Semiramida

Ime Semiramida (Semiramis ili Samu-ramat, akadski;ܫܲܡܝܼܪܵܡ Shamiram, /səˈmɪrəmɪs, sɪ-, sɛ-/; grč. Σεμίραμις, jerm. Շամիրամ Shamiram), proslavljeno zapisima starogrčkih istoričara, vezuje se za drevnu orijentalnu junakinju i kraljicu. Semiramida je bila legendarna lidijska-vavilonska supruga Onesa i Nina, koga je nasledila na tronu Asirije. Legende po pričanju Diodora sa Sicilije, bazirane na radovima Ktezija opisuju nju i njene odnose sa Onesom i kraljem Ninom, mitskim kraljom Asirije koji nije potvrđen u mnogo starijem i sveobuhvatnijem spisku asirskih kraljeva. Autohtoni Asirci iz Iraka, severoistočne Sirije, jugoistočne Turske, i severozapadnog Irana još uvek koriste Semiramidu (takođe Šamiram) kao ime za žensku decu.

Semiramidini viseći vrtovi, u pozadini Vavilonska kula, slika iz 16 veka.

Kraljica Semiramide, 1905, delo slikara Čezara Sakađija iz Tortone

Tek 1910. profesor Karl Fridrih Leman-Haupt iz Berlina je uspeo da pronađe njeno pravo mesto u vavilonsko-asirskoj istoriji. Smatra se da je vladala od 810. do 782. p. n. e. Dokazano je da su legende koje su oko njenog imena ispreli Justin, Diodor sa Sicilije i drugi, potpuno netačne.

Pravi i istorijski Šamu-ramat (prvobitni akadski oblik imena) bila je asirska supruga Šamši-Adada V (vladao 824. p. n. e. – 811. p. n. e.). Ona je bila vladarka Neoasirskog carstva kao njen regent pet godina pre nego što je njen sin Adad-nirari III postao punoletan i preuzeo vlast. Ona je vladala u vreme političke neizvesnosti, što je jedno od mogućih objašnjenja zašto su Asirci možda prihvatili vladavinu žene kada to nije dozvoljavala kulturna tradicija. Ona je osvojila veći deo Bliskog istoka i Levanta i stabilizovala i ojačala carstvo nakon razornog građanskog rata. Nagađalo se da je to što je žena koja je uspešno vladala možda nateralo Asirce da je posmatraju sa posebnim poštovanjem i da su se njena dostignuća mogla prepričavati generacijama sve dok nije pretvorena u legendarnu ličnost.

Ime Semiramide počelo je da se primenjuje na razne spomenike u zapadnoj Aziji i Anadoliji čije je poreklo bilo zaboravljeno ili nepoznato. Razna mesta u Gornjoj Mesopotamiji i širom Mesopotamije u celini, Medije, Persije, Levanta, Anadolije, Arabijskog poluostrva i Kavkaza nosila su ime Semiramide, ili donekle izmenjeno. Pojavljuje se tokom srednjeg veka, a Šamiramagerd (na jermenskom znači stvorila ga je Semiramida) je staro ime jermenskog grada Vana. Ultimatno, izgleda da joj je pripisano skoro svako veličanstveno delo antike u blizini Eufrata ili u Iranu, čak i Behistunski natpis Darija. Herodot joj pripisuje veštačke obale koje su ograničavale Eufrat, i znao je njeno ime, jer je bilo upisano na vavilonskim vratima.

Istorijski nalazi

Profesor Leman-Haupt je, sastavljajući rezultate arheoloških istraživanja, doneo sledeće zaključke. Semiramis je grčka forma Samuramat. Bila je verovatno iz Vavilona, jer je zapravo ona bila ta koja je nametnula vavilonski kult „Nebo“ ili „Nabu“ umesto asirske religije. Stub otkriven 1909. opisuje Semiramidu kao „ženu iz palate Samsija-Adada, kralja sveta, kralja Asirije, kralja četiri strane sveta“. Ninais je bio njen sin.

Legende o Semiramidi

Pastir nalazi Semiramidu

Kako Ktesijas i Diodor pišu, ona je bila mitska junakinja božanskog porekla. Bila je kći boginje-ribe Atagartis iz Askalona u Siriji. Rano napuštenu, odgajili su je golubovi, sve dok je nije našao Simas, kraljevski pastir.

Veruje se da je nakon pobede kod Baktre srela Ninusa, mitskog osnivača Ninive. U to vreme bila je udata za jednog od Ninusovih oficira, Onesa, za koga se smatra da ga je Ninus lično uklonio ili da je izvršio samoubistvo. Impresioniran njenom hrabrošću u bici kod Baktre, Nin je uzima za ženu.

Sa Ninusom je Semiramida imala dete, Niniasa. Nakon Ninusove smrti, nasleđuje ga na prestolu. Podiže mu je mauzolej u blizini Vavilona, devet stadija visok i deset širok. Podiže velike gradove, posebno Vavilon, i čudesne spomenike, i puteve kroz nepristupačne planine. Semiramida je naredila izgradnju Visećih vrtova Vavilona. Bila je neuspešna samo u napadu na Indiju. Na kraju vladavine, nakon 42 godine, prepušta presto sinu Niniasu i nestaje. Prema onome što se smatra originalom ove priče, pretvara se u golubicu i od tada biva obožavana kao boginja.

Ninus je vladao od 2189. godine p. n. e, vladao je 52 godine, do 2137. godine p. n. e, što treba da bude potvrda da je Semiramida živela u to vreme.

Po drugoj verziji Semiramida je bila beznačajna dvorska dama u palati nekakvog asirskog kralja i zadobila je njegovu naklonost i postala je zatim i njegova supruga. Na jednoj od gozbi ga je nagovorila da joj na pet dana prepusti vladavinu i kada je u ruke dobila žezlo bacila je muža u tamnicu i više ga iz nje nije puštala. Vladala je dugo godina ali su je više od te vladavine proslavili viseći vrtovi koje je dala sagraditi na reci Eufrat.

Bilo kako bilo sa Semiramidinom biografijom nema dvojbi da su viseći vrtovi zaista postojalii da su bili navodnjavani iz reke Eufrat i ovo je otkrio krajem 20. veka nemački arheolog Robert Koldevej (bila je to isto takova senzacija kao i kada je otkrio osnovu Vavilonske kule i ostatke Vevilonskih zidina koje se isto tako smatraju za svetska čuda. Čini se da je neosnovano tvrditi da je ove vrtove dala sagraditi istorijska ličnost Semiramida koja je vladala 810- 806. godine p.n.e. i verovatno su nastali u doba kralja Navukodonosora II 604- 562. godine p.n.e.

Zanimljivosti

Kralj Nabukodonosor II i njegova žena Nitokris koja je po nekada poistovećivana sa Semiramidom razgledaju izgradnju Visećih vrtova u Vavilonu

Popularna etimologija, koja joj je prva povezala ime s golubovima (asirski: „sumat“ - golub), pokrenula je identifikaciju istorijske Semiramide sa boginjom Ištar i njenim golubovima.

Jevrejski istoričar Josif povezuje Ninusa sa biblijskim kraljem Nimrodom. Protestantski mitolog Aleksander Hislop podigao je Semiramidu na kosmički pijedestal. U svojoj knjizi „Dva Vavilona“ pokušava da pokaže da su Semiramida i Ninus, kratko pomenut u Knjizi postanja kao moćni lovac pred Bogom, isti kao Izis i Oziris, ili Astarte i Tamuz. Prema Hislopovoj verziji ove priče, Semiramida postaje Blagoslovena devica Marija; većina svetskih mitskih figura su samo kopije priče o Semiramidi i Ninusu. Ova teorija je trebalo da pokaže da je rimokatoličanstvo zapravo paganstvo. Malo je ljudi prihvatilo ovu verziju priče, a ona se danas održava kroz stripove Džeka Čika.

Semiramida se pojavljuje u više drama i opera, od kojih su najznačajniji:

• Volterova tragedija Semiramis
• opera Domenika Kimaroze Semiramida i
• opera Đoakina Rosinija, takođe Semiramida.
• Dante Aligijeri-Pakao

Literatura

• Bernbeck, Reinhard (2008). „Sexgender, Power And Sammuramat: A View From The Syrian Steppe'”. Ur.: Bonatz, Dominik; Czichon, Rainer M; Kreppner, F Janoscha. Fundstellen: Gesammelte Schriften Zur Archaologie Und Geschichte Altvorderasiens. Ad Honorem Hartmut Kuhne. Harrassowitz. str. 352. ISBN 978-3447057707. Pristupljeno 18. 3. 2017. 
• Paulinus Minorita, Compendium
• Eusebius, Chronicon 20.13-17, 19-26
• Orosius, Historiae adversus paganos i.4, ii.2.5, 6.7
• Justinus, Epitome Historiarum philippicarum Pompei Trogi i.2
• Valerius Maximus, Factorum et dictorum memorabilium libri ix.3, ext 4
• Ovaj članak uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Semīramis”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 24 (11 izd.). Cambridge University Press. str. 617. 
• Beringer, A. 2016. The Sight of Semiramis: Medieval and Early Modern Narratives of the Babylonian Queen. Tempe: Arizona State University Press.
• Clancier, Philippe (2014). „Warlike men and invisible women: how scribes in the Ancient Near East represented warfare”. Clio: Women, Gender, History. 39 (39): 17—34. ISSN 2554-3822. S2CID 159469407. doi:10.4000/cliowgh.440 . 
• Dalley, Stephanie (2005). „Semiramis in History and Legend: a Case Study in Interpretation of an Assyrian Historical Tradition, with Observations on Archetypes in Ancient Historiography, on Euhemerism before Euhemerus, and on the So-called Greek Ethnographie Style”. Ur.: S. Gruen, Erich. Cultural Borrowings and Ethnic Appropriations in Antiquity. Stuttgart: Franz Steiner Verlag. ISBN 3-515-08735-4. 
• Dalley, Stephanie (2013). „The Greek Novel Ninus and Semiramis: Its Background in Assyrian and Seleucid History and Monuments”. Ur.: Whitmarsh, Tim; Thomson, Stuart. The Romance between Greece and the East. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-03824-0. 
• Fink, Sebastian (2020). „Invisible Mesopotamian royal women?”. Ur.: Carney, Elizabeth D.; Müller, Sabine. The Routledge Companion to Women and Monarchy in the Ancient Mediterranean World. London: Routledge. str. 137—148. ISBN 978-0429434105. S2CID 224979097. doi:10.4324/9780429434105-15. 
• Frahm, Eckart (2017). „The Neo-Assyrian Period (ca. 1000–609 BCE)”. Ur.: E. Frahm. A Companion to Assyria. Hoboken: John Wiley & Sons. ISBN 978-1118325247. 
• Gansell, Amy Rebecca (2018). „In Pursuit of Neo-Assyrian Queens: An Interdisciplinary Methodology for Researching Ancient Women and Engendering Ancient History”. Ur.: Svärd, Saana; Garcia-Ventura, Agnès. Studying Gender in the Ancient Near East. University Park, Pennsylvania: Eisenbrauns. ISBN 978-1575067704. 
• Gera, Deborah (1997). Warrior Women: The Anonymous Tractatus De Mulieribus. Leiden: BRILL. ISBN 90-04-10665-0. 
• Kertai, David (2013). „The Queens of the Neo-Assyrian Empire”. Altorientalische Forschungen. 40 (1): 108—124. S2CID 163392326. doi:10.1524/aof.2013.0006. 
• Mayor, Adrienne (2014). The Amazons: Lives and Legends of Warrior Women across the Ancient World. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-17027-5. 
• Melville, Sarah C. (2004). „Neo-Assyrian Royal Women and Male Identity: Status as a Social Tool”. Journal of the American Oriental Society. 124 (1): 37—57. JSTOR 4132152. doi:10.2307/4132152. 
• Melville, Sarah C. (2014). „Women in Neo-Assyrian texts”. Ur.: Chavalas, Mark W. Women in the Ancient Near East: A Sourcebook. London: Routledge. ISBN 978-0-415-44855-0. 
• Novotny, Jamie (2004). „Sammu-rāmat or Sammu-ramāt” (PDF). Ur.: Baker, Heather D. Prosopography of the Neo-Assyrian Empire 3/1. Helsinki: The Neo-Assyrian Text Corpus Project. str. 1083—1084. ISBN 951-45-9056-2. 
• „Sammu-rāmat”. Cuneiform Digital Library Initiative. 23. 10. 2014. Pristupljeno 19. 1. 2022. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Spurrier, Tracy L. (2017). „Finding Hama: On the Identification of a Forgotten Queen Buried in the Nimrud Tombs”. Journal of Near Eastern Studies. 76 (1): 149—174. S2CID 164734557. doi:10.1086/690911. 
• Svärd, Saana (2016). „Neo-Assyrian Elite Women”. Ur.: Budin, Stephanie Lynn; Turfa, Jean MacIntosh. Women in Antiquity: Real Women across the Ancient World. London: Routledge. ISBN 978-1-138-80836-2. 
• Tadmor, Hayim (1973). „The Historical Inscriptions of Adad-Nirari III”. IRAQ. 35 (2): 141—150. JSTOR 4199961. S2CID 163268792. doi:10.2307/4199961. 

Spoljašnje veze

• Ara the Beautiful and Shamiram