Slovački ustanak (1848—1849)

Slovači ustanak 1848.
	Deo Deo mađarske revolucije 1848.
	; Jan Francisci Rimovski sa dobrovoljcima u Slovačkom ustanku
Vreme	19. septembar 1848 – 21. novembar 1849.
Mesto	zapadni delovi Gornje Ugarske (danas uglavnom Zapadna Slovačka)
Ishod	Slovačka milicija i seljački gerilci su tvrdili da se Mađari predaju; Mađarska je tvrdila da je slovačka pobuna ugušena
Sukobljene strane
Slovački nacionalni savet; Slovačka milicija i seljačka gerila; Dobrovoljci iz Češke i Moravske; Austrijska carska podrška	Ugarska kraljevina; Mađarska vojska i milicija; Lojalni slovački doborovoljci
Komandanti i vođe
Ljudovit Štur; Jozef Miloslav Hurban; Mihal Miloslav Hodža; Janko Kral; Jan Francisci Rimovski; Bedrih Bloudek; František Zah	Ferdinand I; Lajoš Košut; Lajoš Batijani; Jožef Bem; Šandor Petefi; Artur Gergej; Jožef Visocki;
Jačina
nekoliko hiljada dobrovoljaca uz; austrijsku carsku podršku	nepoznato

Slovački ustanak (1848—1849) (slč. Slovenské povstanie), Slovačka dobrovoljačka kampanja (slč. Slovenské dobrovoľnícke výpravy) ili Slovačka pobuna je bio ustanak Slovaka u zapadnim delovima Gornje Ugarske (danas uglavnom Zapadne Slovačke) sa ciljem izjednačavanja Slovaka, demokratizacije političkog života i postizanja socijalne pravde ^[1]^[2] u okviru revolucija u Austrijskom carstvu 1848–1849. Trajao je od septembra 1848. do novembra 1849. godine. Oktobra 1848. slovački lideri zamenili su svoj prvobitni mađarsko-federalni program austro-federalnim, tražeći odvajanje slovačkog okruga (slč. Slovenské Okolie) od Kraljevine Ugarske i formiranje novog autonomnog okruga u okviru Habzburške monarhije.^[3]^[4]

Pozadina

Godina 1848. je dobro zabeležena u istoriji kao vrhunac nacionalističkih osećanja među evropskim narodima. Slovački narod, iako nije bio potpuno svestan svoje etničke pripadnosti 1848. godine, svakako je bio važan deo opštih pobuna koje su se dešavale u zemljama Habzburške monarhije. Nakon što je revolucionarni žar napustio Pariz 1848, otputovao je u Beč, gde je narodni ustanak zbacio reakcionarnu vladu princa Klemensa fon Meterniha 13. marta 1848. Ovaj revolucionarni žar ubrzo se proširio na ugarske zemlje Carstva. Dana 15. marta, masovni protesti u Budimu i Pešti, zajedno sa proglašenjem Ugarske skupštine, pod upravom Lajoša Košuta, doveli su do toga da se Ugarska Kraljevina proglasila nezavisnom od dominacije Habzburga.

Slovaci pre 1848.

Mihal Miloslav Hodža

Jozef Miloslav Hurban

Slovaci nisu bili istaknuto pozicionirani u ovom prvom talasu revolucije koji je stigao do mađarskih zemalja. 26–28. avgusta 1844. u Liptosentmiklošu (danas Liptovski Mikulaš) održan je sastanak između katoličkih i protestantskih konfesija Slovaka zajedno sa drugim frakcijama. Ovaj grad u Žilinskom kraju bio je baza slovačkog nacionaliste Mihala Miloslava Hodže, strica budućeg čehoslovačkog političara Milana Hodže. Sastanak, iako sa manje od priželjkivanog katoličkog učešća, formirao je nesektaško udruženje pod nazivom Tatrin kako bi ujedinilo sve slovačke grupe u jedan nacionalni blok.^[5] Katolici su se kasnije uključili 1847. godine kada su prihvatili standardizaciju slovačkog jezika koju je sproveo Ljudovit Štur. Pored ujedinjenja Slovaka u jedan nacionalni blok, postojali su i drugi faktori koji su doveli do porasta slovačke svesti pre 1848. godine. Godine 1845. državni organi su po prvi put dozvolili štampanje novina na slovačkom jeziku. Prve su bile Slovačke nacionalne vesti Ljudovita Štura, koje su štampale svoj prvi broj 1. avgusta 1845. godine. Ubrzo su usledili Slovački pogledi na nauku, umetnost i književnost Jozefa Miloslava Hurbana, koje nisu imale toliko uspeha kao Šturove. Pored štampane reči, predstavnici Slovačkog nacionalnog pokreta radili su među prosečnim Slovacima promovišući obrazovanje, nedeljne škole, biblioteke, amatersko pozorište i druge društvene funkcije.^[6] U poljoprivredi, Samuel Jurkovič je osnovao kreditnu zadrugu u selu Sobotištu, pod nazivom Udruženje zemljoradnika, koja je bila prva te vrste u Evropi.^[7]

U novembru 1847. Ljudovit Štur, član mađarske skupštine za Zoliom (sada Zvoljen), govorio je pred svojim kolegama u Presburgu (Pozsony, današnja Bratislava). U svom govoru u Saboru, Štur je sažeo svoju platformu od šest tačaka koja uključuje problematična politička i ekonomska pitanja. Njegove tačke su bile:

Proglasiti preko Sabora zakonito, opšte i trajno ukidanje kmetstva, otkupom feudalnih ugovora državnim fondovima uz minimalne troškove za građane.
Ukinuti patrimonijalni sud i osloboditi običan narod plemićke kontrole.
Omogućiti građanima da zastupaju svoje interese putem članstva u vladi okruga i Saboru.
Osloboditi privilegovane gradove od okružne jurisdikcije i reorganizovati upravu kraljevskih gradova na principu predstavljanja jačanjem njihovih prava glasa u Saboru.
Ukinuti privilegiju plemstva i učiniti sve ljude jednakim pred sudovima, ukinuti oslobađanje od poreza za plemstvo i nasledstvo, obezbediti građanima pravo na javnu funkciju i obezbediti slobodu štampe.
Reorganizovati obrazovni sistem na način da najbolje služi potrebama ljudi i da obezbedi bolji život za nastavnike.

Pored ovih tačaka, od kojih je nekoliko čak naišlo na pohvale Košuta, Štur je pokrenuo pitanja o upotrebi slovačkog jezika u vladi i primeni mađarskog mešanja u mnoge delove slovačkog života, uključujući i religiju.^[8]

Događaji 1848–1849.

Događaji iz 1848–1849. izazvali su izbijanje Slovačkog ustanka.

Izgradnja pobune

Posle revolucije u Budimpešti 15. marta 1848. i formiranja nove vlade 17. marta. opasnost od nasilne mađarizacije postajala je sve prisutnija. U okrugu Hont, deo ove tenzije je došao do tačke ključanja kada su dva Slovaka, po imenu Janko Kral i Jan Rotarides, postavili zahteve za ukidanje kmetstva i priznavanje slovačkog jezika u školama i vladi. Ovi zahtevi su ih ubrzo odveli u zatvor.^[9] Dana 28. marta 1848. velika skupština bivših kmetova koju je sazvala županija Lipto održana u Hodžinoj bazi Liptovski Mikulaš korišćena je kao poligon za sistematsko priznavanje novih prava i proširenih prava na nacionalne manjine. Ovo je dobro prihvaćeno i ubrzo se pročulo o mogućim novim slobodama koje su stigle do Slovaka, što je navelo neke rudare u oblasti današnje Centralne Slovačke da demonstriraju žestoko pre nego što ih utiša specijalni komesar iz Budimpešte.

U aprilu 1848. Štur i Hurban su prisustvovali preliminarnom slovenskom skupu u Beču, koji je kasnije poslužio kao osnova za prvi Sveslovenski kongres koji će se održati u Pragu. U međuvremenu, još u Liptovskom Mikulašu, Hodža je sa dvadesetak delegata izradio dokument pod naslovom Zahtevi slovačke nacije u kome je navedeno 14 tačaka koje postavljaju nacionalne i društvene ciljeve za slovačku naciju. Naravno, ovaj dokument je hladno primila Budimpešta, koja je kasnije uvela vojno stanje u Gornjoj Ugarskoj i izdala poternice za Šturom, Hurbanom i Hodžom 12. maja 1848.^[10] Istovremeno, pobune Srba, Hrvata i Slovenaca u južnom delu Ugarske skrenule su pažnju Mađara na jug, jer su ovi sukobi bili više oružani ustanak od slovačkog. Hurban je 5. jula prisustvovao sednici Hrvatskog sabora, govoreći Hrvatima o teškom položaju Slovaka. Hurban je tako dobro govorio da je ubrzo nakon toga izdata zajednička hrvatsko-slovačka deklaracija koja je samo rasplamsala mišljenje Mađara.^[11] Kada se 2. juna 1848. sastao kompletan Sveslovenski kongres, prisustvovali su Štur, Hurban, Hodža i mnogi drugi istaknuti Slovaci, zajedno sa stotinama drugih slovenskih delegata. Ovaj kongres je održan sa ciljem da se razvije kohezivna strategija za sve slovenske narode koji žive na austrougarskim teritorijama. Nažalost, kongres je prekinut kada je oružana pobuna u Pragu 12. juna dovela do žurnog okončanja. Međutim, iz kratkog kongresa za slovačku stvar proizašla je jedna kritična stavka. Na kongresu su Slovaci obezbedili pomoć dvojice čeških vojnih oficira, Bedriha Bloudeka i Františeka Zaha, u slučaju da Slovaci dođu do oružanog sukoba sa Mađarima.

František Zah 1867. godine

Iako su mnogi pozivi na autonomiju stizali iz gotovo svih krajeva Carstva, Beč je primetio da ni na Sveslovenskoj konferenciji ni na drugim slovenskim ustancima nije razmatrana ideja o raspadu Carstva, već samo u Mađarskoj. Videvši situaciju napetom, car je zajedno sa svojim najbližim savetnicima odobrio oružanu akciju protiv mađarskog ustanka. To se najpre manifestovalo u liku vođe Hrvata, bana (guvernera) Josipa Jelačića, prijatelja Slovaka, koji je u avgustu 1848. bio ovlašćen da krene u pohod protiv Mađara nakon što su Mađari prkosili direktnom carskom naređenju. Uprkos tome, odgovor Beča na mađarski ustanak ostao je uglavnom tih i pomešan.^[12] Dok su dozvolili Jelačiću da krene protiv Mađara, oni su takođe dali ugarskoj vojsci nekoliko jedinica kako bi pomogli u očuvanju unutrašnjeg reda. U isto vreme, Slovaci su počeli da rade sa Jelačićevim Hrvatima stvaranjem slovačkog dobrovoljačkog korpusa. Ovaj korpus je sastavljan i okupljan u Beču od avgusta do septembra 1848. godine. Da bi se predvodila ova pobuna, organizovano je Slovačko nacionalno veće u Beču, gde danas stoji obeležje u znak sećanja na to mesto. Savet su činili Štur, Hurban i Hodža — „velika trojka“ slovačkih nacionalističkih grupa — sa Čehom Františekom Zakom kao vrhovnim komandantom.

Pobuna

Slovački dobrovoljci, 1848/49.

U početku, strategija za dobrovoljački korpus nije bila jasna. Međutim, 16. septembra doneta je odluka da će 600 ljudi iz korpusa krenuti iz Beča, dolinom reke Vah u okrug Turoc i okrug Lipto preko južnomoravskog grada Breclav. Kada je korpus stigao na slovačku granicu 18. septembra dočekalo ih je još 500 dobrovoljaca iz Brna i Praga. Jednom sazvani, dobrovoljci su primili oružje i položili zakletvu na slovačkoj zastavi.^[13]

Kada su dobrovoljci stigli u Mijavu, skupština Slovaka pod predsedavajućim Hurbanom preduzela je korak da se otcepi od Mađarske 19. septembra 1848. Carske trupe su ubrzo naredile slovačkim dobrovoljcima da napuste Mijavu, iako je ovo naređenje odbijeno i umesto toga korpus je napao jedan carski odred i konfiskovao njegove zalihe. Uprkos ovom nepoželjnom činu, carske trupe su naredile obema stranama da zaustave borbu. Posle još nekoliko dana neodlučne oružane akcije, dobrovoljci su se povukli nazad u Moravsku. Nedugo zatim, novog komandanta carskih snaga poslatog da uspostavi red u Kraljevini Mađarskoj, grofa fon Lamberga, sasekla je i uništila besna rulja u centru Budimpešte samo tri dana nakon dolaska.^[14] Ovo je zaustavilo pokušaje pregovaranja između Košuta i Imperijalne strane.^[15] Bečki odgovor je bio da se formalno naredi raspuštanje Ugarske skupštine i imenovanje bana Josipa Jelačića za najnovijeg komandanta Ugarske. Međutim, efikasan odgovor na ovaj najnoviji razvoj događaja takođe je zaustavljen još jednim popularnim, pan-germanskim ustankom u Beču u to vreme, koji je rezultirao smrću ministra rata grofa Latura, 6. oktobra 1848.

U jeku previranja u Beču, kada su car i carska skupština pobegli u Olomouc u Moravskoj, Mađari su pojačali mere protiv Slovaka, lišavajući vođe Slovačkog nacionalnog veća njihovog mađarskog državljanstva i pogubili su nekoliko zatvorenika. Ovaj potez je doveo do toga da se slovačka frakcija više žali Carskom sudu i uprkos početnim zabrinutostima glavnokomandujućeg princa Vindišgreca, dozvoljeno je stvaranje još jedne slovačke dobrovoljačke jedinice.^[16] Početni problemi sa regrutacijom odložili su ovu drugu kampanju dobrovoljačkih jedinica do 4. decembra 1848. Tokom decembra i januara, slovački dobrovoljci pod Bloudekom su radili sa carskim trupama na ponovnoj okupaciji Turočentmartona (Martina). Dana 13. januara 1849. nakon masovnog mitinga u Turočentmartonu usledilo je upisivanje novih dobrovoljaca. Delujući uz podršku carstva, Bloudek se pomerio na istok i, pokupivši još nekoliko hiljada dobrovoljaca,^[17] zauzeo Eperjes (Prešov) 26. februara i Kasu (Košice) 2. marta. U međuvremenu, drugi odred Slovaka je poražen nakon što je naleteo na mađarske snage kod Muranjalje (Muranj) u Bestercebanji (Banska Bistrica). Da stvar bude gora, počela je da izbija nesloga između čeških i slovačkih oficira u dobrovoljačkom korpusu.

Mladi car Franc Jozef I

Nakon što su predvodili mitinge aktivista u Eperjesu i Turočentmartonu, Štur i Hurban su predvodili delegaciju od dvadeset četiri čoveka da se sastane sa novim carem Francom Jozefom sa predlogom da Slovačka postane autonomno veliko vojvodstvo direktno pod nadzorom Beča sa reprezentacijom u Carskoj skupštini. Delegati su takođe tražili slovačku pokrajinsku skupštinu, sa daljim zahtevima za slovačke škole i ustanove. Uprkos formalnoj audijenciji kod cara, malo je stvarnog napretka rezultiralo i Slovaci su poslani da se pakuju u nadi da će u budućnosti postići produktivnije rezultate.^[18]

Posle nekoliko pobedonosnih bitaka u proleće 1849, Košut i mađarska skupština proglasili su Habzburgovce svrgnutim 14. aprila 1849. Otprilike u isto vreme, slovački dobrovoljački korpus, uglavnom stacioniran u okrugu Arva, bavio se sopstvenim unutrašnjim borbama. Sukobi između čeških i slovačkih oficira ubrzo su doveli do raspuštanja korpusa.^[19] Nakon ruske intervencije cara Nikolaja I došlo je do postepenog pada Košuta i mađarske nezavisnosti. Tokom ovog perioda, korpus je poslednji put oživeo da bi „počistio“ izolovane mađarske jedinice sve do konačne kapitulacije mađarskih snaga kod Vilagoša (danas Širija u Rumuniji) 13. avgusta 1849. Dana 9. oktobra 1849. godine, carska vojska je prebacila slovački korpus sa centralnih teritorija Gornje Ugarske u Požoni, gde je formalno raspušten 21. novembra 1849. godine. Ovo je označilo kraj slovačkog učešća u revolucijama 1848–1849. koje su zahvatile evropski kontinent.^[20]

Posledice

Slovačka perspektiva

Istoričari Anton Špies i Dušan Čaplovič sumiraju uticaje ustanka i doba na sledeći način:

Mnogi mađarski istoričari dali su pozitivnu ocenu Košuta i Mađarske revolucije. S druge strane, aktivnosti Štura i slovačkih dobrovoljaca i njihovu saradnju sa bečkim dvorom i carskom vojskom označili su kao kontrarevolucionarne. Istina, Štur i slovačke vođe su svojim ponašanjem tokom revolucije 1848–49. pokazali da dobro razumeju prirodu mađarskog nacionalizma, koji je odbijao čak i da prizna postojanje Slovačke. Košutova tvrdnja da je Bečki dvor ekonomski i politički ugnjetavao Ugarsku ne može se prihvatiti bez velikih rezervi. Na kraju krajeva, Mađarska je imala stalni kreditni bilans u trgovini sa narodima Cislejtanije; u ugarsku kasu je od tih naroda stiglo više novca nego obrnuto. Zaista, čak je i mera političke slobode koju je uživala Mađarska bila veća od one u Češkoj Kraljevini, ili čak od „uže“ Austrije i drugih etničkih grupa Cislejtanije. Moguće je, međutim, saosećati sa Košutom i mađarskim vođama u njihovom strahu od raznih političkih kombinacija o kojima se aktivno razmišljalo u srednjoj Evropi u to vreme; na primer, ujedinjenje Nemačke, obuhvatanje celokupnog habzburškog carstva, ili potpuno restrukturiranje Austrijskog carstva na etničkoj osnovi. U bilo kojoj od ovih konstrukcija, Mađari bi se našli u manjini. Ova različita razmatranja mogu pomoći da se razjasni, ali svakako ne opravdava, potpuno potiskivanje nemađarskih nacionalnosti u Ugarskoj.

Mađarska perspektiva

Mađarska revolucija se odvijala u pravno složenom okruženju. Mađarska je bila de iure nezavisna kraljevina povezana sa Austrijom od strane zajedničkog vladara. Najpre je kralj Ferdinand podržao reformističke zahteve ugarskog sabora i imenovao ustavnu vladu koju je predvodio Lajoš Batjani. Konzervativni krugovi bečkog dvora strahovali su od sve veće nezavisnosti Mađara, pa su uputili bana hrvatskog da napadne Ugarsku. Pravno je to značilo da monarh napada jednu od zakonitih vlada svoje zemlje sa vojskom svoje druge zemlje. Kasnije su konzervativci u Beču primorali Ferdinanda da abdicira i zamenili ga mladim Francom Jozefom. Nije krunisan za kralja Ugarske, pa njegova vladavina nije imala zakonsku osnovu u Ugarskoj. Da bi porazio sada otvorenu (ali zakonitu) pobunu Ugarske, bečki dvor je izmanipulisao etničke manjine u Mađarskoj da se pobune protiv mađarske vlade (iste one koja je postigla ukidanje kmetstva u Kraljevini, bez obzira na etničku pripadnost).

Tvrdnja da je slovačka nacija stala na stranu Beča je pogrešna – jedva su mogli da regrutuju oko 2.000 ljudi iz Gornje Ugarske (međutim, njihov najveći broj se procenjuje na oko 10.000 ^[21]) – zapravo je broj Slovaka koji se borio na mađarskoj strani bio veći (istoričari procenjuju na oko 40.000). Međutim, bilo je slučajeva da su se etnički Slovaci odupirali regrutovanju u Mađarsku vojsku, posebno u zapadnom delu okruga Nitra i u delovima okruga Gemer i Kišont, posebno u gradu Tisolc (Tisovec) gde su meštani protestovali protiv nezakonite mađarske regrutacije a predvodio ih je Štefan Marko Daksner. Slovaci su imali mnogo veći procenat svog stanovništva koji je služio u Honvedsegu (dobrovoljci) nego Mađari. Značajne trupe sa čisto ili skoro čisto slovačkim vojnicima nalazile su se u 2, 4, 34, 51, 60. i 124. pešadijskim bataljonima, a veliki broj Slovaka je služio u najpoznatijem 9. bataljonu. Takođe, 8. i 10. Husarski pukovi su imali više četa sastavljenih od slovačkih vojnika. U Honvedsegu je bilo i dosta visokih oficira, koji su sebe smatrali slovačkim rodoljubima, a pre svega Lajoš Benički, koga su savremenici prozvali „vojvoda od Slovaka“, a mađarski je naučio tek posle kraja rata.^[22]

Vidi još

Mađarska revolucija 1848.
Revolucije 1848—1849. u Austrijskom carstvu
Revolucije 1848—1849.
Slovački nacionalni ustanak, druga slovačka pobuna od avgusta do oktobra 1944.
Plišana revolucija, treća i najuspešnija slovačka pobuna 1989.
Munje iznad Tatri, zvanična nacionalna himna Slovačke. Pesma je bila popularna među slovačkim pobunjenicima.

Reference

^ Škvarna, Dušan (2018-09-20). „Revolučné dvojročie: S akými ambíciami vystupovala slovenská politika v rokoch 1848/1849?”. Historická revue. Slovenský archeologický a historický inštitút. Pristupljeno 2020-01-16.
^ Mikuláš Teich, Dušan Kováč, Martin D. Brown (2011). Slovakia in History. Cambridge University Press. str. 126. ISBN 9781139494946.
^ Anton Špiesz (2006). Illustrated Slovak History. Wauconda, Illinois: Bolchazy-Carducci Publishers. str. 325. ISBN 0865165009.
^ Škvarna, Dušan (2018-09-20). „Revolučné dvojročie: S akými ambíciami vystupovala slovenská politika v rokoch 1848/1849?”. Historická revue. Slovenský archeologický a historický inštitút. Pristupljeno 2020-01-16.
^ Špiesz 2006, str. 107
^ Špiesz 2006, str. 108–109
^ Špiesz 2006, str. 109
^ Špiesz 2006, str. 110
^ Špiesz 2006, str. 111
^ Mallows, str. 191
^ Špiesz 2006, str. 114–115
^ Špiesz 2006, str. 115
^ Špiesz 2006, str. 116
^ Historical Commission of the Bavarian Academy of Sciences, vol. 13, p. 429
^ Špiesz 2006, str. 117
^ Špiesz 2006, str. 118–119
^ Špiesz 2006, str. 119
^ Bartl, str. 222
^ Špiesz 2006, str. 121
^ Špiesz 2006, str. 122
^ ww.forumhistoriae.sk/documents/10180/887951/Kovac_Sondy-2013.pdf, p. 93.
^ Páva, István (1999-08-01). „Szlovákok a magyar szabadságharcban”. magyarszemle.hu. Magyar szemle. Arhivirano iz originala 23. 09. 2021. g. Pristupljeno 28. 03. 2022.

Literatura

Špiesz, Anton (2006), Illustrated Slovak History, Wauconda, Illinois: Bolchazy-Carducci Publishers, ISBN 0-86516-500-9
Mallows, Lucinda (2007), Slovakia: The Bradt Travel Guide, Guilford, Connecticut: Bradt Travel Guides, ISBN 978-1-84162-188-3
Historical Commission of the Bavarian Academy of Sciences (1982), Neue Deutsche Biographie, Leipzig, Germany: Duncker & Humblot
Bartl, Július (2002), Slovak History: Chronology & Lexicon, Wauconda, Illinois: Bolchazy-Carducci Publishers, ISBN 0-86516-444-4

[1] Škvarna, Dušan (2018-09-20). „Revolučné dvojročie: S akými ambíciami vystupovala slovenská politika v rokoch 1848/1849?”. Historická revue. Slovenský archeologický a historický inštitút. Pristupljeno 2020-01-16.

[2] Mikuláš Teich, Dušan Kováč, Martin D. Brown (2011). Slovakia in History. Cambridge University Press. str. 126. ISBN 9781139494946.

[3] Anton Špiesz (2006). Illustrated Slovak History. Wauconda, Illinois: Bolchazy-Carducci Publishers. str. 325. ISBN 0865165009.

[skvarna-4] Škvarna, Dušan (2018-09-20). „Revolučné dvojročie: S akými ambíciami vystupovala slovenská politika v rokoch 1848/1849?”. Historická revue. Slovenský archeologický a historický inštitút. Pristupljeno 2020-01-16.

[5] Špiesz 2006, str. 107

[6] Špiesz 2006, str. 108–109

[7] Špiesz 2006, str. 109

[8] Špiesz 2006, str. 110

[9] Špiesz 2006, str. 111

[10] Mallows, str. 191

[11] Špiesz 2006, str. 114–115

[12] Špiesz 2006, str. 115

[13] Špiesz 2006, str. 116

[14] Historical Commission of the Bavarian Academy of Sciences, vol. 13, p. 429

[15] Špiesz 2006, str. 117

[16] Špiesz 2006, str. 118–119

[17] Špiesz 2006, str. 119

[18] Bartl, str. 222

[19] Špiesz 2006, str. 121

[20] Špiesz 2006, str. 122

[21] ww.forumhistoriae.sk/documents/10180/887951/Kovac_Sondy-2013.pdf, p. 93.

[22] Páva, István (1999-08-01). „Szlovákok a magyar szabadságharcban”. magyarszemle.hu. Magyar szemle. Arhivirano iz originala 23. 09. 2021. g. Pristupljeno 28. 03. 2022.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]

[21]

[22]