Stanoje Jelačić
Stanoje Jelačić[a] (?–1415) bio je bosanski velikaš, knez ili ban srpskog porekla u službi kralja Tvrtka I i kralja Stefana Dabiše.[1]
| Stanoje Jelačić | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum smrti | 1415. |
| Grob | Trebinje ili Bileća[traži se izvor] |
Životopis uredi
Vladao je predelima oko Dubrovnika, Knina, u Mostaru, u Tešnju i po Dalmaciji. Zajedno sa vojvodom Vlatkom ispravljao je granicu ka dalmatinskim gradovima i podigao neke tribute u Dubrovniku 1392. godine. Činjenica da je učestvovao u razgraničenju u Dalmaciji, kao i da je poklonio neke posede u okolini Knina, ukazuje da je tamo imao posede, tj. da je u tom kraju bilo i njegovo feudalno leno. Pominje se i u ćiriličnim izvorima kao knez. Njegova titula nije važna za razgraničenje sa dalmatinskim gradovima, ali izgleda da je tu nastupao kao plemić sa posedima na granici. Neko čiji su interesi (posedi) bili vezani za to razgraničenje.[2]
Smrt uredi
Navodno, ubijen je 1415. godine u zaveri kralja Stefana Ostoje, vojvode Sandalja Hranića i Zlatonosovića, protiv kneza Pavla Radenovića, tokom lova na Parenoj poljani kraj tvrđave Bobovac.
Istoričari o knezu uredi
Istoričar Vladimir Ćorović pisao je o Jelačiću:
„Čim je malo popustila zima, 18. februara 1388. godine Paližna je ponovo napao i opustošio splitski kraj, u kome je bio zavladao velik strah. Trogirska opština, koja nije mogla biti ravnodušna prema sudbini bliskog Splita, bezuspešno je pokušavala da posreduje. Pošto je Split ostao veran Žigmundu, Tvrtko je preduzeo odlučnije korake. Dva njegova poslanika, vojvoda Vlatko i Stanoje Jelačić, sredinom marta su pošla u Klis, da pre novog napada ponude sporazum dalmatinskim gradovima. Međutim, jedino su Trogirani pozdravili kraljeve ljude i poklonili im 50 libara u znak pažnje, dok su ostali gradovi ostali pasivni, svakog časa se nadajući pomoći ugarskog dvora.
Možda su gradove ohrabrile vesti o uspesima Žigmundove vojske protiv Ivaniša Horvata. Pri tom sukobu je nekoliko hrvatskih buntovnika bilo zarobljeno, odvedeno u Budim i tamo privezano konjima za repove, vučeno po ulicama i najposle pogubljeno i raščerečeno. Taj jezivi primer zaplašio je ljude, ali, u samoj Dalmaciji, kralj nije bio u stanju mnogo da pomogne. On se u ovo vreme nalazio u velikoj novčanoj krizi i nije mogao bez tih sredstava da planira ozbiljnu vojnu akciju...[3][4]
... Događaji na severu i severoistoku dugo su zaokupili pažnju ugarskog kralja tako da dugo nije mogao ništa preduzeti u Dalmaciji.“
Istoričar Andrija Luburić pisao je knezu Pavlu u pismu od 15. aprila 1935. gde najavljuje iznenađenje zajedničkog porekla Karađorđevića i bana Jelačića:
„Čast mi je dopuniti vam moje kazivanje o poreklu i dalekoj prošlosti Vaše slavne porodice.
Otac Karađorđijev Petar Jovanov prezivao se Mršić po svome dedi Mrš barjaktaru Klimenačkom. Karađorđevići su poreklom iz plemena Klimenata i oni su potomci Klimenta Jelačića, rodonačelnika ovog plemena.
Ovaj Kliment unuk je hercegovačkog plemića „bana” Jelačića. Pomenuti Jelačići rod su po muškoj liniji sa hercegovačkim vlastelinskim porodicama Vitkovićima i Ljubibratićima. Ove tri porodice se i sada rođakaju. A one su potomci Bijelog Pavla ili kako ga istoričari nazivaju Bele Pavlimira. Njegov ded srpski kralj Radoslav[5] pobegao je u Rim, tamo se oženio Rimljankom i imao sina Petra. I Petar se tamo oženio Rimljankom i imao sina Bijelog Pavla, koji je oko 867. sa 500 vitezova došao u Trebinje i postao srpski vladalac. On je tada osnovao staru srpsku dinastiju.
Sve tri porodice (Jelačići, Vitkovići i Ljubibratići) pominju se u dubrovačkim spomenicima još u 14. veku. Stara im je i zajednička slava bila Sveti Kliment, tada rimska...
Skoro sam obišao neke krajeve u južnoj Srbiji i utvrdio sam da je dr Mita Lukić sasvim netačno zabeležio predanje o življenju Karađorđevića u selu Mačetovu. A Mil. Vukićević u svom delu o Karađorđu doslovno preneo, te ovom izmišljotinom stvorio veliku zabludu o poreklu porodice besmrtnog vožda.
Utvrdio sam da je Karađorđe neko vreme stanovao u selu Mačetovu kod Prizrena. Tu on nije rođen, niti mu je odatle starina. On je tu odnekuda pobegao. Stanovao je neko vreme. Ubio dva Arnauta, koji su hteli da mu otmu neku čuvenu pušku i pomoću jednog pobratima pobegao u Srbiju.
Obratio sam pažnju i na poreklo porodice hrvatskog bana Jelačića. Nije isključeno da se u toku ovog rada i u ovom pravcu dođe do prijatnih iznenađenja...“[6]
Vidi još uredi
Napomene uredi
- ^ U nekim izvorima i kao (Stane) Jelaksić ili Jelaščić
Reference uredi
- ^ 27. mart `41. za sto hiljada funti Pristupljeno 8. 6. 2022.
- ^ Istorijski časopis 39 (1992); Đuro Tošić Pristupljeno 18. 6. 2022.
- ^ Ćorović 1933.
- ^ Ćorović 1989, str. 242.
- ^ Njihovim venama teče „plava krv“! (FOTO) Pristupljeno 2. 7. 2022.
- ^ 27. mart `41. za sto hiljada funti Pristupljeno 8. 6. 2022.
Spoljašnje veze uredi
POREKLO: Ananić, Vojislav; Teorije o etničkom poreklu plemena Bjelopavlića
