Sedam sestara (Moskva)
Sedam sestara su grupa od sedam oblakodera u Moskvi izgrađenih u staljinističkom stilu. Moskovljani ne upotrebljavaju izraz Sedam sestara za ove zgrade , nego ih zovu Visotki ili Staljinskie Visotki (rus. Сталинские высотки), u prevodu Staljinovi oblakoderi (ili staljinistički oblakoderi). Izgrađene su od 1947. do 1953. godine, kombinovanjem ruskog baroka i gotičkih stilova te tehnologije koja je korišćena u izgradnji američkih oblakodera.
Tih sedam oblakodera su: Hotel Ukrajina, Stambena zgrada Kotelničeskaja, Zgrada na Trgu Kudrinskaja, Hotel Lenjingradskaja, Ministarstvo inostranih poslova, centralna zgrada Državnog univerziteta u Moskvi i administrativna zgrada Crvene kapije. Bilo je plan da se izgrade još dva nebodera u istom stilu, ali nikada nije ostvaren: Administrativna zgrada Zarjadje i palata Sovjeta.
Istorijat uredi
Prvi projekat sovjetskog oblakodera, Palata Sovjeta, prekinula je nemačka invazija 1941, čije su čelične konstrukcije iskorišćene za izgradnju odbrambenog prstena Moskve, a mesto je napušteno. Između 1947 i 1956, Boris Iofan predstavio je šest novih nacrta za palatu, ali i za Vrapčeva brda u manjem obimu - svi su odbijeni. Godine 1946, Staljin lično izneo je drugu ideju - izgradnju visotki, lanac visokih oblakodera. Nikita Hruščov je podsetio na Staljinove reči: „Mi smo pobedili u ratu... stranci će doći u Moskvu, hodati uokolo, a nema niti jednog oblakodera. Ako budu upoređivali Moskvu sa kapitalističkim gradovima, će da bude moralni udarac za nas“.[1] Mesta su izabrana su između januara 1947. (zvanični dekret o visotkama) i 12. septembra 1947. (svečana ceremonija otvaranja).
Ništa nije poznato o odabiru gradilišta ili vrednovanju dizajna; taj proces (1947—1948) bio je čuvana tajna, znak Staljinovog ličnog upravljanja. Stari profesionalci poput Ščuseva, Žoltovskog itd, nisu bili uključeni. Mesto toga, posao je dobila na naredna generacija mladih arhitekata. Godine 1947, najstariji od njih, Vladimir Gelfrejh, bio je 62 godine star, a Mihail Posohin, 37. Pojedinačna poverenstva bila su rangirana prema statusu svakog arhitekta, i jasno podeljena u dve grupe: Četiri oblakodera prve klase i četiri drugoklasna. Posao broj jedan, oblakoder Vrapčeva brda koji će postati Moskovski državni univerzitet, dodeljen je Lavu Rudnevu, novom ekspertu svoje struke. Rudnev je zaposlio stotine profesionalnih dizajnera i izdao svoj nacrt početkom 1949. godine. Dmitrij Čečuljin dobio je dve komisije.
Aprila 1949. objavljeni su dobitnici Staljinove nagrade 1948. godine. Svih osam dizajnerskih timova dobili su nagrade prve i druge klase, prema njihovom statusu projekta bez obzira na njihove arhitektonske vrednosti. U ovoj fazi to su bile konceptualne skice; često su bile poništavane ili menjane.
Učinak ovog projekta na stvarnim urbanim potrebama se može videti iz ovih brojeva:
- Tokom 1947, 1948. i 1949, u Moskvi je izgrađeno ukupno 100.000 , 270.000 i 405.000 četvornih metara stambenog prostora.
- Projekat oblakodera premašio je 500.000 četvornih metara (po višoj ceni po metru)
Drugim rečima, sredstva preusmerena za ovaj projekt uspešno su prepolovla stope stanogradnje. S druge strane, nova fabrička postrojenja, izgrađena za ovaj projekat (kao Kučino keramika[2]), bila su od temeljne važnosti za Hruščovljev stambeni program samo nekoliko godina kasnije.
Zgrade u Moskvi uredi
Zgrade su navedene pod njihovim trenutnim imenima, u istom redosledu kako su bile navedene u dekretu o Staljinovoj nagradi aprila 1949. godine. Treba imati na umu da različiti izvori daju podatke o različitim brojevima spratova i visinu, u zavisnosti od uključivanja mehaničkih spratova i nenaseljenih nivoa kruna.
Moskovski državni univerzitet, Vrapčeva brda uredi
Boris Iofan pogrešio je gradeći oblakoder na samom rubu Vrapčevog brda, jer je taj predeo predstavljao potencijalno klizište zemlje. Napravio je grešku insistiranjem na svojoj odluci, te je odmah zamenjen Lavom Rudnevim, 53-godišnjim arhitektom u usponu. Rudnev je već izgradio značajne građevine poput Vojne akademije Frunze (1932—1937) i 1947. Maršalove Apartmane. On je podigao zgradu 800 metara od litice.
Zgradu je gradilo nekoliko hiljada zatvorenika iz gulaga.
Glavna kula, na koju je utrošeno više od 40.000 metričkih tona čelika, otvorena je 1. septembra 1953. godine. Sa svojih 240 metara visine, to je bila najviša zgrada u Evropi od njena završetka do 1990. godine. To je i dalje najviša prosvetna zgrada na svetu.
Hotel Ukrajina – Hotel Radison Rojal, Moskva uredi
Hotel Ukraijna, Arkadija Mordvinova i Vjačeslava Oltarževskog (vodeći sovjetski stručnjak na polju konstrukcije čeličnih okvira oblakodera) je druga najviša zgrada u ovoj hrupi (198 m, 34 sprata). To je bio najviši hotel na svetu od vremena gradnje do gradnje Hotela Pičtri Plaza u Atlanti (SAD) 1975. godine.
Izgradnja na niskoj obali reke značila je da su graditelji morali da kopaju i ispod nivoa vode. To je rešeno genijalnim sistemom zadržavanja vode pomoću igala-pumpi duboko pod zemljom.
Hotel je ponovno otvoren nakon tri godine obnove, 28. aprila 2010, te se sad zove Radison Rojal Hotel, sa 505 soba i 38 apartmana.
Ministarstvo inostranih poslova uredi
Ova zgrada visoka 172 m sa 27 spratova sagrađena je između 1948. i 1953. godine pod rukovodstvom Vladimira Gelfrejha i Adolfa Minkusa. U njoj su danas prostorije Ministarstva inostranih poslova Ruske Federacije. Njegova unutrašnjost raskošno ukrašena dragim kamenjem i metalima. Prema Minkusovoj biografiji iz 1982, prvi nacrti plana su bili sastavljeni 1946. godine. Godine 1947. predložena su dva dizajna, od kojih je drugi prihvaćen, ali kako se približavao završetak, toranj je prekriven metalom, kako bi odgovarao spoljnom izgledu građevine (verovatno po nalogu Josifa Staljina), te tako postao sličniji silueti ostalih sestara.[3][4]
Hilton Moskva Lenjingradskaja hotel uredi
Izvorno poznat jednostavno kao Hotel Lenjingradskaja, ova relativno mala (136 m, 26 spratova, od kojih je 19 iskoristivo) građevina Leonida Poljakova na na Komsomolskom trgu, ukrašen je pseudo-ruskim ukrasima. Unutrašnjost je neučinkovito isplanirana. Hruščov je u svom dekretu iz 1955. „o likvidaciji preterivanja...“ ustvrdio da najmanje 1.000 soba može biti izgrađeno za Hotel, od čega je samo 22% od ukupnog prostora bilo iznajmljivo, te da su troškovi po krevetu bili su 50% veći nego u Hotelu Moskva.[5] Nakon ove kritike, Poljakovu je oduzeta Staljinova nagrada iz 1948, ali je zadržao drugu, za stanicu Metroa u Moskvi. Nakon renoviranja koje je koštalo više od milion dolara, završenog 2008, hotel je ponovno otvoren kao Hilton Moskva Lenjingradskaja.
Zgrada kod nasipa Kotelničeskaja uredi
Još jedno od Čečuljinovih dela, visoko 176 metara, s 22 upotrebljiva nivoa, zgrada kod nasipa Kotelnicheskaja, strateški je smeštena na ušću reke Moskve i Jauze. Ovaj stambeni blok ima uklopljenu u sebe raniju zgradu od 9 spratova okrenutu prema reci Moskvi (sagradili ju isti arhitekti 1940). Planirano je da to bude elitna stambena zgrada. Međutim, vrlo brzo nakon izgradnje, blok je pretvoren u stambenu zgradu za višečlane porodice. Izgrađena je u neogotičkom stilu, a inspiracija potiče iz hotela Metropol.
Zgrada na trgu Kudrinskaja uredi
Arhitekte zgrade su Mihail Posohin i Ašot Mndojanc. Visoka je 160 metara i ima 22 sprata (18 iskoristivih u krilima i 22 u centralnom delu). Zgrada se nalazi na kraju ulice Krasnaja Presnja, okrenuta prema Baštinom prstenu i bila je izgrađena prvenstveno za sovjetske kulturne radnike, a ne političare.
Adsministrativna zgrada Crvene kapije uredi
Autor zgrade je Aleksej Duškin, a visoka je 133 metra i ima 24 spratova.
U ovom je slučaju iskorišćena kriotehnologija kako bi se zgrada oknima za liftove povezala sa metro-stanicom Crvene kapije. Okvir zgrade namerno naginje na jednu stranu; kada se zamrznuta zemlja otapala, zgrada je ulegla, iako nedovoljno za savršeno horizontalni nivo. Tada su graditelji zagrijavali tlo pumpanjem tople vode, što se pokazalo jako dobrim rešenjem, I zgrada se nagnula unutar praga tolerancije.
Administrativna zgrada Zarjadje (neizgrađena) uredi
Godine 1934, Komesarijat za tešku industriju pokrenuo je konkurs za dizajn nove zgrade na Crvenom trgu (na mestu Državne opšte trgovine, GUM-a). Ovaj konkurs nije ostvaren i GUM još uvek stoji na svom mestu.
Godine 1947, srednjevekovni rejon Zarjadje je srušen kako bi se napravilo mesta za novi 32-spratni, 275-metarski toranj (brojevi su iz završnog nacrta iz 1951). Međutim, u svim javnim dokumentima iz tog vremena njegovo ime je jednostavno bilo adimistrativna zgrade, bez ikakvog konkretnog naziva.
Kula, koju je dizajnirao Čečuljin, trebalo je da bude druga po veličini nakon univerzitetske. Na kraju su planovi su otkazani već na početku. Ovi temelji su naknadno iskorišćeni za izgradnju Hotela Rusija (autor Čečuljin, 1967; srušen 2006- 2007).
Ostali gradovi uredi
Iako mnogi gradovi u bivšem Sovjetskom Savezu i zemljama bivšeg sovjetskog bloka imaju staljinističke oblakodere, malo njih su tako grandiozne kao moskovske visotke.
Kijev: Hotel Moskva - Hotel Ukrajina uredi
Planovi za izgradnju oblakodera na mestu uništenog Hotela Ginzburg pojavili su se 1948, ali je dizajn dovršio tek Anatolij Dobrovoljski 1954. godine, kada je staljinistička arhitektura već bila marginalizovana. Radovi su napredovali polako, s brojnim političkim nalozima da bude jeftinije i jednostavnije. Hotel je bio dovršen 1961, bez kule i originalnih ukrasa.
Varšava: Palata kulture i nauke, 1952-1955. uredi
Još jedno delo Lava Rudneva, ukrašeno ornamentima poljskog renesansnog preporoda. Sagrađena je u periodu 1952-1955. godine.
Građevinski planovi prihvaćeni su do 5. aprila 1952. godine. Sovjeti su planirali da zgrada bude univerzitet, dok je poljska strana insistirala na njenoj trenutnoj administrativnoj funkciji. Radna snaga sačinjvala je oko 7000 gotovo je ravnomerno poeljenih radnika Poljaka i izvoznih sovjetskih radnika; pretpostavlja se da ih je 16 poginulo tokom izgradnje. Zgrada je i dalje najviša u Varšavi, ali moderni stakleni neboderi koji ju okružuju nisu daleko od toga da ju prestignu.
Bukurešt : Kuća slobodne štampe, 1952-1956. uredi
Izgradnja zgrade je započela 1952, a dovršena je 1956. godine. Zgrada je isprva nosila ime Kombinatul Poligrafik Kasa Skinteji "I. V. Stalin", a kasnije Kuća Skinteje (Skinteja (Iskra) bila je zvanično glasilo Rumunske komunističke partije). Zgradu je dizajnirao arhitekt Horija Majku, a bio je namenjen za smeštaj svih bukureštanskih štamparskih preduzeća, novinskih redakcija i njihovog osoblja. Visina zgrade je 91.6 m bez televizijske antene, koja meri dodatnih 12,4 metra.
Prag : Hotel Družba, 1952-1954. uredi
Najveća zgrada staljinističke arhitekture u Pragu, Češka Republika. Sagrađena je između 1952. i 1954. godine po nalogu ministra obrane Alekseja Čepičke. Visoka je 88 m (krov je 67 m, plus 10 m kalež i 1,5 m crvena zvezda) i ima 16 spratova. Deo zgrade bio je sklonište za 600 osoba, koje se trenutno koristi kao garderoba za osoblje hotela.
Riga : Letonska akademija nauka, 1953-1956. uredi
Zgrada je visoka 108 metara. Za razliku od drugih visotki, koje se temelje na čeličnoj konstrukciji sa zidanim ispunjenjem, ovo je armirano-betonska konstrukcija, prva takve vrste u Sovjetskom Savezu.
Vezane zgrade uredi
Mnoge staljinističke zgrade imaju krune na vrhovima kula, ali one ne spadaju u projekat visotki i njihov stil je potpuno drugačiji. Jedan od primera je Čečuljinova Pekinška zgrada. Gledano iz niske tačke Baštinog prstena, može da se zameni za oblakoder, ali ako se gleda sa Trga Majakovskog, deluje daleko manje impozantno. Tu je i nekoliko manjih staljinesknih kula u Barnaulu, Sankt Peterburgu i drugim gradovima. Projektovanje i izgradnja takvih tornjeva bila je raširena u ranim 1950-ima, ali su mnogi aktuelni projekti bili otkazani 1955, kada je Nikita Hruščov visotke u dekretu „O likvidaciji arhitektonskih ekscesa...“ okarakterisao kao neprihvatljiv trošak.
Trijumf palata, Moskva, 2003. uredi
Visokoprofilna kula Trijumf palata severozapadnoj Moskvi završena je u decembru 2003, a sagrađena je po uzoru na visotke, i po visini premašuje zgradu Državnog univerziteta. Mesto njene izgradnje kritikovano je zbog lokacije duboko u stambenoj zoni, daleko od glavnih avenija i trgova, gde je mogla da bude važno vizuelno obeležje. Izgradnja je započela 2001. godine. Zgrada ima 57 spratova, s oko 1.000 luksuznih stanova, i od 20. decembra 2003. do 2010. bila je najviša zgrada u Evropi, sa svojih 264,1 metara.
Trijumf Astane, 2006. uredi
Trijumf Astane je stambena zgrada visoka 142 metra sa 39 spratova u glavnom gradu Kazahstana, koja je dovršena 2006. godine.[6] Građena po uzoru na sovjetske visotke iz 1950-ih; kompleks se sastoji od bioskopa, restorana, centra za odgoj dece i trgovinskog centra.
Izvori uredi
- ^ This section is based on (Russian:) Hmelьnickiй, Dmitriй, "Stalin i arhitektura", gl.11, Khmelnizky, Dmitry, "Stalin and Architecture", available www.archi.ru Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. mart 2007)
- ^ Russian: Moscow Skyscrapers
- ^ Kiernan, Maria. Moscow: A Guide to Soviet and Post-Soviet Architecture, Ellipis, London, 1998, p.126. 127
- ^ Russian: Varzar, L., «M. A. Minkus», M, 1982, p.66
- ^ Postanovlenie CK KPSS i SM SSSR ot 4 noяbrя 1955 g. N 1871 "Ob ustranenii izlišestv v proektirovanii i stroitelьstve www.lawmix.ru
- ^ „Triumph of Astana on emporis.com”.
