Selim I

Selim I (osm. tur. سليم اوّل, tur. Yavuz Sultan Selim − I. Selim; zvani Javuz — Hrabri, 10. oktobar 1470 — Čorlu, 22. septembar 1520) je bio osmanski sultan od 1512. do 1520. Selim I se pored svog dede Mehmeda II Osvajača i svog sina Sulejmana I Veličanstvenog smatra za jednog od najboljih sultana Osmanskog carstva.

Javuz Sultan Selim I
Lični podaci
Puno ime	Selim od Bajazita
Datum rođenja	(1470-10-10)10. oktobar 1470.
Mesto rođenja	Amasija, Osmansko carstvo
Datum smrti	22. septembar 1520.(1520-09-22) (49 god.)
Mesto smrti	Čorlu, Osmansko carstvo
Grob	Džamija Selim Javuz
Religija	Islam
Porodica
Supružnik	Ajše Hatun II, Sultanija Ajše Hafsa
Potomstvo	Sulejman Veličanstveni, princ Musa, princ Korkut Sultanija Hatidže, Sultanija Šah, Sultanija Bejhan, Sultanija Hafize, Fatma Sultanija
Roditelji	Bajazit II Gulbahar Hatun
Dinastija	Osmanska dinastija
9. Sultan Osmanskog carstva
Period	24. april 1512. — 22. septembar 1520. (8 god.)
Krunisanje	24. april 1512.
Prethodnik	Bajazit II
Naslednik	Sulejman I
Halif islama
Period	1517. — 22. septembar 1520. (3 god.)
Krunisanje	1517.
Prethodnik	El Mutavakil III
Naslednik	Sulejman I
Princ-Guverner Trapezunt sandžaka
Period	1487. — 1511. (24 god.)

Kad je stupio na presto 1512. godine, smesta je ubio nekoliko svoje braće i nećaka. Venecija, Ugarska i Rusija su brzo poslali svoje poklisare, da osiguraju postojeće sporazume o miru. Selim I se koncentrisao na Carstvo šiitskih Safavida, područje današnjeg Irana i Azerbejdžana, koje je bilo pod vladavinom Šaha Ismaila. Sultan je sistematski proganjao šiitsko stanovništvo svoga Carstva i dao ih je na hiljade pobiti. Godine 1514. godine došlo je do bitke između Selima I i Ismaila, u kojoj su Turci pobedili. Naredne godine priključio je sultan Selim I istočnu Anadoliju. i Kurdistan svome Carstvu.

Selim nije morao zauzimati sve gradove borbom, jer stanovništvo bilo većinom sunitskog vjerovanja te se zato prikloni na stranu sultana.

Kada se sultan 1516. godine spremao ponovno na vojni pohod protiv Persije, otkrio je da se mamelučki (egipatski) sultan Kanzuh el Ghuri, stavio na stranu persijskog šaha Ismailu. Vojske su se sudarile kod mjesta Alepo u Siriji. Egipćani su bili potučeni, a njihov sultan ubijen. Na njegovo mjesto je izabran Turman Bej kao novi mamelučki sultan. Selim je zatim uspeo da zauzme Kairo. Tuman Bej je pobegao u područje delte Nila odakle se branio uz pomoć beduina. Konačno, bio je izdan i Selim I ga je pogubio.

Tako je Selim zavladao Egiptom, a potčinio mu se i vladar Meke, Barakat. Sultan je povjerio svom pašenogu po imenu Mehmed Girau, kanu Krima, zadatak da brani Istok Osmanskog carstva od Persijanaca i Šiita, koji su dizali ustanke. 1519. godine Selim je planirao osvajanje Rodosa sa novoizgrađenom pomorskom flotom.

Selim je preminuo 22. septembra 1520. godine. Pokopan je u jednom turbetu u Konstantinopolju. Njegov naslednik Sulejman I je tamo kasnije izgradio poznatu Sulejman-džamiju.

Biografija

Minijatura sultana Selima I (1512-1520)

Selim je rođen u Amasiji 1470. godine kao treći po redu sin Bajazita II (1481—1512). Selimova majka je bila Gulbahar Ajše Hatun, turska princeza iz države Dulkadir, njen otac je bio Alaudevle Bozkurt-Beg, 11 vladar Dulkadira. Neki izvori tvrde da je Selimova majka bila Grkinja, ali hronološka analiza to ne potvrđuje.

Selim je opisan kao visok čovek, sa širokim ramenima i dugim brkovima. Bio je veoma vešt u politici, i kako je govorio voleo je borbu. Pored svega toga bio je veoma vešt lovac. Bavio se književnošću, a čak je i sam pisao pesme na persijskom jeziku.

Selim se 1494. godine oženio sa Sultanijom Ajše Hafsom, sa kojom je dobio prestolonaslednika Sulejmana.

Uz pomoć svoga tasta, krimskog hana Menli Giraja, Selim je sa vojskom krenuo ka Jedrenu, marta 1511. godine. Selim je iste godine ugušio pobunu kizilbaša u Anadoliji. Gušenjem pobune, učvršćena je Selimova pozicija. Njegova braća, Korkut koji je ostavio Teke pobunjenicima i Ahmed, koji nije bio sposoban da ih porazi, izgubili su ugled. Dobivši naimenovanje u Rumeliji, Selim je uspeo da iskoristi odsustvo sultana da uđe u Jedrene, kako bi preuzeo riznicu i postavio svoje ljude. Otišao je predaleko. Bajazit II, čiji su veziri podržavali Ahmeda, krenuo je protiv svog sina, koga je pobedio 3. avgusta 1511. godine, primoravši ga da se povuče na Krim. Ahmed je mislio da će nakon toga, uz podsticaj velikodostojnika sa Porte, moći da krene put Istanbula i da se proglasi naslednikom prestola. Ali janičari, koji su ga smatrali škrtim i nesposobnim, pobunili su se protiv njega i primorali ga na povlačenje. Proglasivši se za sultana, on je zauzeo Karaman, što je samo uvećalo njegovu nepopularnost.

Izgledalo je da ti događaji pogoduju šahu Ismailu. Početkom 1512. godine, šah Ismail je izazvao drugu pobunu, koju je ubrzo potom podržao princ Murat, Ahmedov sin. Pobeda pobunjenika nad trupama ovog potonjeg razbesnela je janičare, koji su se, znajući da se Selim vratio u Rumeliju, podigli na ustanak marta 1512. godine, tražeći da se njihov miljenik postavi za naslednika prestola. Prinuđen na ustupke, Bajazit II je pozvao kod sebe svog sina, koji je 19. aprila stigao u Istanbul. Posle nedelju dana pregovora, podržan od janičara i stanovništva grada, Selim je postigao svoje ciljeve: Bajazit II je abdicirao u njegovu korist 24. aprila 1512. godine. Izmučen, stari sultan je umro na putu u progonstvo 10. juna 1512. godine. Selim I je, ne bez poteškoća, stupio na presto. Ali, to nije bio kraj njegovih nedaća. Osmansko carstvo se, nakon poraza kod Ankare, suočilo sa veoma ozbiljnom krizom. Da bi je prevazišao, novi sultan morao je da sprovede reforme u vođenju poslova, kako u strateškim, tako i u religijskim i ekonomskim pitanjima. Sa te tačke gledišta, 1512. godina zaista predstavlja prekretnicu u osmanskoj istoriji.

Vladavina

Sultan Selim I (1512-1520)

Kada je Selim I nasledio Bajazita II, 24. aprila 1512. godine, Osmansko carstvo bilo je izloženo najozbiljnijoj krizi od bitke kod Ankare, sto deset godina ranije. Opasnost je bila dvostruka. S jedne strane, slom pobune šaha Kulija nije uklonio opasnost od novog ustanka, koji bi iz daljine vodio šah Ismail. S druge strane, jedan deo Anadolije se još uvek nije priklonio vlasti novog sultana, čija braća i rođaci, znajući da su izloženi opasnosti od prava na bratoubistvo, nikako nisu hteli da se odreknu svog prava na presto, tražeći podršku od heterodoksnih turkmenskih plemena, pa čak i od samog šaha. Uloživši izuzetno mnogo energije i uz izražen smisao za vođenje politike, Selim je ponovo uspostavio unutrašnji red u Anadoliji, a zatim je vodeći udaljene operacije od tog prostora, za pet godina, od Osmanskog carstva načinio najveću silu islamskog sveta, što je ono i ostalo, gotovo do samog svog nestanka u XX veku.

U vreme stupanja na presto, Selim je imao oko četrdeset godina. Kao namesnik u Trapezuntu već je imao zavidnu reputaciju izuzetnog vojnog komandanta koji se lično stavljao na čelo svojih trupa, pravednog i efikasnog administratora, sunita kome se ništa ne može zameriti ali koji nije verski zatucan, pomalo sklon luksuzu i uživanjima. Ispod spoljašnjosti okrutnog vojnika, vladar je bio i čovek široke kulture, veliki poklonik knjiga koje je čitao, sa naočarima na očima, a dobro je pisao stihove na persijskom. Selim, usamljen i tajnovit čovek, nije se opterećivao time da li će savremenici shvatiti njegove odluke ili neće, a poverenje je ukazivao samo uskom krugu proverenih pratilaca. To je dovelo do protivrečnosti u nekoliko ondašnjih osmanskih hronika, koje su se divile delu, ali su uzmicale pred čovekom koji je za života stekao nadimak Javuz- Grozni, toliko su bile strašne akcije koje je preduzimao. Jer, zaista je sultan do te mere zapadao u jarost, da je ponekad pesnicama tukao svoje vezire. Izvesno je da su glave visokih državnih zvaničnika letele češće nego uobičajeno. Ali, sultan je bio uveren u ispravnost kazni, čije žrtve gotovo nikad nisu bile nevine. Konačno, sultan je stupio na presto zahvaljujući određenim klanovima i uz protivljenje drugih. Neki su verovali da im mnogo duguje, drugi su u potaji radili protiv njega. Udarci su počeli da pljušte s obe strane, kada su obe shvatile da je carska vlast u čvrstim rukama..

Kada je stupio na presto, Selim je bio u otvorenom ratu sa svojom starijom polubraćom, Ahmedom i Korkutom. Pričalo se da je otrovao svog polubrata, Šehenšaha. Uz to, na podmukao način je postavljao zavere i ubijao sinove svoje braće, jer se plašio da će skovati zaveru i svrgnuti ga sa prestola. Do januara 1518, uspio je da pogubi sve muške potomke sinova sultana Bajazita, osim princa Murata, koji je tražio azil u Persiji kod Šaha Ismaila, čijom se ćerkom i oženio. Međutim, princ Murat umire u oktobru 1519. godine pod misterioznim okolnostima, iza kojih se veruje da je stojao sam sultan.
Zbog smaknuća svih prinčeva, sultan Selim nije bio u dobrim odnosima sa ženskim članovima dinastije. Od svih sestara, jedino su mu sultanija Ajnišah i sultanija Ilaldi čestitale uspinjanje na presto. Pored toga, on je tokom svoje vladavine nekim svojim sestrama (Gevhermuluk-sultanija; Fatma-sultanija), nećakama (Aslihan-sultanija; Gevheršah-sultanija; Šahnisa-sultanija) , pa čak i ćerkama (Hatidže-sultanija; Hafize-sultanija) pogubio supruge, s nekima je imao i ličan konflikt (Hanzade-sultanija; Hančerli-sultanija), a mnoge je i preudao. Do danas je ostala poznata kletva iz tog vremena ,,Da Bog da bio zet sultana Selima!

Pohod protiv iranskih Safavida

Bitka kod Čaldirana, minijatura iz 1525. godine.

Tačno godinu dana po stupanju na presto, Selim je pobedio i pogubio poslednjeg pretendenta na presto koji je mogao da predstavlja određenu opasnost: svog starijeg brata Ahmeda. Sultan je uspeo da ga dovede na bojno polje kod Jenišehira, dajući mu lažne izveštaje o dejstvima i odanosti carske vojske. Selim je dugo i trajno pripremao taj plan, koji mu je u ključnom trenutku pomogao da porazi mnogo manje veštog protivnika. Tako je kriza dinastije, 1513. godine, razrešena u korist Selima i njegovog sina jedinca Sulejmana, koji je postavljen za namesnika Manise. Preživeli su samo Ahmedovi sinovi koji su se sklonili u Persiju ili Egipat, nakon čega im se svaki trag gubi. U Anadoliji je odmah nakon toga uspostavljen mir, neposrednom upravom u oblastima u kojima su u prethodnom periodu heterodoksni ustanci našli pogodno tle. Čini se da je taj "lov na veštice" bio usmeren na oduzimanje prava kompromitovanim timarnicima i na pogubljenje poznatih vođa tih ustanaka. Nema pouzdanih dokaza da je tačna legenda o masakru i pogibiji 40 000 heterodoksnih lica, 1513. ili 1514. godine, već se čini da je taj događaj obojen „ orijentalnim maglovitim baratanjem brojeva".

Kada je ponovo ustanovljena carska vlast u državi, Selim se okrenuo protiv onih koji su metodično, od početka veka, pokušavali da ga ometu spolja. Spor između šaha Ismaila i Selima produbio se tokom godina koje je Selim proveo u Trapezuntu, jer uprkos protivljenju oca on nije oklevao da oružjem odbije upade Safavida. Sultan je šahu zamerao da primenjuje doktrinu koja izlazi iz granica islama, kao i da je stalni činilac urušavanja osmanske Anadolije, za šta je kao dokaz uzimao ustanak kizilbaša i stupanje na presto Bajazita II.

Šah Ismail I

Selim je najpre od šejh ul-islama Sarija Gurza, najvišeg verskog autoriteta u carstvu, izdejstvovao fetvu koja je šaha Ismaila i njegove sledbenike isključivala iz islamskog društva i omogućavala da ih se, do poslednjeg, oslobodi i da njihove žene i decu pretvori u robove. Takva fetva je bila u funkciji legitimizacije ulaska u rat protiv šaha, čije su pripreme već ranije otpočele. Sa njima se nastavilo sve do potpunog poraza protivnika, i one su ostale glavno obeležje sultanove politike do njegove smrti. Sve drugo bilo je tome podređeno.

Pohod iz 1514. godine predstavlja početak često veoma dugih ratova koje su sve do XVIII veka vodili osmanski sultani i persijski šahovi. Da bi se izbegle sve moguće nedoumice o tome je potrebno dati nekoliko uvodnih napomena. Godine 1514. ne može biti ni govora o sukobu dve nacije- Turaka Osmanlija protiv Iranaca Safavida. Takva slika, koju su dugo prihvatali istoričari te dve zemlje, ne bi mogla da izdrži ozbiljnije ispitivanje. Šah Ismail bio je predvodnik turskog polunomadskog sveta, kao što su bile kizilbaše, koje su ga dovele na vlast. Pošto nije znao persijski, razmišljao je na turskom i na turski način. Iako je njegova administracija bila u rukama uglednik iranskih službenika, preuzetih iz ranijih turskih država Irana, njegova vojna sila počivala je na snazi turskih plemena, koja su prihvatila čudan sinkretizam ideja, sjedinjujući lokalna preislamska verovanja sa stepskim šamanizmom,, što je tek bilo poznato prikriveno šiitskim tipom islama, ali veoma udaljeno od duodecimalnog šiizma, koji će se kasnije razviti u Iranu. U očima polunomadskih, anadolsko-turskih podanika sultana, šah je bio oličenje Boga, zato što je govorio njihovim jezikom, i što je u Azerbejdžanu stvorio idealnu tursku državu, koja je za njih bila mnogo prihvatljivija u odnosu na centralizovano Osmansko carstvo i na dinastiju više od veka i po odvojenu iz sredine iz koje je potekla. Njihove potrebe dinastija više nije razumela, a administrativni sistem, čiji su lokalni predstavnici birani iz redova urbane elite ili putem devširme, za njih su bili uglavnom stranci. Šah Ismail već je bio pokazao da njegovi brojni saborci mogu da odigraju značajnu ulogu u destabilizaciji osmanske vlasti u Anadoliji.

Selimu je bio jasan put kojim je morao da ide i po kome je rešenje problema u Anadoliji bilo smaknuće šaha. Kad njega ne bi bilo, doktrina zasnovana na njegovom božanskom karakteru sama bi nestala, a njegovi sledbenici bi ostali napušteni. Anadolsko pitanje, koje je predstavljalo unutrašnje pitanje Osmanskog carstva, moglo bi biti rešeno pobedom osmanskog sultana nad turskim šahom; a rešenje tog problema izazvalo bi i rasplet nekih spoljnih problema.

Vojska na čijem čelu se nalazio Selim i koja je krenula iz Istanbula 1514. godine, bila je jedna od najmoćnijih vojski toga vremena u pogledu broja ljudi, kvaliteta vatrenog naoružanja, kao i sposobnosti boraca. S druge strane, šahove trupe, koje su se izuzetno dobro pokazale u teškom sukobu u Transoksijani dve godine ranije, sastojale su se od malobrojne i veoma efikasne konjice, ali nisu posedovale topove, a ni puške. Okršaj se dogodio 23. avgusta 1514. godine kod Čaldirana, severoistočno od jezera Van. Osmanlijska artiljerija pokosila je fanatične kizilbaše, koji su do poslednjeg daha zadavali smrtonosne udarce, nanoseći velike gubitke protivničkom taboru. Gospodar terena, Selim, sistematski je ubijao zarobljenike, ali je šah uspeo da pobegne. Osmanska vojska je krenula za njim, usporena komorom, preko teško savladivih planinskih oblasti. Kizilbaše su neprijatelju ostavile samo spaljenu zemlju, jer je posle izuzetno sušnog leta, prerano došla zima. Tabriz je zauzet bez borbe, ali je vojska, uglavnom sastavljena od janičara, odbila da ide dalje, i tražila je da tu prezimi. Sultan je morao da popusti i da da znak za povlačenje. Izmoreni od pohoda na kome su se suočili sa vrućinom, žeđi, glađu, hladnoćom i zapanjujućom borbenošću kizilbaša, dugo nakon toga su odbijali da još jedanput krenu putem Azerbejdžana.

U Amasiji, u Anadoliji, gde je proveo zimu 1514—1515. godine, Selim je mogao da proceni moral svojih trupa, dok je šah izgubio većinu vojske. Dakle, novi pohod na Iran ne bi, s vojne strane gledišta, predstavljao veliku teškoću, ali su postojali problemi logističke i političke prirode. Delimično je uzrok tome bio udaljavanje od zone dejstava i poteškoće u snabdevanju brojne vojske u gotovo opustošenoj zemlji. S druge strane, postojala je opasnost da se na krila ili pozadinu osmanske vojske koja se kreće u pravcu istoka, obruši novi protivnik koga bi podržavao šah. Selim je doneo plan akcije da pod svoju vlast stavi čitavu istočnu Anadoliju. Poslednji tragovi safavidskog otpora u centralnoj Anadoliji uništeni su tokom 1515. godine, a zatim se veliki vezir okrenuo protiv turkmenskog bega Zulkadra, koji se sumnjivo ponašao tokom bitke kod Čaldirana. Istovremenu, izaslanici Porte, među kojima je bio i čuveni hroničar Idris Bitlisi, oko sultana okupili su kurdske lokalne gospodare, koji su bili nezadovoljni načinom na koji se šah prema njima odnosio. Ustanak jednog od njih, koji je podržala vojska Bijikli Ahmed-paše, definitivno je 1516. godine oterao safavide iz jugoistočne Anadolije, i ta oblast je postala osmanski beglerbegluk Dijarbekir.

Pohod na Siriju i Egipat protiv Mameluka

Selim I na bojnom polju

Selim I protiv Mameluka

Od 1501. godine u Egiptu je vladao mamelučki sultan Kansuh al Guri. On je održavao odlične odnose sa Bajazitom II koji je u velikoj meri doprineo da se na Crvenom moru podigne mamelučka flota, predviđena za ratovanje protiv Portugalaca u Indiji. Osmansko carstvo, sredozemna pomorska sila, Mamelucima, koji nisu bili vični vojevanju na moru, velikodušno je slalo inženjere, tehničare i sve vrste materijala. Od stupanja na presto, Selim je prekinuo tu saradnju, predajući se ratnim naporima koje se pripremio da lično vodi protiv jeretičkog šaha.

Mamelučko carstvo je 1516. godine moglo da deluje kao vodeća sila u islamskom svetu. Njegova teritorija se prostirala od gornjeg Egipta do centralne Anadolije, obuhvatajući Palestinu i Siriju. Šerif Meke bio je vazal mamelučkog sultana, koji je držao garnizone u luci Hedžaz i koji je u Kairu izdržavao kalifu, potomka dinastije Abasida, od koga su razne muslimanske vođe tražile potvrdu naimenovnja, odmah po stupanju na presto. Uzrok Selimovog iznenadnog udara protiv Mameluka nije bila želja da postane zaštitnik Svetih mesta i da pripoji Egipat. Proučavanje geografske situacije u Anadoliji 1516. godine pokazuje da posle zauzimanja emirata Zulkadr i Dijarbekira, osmanske teritorije nisu bile međusobno povezane, već su okruživale mamelučke teritorije severne Mesopotamije koji se prostirao preko Ajn Taba i Malatije, do Divrigija na severu, između Sivasa i Erzindžana. To je bila sultanova glavna strateška briga, imajući u vidu prethodeće operacije protiv Irana. Štaviše, Selim je znao da je šah nudio savez Kansuh al Guriju i da bi, uprkos poznatoj netrpeljivosti koju je on osećao prema šahu, usled osmanskog širenja u centralnoj i istočnoj Anadoliji, sultan Kaira, zabrinut za svoje severne teritorije, mogao da zauzme neprijateljsko držanje. Za osmanskog sultana, nastavak rata na istoku uticao je na prethodno započete operacije na jugu. Za njega je put za Tabriz išao preko Kaira.

Osmansko carstvo na kraju vladavine Selima I

Selim je počeo da osamnaest meseci unapred priprema zamku, koju je Kansuh prepoznao tek u poslednjem trenutku i od koje je stradao. Zauzimanje Zulkadra bilo je hrabar potez, jer se od davnina smatralo da su Mameluci gospodari te provincije. Naimenovanje u toj oblasti sina najsnažnijeg protivnika, kao u nekoliko prethodnik decenija, kao naslednog bega i osmanskog beglerbega, smatralo se neprijateljskim činom. Selim je želeo da privuče Kansuha u severnu Siriju, gde bi mogao da ga kontroliše, kao što je učinio prilikom bitke kod Čaldirana, a zatim da ga iznenada napadne. Preko svojih pristalica na mamelučkoj teritoriji, pre svih preko namesnika Alepa, sultan iz Istanbula stvarao je prepreke sultanu iz Kaira, da bi ga nagnao da krene sa vojskom ka željenoj oblasti, dok se on zvanično uputio ka istoku, u pravcu Irana. Odvajalo ih je nekoliko dana hoda, kada mu je Selim, tvrdeći da je Kansuh zatvorio prolaz preko njegovih anadolskih teritorija i time se stavio na stranu šaha, objavio rat i presreo ga kod Mardž Dabika, severno od Alepa 24. avgusta 1516. godine. Bitka je trajala veoma kratko, jer se, u skladu sa ranije skovanim planom, naib Alepa odmetnuo sa delom vojske, koja je bila neorganizovana i pokošena osmanskim topovima. Selim se dočepao Sirije, a zatim, januara 1517. godine Kaira, pošto je potukao poslednje Mameluke. Tu je ostao do septembra preuzevši sve teritorije, titule i prava sultana iz Kaira, kojima je dodao pravo nasledstva nad abasidskim kalifatom, iako je ta stvar ostala prilično nejasna. Šerif Meke je požurio da prizna vlast novog gospodara. Ubrzo nakon toga, 1519. godine, osmanski gusar koji je postao zapovednik Alžira takođe se potčinio: bio je to Hajrudin Barbarosa, budući veliki admiral i stvarni osnivač osmanske pomorske sile na Sredozemlju.

Kada je Selim stupio na presto, Osmansko carstvo bila je država koja se dičila zauzimanjem Carigrada i svetim ratom protiv nevernika u Evropi, ali je u poređenju sa Mamelučkim carstvom, koje mu je doskora nanosilo redovne poraze u Kilikiji, bilo drugorazredna sila. Od države koja je 1512. godine bila na ivici raspada, Selim je postao jedini naslednik Vizantije i Bagdada, ogromnog carstva koje se prostiralo na tri kontinenta. Takvo će ostati u naredna četiri veka. No, to je bio samo deo plana Osmanskog sultana, koji je napustio Kairo, najavivši da je njegov naredni cilj Iran, gde je želeo da jednom zauvek završi sa šahom. Posle dugih priprema tokom zimovanja u Damasku, stigao je na obalu Eufrata maja 1518. godine. Stigavši dotle, njegova vojska je odlučno odbila da krene dalje ka istoku. U strahu od pobune, gospodar velikog dela sveta odlučio je da sačeka. Vratio se u Istanbul, gde je osmislio novi pohod protiv šaha Ismaila, stavljajući akcenat na etape i snabdevanje. Do toga nikada nije došlo, jer je, nakon kratke bolesti, sultan Selim I preminuo 20. septembra 1520. godine.

Administratorski i pravni uređaji

Selim I je još i kao mladi princ smatran za velikog diplomatu i političara: Po dolasku na presto, sultan Selim je obnovio sva Osmanska dokumenta, administraciju i važne papire, čak je i izmenjivao zakone koji su pisali njegovi preci i prethodnici. Tokom svoje vladavine, sultan Selim je naredio da se napravi lista svih dokumenata Osmanskog carstva, na tom projektu se radilo malo više od godinu dana, s obzirom da je arhiva dokumenata Osmanske imperije postojala još od 1320. godine. Sultan Selim je takođe posvećivao veliku pažnju uređivanju i stabilizovanju pravnih uređaja Osmanskog carstva, te je u svojem vremenu smatran za političkog genija.

Smrt

Selim I je na pohodu u Egiptu zaradio infekciju, koja je kulminirala pojavljivanjem čira, crnog prišta, na njegovim leđima. Nakon dužeg bolovanja, njegovi bolovi su postali nepodnošljivi, te je naredio da mu u hamamu iscede čir. Međutim, bolest je dosta napredovala i time jako oslabila Selima. Preminuo je 20. septembra 1520. godine čitajući Kuran.

Na prestolu ga je nasledio njegov sin jedinac Sulejman, istoriji poznat kao Sulejman I Veličanstveni.

Ličnost

Po mnogim izvorima, Selim je imao vatren temperament i punokrvni karakter. Čini se da je imao velika očekivanja od svih podređenika, te je pogubio mnoge svoje Vezire. Takođe, njegov dvor je bio vrlo dinamičan, sa mnogim nagradama kao i rizicima. Sultan Selim je bio vrlo energičan i efektan, iako ponekada okrutan vladar. Njegova vladavina je bila kratka, ali je svakako otvorila put mogućnosti za njegovog sina. Poznata legenda kaže da je Selim napunio carski trezor do vrha i da ga je nakon toga zaključao svojim pečatom. Tada je rekao:

Onaj ko nakupi više blaga od ovog ima pravo da otključa ovo blago, i pridruži ga svome.

Njegov trezor je ostao neotvoren sve do pada Osmanskog carstva.

Selim je bio jedan od najboljih i najvećih vladara Osmanskog carstva. Tokom kratkih osam godina vladavine, on je ostvario značajan uspeh. Uprkos dužini njegove vladavine, mnogi istoričari se slažu da je sa Selimom počelo zlatno doba Osmanskog carstva, koje će prestati tek nakon smrti njegovog naslednika Sulejmana Veličanstvenog.

Selim je takođe bio istaknuti pesnik koji je napisao jedan stih na turskom i persijskom jeziku pod nazivom Mahlas Selimi. Kolekcije njegovih persijskih pesama postoje i danas. U jednoj od svojih pesama napisao je:

„ Tepih je dovoljan da primi dva sufija, ali svet nije dovoljan da primi dva kralja. ” — Javuz Sultan Selim

Selima je jedan od savremenika opisao na sledeći način:

„ Bio je sunce svoga vremena.

Nalik popodnevnom suncu.

Nije ga bilo dugo, ali mu je senka bila dugačka.

”

Odnosi sa stranim državama

Odnosi sa šahom Ismailom

Dok su Selim i njegova vojska marširali u Persiju 1514, Selimove trupe su patile od spržene zemlje, ovo se danas prepisuje kao taktika šaha Ismaila. Sultan se nadao da će namamiti Ismaila u otvorenu bitku pre nego što njegovi vojnici umru od gladi, i počeo je da šalje uvredljiva pisma šahu, nazivajući ga kukavicom:

Uvaženi šahu Ismaile, ako si dovoljno hrabar, izađi na Čaldiran i sukobi se sa mnom, kao pravi vođa, ukoliko se ipak bojiš mojih trupa; nemoj sebe više nikad nazivati šahom i vođom.

Ismail je odgovorio na Selimovu treću poruku, citiranu gore, tako što je izaslanik dostavio pismo koje se nalazilo u kutiji olijuma. Šahovo pismo je isto bilo uvredljivo, gde je prozivao Selima da ne sme da dođe do Tabriza. Selim se zbog ovoga razbesneo, i naredio je da se persijski izaslanik odmah pogubi i da se njegova glava odnese Ismailu.

Odnosi sa Baburom

Selim se udružio sa prvim carem Mogulskog carstva u Indiji, Baburom, oni su zajedničkim snagama vodili ratove protiv Safavida, Babur je drastično pomogao Selimu kada mu je poslao vojnike za napad na Persiju. Selimov sin Sulejman je takođe imao dobre odnose sa Mogulskim carstvom.

Porodica

Supruge

• Sultanija Ajše Hafsa
• Tadžlu Hatun
• Ajše Hatun (1475-1539)majka sultanije Šah i sultanije Bejhan
• još tri nepoznate konkubine; majke prinčeva pogubljenih 1514. godine

Muška deca

• Sulejman I (1494—1566)
• Princ Korkut (um. 1510)
• Princ Orhan (um. 1510)
• Princ Musa (um. 1510)
• Princ Salih (1491-1499)
• Uvejs-paša (1498/1512—1548)
• tri princa (pogubljeni u novembru 1514)

Ženska deca

Sultan Selim je imao devet kćerki:

• Sultanija Kameršah (1489—27. septembar 1503), ćerka nepoznate konkubine. Najstarije Selimovo dete. Sahranjena je u Trabzonu pored svog brata Saliha.
• Sultanija Hatidže (1493—1543), ćerka Ajše Hafse sultanije.Udata prvi put 1509. godine za namesnika Erzuruma Iskender pašu (pogubljen 1515), udata drugi put 1524. godine za velikog vezira Ibrahim-pašu (pogubljen 1536), udata treći put za trećeg vezira Husrev-pašu (umro 1544). Imala je sina i tri kćeri.
• Sultanija Gevherhan (1494—nakon 1516), ćerka nepoznate konkubine. Udata 1509. godine za Mehmed-bega, sina njene tetke sultanije Fatme (ubijen 1514). Preudata drugi put 1516. godine za Sadeta Giraja, krimskog hana, sa kojim je imala jednog sina.
• Sultanija Hafize (1495—10. jul 1538), ćerka Ajše Hafse sultanije. Udata prvi put 1511. godine za Šehit Mehmed-pašu, udata drugi put 1522. za Čoban Mustafa-pašu (umro 1529). Iz prvog ili drugog braka je imala sina.
• Sultanija Bejhan (1497—1557), ćerka Ajše Hatun II. Udata 1513. godine za namesnika Smedereva Ferhat-pašu (pogubljen 1524), udata drugi put 1526. za namesnika Skoplja Mehmet-pašu. Imala je sina i dve kćeri.
• Sultanija Fatma (1500—1573), ćerka Ajše Hafse sultanije. Udata prvi put 1516. za namesnika Antakije Mustafa-pašu (razvod 1520), udata drugi put 1529. za namesnika Rumelije Ahmed-pašu (pogubljen 1555), udata treći put 1562. za evnuha Ibrahim-pašu (umro 1563).
• Sultanija Šahzade (1505—nakon 1556), ćerka nepoznate konkubine, bila je udata 1517. godine za Mustafa-pašu Bosanca, sa kojim je imala ćerku.
• Sultanija Šah (1507—1572), ćerka Ajše Hatun II. Udata prvi put 1523. za namesnika Konje Lutfi-pašu (razvod 1541), udata drugi put 1551. godine za šejha Merhez-efendiju (umro 1552). Iz prvog braka je imala ćerku,a iz drugog braka sina.
• nepoznata kći

Porodično stablo

8. Murat II

4. Mehmed II

9. Huma Hatun

2. Bajazit II

5. Emine Hatun

1. Selim I

3. Gulbahar Hatun