Википедија

Sovjetsko-ukrajinski rat

Sovjetsko-ukrajinski rat[1] (ukr. Радя́нсько-украї́нська війна́) je termin koji se u post-sovjetskoj Ukrajini najčešće koristi za događaje koji su se odigrali između 1917.–1921. godine, danas se u suštini pod njim podrazumeva rat između Ukrajinske NR i boljševika. Rat je počeo ubrzo nakon Oktobarske revolucije kada je Lenjin poslao Antonovu ekspedicionu grupu u Ukrajinu i Južnu Rusiju. U sovjetskoj istoriji navodi se da je Ukrajina bila okupirana od vojnih snaga Zapadne i Centralne Evrope, uključujući i vojsku Poljske Republike – a da boljševička pobeda nad njima predstavlja oslobođenje Ukrajine. Međutim, savremeni ukrajinski istoričari smatraju da je to bio neuspeli pokušaj rata za nezavisnost Ukrajinske NR protiv Ruske SFSR, koji je završen rusko-sovjetskom okupacijom Ukrajine.

Ukrajinsko-sovjetski rat
Deo Ukrajinskog rata za nezavisnost i Ruskog građanskog rata

Ukrajinska narodna armija kod manastira Svetog Mihaila u Kijevu.
Vreme8. novembar 1917. — 17. novembar 1921.
(4 godine, 1 sedmica i 2 dana)
Mesto
Ukrajina
Ishod

Pobeda boljševika

Teritorijalne
promene		 Podela Ukrajine između boljševika i Poljske
(Riški mir)
Sukobljene strane

Ukrajina Ukrajinska NR

  • Armija Galicije

Nemačko carstvoNemačka
(1918)

Poljska Poljska
(1920.–1921)

Rusija Beli pokret
(1919.–1920)
Poljska Poljska
(1918.–1919)

Razni nezavisni pobunjenici		 Ruska SFSR
Ukrajinska SSR		 Crna armija
Komandanti i vođe
Ukrajina Simon Petljura
Ukrajina Mihailo Pavlenko
Ukrajina Aleksandar Udovičenko
Pavel Skoropadski		 Rusija Anton Denjikin
Rusija Petar Vrangel
Poljska Jozef Pilsudski		 Mihail Muravjov
Georgij Pjatakov
Vladimir Zatonski
Nikolaj Ščors		 Nestor Mahno
Simon Karetnikov
Fedir Ščus
Viktor Belaš

Istoriografija uredi

U sovjetskoj istoriografiji i terminologiji, rat je prikazan kao deo velikog Ruskog građanskog rata: u Ukrajini, ovaj rat je vođen između nacionalne vlade (na čelu sa Simonom Petljurom) i boljševičkim pokretom (na čelu sa Lenjinom).

Rat se može podeliti u tri faze:

  1. decembar 1917. – april 1918.: Revolucionarni dani, boljševički ustanci, invazija formacija Crvene garde, potpisivanje ugovora o protektoratu i oslobođenje od boljševika.
  2. decembar 1918. – decembar 1919.: Građanski rat u Ukrajini, invazija Crvene armije, ujedinjenje Ukrajine, antisovjetski ustanci, Denjikinova oslobodilačka vojska i savezničke intervencije, osvajanje Zapadne Ukrajine od strane Poljske.
  3. proleće 1920. – jesen 1921.: Poljsko-sovjetski rat (Varšavski mir), Ruski građanski rat (između boljševika i Belog pokreta Južne Rusije), Ukrajinske gerilske operacije (Prva i Druga zimska kampanja), vlada u egzilu.

Važni dokumenti uredi

  • Deklaracije Centralnog saveta Ukrajine (Univerzali)
  • Ultimatum Sovnarkoma od Centralnog saveta Ukrajine
  • Brest-litovski mir kojim je garantovana neutralnst Ukrajine kao tampon zone Centralnih sila, kao i vojna zaštita u pregovorima sa boljševicima Ruske SFSR.
  • Akt o ujedinjenju, ujedinjenje sa Zapadnom Ukrajinom
  • Varšavski mir, poljsko-ukrajinski i antiboljševički pakt
  • Riški mir, deoba Ukrajine

Uvod uredi

Vidi još: Brest-litovski mir

Nakon Februarske revolucije 1917. godine nacionalisti u carskoj imperiji (preimenovanoj u Ruska Republika) zahtevali su autonomiju od Petrograda. U leto 1917. godine Privremena vlada je odobrila regionalnu upravu nad nekim delovima bivše carske Ukrajine.

U oktobru 1917. ukrajinska vlada osudila je oružanu pobunu boljševika i izjavila da će se odlučno boriti protiv svakog pokušaja državnog udara u Ukrajini. Organizovana je posebna zajednička komisija za očuvanje revolucije kako bi se situacija držala pod kontrolom. Komanda Kijevske vojne oblasti pokušala je da spreči boljševički udar, što je dovelo do uličnih borbi i na kraju predaju proboljševičkih trupa u gradu. 14. novembra 1917. godine ukrajinci Centralna rada izdala je "Apel Centralnog veća građanima Ukrajine" kojim su objavili preuzimanje državne vlasti Ukrajine. 16. novembra na zajedničkoj sednici parlamenta i izvršnog odbora lokalnih radnika i vojnika, sovjeti su priznali Centralnu radu kao regionalnu vlast u Ukrajini. 20. novembra 1917. godine, a rada je proglasila Ukrajinsku Narodnu Republiku kao autonomni deo Ruske Republike. Izbori za ukrajinsku Ustavotvornu skupštinu su bili zakazani za 9. januara 1918. Sekretar za vojne poslove Simon Petljura izrazio je nameru da spoji jugozapadni front u Ruskoj imperiji i rumunski front, koji su se protezali preko Ukrajine, u jedan Ukrajinski front pod komandom general-pukovnika Dmitrija Ščerbačeva.

17. decembra 1917. boljševici su planirali Sveukrajinski kongres Sovjeta, a 11. i 12. decembra 1917. godine pokrenuli su brojne ustanke širom Ukrajine u Kijevu, Odesi, Vinici, a koji su brzo i lako ugušeni. Takođe 17. decembra 1917. Savet narodnog komesarijata, koji je početkom meseca pokrenuo pregovore sa Centralnim silama, uputio je četrdesetosmočasovni ultimatum Centralnoj radi da zaustavi "kontrarevolucionarne akcije" ili da se pripremi za rat, a general Berzin je pokrenuo svoje trupe iz Minska prema Harkovu do Dona. Oni su učestvovali u oružanom sukobu na železničkoj stanici u Bahmaču sa ukrajinskim trupama koje su odbile da propuštaju Crvene snage (tri puka i artiljerijsku diviziju). Centralna rada nije prihvatila optužbe i izrekla je svoje uslove: priznanje Ukrajinske Narodne Republike, neuplitanje u njene unutrašnje poslove i poslove novoorganizovanog Ukrajinskog fronta, dozvolu za prebacivanje ukrajinskih trupa u Ukrajinu, podela bivših carskih finansija, učešće Ukrajinske Narodne Republike u opštim mirovnim pregovorima. Istog dana, Sveukrajinski kongres Sovjeta u Kijevu, nakon odlaska boljševičke delegacije sa kongresa, priznao je autoritet ukrajinske vlade i osudio ultimatum ruske vlade. Kijevski boljševici su zauzvrat osudili taj kongres i zakazali još jedan u Harkovu. Sledećeg dana, Savet narodnog komesarijata u Moskvi odlučio se za rat. Vladimir Antonov-Ovsejenko proglašen je za vrhovnog komandanta ekspedicionih snaga protiv Kaledina i Južne Rusije, dok su u blizini granice sa Ukrajinom (Brjansk – Belgorod) počele da se okupljaju Crvene trupe.

Kijevski boljševici su pobegli u Harkov gde su se pridružili Kongresu sovjetaDonjecko-Krivojroške Sovjetske Republike. Potom su ovaj sastanak proglasili Prvim sveukrajinskim kongresom Sovjeta na kom je najavljeno stvaranje Ukrajinske Narodne Republike Sovjeta. Proglasili su Centralnu radu Ukrajine neprijateljem naroda, objavljujući joj rat 2. januara. Centralna rada je prekinula sve odnose sa Petrogradom 22. januara 1918. godine, i proglasila nezavisnost, čime je počeo Ukrajinski rat za nezavisnost.[2][3] Boljševičke trupe su počele da napadaju Ukrajinu iz Rusije.[4] Ruske vojne jedinice iz Harkova, Moskve, Minska i baltičke flote napale su Ukrajinu.[5]

Rat uredi

Decembar 1917. – april 1918. uredi

Boljševici, koji su brojali oko 30.000 ljudi i sastojali su se od redovnih vojnika ruske vojske stacioniranih na frontu, nekoliko garnizonskih jedinica i odreda Crvene garde sastavljenih od radnika iz Harkovskog okruga i Donbasa, počeli su napredovanje na severoistok pod vođstvom Vladimira Antonova-Ovsejenka i Mihaila Muravjova.[6] U vreme invazije ukrajinske snage sastojale su se od oko 15.000 vojnika, sastavljenih od dobrovoljačkih odreda i nekoliko bataljona Slobodnih Kozaka i Sičkih Strelaca.

Invazija sovjetskih snaga iz Rusije bila je praćena pobunama koje su inicirane u Ukrajini od strane lokalnih boljševika u razvijenim gradovima na teritoriji leve obale Ukrajine, kao i na teritoriji desne obale Ukrajine. Boljševici na čelu sa Jevgenijom Boš su 17. decembra uspešno podigli ustanak u Vinici. Oni su preuzeli kontrolu nad 2. gardijskim korpusom i krenuli prema Kijevu da pomognu boljševicima u gradu. Pavel Skoropadski zajedno sa pukom Slobodnih Kozaka zaustavio ih je u blizini Žmerinka, razoružao ih i deportovao u Rusiju. Druge boljševičke snage zauzele su Harkov (26. decembar 1918), Jekaterinoslav (9. januar 1919), Aleksandrovsk (15. januar), i Poltavu (20. januar) na putu za Kijev. Boljševičke vojničke grupe okupile su se 27. januara u Bahmaču i potom su pod komandom Muravjova krenuli da napadnu Kijev.[1]

 
Prvi odred Sičkih Strelaca nakon zauzimanja Kijeva januara 1918.

Dok su boljševici marširali prema Kijevu, mala vojna jedinica Ukrajinske NR sastavljena od 500 studenata (neki izvori navode brojku 300[7]), pod komandom Hončarenka, bila je na brzinu organizovana i poslata na front 29. januara 1918. da učestvuje u bici kod Kruta. polovina njih je nastradala tokom bitke.

Ustanak u kijevskom Arsenalu počeo je 29. januara 1918. godine, bio je to kratkotrajni oružani sukob između snaga novoproglašene ukrajinske Centralne rade na jednoj i pobunjenih radnika na čelu sa boljševicima na drugoj strani. Lokalni boljševici su 29. januara su nastojali da iskoriste prodor sovjetskih trupa u Ukrajinu da podignu ustanove, kao i sprečiti snage Centralne rade da okupiraju Arsenal, glavnu fabriku oružja u gradu koja je predstavljala glavno uporište boljševika i radikalnih levičara. Ustanak se pretvorio u seriju višednevnih haotičnih uličnih borbi u kome su na kraju prevagu odnele nacionalističke trupe na čelu sa Simonom Petljurom.[8] One su 4. februara 1918. na juriš osvojili Arsenal,[9] i prema kasnijim sovjetskim navodima pogubili oko 300 zarobljenih ustanika. Prema sovjetskim izvorima, tokom borbe je ubijeno više od 1500 prosovjetskih radnika i vojnika.[10] Ustanak tako nije uspeo, ali su već istog dana sovjetske trupe prodrle do predgrađa Kijeva i zauzele grad 7. februara 1918. U kasnijoj sovjetskoj istoriografiji su ustanici proglašeni revolucionarnim mučenicima.

Kada su boljševici zauzeli Kijev, započeli su ofanzivu na Desnu obalu Ukrajine. Međutim, 9. februara je Ukrajinska NR potpisala Brest-litovski mir i tako dobila pomoć od nemačkih i austrougarskih trupa krajem februara, preko 450,000 vojnika.[4] U zamenu za vojnu pomoć, Ukrajina je pristupila Centralnim silama.[4] Pod komandom Simona Petljure, kombinovane snage potisnule su boljševike iz Desne obale Ukrajine i oslobodile su Kijev 1. marta. Zbog socijalističke politike Nacionalne rade, i politike nacionalizacije zemlje koja je uticala na izvoz hrane u Centralnim silama, nemačke snage su 28. aprila rasformirale Centralnu Radu i stvorile marionetsku Ukrajinsku Državu. Ukrajinske, nemačke i austrougarske vojske nastavile su da ostvaruju uspešne rezultate, oslobađajući Levu obalu Ukrajine, Krim i Donjecku kotlinu.[11] Ovi gubici prisilili su boljševike da 12. juna potpišu mirovni sporazum s Ukrajinskom vladom.

Posleratne intervencije uredi

 
Poljsko-ukrajinski, Poljsko-sovjetski i Ukrajinsko-sovjetski rat početkom 1919.

Tokom novembra 1918, pristalice Ukrajinskog Direktorata uz pomoć boljševika porazile su snage Ukrajinske Države u bici kod Motovilivka. Nemačke snage zadržale su neutralnost tokom dvonedeljnog građanskog rata koji je zahvatio Ukrajinu, zbog poraza Nemačkog carstva u Prvom svetskom ratu. Direktorat je ponovo uspostavio Ukrajinsku Narodnu Republiku. 22. januara 1919. godine ujedinile su se Ukrajinska NR i Zapadnoukrajinska NR.

Centralni vojno-revolucionarni komitet u Kursku je 22. oktobra 1918. godine izdao naredbu da se formira Ukrajinski front i pošalje vojska. Prema Antonov-Ovsijenku, vojska je imala oko 6.000 vojnika, 170 topova, 427 mitraljeza, 15 vojnih aviona i 6 oklopnih vozova. 15. decembra 1918. u Kijevu je sazvan sastanak ukrajinskog vojnog štaba na čijem je čelu bio general Osetski, uključujući i generala Petljuru, pukovnika Bolbačana, pukovnika Šapoval, poručnika Oskilka. Oni su diskutovali o odbrani granica i formirali plan u slučaju opasnosti sa svih strana.

Da bi zaustavila rat sa boljševicima, Čehivskova vlada poslala je u Moskvu delegaciju na čelu sa ministrom spoljnih poslova Semenom Mazurenkom. Delegacija je uspela da potpiše preliminarni mirovni sporazum, ali nije zaustavila agresiju sa ruske strane zbog loše komunikacije između delegacije u Moskvi i vlade Ukrajinske Narodne Republike.[12] 28. decembra 1918. Centralni komitet levičarske Ukrajinske socijal-revolucionarne partije je zvanično proglasio mobilizaciju snaga za podršku sovjetske vlade u oružanim akcijama. Od početka januara 1919. godine, boljševičke trupe su stalno prelazili istočne i severoistočne granice u racijama.

Januar 1919. - jun 1919. uredi

7. januara 1919. godine počela je boljševička ofanziva na Ukrajinu[13] koju su predvodili Vladimir Antonov-Ovsejenko, Josif Staljin i Vladimir Zatonski.[1] Direktorat je ponovo objavio rat Rusiji 16. januara nakon nekoliko preliminarnih ultimatuma vladi Ruske SFSR sovnarkom da povuku svoje trupe. Dva glavna pravca boljševičkih snaga bila su usmerena prema Kijevu i Harkovu.

U tomperiodu sovjetske snage su napredovale preko severoistočne Ukrajine zauzimajući Riljsk i Novgorod-Siverskji. Soovjeti su zauzeli važnu stratešku železničku vezu u Kupjansku. Nakon toga brzo su napredovali područjem između reka Dnjepar i Oskol. Crvena armija je 3. januara zauzela Harkov, skoro po istom scenariju kao kada su boljševici zauzeli Kijev u februaru 1918. godine. Ukrajinske snage sastojale su se od dve redovne trupe, Zaporožkog korpusa i Sičkih strelaca, kao i partizanskih odreda. Ove partizane vodili su nepouzdane vođe koji su povremeno prelazili na stranu boljševika, kao što su Zelenj, Anhel i Grigorijev. Vojska koja je imala više od 100.000 ljudi pala je na oko 25.000 zbog seljaka koji su napustili vojsku i priključili se boljševicima.[4] Bolbočan sa ostacima Zaporožkog korpusa povukao se u Poltavu gde je odbijao napade Crvene armije još nekoliko nedelja. Pjatakov je 6. januara 1919. godine proglasio zvanično stvaranje Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike. Ipak njegova vlada je nastavila da boravi u Kursku do 24. januara 1919. Na nekoliko pitanja o svrsi ruske vojske u Ukrajini koju je ukrajinski Direktorijum poslao Moskvi, Čičerin je konačno odgovorio 6. januara:

... u Ukrajini nema vojske Ruske Sovjetske Socijalističke Republike. U ovom trenutku vojna akcija koja se odvija na teritoriji Ukrajine je između vojske Direktorijuma i Ukrajinske Sovjetske Vlade koja je potpuno nezavisna.

12. januara trupe pod komandom Nikolaja Ščorsa okupirale su Černigov, dok su tupe pod komandom Pavela Dibenka zauzele Lozovu, Pavlograd, Sinjeljnikove, i uspostavile kontakt sa Nestorom Mahnom. Posle duge rasprave između članova Direktorijata i drugih državnih zvaničnika, odlučeno je da se proglasi rat protiv sovjetske Rusije. Jedina osoba koja je bila protiv toga, bio je predsednik Direktorijuma Vladimir Vinjčenko, dok je Šapoval, na primer, iz nekog razloga jednostavno tražio brzo stvaranje Sovjetske vlade. Denikin je kasnije komentarisao da ratna deklaracija nije ništa promenila na liniji fronta i da je samo odraz političke krize u ukrajinskoj vladi nastale pobedom vojne partije Petljure-Konovaleca-Hrekova nad Vinjčenkom-Čehivskim. Sovjetska vojska je 20. januara zauzela Poltavu dok su se ukrajinske trupe povukle u Kremenčug. Dibenko je 26. januara zauzeo Katerinoslav. Sovjeti su zauzeli Levu obalu Ukrajine, i krenuli ka Kijevu. Direktorijum je bio prisiljen da se 2. februara povuče u Vinici, dok su trupe Ščorsa i Boženka okupirale Kijev tri dana kasnije.

Čehivski je podneo ostavku nakon što je Vinjčenko u Kamjanjec-Podiljskom osnovao Komitet za spas Republike, koji je Petljura ponovo rasformirao 13. februara. Sovjetske trupe su nastavile da napreduju zauzevši Oleksandriju i Kropivnicki. Direktorijum se do 6. marta povukao u Hmeljnicki dok su veći deo polesja i Podolja držali boljševici. Međutim do kraja marta ukrajinske vojske su iznenađujuće uspešno sprovele niz operacija koje su oslobodile Sarni, Žitomir, Korostenj, i približile se Kijevu. 2. marta general Grigorijev je zauzeo Herson, 12. marta je stigao u Mikolajivu, a 6. aprila je zauzeo Odesu.

Decembar 1919. – novembar 1920. uredi

Glavni članak: Poljsko-sovjetski rat

Od 6. decembra 1919. do 6. maja 1920. godine, vojska Ukrajinske NR pod komandom Mihaila Pavlenka izvršila operaciju poznatu kao Prva zimska kampanja u regionu grada Kropivnicki protiv sovjetske 14. armije. Drugi značajan događaj u ovom periodu bio je potpisivanje Varšavskog sporazuma sa Poljskom 22. aprila, a zatim i početak zajedničke ofanzive sa poljskim trupama protiv boljševika.[6] 7. maja ukrajinska divizija pod komandom Marka Berzučkog ušla je u Kijev, ali je brzo proterana kontraofanzivom Crvene armije na čelu sa Semjonom Buđonijem. Ukrajinci i Poljaci bili su potisnuti preko reke Zbruč, prošli su Zamošć i bili su na putu ka Varšavi. Poljaci su 18. oktobra potpisali Riški mir sa Sovjetima. Od 1921. godine, poljski autor poljsko-ukrajinskog sporazuma, Jozef Pilsudski, nije više bio šef države, i učestvovao je samo kao posmatrač pregovora u Rigi, koje je on nazvao kukavičkim činom.[14] Petljurine snage su nastavile da se bore.[15] Oni su trajali do 21. oktobra, kada su bili primorani da pređu reku Zbruč i povuku se u Galiciji koja je bila pod poljskom kontrolom. Tamo su bili razoružani i smešteni u logor za internante.[1]

Novembar 1921 uredi

Poslednja akcija Ukrajinske NR protiv Sovjeta bila je racija iza redova Crvene armije u novembru 1921. poznata kao Druga zimska kampanja..[1]

Ova kampanja imala je za cilj da podstakne opšti ustanak među ukrajinskim ljacima, koji su već bili nezadovoljni Sovjetima,[13] i da ujedini partizanske snage protiv boljševika u Ukrajini. Komandant ukrajinskih snaga bio je Tjutjunik.

Osnovane su dve ekspedicione snage, jedna u Podolju (400 vojnika) i druga u Volinju (800 vojnika). Podoljska grupa stigla je do sela Vahnivke, pre nego što se vratila u Poljsku preko teritorije Vilinja 29. novembra. Volinjska grupa krenula je u akciju 4. novembra, zauzeli su Korostenj 7. novembra i krenuli su prema selu Leonivka. Kada su prikupili zalihe odlučili su da se vrate. Međutim, po povratku na zapad, presrela ih je boljševička konjica pod komandom Katovskog kod Bazara. U bici je 17. novembra zarobljeno 443 ukrajinskih vojnika. 359 je ubijeno 23. novembra u blizini grada Bazara, a 84 su prosleđeni sovjetskim bezbednosnim snagama.[16]

Ovo je bila poslednja operacija vojske Ukrajinske NR protiv Sovjeta. Završetak Druge zimske kampanje doveo je Ukrajinsko-sovjetski rat do definitivnog kraja,[1] ali partizansko ratovanje protiv boljševika je nastavljeno do sredine 1922. godine[17], a kao odgovor Crvena armija je terorisala okolinu Bazara.[18]

Posledice uredi

 
Istočna evropa nakon Riškog mira

Završetkom rata došlo je do prelaženja većine teritorije Ukrajine u Ukrajinsku SSR, koja je 30. decembra 1922. godine bila jedan od osnivača Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR). Deo zapadne Ukrajine bio je pod kontrolom Druge poljske republike, kao što je dogovoreno Riškim mirom. Vlada Ukrajinske NR, na čelu sa Simonom Petljurom, bila je primorana na izgnanstvo.[19] Sledećih nekoliko godina ukrajinski nacionalisti nastavili su pokušaje da vode partizansku gerilsku borbu protiv Sovjeta. Pomagala ih je poljska inteligencija, međutim bez uspeha. Poslednji aktivni ukrajinski pokreti otpora bili su iskorenjeni tokom Golodomora.[20] Pored toga, relativni nedostatak podrške Poljske za ukrajinsku stvar izazvao bi rastuću odbojnost ukrajinske manjine prema poljskoj međuratnoj državi.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ Ukrainian-Soviet War, 1917–21 at the Encyclopedia of Ukraine
  2. ^ J. Kim Munholland (20. 10. 2023). „Ukraine.”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 8. 11. 2007. 
  3. ^ Reid, Anna (2000). Borderland: A Journey Through the History of Ukraine. Westview Press. str. 33. ISBN 0-8133-3792-5. 
  4. ^ a b v g Subtelny, Orest. Ukraine a History. University of Toronto Press, 1988.
  5. ^ Robert Sullivant. Soviet Politics and the Ukraine 1917–1957. New York: Columbia University Press, 1962.
  6. ^ a b Nicholas Chirovsky. An introduction to Ukrainian History Volume III 19th and 20th Century Ukraine. New York, Philosophical Library, 1986
  7. ^ „History of Ukraine” (na jeziku: Ukrainian). Pristupljeno 12. 9. 2006. 
  8. ^ Palač Petlюra — predteča nыnešnih vlasteй. Rabochaya Gazeta (na jeziku: ruski). Pristupljeno 27. 1. 2012. 
  9. ^ Subtelny, Orest (2000). Ukraine: A History. University of Toronto Press. str. 352. ISBN 0-8020-8390-0. 
  10. ^ Dmitriй Aggeevič Čugaev. "Kommunističeskaя partiя: organizator Soюza Sovetskih Socialističeskih Respublik". Mыslь. 1972. p.176
  11. ^ (jezik: ukrajinski) 100 years ago Bakhmut and the rest of Donbass liberated, Ukrayinska Pravda (18 April 2018)
  12. ^ „A. Skromnickiй. Svяzi Ukrainskoй Narodnoй Respubliki (UNR) i Sovetskoй Rossii (November 1918 — April 1919 god)” (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 17. 7. 2012. g. 
  13. ^ a b Paul Robert MagocsiA History of Ukraine. Toronto. A History of Ukraine. University of Toronto Press. 1996. ISBN 0-8020-0830-5. 
  14. ^ Davies, Norman (2003). White Eagle, Red Star: the Polish-Soviet War, 1919–20. Pimlico. str. 399. ISBN 0-7126-0694-7.  (First edition: New York, St. Martin's Press, inc., 1972)
  15. ^ Mykhailo Hrushevsky, edited by O. J. Frederiksen. A History of Ukraine. New Haven: Yale University Press: 1941.
  16. ^ Winter Campaigns at the Encyclopedia of Ukraine
  17. ^ Partisan movement in Ukraine, 1918–22 at the Encyclopedia of Ukraine
  18. ^ WED Allen. The Ukraine. Cambridge: Cambridge University Press, 1941.
  19. ^ Ukrainian National Republic at the Encyclopedia of Ukraine
  20. ^ Timothy Snyder, Covert Polish Missions across the Soviet Ukrainian Border, 1928–1933, p. 71-78, in Cofini, Silvia Salvatici (a cura di), Rubbettino, 2005. Full text in PDF Arhivirano 2008-02-27 na sajtu Wayback Machine

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Совјетско-украјински_рат&oldid=27675515”