Sofija Aleksejevna

Sofija Aleksejevna (rus. Софья Алексеевна; rođena 27. septembra 1657, umrla 14. jula 1704. godine u Moskvi) je bila ćerka ruskog cara Alekseja I, regent ruskog carstva poznata po odlučnosti, nije oklevala da upotrebi i nasilne mere da sprovede svoju politiku.

Sofija Aleksejevna
Sophia Alekseyevna of Russia.jpg
Puno imeSofija Aleksejevna Romanova
Datum rođenja(1657-09-27)27. septembar 1657.
Mesto rođenjaMoskva
Rusko carstvo
Datum smrti14. jul 1704.(1704-07-14) (46 god.)
Mesto smrtiMoskva,
Rusko carstvo
DinastijaRomanov
OtacAleksej I Mihajlovič
MajkaMarija Miloslavskaja
regent
Period1682-1689
PrethodnikJevdokija Strešneva
NaslednikNatalija Nariškina

BiografijaUredi

Rođena je u prvom braku cara Alekseja i Marije Miloslavskaje. Školovala se kod Simeona Polockog.[1] Nakon smrti svog brata Fjodora III se iznenada uključila u političke vode, pokušavajući da spreči mlađeg brata Petra da preskoči starijeg brata Ivana na tronu. Sofija se pojavila na političkoj sceni tokom tih borbi unutar dinastije Romanov. Sofija je možda delovala u interesu njenog brata Fjodora, ali mnogi istoričari tvrde da je on vladao pod proktektoratom svoje sestre Sofije. Posebno jer postoje indicije da je Fjodor bio zbog lošeg zdravlja slab po prirodi. Iskoristila je svoje veze i veštim spletkarenjem obezbedila je sebi regenstvo. Još za Fjodorova života ona se sprijateljila sa Vasilijem Golicinom, jednim od najobrazovanijih ljudi svoga vremena.[2]

Borba za vlast i regentstvoUredi

 
Slika A. I. Korzuhina iz 1882, "Pobuna streličara 1682. godine." na kojoj je prikazano kako trelci nose iz palate Ivana Nariškina. Dok mladi Petar smiruje majku, Sofija sa zadovoljstvom gleda

Pošto je Aleksej imao dve žene pa su obe struje želele da budu naslednice prestola. Struja Marije Miloslavskaje, Sofijine majke, je inicirala Moskovsku pobunu 1682. kako bi se pozicionirala u vlasti.[3][4] Promovisala je njenog brata Ivana kao legitimnog naslednika prestola, pokušavala je da ubedi patrijarha i boljare da promene skorašnju odluku o krunisanju kralja Petra. Insistirala je na tome da je Petrov izbor bio protivu zakona monarhije preskočivši Ivana koji je bio sledeći po redu i predložila je da Petar bude zajedno na tronu sa Ivanom. Nakon negativnog odgovora, ona je potražila pomoć od Strelaca, koji su se nasilno suprostavili izboru Petra za vlastodržca. Pobuna Strelaca je dovela do toga da se uspostavi nova vlast, sa Ivanom kao starijim i Petrom kao mlađim carom. Sofija Aleksejevna je proglašena za savladarku sa titulom regentkinje, s obzirom da su njena braća bili maloletni.[5] Tih godina navodno je bila u nekoj vezi sa princom Golitcinom, i njega je postavila za načelnika spoljnih poslova umesto ubijenog Dolgorukova.[2] Strelci su zbog pomoći dobili po 10 dukata titulu dvorske pešadije. A Petar, iako je formalno bio vladar, je bio skrajnut i sa svojom majkom Natalijom je živeo od vrlo skromnih Sofijinih donacija. Toliko skromnih da je Natalija morala da potraži pomoć u sveštenstvu.[2]

Odmah nakon stupanja na vlast, Sofija je bila u problemu jer su Strelci želeli da više učestvuju u vlasti. Ipak Sofija ih je vešto potisnula, čak i pogubila neke vođe. Tokom sedam godina kao regent, oslabila je politiku pritvaranja seljaka zbog čega je bila na udaru plemića. Trudila se da unapredi vojsku. Na polju spoljne politike najznačajniji je mirovni sporazum sa Poljskom 1686. godine kao i Krimska kampanja protiv Turske. Iako je carigradski patrijarh odvraćao od tog pohoda, jer se bojao da se sultan ne osveti na pravoslavnom stanovništvu Turske. Prvi Golicinov pohod pretrpeo je potpun poraz. Golicin je bio primoran da pripremi drugi pohod. Poučen iskustvom, on odlučuje da ga preduzme u proleće, kada stepe obiluju vodom i travom. Umesto da se bori, on stupa u pregovore sa krimskim hanom i vraća se natrag, pošto mu je poginulo 20.000 a zarobljeno 15.000 od 100.000 ljudi.[2] Sa druge strane Golicin je potpisao sporazum sa Kinom kojim se utvrđuje granica na reci Amur. Bez obzira na sva dostignuća i dalje je vladalo ogromno nepoverenje od plemstva. Golicin je neosporno bio obrazovaniji od Petra, ali nije imao čvrstu volju kao Petar koji je teško pisao i pravio mnogo pravopisnih grešaka, ali je razmišljao praktično i vešto rukovao svim sredstvima u cilju reforme. Sofija je za to vreme sanjala da stupi u brak sa Golicinom, kako bi sebi obezbedila i carsku titulu.[2]

Pad sa vlasti i smrtUredi

Kako je Petar rastao njegova moć je bila sve veća. Već sa 16 godina je zahtevao od Golticina da ga izveštava o svim stvarima, a porodica druge Aleksejeve žene Nariškin je pripremala dugo očekivan dolazak na vlast. Sofija je bila nemoćna da spreči ovu promenu i postepeno oduzimanje kontrole. Krimski kampanja protiv Turske u koji je Golicin poslao oko 100.000 ljudi[2], je dodatno ugrozio njenu poziciju jer je došlo do nemira u Moskvi. Tenzija između dve frakcije je rasla sve dok Petar nije napunio 17 godina, kada je Natalija Nariškina tražila smenu Sofije. Ona je pokušala da preko boljara i patrijarha učini nešto protiv toga, međutim Petar je bio odlučan. Bila je uhapšena i poslata u mnastir Novodevični. Deset godina kasnije tokom odsustva Petra iz zemlje pokušala je uz pomoć Strelaca da ponovo dođe na vlast. Ali je ova pobuna ugušena neviđenom brutalnošću, kada su leševi pobunjenika poslagani ispod Sofijinih prozora. Nakon toga je bila još u strožem pritvoru, dozovavajući joj samo jednu posetu dnevno. Umrla je u ovom manastiru šest godina kasnije 14. jula 1704.[4]

Porodično stabloUredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Nikita Romanovič
 
 
 
 
 
 
 
8. Patrijarh Filaret
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Varvara Ivanovna
 
 
 
 
 
 
 
2. Mihail I Fjodorovič
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Ivan Vasiljevič Šestov
 
 
 
 
 
 
 
9. Ksenija Šestova
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Aleksej I Mihajlovič
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Stepan Andrejevič Šestov
 
 
 
 
 
 
 
10. Lukijan Stepanovič Strešnjov
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Jevdokija Strešneva
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Konstantin Volkonsi
 
 
 
 
 
 
 
11. Ana Konstantinovna Volonskaja
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Sofija Aleksejevna
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Ilja Danilovič Miloslavski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Marija Miloslavskaja
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Ekatarina Fjodorovna Nerbekova
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

ReferenceUredi

  1. ^ Hughes, Lindse (Oct., 1985). „Sofiya Alekseyevna and the Moscow Rebellion of 1682”. The Slavonic and East European Review. 63 (4): 518—539. JSTOR 4209169.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  2. ^ a b v g d đ Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura. 
  3. ^ (jezik: ruski)„OPISANІE BUNTA b ы v š a g o vъ 1682 godu. sъ rukopisi.”. gumer.info. Arhivirano iz originala na datum 17. 11. 2017. Pristupljeno 11. 11. 2017. 
  4. ^ a b (jezik: ruski)„Kostomarov N. Istoriя Rossii v žizneopisaniяh ee glavneйših deяteleй”. gumer.info. Pristupljeno 11. 11. 2017. 
  5. ^ Anisimov & Alexander 2015, str. 13.

LiteraturaUredi

Spoljašnje vezeUredi