, ѝš’o, doš’o

Zabeleženo je sažimanje finalne vokalske grupe ao u o, u primeru ko. Takođe, postoji sažimanje dva vokala e u odričnim oblicima glagola jesam u przentu: nesam, nesmo; potom nemam, nemaš’, nema. Oblik on je bѝl’ ž’enjet svedoči o aferzi, odnosno ispadanju neakcetovanog inicijalnog o (oblik oženjen).

U sviničkom govoru postoje poluglasnici koje je Nina Sudimac, u svom radu o govoru Svinice, beležila kao ә bez obzira na njegovu nijansu.

  • poluglasnici koji se nalaze pod akcentom: dәn, lәn, onәj, tәnko, ovәsk, ovәs, rәž’, pәs, pәnj, pәnje, ž’әmnja, ruć’әk, tәnko, tәnka, dobәr[4]
  • akcenat nije na poluglasniku: ləž’ѝca, təga

Primarni poluglasnik beleži se u primerima: dәn, lәn, onәj, tәnko, ovәsk, ovәs, rәž’, pәnj, pәnje, ruć’әk, tәnko. Sekundarni poluglasnik se nalazi u obliku pәs u značenju pas, pojas; takođe, i u obliku dobәr prisutan je sekundarni poluglasnik (stsl, dobrъ). Oblik ž’әmnja u izgovoru se javlja i u varijanti žamnja, u prvom primeru reč je o čuvanju poluglasnika, u drugom o vokalizaciji.

Jedna od arhaičnih osobina sviničkog govora je sačuvano i živo vokalno l u pridevima, glagolima, ali i u pojedinim imenicama. Primeri su: ž’lt, isplnila, isplnu, pln, smlz, najdlg. Česte su varijante ovih primera koje svedoče o refleksu finalnog l: әl, ispəlnu, pəln. U obliku jabolka slogotvorno l je ol. Vokalno l je sačuvano i u karaševskim govorima, ali je izgovor glasa l i njegovih varijanti dosta nedosledan, tako da jednu istu reč govornik može izgovarati na više načina.

Grupa vъ>u je prisutna u govoru Svinice, o čemu svedoče primeri: unỳk, unỳka, vlezu unỳtra. Oblik vlezu svedoči o čuvanju inicijalne grupe vъ.

Suglasnik r može imati silabičku funkciju, a može se naći i u inicijalnoj i medijalnoj poziciji u rečima, najčešće između dva konsonanta u okviru reči.

  • inicijalna pozicija: rđav, rđavo[5]
  • medijalna pozicija: mrtav, prvi, crkva, srce, č’rn, č’rna, Srbin, svekrvu, svekrva, brdo, krpe

Devokalizacija vokalnog r beleži se u primerima: umrel’i, umrel’a, ‘mrel’a, umrel’, umreo od gl’ada, č’erven, č’ervena.

Konsonanti uredi

Invertarom i distribucijom konsonanata, govor Svinice razlikuje se od strukture standardnog srpskog jezika. Sudbina konasonanata u različitim pozicijama, leksici, kao i konsonantskih grupa, drugačija je u odnosu na standardni srpski jezik.

  • sugalsnik h, kao i u većini srpskih govora, u izgovoru Sviničana je eliminisan u inicijalnoj poziciji: iljada, iljadu i sto, ibrid, artije, oće, rapav, aljine, ajduk. U finalnoj poziciji glas se izgubio u sledećim primerima: gra(h), odma, smo imali brigu za nji. Supstitucija suglanika h suglasnikom v: muva, gluv.
  • suglanik f, njegov status je nestabilan kao i u većini srpskih govora, što je uslovljeno njegovim nepostojanjem u praslovenskom vremenu i kasnijim dolaskom u srpski jezik preko reči stranog porekla, bilo da se u reči nalazi u inicijalnoj, medijalnoj ili finalnoj poziciji. Inicijalna pozicija: famelija, fruštuk, festivalove, furuna, folklor, forma. Medijalna pozicija: infarkt, trfoj, profesor. Finalna pozicija: šef, štof.
  • artikulacija suglasnika ž i š razlikuje se od artikulacije frikativa u standardnom srpskom jeziku. Ovi glasovi izgovaraju se znatno mekše u sviničkom govoru.
    • meko ž’: ž’ivotѝnja, ž’ivela, mỳž’, ž’ene, etaž’
    • meko š’: naš’a, komš’ѝja, š’etam, snaš’ka, na kreš’u, teš’ko mi je[6]
    • supstitucija suglanika s suglasnikom š: š njom

U sviničkom govoru artikulacija afrikata je drugačija od one u standardnom srpskom jeziku.

  • kod većine govornika egzistira sistem u kome su prisutne afrikate ć i đ, i u onim pozicijama u kojima se očekuje č i dž. Prisutne su foneme c i ѕ.
    • Dž = Đ: đ’ep, penđ’er, vel’iki đ’ak, đ’ѝp
    • Č = Ć: ć’eta, Ć’eda, ć’ovek, kol’ać’, ć’orba, ć’ekić, ć’etѝri, ć’arape, ć’ѝzme, mrać’an, ć’esma, ć’apa, kol’ać’ѝka, ć’ѝsti, već’er, rỳć’ak, ruć’yk, rỳć’ni rad, pokrivać’, obić’aj, ć’ѝrk
    • Ć = Ć: gać’e, kỳć’a, ć’erka, ć’ekić’, noć’u
    • Đ = Đ: đ’aka, l’ađ’a, nađ’em, se nađ’emo, đ’ak, Đ’erdap, Đ’ermanija
    • C= C: pal’ac, l’anac, cvet, col’e, deca
  • sporadično egzistira tvrdo č, čija artikulacija nije kao u standardnom jeziku, ali je tvrđe od foneme ć, koja je takođe zabeležena kod govornika.
    • Č = Č: č’orba, kol’ač’, č’etѝri, zakljỳč’u, otkljỳč’u, č’ervena, č’erven
  • sporadično se javljaju i fonetske varijante k i g.[7]
    • Đ = G / Ć = K: G’evg’el’ѝja, lag’a, lỳg’e, rg’avo; kỳk’u, Božѝk’, trek’u godinu

Mile Tomić zaključuje da je afrikata ѕ u sviničkom govoru mnogo bolje sačuvan nego u ostalim srpskim govorima, te da prisustvo ovog afrikata u rečima slovenskog porekla dokazuje da su ga Sviničani imali u svom govoru mnogo ranije i da im je kontakt sa rumunskim jezikom pomogao da taj afrikat sačuvaju do danas.

  • Ѕ: kukurỳs, svezde, svezda, orsojka (žito), bỳse (usne)
  • zabeležene su varijante sa suglasnikom z: kukurỳz, zvezda, zvezde; kao i sa fonemom z: da me zvonѝ, moji me zvonỳ.[8]

Sonant j se uglavnom čuva, a artikulacija je uslovljena pozicijom glasa u rečima. Takođe, beleži se postojanje sekumdarnog j, kao i njegovo gubljenje u onim pozicijama u kojima je stabilan u standardnom jeziku. Sonant j čuva se u inicijalnoj poziciji u sledećim primerima: jabolka, jedanaes, jesenja, jel’; u medijalnoj poziciji: devojke, mal’ajka, zmѝja, ajdỳk; u finalnoj poziciji: tej ć’ovek, trfoj. Čuvanje sonanta j između dva vokala e: neje; između vokala i i a: tѝja su umrel’i, avl’ѝja, Gevgel’ѝja. U obliku jektar javlja se protetički suglasnik j u inicijalnoj poziciji, gde je učvrstio svoje mesto i postao leksička osobina navedenih reči. Javlja se i gubljenje sonanta j u međuvokalskoj poziciji, između vokala a i u: odma te prodau, znau. Kod oblika nemu (nemaju), osim gubljenja intervokalskog j došlo je i do asimilacije i sažimanja vokala.

Sonant l, odnosno njegova artikulacija u govoru Sviničana se razlikuje u odnosu na artikulaciju u standardnom jeziku. Nina Sudimac u svom istraživanju zaključuje da postoji:

  • mekše l’ koje se javlja ispred vokala prednjeg reda i vokala a: vol’im, avl’ѝje, trebal’i, vel’ike, kol’ѝba, l’epo, smo bѝl’e mi ml’ade; pal’ac, gl’avi, jỳl’a, mogl’a, se udal’a, pl’atѝli.
  • mekše l’ na kraju reči: jỳl’, me manỳl’.
  • glas l koji ima artikulaciju sličnu onoj u standardnom jeziku, ispred vokala zadnjeg reda: loš, poklon.

Uočena mekoća sonanta l je takva da se ovaj glas izgovara tvrđe od njegovog para lj, ali i znatno mekše nego što je njegova priroda u standardnom jeziku. Takođe, beleži se postojanje i sekundarnog l: suđ’elnice; guselnica.

Alveolarni sonant n nema izmenjenu artikulaciju i javlja se u svim pozicijama u reči: nesam, nedela, padnem, č’ervena, infarkt, č’ѝnem, č’erven.[9] Javlja se supstitucija n suglasnikom r: pantalore; suglasnikom nj: njoš’nja.

Artikulacija sonanta lj je pomerena u odnosu na standardni srpski jezik, u određenim primerima, tako da se čuje izgovor obeju komponenti l i j: ž’umbolja; poljoprѝvreda. Sonant lj bez izmena: kolje, kicelje, frljam ž’ѝto. Supstitucija mekog sonanta lj tvrdim sonantom l vrlo je česta u ovom govoru: poloprѝvreda, Bosѝlka, nedela.

Sonant nj nije pretrpeo promene u pogledu artikulacije: svinja, svinjỳ, bokanjć’e, njoš’nja, proletnjak, š’trenjka. Javlja se supstitucija suglasnika nj suglasnikom n: sỳkna.

Sonant r se izgovara kao u standardnom jeziku i nalazi se u svim pozicijama u reči. Inicijalna pozicija: rđ’av, rỳć’ni rad-; medijalna pozicija: kukurỳs, č’etѝri, setenbra, zdrava, praska, vinograd, prvi; finalna pozicija: meter, penđ’er. Javljlj se supstitucija suglasnika r suglasnikom l u primeru jel umesto jer.

Kod sonanta v artikulacija je ista kao i u standardnom jeziku, ali se javlja i polusonant v, glas prelaznog tipa koji je bliži sonantu v nego vokalu u, njega Mile Tomić opisuje kao neku vrstu labijalnog v (w): prawo srpski, dewka, sakow. Sonant v se javlja u svim pozicijama reči, inicijalno: voda, vinograd, (sam) videla, (u) vojsku; medijalno: ovca, zvoni, pokrivać’, prvi, avlѝja, dovde, G’evg’el’ѝja, u Svinѝcu, svѝ; finalno: sỳv, primitov narod. Prisutno je gubljenje suglansika v u medijalnoj poziciji: ode (ovde), praili (pravѝli). Grupa hv- je uprošćena, gde je došlo do jednačenja v prema frikativnom h, a potom do gubljenja ovog konsonanta: hvala > fala.[10]

Gubljenje suglasnika d iz govornog lanca u kardinalnim brojevima javlja se u sviničkom govoru: dvaes i dve godine. Ova pojava se beleži i u banatskim govorima šumadijsko-vojvođanskog dijalekta (odlika tamiške zone) a ona se vezuje za labavost izgovora kardinalnih brojeva, koja otvara vrata redukcionim promenama.

Leksema onda ima partikulu k: ondak; partikule su vezane i za priloge: -re/-ra: ozgore/ozgora. Kod predloga s često je izvršena reduplikacija: sas ovỳ, sas unỳcima.

Finalno l se čuva u izgovoru Sviničana u radnom glagolskom pridevu (muški rod/jednina) kako u punoznačnim tako i u modalnim glagolima: bѝl’, se š’etal’, umrel’, nosѝl’, on je stal’, mu je ž’al’, imal’, kolko sam radѝl’, patѝl’, mogal’, kosѝl’, uzel’, nauč’ѝl’, donesal’, pravѝl’, koj kupѝl’ meso, otel; u pridevima (gol’ - u značenju go, bez odeće) i imenicama (stol’, vol’).

Od finalnih zvučnih kosonanata zabeležene su konstrukcije: ot staro vreme, kot svekrvu.

Konsonantske grupe uredi

Neke konsonatske grupe u sviničkom govoru su ostale neizmenjene, dok su određene izmenjene, a nastale su zamenom određenog konsonanta, uprošćavanjem, odnosno gubljenjem određenog konsonantskog elementa i umetanjem samoglasnika. Broj konsonantskih grupa u sviničkom govoru je znatno manji u poređenju sa njihovim brojem u standardnom jeziku zbog uprošćavanja ovih grupa. Konsonantske grupe od dva konsonanta su najčešće, a njih ima najviše u sredini reči. Manji je broj grupa od tri konsonanta, a od četiri se vrlo retko susreću.[11]

  • neizmenjene konsonantske grupe:
    • ŠK- : š’kola
    • SV- : svinja, svinjỳ
    • CV- : cvetѝ ž’ѝto[12]
    • ZR- : zRno
    • ŽNj- : se ž’nje
    • STR- : strỳk
    • ŠT- : š’tap
    • PČ- : pč’ela
    • MLj- : zemlja
    • VC- : ovca
  • izmenjene konsonantske grupe nastale zamenom konsonanata:
    • ŠK- > Č’K-: č’kola
    • MN > ML-: mlogo, mloge stvari
    • ŠT- > ŠĆ-: pỳšća, kršćenje
    • STR- > ŠTR-: š’trenjѝka
  • izmenjene konsonantske grupe nastale uprošćavanjem:
    • ČL- > Č- (človѣk): č’ovek (ć’ovek)
    • DN- > N-: pane; jenu sestru
    • ST- > S-: finalna grupa st- obavezno se uprošćava gubljenjem bezvučne plozivne komponente: petnaes, jedanaes, devetnaes, šesnaes, šes, trinaes godine, ali i u medijalnom položaju: bol’esan.

Oblici pỳšća, kršćenje jesu oblici u kojima je grupa st- prisutna sa fonetskom izmenom šć-, a nastala je kao rezultat podnovljenog jotovanja. Rezultati novog jotovanja u većini primera podudarni su sa refleksima koje poznaje standardni srpski jezik. Jotovanje konsonantnih grupa jd-, jt- postoji u oblicima: dođ’u, pođ’u, međutim, zabeležen je i oblik kỳtja. Oblici gvožđe i grožđe su zabeleženi u neizmenjenom obliku (rezultat novog jotovanja).[13]

Postojanje kosonantske grupe č’r- svedoči o arhaičnosti sviničkog govora, za raliku od dijalekata na prostoru Srbije u kojima je čr- > cr-: č’rn, č’rna, č’erven, č’ervena. U primerima č’rn, č’rna grupa č’r- sadrži vokalno r, dok u primerima č’erven, č’ervena, između afrikate č’ i sonanta r umeće se vokal e, a slogotvrno r postaje neslogotvorno. Ovakvo stanje je prisutno i u karaševskim govorima.[14]

Morfološke osobine uredi

Dativ jednine imenica ženskog roda čuva stari naglasak e: mama ti krade pa sve nosi devke; sam dal Marije; sam dal majke. Instrumental jednine se ponekad zamenjuje akuzativom: idem iz lad’om; iz tatom; me udrila ovde s vile od železa. Lokativ jednine se izgubio: vrevim za Mariju; drži na ruku; živim u Svinjicu; sam bil u Oršaiu. Nominativ množine jednosložnih imenica muškog roda ima stari nastavak -ove, -eve: volove, sinove, rogove, plugove, zajmove, kral’eve. Imenice ženskog roda suglasnik tipa krv, koris (korist), varoš menjaju se kao imenice muškog roda.

Osim oblika prideva -i, -a, -o, -ao pojavljuje se i oblik -ien za muški rod: (bel) belien, (nov) novien, (mlad) mladien; -ana za ženski rod: belana, novana, mladana i -ono za srednji rod: belono, novono, mladono. Komparativ prideva gradi se pomoću partikule po+pozitiv, a superlativ sa naj+pozitiv: lep-polep-naj lep, star-postar-naj star.

Enkltički oblici ličnih zamenica prvog i drugog lica u dativu imaju starije oblike ni, vi (umesto nam, vam) a u akuzativu ne, ve (umesto nas, vas): mi smo vi kazali, da ni pojaviš mesto g’e sedimo, ja ve poznavam otkuda ste vi.

Nastavak -m u prvom licu jednine prezenta proširen je i na glagole hteti, moći: ot’em, možem. Buduće vreme gradi se ili sa pomoćnim glagolom+prezent glagola koji se menja: t’e da dode, ili sa la+prezent glagola koji se menja: la da popevaš.[15]

Dijalektalni tekstovi uredi


Reference uredi

  1. ^ Sudimac Jović 2023, str. 358.
  2. ^ Sudimac Jović 2023, str. 359.
  3. ^ Sudimac Jović 2023, str. 360.
  4. ^ Sudimac Jović 2023, str. 361.
  5. ^ Sudimac Jović 2023, str. 362.
  6. ^ Sudimac 2023, str. 281.
  7. ^ Sudimac 2023, str. 282.
  8. ^ Sudimac 2023, str. 283.
  9. ^ Sudimac 2023, str. 284.
  10. ^ Sudimac 2023, str. 285.
  11. ^ Tomić 1984, str. 43.
  12. ^ Sudimac 2023, str. 286.
  13. ^ Sudimac 2023, str. 287.
  14. ^ Sudimac Jović 2023, str. 363.
  15. ^ Živković, Mirko (1976). Svedočanstva : o srpsko (jugoslovensko)-rumunskim kulturnim i književnim odnosima. Bukurešt. str. 283. 
  16. ^ Tomić 1984, str. 250.
  17. ^ Tomić 1984, str. 259.
  18. ^ Tomić 1984, str. 260.

Literatura uredi

  • Tomić, Mile (1984). „Govor Sviničana”. Srpski dijalektološki zbornik: 7—265. 
  • Sudimac, Nina Lj. (2023). „Osobine konsonantskog sistema srpskih govora u Rumuniji (Svinica)”. Philologia Mediana: 279—291. 
  • Sudimac Jović, Nina Lj. (2023). „O nekim fonetskim karakteristikama srpskih govora u Rumuniji (Svinica)”. Ishodišta: 355—366. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Свинички_говор&oldid=27682335”