Википедија

Srpski izbeglički domovi u Mataruškoj Banji

Srpski izbeglički domovi u Mataruškoj Banji služili su tokom Drugog svetskog rata za smeštaj dece koje su kao izbeglice dolazile iz gotovo svih krajeva Jugoslavije, i koje su utočište pronašli na teritoriji okupirane Srbije. Srpski izbeglički domovi u Mataruškoj Banji bili su deo šireg sistema izbegličkih domova, kojima je upravljao Komesarijat za izbeglice i preseljenike. Domovi u Mataruškoj Banji su prve štićenike primili 1942. godine i funkcionisali su sve do 1947. godine, kada su prebačeni na Rudnik.

Izbeglice i izbeglički domovi u okupiranoj Srbiji uredi

Ubrzo nakon vojnog poraza i podele Jugoslavije u aprilu 1941. godine, na teritoriju okupirane Srbije počele su da pristižu brojne izbeglice. Izbeglice su dolazile sa teritorije NDH, ali i iz onih delova Jugoslavije koji su bili pod mađarskom, bugarskom i italijanskom okupacijom. Među izbeglicama su bili i Slovenci koji su živeli u onim oblastima koje je zauzeo Treći rajh. Po evidenciji izrađenoj tokom marta 1942. godine na području okupirane Srbije bilo je 152.919 izbeglica, od kojih je njih 6087 bilo na teritoriji Kraljevačkog okruga. Među njima je bilo 2150 dece (1095 dečaka i 1055 devojčica).[1]

Radi brige o izbeglicama koje su tražile utočište na tlu okupirane Srbije formiran je Komesarijat za izbeglice i preseljenike. Komesarijat je formiran već u junu 1941. godine. Na njegovom čelu je bio inženjer i potpukovnik u penziji Andra Popović, a 20. oktobra 1941. godine na njegovo mesto je došao Toma Maksimović, predratni direktor fabrike obuće Bata iz Borova. Takođe, u Štabu nemačkog vojnog komandanta za Srbiju na funkciju komesara za preseljenje imenovan je dr Ernest Vajnman, koji je na ovom položaju ostao do kraja okupacije. O izbeglicama su brinuli i organi lokalnih vlasti, kao i humanitarne organizacije i pojedinci.[2]

 
Vile određene za smeštaj dece

Kako bi se pružila pomoć deci koja su izbegla iz svojih domova, Komesarijat je sproveo akciju smeštanja dece po privatnim domovima. Međutim, u vreme okupacije nije bilo dovoljno porodica koje bi mogle pružiti utočište izbeglicama, pa se od ovoga ubrzo odustalo. Pokazalo se da je bolje rešenje zbrinjavanje dece u posebno organizovanim domovima. Za ove potrebe je adaptiran veliki broj odmarališta i vila u srpskim banjama. Deci su u ovim domovima pružani zdravstvena zaštita i osnovni uslovi za život, a bio im je omogućen i nastavak školovanja. Osim velikih internata – Srpskih izbegličkih domova koji su funkcionisali u Banji Koviljači, Mataruškoj Banji, Vrnjačkoj Banji, Ribarskoj Banji, Negotinu i Užicu i za koje je pokušano da se propišu posebna pravila rada, u velikom broju mesta postojao je niz manjih ustanova, adaptiranih domova i internata za smeštaj izbegličke dece. Samo do maja 1943. godine je kroz ove ustanove prošlo preko 21.000 dece.[3]

Srpski izbeglički domovi u Mataruškoj Banji uredi

Srpski izbeglički domovi u Mataruškoj Banji su započeli prijem dece 3. juna 1942. godine, nakon što su zgrade određene za ovu namenu adaptirane. Kako su se vremenom različiti domovi specijalizovali za prijem dece različitog uzrasta, domovi u Mataruškoj Banji su uglavnom prihvatali decu koja su išla u osnovnu školu. U okviru doma je funkcionisala osnovna škola sa 14 odeljenja. Većina dece je poticala sa teritorije Bosne i Hercegovine. Deca koja su u domove stigla tokom 1942. godine su bila vrlo lošeg zdravstvenog stanja, o čemu svedoči podatak da je tokom avgusta te godine preminulo dvanestoro dece, a mesec dana kasnije još 15 njih.[4]

 
Spavaonica u izbegličkim domovima

Prvi upravnik ovih domova je bio Vladimir Beatović, koji je smenjen 7. aprila 1943. godine jer Komesarijat nije bio zadovoljan njegovim radom, pre svega problemima oko nabavke hrane. Na njegovo mesto je došao Simo Ristić, koji je ovu dužnost obavljao sve do svoje smrti 21. juna 1943. Dužnost upravnika je preuzeo Dušan Avramov, 30. avgusta iste godine. Broj zgrada koje su korišćene za smeštaj dece je varirao, a okupacione vlasti su povremeno neke od zgrada uzimale za svoje potrebe. U avgustu 1944. godine deca su bila smeštena u 8 zgrada koje su imale kapacitet od 710 mesta. U njima je bilo smešteno 650 dece (455 dečaka i 195 devojčica), što je bilo 12% dece smeštene u izbegličkim domovima u Srbiji.[5]

Nakon samo četiri meseca od početka rada domova, 3. oktobra 1942. na zahtev nemačkog majora morala su se iseliti deca iz Žandarmerijskog doma i vile Ibar, a uprava SID-a Mataruška Banja bila je primorana da zgrade sa glavnom kuhinjom prepusti nemačkoj vojsci. U oduzetim objektima bilo je 59 soba. Deca su razmeštena po drugim domovima i u tri iznajmljene kuće. Vila Ibar je vraćena početkom proleća 1943. godine, a u oktobru iste godine mreži Srpskih izbegličkih domova u Mataruškoj Banji priključen je i Manastir Studenica. Sistem domova je ponovo bio reorganizovan u jesen 1943. godine, kada je nemačka vojska oduzela nekoliko objekata.[6]

Nakon oslobođenja 1944. godine deo osoblja je napustio domove. Domove je napustio i deo dece, ali su na njihova mesta dovedeni novi štićenici. Ime domova je promenjeno u Dečji domovi, a tokom 1947. godine u Dečji dom Bata i Rita Jovičić. Dom je potom iz Mataruške Banje bio premešten na Rudnik.[7]

Deca uredi

Uoči početka rada domova komesar Toma Marković je odredio da se u Mataruškoj Banji smeštaju pre svega deca bez roditelja, a potom i izgladnela deca iz Beograda. Deca su prvo bila smeštana u vilu Ibar, a potom i u ostale zgrade. Najviše dece je poticalo iz Bosne i Hercegovine, ali ih je bilo i iz drugih krajeva: sa Kosova, iz Crne Gore, Slovenije, Makedonije, Vojvodine, Novog Pazara i okoline.[8]

 
Deca u izbegličkim domovima u Mataruškoj Banji, 1942. godina

Broj dece u domovima se konstantno menjao, ali je uvek bilo više dečaka nego devojčica. Dešavalo se i da roditelji, čim obezbede osnovne uslove egzistencije, dođu po decu. Neki su tražili odobrenje Komesarijata pre nego što bi to učinili, ali je bilo i onih koji su decu odvodili samoinicijativno. Unutar mreže domova, deca su često premeštana zbog nastavka školovanja ili izučavanja pojedinih veština i zanata. Štićenici su napuštali dom i onda kada bi se neka porodica javila sa željom da bude hranitelj nekog od dece.[9]

Jedan od vidova zbrinjavanja dece je bilo i tzv. kolonizovanje. Naime, deca bi bila poslata u seoska ili gradska domaćinstva, gde bi se učila pojedinim veštinama. Postojalo je veliko interesovanje za ovu praksu, jer je zbog rata u selima postojao ogroman nedostatak radne snage. Stoga se često dešavalo da su deci dodeljivani brojni poslovi u domaćinstvu, a da se vodilo nedovoljno računa o njihovim potrebama. Takođe, devojčice koje su poslate u gradove nisu želele da se vrate u manje sredine iz kojih su potekle. Zbog svega ovoga praksa kolonizovanja je napuštena početkom 1944. godine.[10]

Nabavka hrane je bila jedan od najvećih problema. U Kraljevu su postojale kuhinje za ishranu izbeglica, zahvaljujući trudu crkve, lokalnih vlasti i imućnih pojedinaca. Decu su pomagali i žitelji Banje onoliko koliko su im mogućnosti to dozvoljavale. Porcije su često bile nedovoljne da zasite decu i zaposlene. Nabavku hrane otežavao je i veliki skok cena u Srbiji tokom okupacije. Problem ishrane se pogoršavao kako je rastao broj štićenika u domovima. U izuzetnim slučajevima hrana je davana i onima koji nisu bili štićenici domova. Tako je lekar Dragutin Gvozdenović uputio molbu da se Mladenu Ostojiću, koji je bio nepokretan zbog tuberkuloznog oboljenja kičme i koji je i sam bio izbeglica, dozvoli da dobija hranu iz domova.[11]

Deca koja su dolazila u domove su često dolazila u iscepanoj odeći i bosa. Odeća, obuća, posteljina, ćebad i peškiri nabavljani su iz Centralnog magacina Komesarijata, a deo su donirali i humani pojedinci. Dobijene količine često nisu bile dovoljne, a najveći problem je predstavljao nedostatak veša. Odeća je krpljena i popravljana kad god je to bilo moguće. Pred kraj rata je toliko dotrajalo da je na jednoj smotri dece konstatovano da su deca u dobroj fizičkoj kondiciji, ali da sa odećom očajno izgledaju. Nedostatak odgovarajuće odeće i obuće nije bio problem sa kojim su se suočavala samo deca, već i zaposleni.[12]

Najvažnija briga je bila zdravstvena zaštita dece. Deca su stizala iscrpljena, bolesna, noseći traume zbog svega kroz šta su prošla. Iako je u domove trebalo da dolaze samo zdrava deca, dešavalo se da se simptomi pojedinih bolesti pojave tokom transportovanja ili smeštanja dece. Tada su deca bila stavljana u karantin. U ambulanti su vršeni pregledi i lečenje obolelih koji su kasnije mogli biti smešteni zajedno sa zdravom decom. Lazaret je predstavljao improvizovanu bolnicu u samom Domu, gde je decu smeštao i lečio domski lekar. U najbližu privatnu ili državnu bolnicu upućivani su teži slučajevi, radi izolacije ili hirurške intervencije. Tek pristigla deca najčešće su lečena od vašljivosti, šuge, svraba, krasti i iscrpljenosti. U nedostatku farmaceutskih lekova, pribegavalo se korišćenju prirodnih preparata. Iako su se zaposleni trudili da odvoje bolesnu decu od zdrave, bolesti su se širile, a najpogubnija je bila dizenterija, od koje su deca uglavnom obolevala pre dolaska u domove.[13]

 
Spomenik deci preminuloj u SID u Mataruškoj Banji na groblju u Konarevu

Od 3. juna 1942, kada je SID Mataruška Banja počeo sa radom, do 29. novembra 1944, kada je Mataruška Banja oslobođena, kroz domove je prošlo više od 3445 dece, od kojih je umrlo 56, odnosno 1,6%. Preminula deca sahranjivana su na groblju u Konarevu. Na ovom groblju je 1976. godine podignut zajednički spomenik (rad arhitekte Spasoja Krunića) u obliku krova na četiri vode koji karakteriše tradicionalne srpske kuće, sa više manjih krovova, sa ciljem da simbolizuje krovove kuća za svu decu koja su stradala. Na inicijativu nekadašnjeg štićenika doma Milorada Ćebića, uz podršku studeničkog igumana arhimandrita Tihona, u decembru 2022. godine uz spomenik je postavljen i krst, jer su sva preminula deca bila srpske nacionalnosti i pravoslavne veroispovesti.[14]

Zaposleni uredi

 
Dr Dragutin Gvozdenović, koji je radio kao lekar u SID u Mataruškoj Banji

Za staranje o deci u izbegličkim domovima u Mataruškoj Banji bilo je potrebno angažovati i organizovati čitavu mrežu nameštenika. Među zaposlenima su često bili i izbegli Srbi, kojima je ovaj posao omogućavao da zarade nešto novca i imaju obezbeđeni smeštaj i hranu. Za opstanak izbegličkih domova u Mataruškoj Banji je bilo presudno postavljanje Dušana Avramova za upravnika. Uprava je nastojala da se drži što dalje od sukoba u zemlji, ali to nije uvek bilo moguće. Upravnici su održavali kontakte sa pripadnicima JVuO, koji su se interesovali za uslove u kojima su bila smeštena deca. Sa druge strane, među zaposlenima je bilo i simpatizera komunističkog pokreta.[15]

Sa jednim od prvih transporta stigle su i učenice učiteljske škole, gimnazije i građanske škole, koje su bile raspoređene kao vaspitači ili njihovi pomoćnici. Angažovane su i druge izbeglice, kao i lekari iz Mataruške Banje. Takođe, pojedini nameštenici su dolazili iz izbegličkih domova u drugim mestima u zemlji, ili su iz Banje premeštani u druge domove. Njihova mesečna primanja su se utrostručila do kraja 1943. godine, ali su zbog rasta cena ostala skromna. Uprava je pomagala i zaposlenima. Tako su porodice zaposlenih koje nisu mogle da pronađu smeštaj mogle da žive u domovima, ali su plaćale troškove ishrane. Komesarijat je vodio računa o zdravstvenoj zaštiti zaposlenih i njihovih porodica. Sa druge strane, ukoliko su se roditelji prilikom obilaska domova žalili Komesarijatu, nezadovoljni zdravljem dece ili odnosom vaspitača prema njima, Komesarijat je imenovane kažnjavao ako bi se utvrdilo da pritužbe nisu bez osnova. Najčešći povod za kažnjavanje zaposlenih bilo je uzimanje hrane mimo propisanih količina. Uprava je reagovala i u slučaju sukoba među zaposlenima. Ipak, većina zaposlenih je svoje poslove obavljala savesno, zbog čega su bivali i nagrađeni.[16]

Galerija uredi

  •  
    Zabavni dan sa vaspitačima
  •  
    Javni čas, prva velika manifestacija u organizaciji SID Mataruška Banja, održan 16. avgusta 1942. godine
  •  
    Deca iz SID Mataruška Banja u šetnji do Manastira Žiča
  •  
    Deca u SID Mataruška Banja
  •  
    Dete u letnjoj trpezariji, SID Mataruška Banja
  •  
    Dete u SID Mataruška Banja
  •  
    Dete u SID Mataruška Banja

Reference uredi

  1. ^ Škodrić, Ljubinka; Savić, Mirjana (2023). Deca u ratu. Srpski izbeglički domovi u Mataruškoj Banji: 1942-1944. Kraljevo: Narodni muzej Kraljevo. str. 7—8. ISBN 978-86-81578-22-3. 
  2. ^ Škodrić, Ljubinka; Savić, Mirjana (2023). Deca u ratu. Srpski izbeglički domovi u Mataruškoj Banji: 1942-1944. Kraljevo: Narodni muzej Kraljevo. str. 9; 12. ISBN 978-86-81578-22-3. 
  3. ^ Škodrić, Ljubinka; Savić, Mirjana (2023). Deca u ratu. Srpski izbeglički domovi u Mataruškoj Banji: 1942-1944. Kraljevo: Narodni muzej Kraljevo. str. 13—16; 18. ISBN 978-86-81578-22-3. 
  4. ^ Škodrić, Ljubinka; Savić, Mirjana (2023). Deca u ratu. Srpski izbeglički domovi u Mataruškoj Banji: 1942-1944. Kraljevo: Narodni muzej Kraljevo. str. 27. ISBN 978-86-81578-22-3. 
  5. ^ Škodrić, Ljubinka; Savić, Mirjana (2023). Deca u ratu. Srpski izbeglički domovi u Mataruškoj Banji: 1942-1944. Kraljevo: Narodni muzej Kraljevo. str. 27—28. ISBN 978-86-81578-22-3. 
  6. ^ Škodrić, Ljubinka; Savić, Mirjana (2023). Deca u ratu. Srpski izbeglički domovi u Mataruškoj Banji: 1942-1944. Kraljevo: Narodni muzej Kraljevo. str. 31; 33. ISBN 978-86-81578-22-3. 
  7. ^ Škodrić, Ljubinka; Savić, Mirjana (2023). Deca u ratu. Srpski izbeglički domovi u Mataruškoj Banji: 1942-1944. Kraljevo: Narodni muzej Kraljevo. str. 95. ISBN 978-86-81578-22-3. 
  8. ^ Škodrić, Ljubinka; Savić, Mirjana (2023). Deca u ratu. Srpski izbeglički domovi u Mataruškoj Banji: 1942-1944. Kraljevo: Narodni muzej Kraljevo. str. 35—37. ISBN 978-86-81578-22-3. 
  9. ^ Škodrić, Ljubinka; Savić, Mirjana (2023). Deca u ratu. Srpski izbeglički domovi u Mataruškoj Banji: 1942-1944. Kraljevo: Narodni muzej Kraljevo. str. 44—45: 48. ISBN 978-86-81578-22-3. 
  10. ^ Škodrić, Ljubinka; Savić, Mirjana (2023). Deca u ratu. Srpski izbeglički domovi u Mataruškoj Banji: 1942-1944. Kraljevo: Narodni muzej Kraljevo. str. 49. ISBN 978-86-81578-22-3. 
  11. ^ Škodrić, Ljubinka; Savić, Mirjana (2023). Deca u ratu. Srpski izbeglički domovi u Mataruškoj Banji: 1942-1944. Kraljevo: Narodni muzej Kraljevo. str. 55—58; 61. ISBN 978-86-81578-22-3. 
  12. ^ Škodrić, Ljubinka; Savić, Mirjana (2023). Deca u ratu. Srpski izbeglički domovi u Mataruškoj Banji: 1942-1944. Kraljevo: Narodni muzej Kraljevo. str. 62—63; 65; 67. ISBN 978-86-81578-22-3. 
  13. ^ Škodrić, Ljubinka; Savić, Mirjana (2023). Deca u ratu. Srpski izbeglički domovi u Mataruškoj Banji: 1942-1944. Kraljevo: Narodni muzej Kraljevo. str. 69—71; 74. ISBN 978-86-81578-22-3. 
  14. ^ Škodrić, Ljubinka; Savić, Mirjana (2023). Deca u ratu. Srpski izbeglički domovi u Mataruškoj Banji: 1942-1944. Kraljevo: Narodni muzej Kraljevo. str. 74; 96. ISBN 978-86-81578-22-3. 
  15. ^ Škodrić, Ljubinka; Savić, Mirjana (2023). Deca u ratu. Srpski izbeglički domovi u Mataruškoj Banji: 1942-1944. Kraljevo: Narodni muzej Kraljevo. str. 49—50. ISBN 978-86-81578-22-3. 
  16. ^ Škodrić, Ljubinka; Savić, Mirjana (2023). Deca u ratu. Srpski izbeglički domovi u Mataruškoj Banji: 1942-1944. Kraljevo: Narodni muzej Kraljevo. str. 50—54. ISBN 978-86-81578-22-3. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српски_избеглички_домови_у_Матарушкој_Бањи&oldid=27014838”