Википедија

Страдање Јованке Орлеанке

Stradanje Jovanke Orleanke (franc. La Passion de Jeanne d'Arc) je francuski nemi istorijski film iz 1928. godine, zasnovan na zapisu sa suđenja Jovanki Orleanki. Film je režirao Karl Teodor Drajer, a Rene Žana Falkoneti tumaču ulogu Jovanke. Nadaleko je cenjen kao dostignuće kinematografije,[1] posebno zbog svoje produkcije, Drajerove režije i Falkonetine glume, koja se često navodi kao jedna od najboljih u istoriji kinematografije. Film rezimira vreme kada je Jovanka Orleanka bila zatočenica Engleske,[2] oslikavajući njeno suđenje i pogubljenje.

Stradanje Jovanke Orleanke
Filmski poster na engleskom jeziku
Izvorni naslovLa Passion de Jeanne d'Arc
RežijaKarl Teodor Drajer
ScenarioŽozef Deltil
Karl Teodor Drajer
Glavne ulogeRene Žana Falkoneti
Ežen Silven
Andre Berli
Moris Šuc
Direktor
fotografije		Rudolf Mate
MontažaMargerit Bože
Karl Teodor Drajer
StudioSociété Générale des Films
Godina1928.
Trajanje110 minuta
82 minuta (restaurirana verzija)
ZemljaFrancuska
Jeziknemi (francuski titlovi)
IMDb veza

Studio Société Générale des Films je pozvao danskog reditelja Drajera da snimi film u Francuskoj i odabrao je da snimi film o Jovanki Orleanki zbog njene obnovljene popularnosti u Francuskoj. Drajer je proveo više od godinu dana istražujući Jovanku Orleanku i zapise sa njenog suđenja pre nego što je napisao scenario. Drajer je pozorišnoj glumici Falkonetijevoj dao naslovnu ulogu, što je bila njena jedina glavna filmska uloga. Falkonetina gluma i posvećenost ulozi tokom snimanja postali su legendarni među filmskim krugovima.

Film je snimljen na jednom ogromnom betonskom setu po uzoru na srednjovekovnu arhitekturu kako bi se realistično prikazao zatvor u Ruanu. Film je poznat po kinematografiji i korišćenju krupnih planova. Drajer nije dozvolio glumcima da se šminkaju i koristio je dizajn osvetljenja koji je učinio da oni izgledaju grotesknije. Pre objavljivanja, film je izazvao kontroverzu zbog skepticizma francuskih nacionalista o tome da li Danac može da režira film o jednoj od najcenjenijih istorijskih ikona Francuske. Drajerova konačna verzija filma je skraćena zbog pritiska pariskog nadbiskupa i vladinih cenzora. Tokom narednih decenija je objavljivan u različitim remontovanim verzijama koje su pokušavale da obnove Drajerovu završnu verziju. Godine 1981. originalna verzija filma je otkrivena u jednoj mentalnoj ustanovi nedaleko od Osla, nakon čega je ponovo objavljena.[3]

Uprkos primedbama i cenzuri klerikalnih i vladinih vlasti, film je postigao veliki uspeh kod kritičara kada je prvi put objavljen, a danas se smatra jednim od najboljih filmova ikada snimljenih. Hvalili su ga i referencirali mnogi filmski reditelji i muzičari. Godine 1958. film je smešten na 4. mesto prestižne liste Brisel 12 na Svetskoj izložbi.

Radnja uredi

Nakon što je predvodila Francuze u brojnim bitkama protiv Engleza tokom Stogodišnjeg rata, Jovanka Orleanka je zarobljena kod Kompjenja i na kraju dovedena u Ruan da joj se sudi za jeres od strane francuskih sveštenika lojalnih Englezima.

Dana 30. maja 1431. godine, Jovanku ispituje francuski sveštenički sud. Sudije, koje su na strani burgundsko-engleske koalicije i protiv kralja Francuske, pokušavaju da je nateraju da kaže nešto što će diskreditovati njenu tvrdnju ili poljuljati njeno uverenje da joj je od Boga data misija da otera Engleze iz Francuske, ali ona ostaje nepokolebljiva. Jedan ili dvojica od njih, verujući da je ona zaista svetica, podržavaju je. Vlasti tada pribegavaju obmani. Jedan sveštenik čita lažno pismo u zatvoru nepismenoj Jovanki, navodno od francuskog kralja Šarla VII, u kojem joj govori da veruje u nosioca. Kada i to ne uspe, Jovanka je odvedena da pogleda odaju za mučenje, ali je taj prizor, iako se onesvesti, ne zastrašuje.

Kada joj prete spaljivanje na lomači, Jovanka se konačno slomi i dozvoljava svešteniku da joj vodi ruku u potpisivanju ispovesti. Međutim, sudija je tada osuđuje na doživotni zatvor. Nakon što joj tamničar obrije glavu, ona shvata da je bila neverna Bogu. Ona zahteva da se sudije vrate i povlači svoje priznanje.

Kako sve više i više ljudi oko nje počinje da prepoznaje njenu pravu veru i poziv, dozvoljena joj je poslednja misa pričešća. Zatim je obučena u kostrijet i odvedena na mesto pogubljenja. Ona pomaže dželatu da je veže. Gomila se okuplja i vatra se pali. Dok se plamen diže, žene plaču, a jedan muškarac viče: „Spalili ste sveticu”. Trupe se spremaju za pobunu. Dok plamen guta Jovanku, vojnici i rulja se sukobljavaju i ljudi ginu. Titlovi kažu da plamen štiti njenu dušu dok se uzdiže na nebo.[4]

Uloge uredi

Glumac Uloga
Rene Žana Falkoneti Jovanka Orleanka
Ežen Silven episkop Pjer Košon
Andre Berli Žan d'Estivet
Moris Šuc Nikola Lojseler
Antonen Arto Žan Masje
Žilber Dalo Žan Lemetr
Žan d'Id Nikola de Upvil
Luj Ravet Žan Boper
Kamil Bardu lord Vorvik

Produkcija uredi

Pozadina i scenario uredi

Nakon uspeha filma Gospodar kuće u Danskoj, studio Société Gėnėrale des Films je pozvao Drajera da snimi film u Francuskoj, i predložio je film o Mariji Antoaneti, Katarini Mediči ili Jovanki Orleanki. On je tvrdio da je konačna odluka o temi filma određena žrebom. Jovanka Orleanka je dobila na popularnosti posle Prvog svetskog rata, pošto ju je Rimokatolička crkva 1920. godine kanonizovala za sveticu i proglasila za jednog od svetaca zaštitnika Francuske.[5] Drajer je proveo više od godinu i po dana istražujući Jovanku, a scenario je zasnovao na originalnim zapisima sa njenog suđenja, sažimajući 29 ispitivanja tokom 18 meseci u jedan dan.[6] Za produkciju su kupljena prava na antikonformističku knjigu Žozefa Deltila o Jovanki iz 1925. godine. U filmu nije korišćeno ništa iz ove knjige; međutim, on je potpisan kao scenarista.[7] U eseju za Danski filmski institut, Drajer je naveo šta je hteo da postigne: „Želeo sam da protumačim himnu trijumfu duše nad životom”.[8]

Kasting uredi

Jovanka Orleanka je bila druga i poslednja filmska uloga Rene Žane Falkoneti.[9] Iako je oduvek više volela pozorišnu umetnost nego bioskopsku i izjavila da nikada nije razumela pozitivnu reakciju na glumu u filmu, Falkonetin nastup joj je skoro odmah postigao status ikone u istoriji filma.[10] Drajer je otišao da vidi Falkonetijevu iza pozornice na izvođenju komične predstave La Garçonne Viktora Margerita.[10] U početku nije bio impresioniran, ali kada ju je sutradan video drugi put, Drajer je izjavio da je „osećao da postoji nešto u njoj što bi se moglo izneti; nešto što bi ona mogla dati, nešto, dakle, što bih mogao uzeti. Iza šminke, poze i tog zanosnog modernog izgleda, bilo je nešto. Iza te fasade je bila duša.”[11] Drajer ju je zamolio da uradi nekoliko testova pred kamerom sledećeg dana, ali bez ikakve šminke. Tokom testova, on je „na njenom licu pronašao upravo ono što je želeo za Jovanku: seosku devojku, veoma iskrenu, ali i ženu od patnje”.[12] Drajer je potom ispričao Falkonetijevoj o filmu i njenoj ulozi veoma detaljno. Pristala je da glumi u filmu, potajno se nadajući da neće morati da podšiša kosu ili da se odrekne šminke.[10]

Žan Renoar je pohvalio njen nastup i rekao: „Ta obrijana glava bila je i ostala apstrakcija čitavog epa Jovanke Orleanke”. Drajer, koji je imao reputaciju tiranskog reditelja, prema njoj je oštro postupao. On bi uvek ispraznio set kad god je Falkonetijeva morala da glumi u posebno emotivnoj ili važnoj sceni, omogućavajući joj da se fokusira bez ikakvih smetnji. Drajer je često imao poteškoća da se objasni Falkonetijevoj i bilo je poznato da bi postajao jarko crven u licu i da bi zamuckivao kad god bi je strastveno usmeravao.[13] On je rekao da reditelj „mora da pazi da glumci nikada ne nameću sopstvenu interpretaciju, jer glumac ne može da stvori istinu i čiste emocije na komandu. Ne mogu se istisnuti osećanja. Ona moraju proizaći iz sebe, a to je zajednički posao reditelja i glumca, koji moraju dovesti do te tačke.”[6] Kasnije u postprodukciji, Falkonetijeva je bila jedini član glumačke ekipe koja je posmatrala montažu filma.[10] Prema kritičaru Rodžeru Ibertu:

Za Falkonetijevu je ovaj nastup bio iskušenje. Legende sa seta pričaju o Drajeru koji ju je primorao da bolno kleči na kamenu, a zatim da obriše sav izraz sa lica – da bi gledalac pročitao potisnutu ili unutrašnju bol. Snimao je iste kadrove iznova i iznova, nadajući se da će u montažnoj sobi pronaći baš pravu nijansu njenog izraza lica. [14]

Među ostalim članovima glumačke ekipe bio je i francuski dramaturg Antonen Arto kao monah Masje. Arto je kasnije izjavio da je film trebalo da „otkrije Jovanku kao žrtvu jedne od najstrašnijih od svih perverzija: izopačenosti božanskog principa u svom prolasku kroz umove ljudi, bilo da su oni Crkva, Vlada ili šta već hoćete.”[15]

Kinematografija uredi

 
Rene Žana Falkoneti u sceni iz filma. Drajer je iskopao rupe na setu kako bi postigao niske uglove kamere kao što je ovaj koji se ovde koristi.

Rad sa kamerom bio je krajnje nekonvencionalan u svom radikalnom naglasku na crtama lica glumaca. Drajer je veliki deo filma snimio u krupnom planu, izjavivši: „Bilo je pitanja, bilo je odgovora – vrlo kratkih, vrlo oštrih... Svako pitanje, svaki odgovor, sasvim prirodno je zahtevao krupni plan... Osim toga, rezultat krupnih planova bio je da je gledalac bude šokiran kao i Jovanka, primajući pitanja, mučen njima.”[6] Drajer takođe nije dozvolio glumcima da se šminkaju,[16] želeći da ispričaju priču kroz svoje izraze lica — ovaj izbor je omogućen korišćenjem nedavno razvijenog panhromatskog filma,[14] koji je beležio tonove kože na naturalistički način.

Drajer je često snimao sveštenike i druge Jovankine islednike u visokokontrastnom osvetljenju, ali je potom snimao Jovanku pri mekom, ravnomernom osvetljenju.[17] Kinematografija Rudolfa Matea sa visokim kontrastom je takođe omogućila da neprivlačni detalji na licima ljudi, kao što su bradavice i kvržice, budu u potpunosti vidljivi. Pored toga, Drajer je koristio mnogo snimaka Jovankinih progonitelja iz niskog ugla kako bi izgledali monstruoznije i zastrašujuće; u nastojanju da se to uradi, iskopano je nekoliko rupa na setu da bi kamera snimala iz odgovarajućeg ugla, zbog čega mu je ekipa dala nadimak „Karl Grujer”.[6] Drajer je takođe snimio film „od prve do poslednje scene... u pravom redosledu”.[16]

Umetnička režija uredi

Film je imao jedan od najskupljih setova ikada napravljenih za evropski film do tada.[18] Pošto je dobio budžet od sedam miliona franaka, Drajer je konstruisao ogromnu osmougaonu betonsku postavu za prikaz zamka Ruan. Scenografi Herman Varm i Žan Igo bili su inspirisani srednjovekovnim minijaturama za svoje dizajne, dodajući neprirodne uglove i perspektive kako bi prikazali Jovankino emocionalno stanje uma.[6] Takođe su se oslanjali na srednjovekovne rukopise sa tačnim arhitektonskim crtežima, kao što je Livre de Merveilles Džona Mandevila.[19] Ogroman set je izgrađen kao jedna potpuna, međusobno povezana struktura umesto na odvojenim lokacijama. Zamak je imao kule u sva četiri ugla sa betonskim zidovima koji su išli duž strana. Svaki zid je bio debeo 10 centimetara da bi mogao da izdrži težinu glumaca, tehničara i opreme.[19] U jedan od zidova ugrađen je i funkcionalni pokretni most. Unutar zidina bile su male kuće, dvorište u kome su se nalazile lomača i katedrala. Ceo set je bio ofarban u roze, tako da bi izgledao sivo na crno-belom filmu i kontrastno sa belim nebom iznad njega.

Uprkos svim detaljima umetnutim u set, u filmu su uvek vidljivi samo njegovi delovi,[20] što je kasnije razbesnelo producente filma pošto je toliko novca potrošeno na set. Drajer je kasnije, međutim, rekao da je obim seta povećao sposobnosti glumaca i glumica da daju ubedljive performanse.[21] Originalni modeli Hermana Varma za set filma trenutno se čuvaju u Arhivu Danskog filmskog instituta.[19]

Muzika uredi

Originalna muzika uredi

Za dve premijere Stradanja Jovanke Orleanke u Kopenhagenu i Parizu korišćene su različite partiture. Sačuvana je muzika pariske verzije, za orkestar i pevače.[22] Komponovali su je Leo Puže i Viktor Aliks, koji su, osim što su bili filmski kompozitori, obojica pisali operete; Puže se bližio kraju svoje karijere, dok se Aliks smatrao utvrđenim kompozitorom.[23] Njihova partitura za Stradanje Jovanke Orleanke se poslednjih godina prikazivala sa nekim ograničenjima,[24] ali se čini da se u to vreme smatrala prihvatljivom.

Tokom 1920-ih, filmska muzika je obično izvođena uživo u bioskopu. Međutim, neka muzika Pužea i Aliksa je zabeležena. Godine 1929. objavljeni su delovi njihove kompozicije na gramofonskoj ploči u izvedbi Simfonijskog orkestra Lutesije Vagram (Lutesija Vagram je bio veliki pariski bioskop tog vremena, a kasnije je srušen).

Drajer je takođe čuo muziku za verziju filma Žozefa-Mari Lo Duke koja je izašla 1950-ih. Uključivala je muziku Baha, Albinonija i Vivaldija: Drajer je nije odobrio; čini se da nije naišao na muziku koju je smatrao konačnom.[25]

Muzička pratnja od 1968. uredi

Od Drajerove smrti i ponovnog otkrivanja originalne verzije, brojni kompozitori su obezbedili muziku za film.

  • Godine 1983. danski kompozitor i dirigent Ole Šmit je komponovao partituru, koja je premijerno izvedena u Los Anđelesu 1983. i objavljena na CD-u 1999. godine.[26]
  • Godine 1988. holandski kompozitor Jo van den Boren napisao je modernu partituru za simfonijski orkestar.[27]
  • Godine 1994. kompozitor Ričard Ajnhorn napisao je oratorijum zasnovan na filmu pod nazivom Glasovi svetlosti. Ovaj komad je dostupan kao opciona pratnja na DVD izdanju koju je objavio Criterion Collection.[28]
  • Dana 27. avgusta 1995. godine, Nik Kejv i bend Dirty Three su pružili muzičku pratnju za film u Nacionalnom filmskom bioskopu u Londonu.[29]
  • Godine 1999. američka pevačica i tekstopisac Ket Pauer je pružila muzičku pratnju na nekoliko projekcija filma u SAD.[30]
  • Godine 2003, američki gitarista Rob Bird je pružio muzičku pratnju za film na festivalu Zapaljeni čovek u pustinji Blek Rok u Nevadi. Naredni nastupi uživo održani su u maju 2004. u Bostonu, aprila 2008. u Bruklinu, novembra 2010. u Kembridžu, Masačusets, 5. decembra 2015. u Mančesteru, Nju Hempšir, 12. aprila 2016. u Volpulu, Masačusets.
  • Godine 2003. norveška elektronska muzika Ugress objavila je ograničeno CD izdanje pod nazivom La Passion De Jeanne D'Arc: Soundtrack to a Silent Movie.[31]
  • Dana 16. aprila 2008, neoklasična elektronska grupa In the Nursery premijerno je predstavila zvučnu podlogu za film u katedrali u Šefildu.[32]
  • Osnivači Danskog filmskog festivala Kristijan Ditlev Brun i Lene Pels Jorgensen naručili su danskom kompozitoru Jesperu Kidu da obezbedi novu muziku za film za Danski filmski festival: Los Anđeles.[33]
  • Estonski kompozitor Tinu Korvits napisao je 2009. godine muziku za mali orkestar (za koncertnu sezonu L´Ensemble De Basse-Normandie 2009/10) za ovaj film.[34]
  • Litvanski kompozitor Bronijus Kutavičijus napisao je 2009. godine partituru za kamerni orkestar (za kamerni orkestar Svetog Kristofera), izvedenu na Skanorama – evropskom filmskom forumu u Vilnjusu.[35]
  • Godine 2010, američki elektronski/kamerni kompozitor/aranžer Džordž Sara obezbedio je originalnu partituru zajedno sa gudačkim kvartetom i horom sa članovima LA Master Chorale na projekciji filma u Los Anđelesu.[36]
  • Kanadski kompozitor Stefan Smulovic napisao je 2010. godine partituru za gudački kvartet, duvače, perkusije, orgulje i solo glas, koja je premijerno izvedena na Međunarodnom festivalu izvođačkih umetnosti u Vankuveru.[37]
  • Dana 7. maja 2010. u Kolston holu u Bristolu premijerno je izvedena muzika Adrijana Atlija i Vila Gregorija.[38]
  • Dana 14. aprila 2011, indi rok ekipa Joan of Arc pratila je ovaj film na Međunarodnom filmskom i muzičkom festivalu u Čikagu.[39]
  • Godine 2013. Rodžer Ino je pružio muzičku pratnju u Oksfordu.[40]
  • Dana 30. maja 2013. solisti hora RIAS Kammerchor i Ansambla Šeridan premijerno su izveli verziju australijskog pijaniste i kompozitora Filipa Majersa u Berlinu, u kojoj su moteti Žoskina Depreza prepleteni sa originalnom muzikom Filipa Majersa. Suprotstavljanje muzike nekoliko decenija nakon mučeničke smrti Jovanke Orleanke i muzike 21. veka, svirane na flauti, violončelu i vibrafonu i perkusijama, izdvaja ovu verziju od mnogih drugih partitura.
  • Do kraja septembra 2014. Metju Džouns (violina) i Džonatan Slato (violončelo) iz danskog ansambla MidtVest, u saradnji sa pijanistom nemog filma Ronenom Talmajem i oboistom Henrikom Goldšmitom, slobodnom improvizacijom su pratili ovaj film. Predstave su održane u Kopenhagenu (23. septembra), Sdr. Feldingu (26. septembar), Holstebrou (27. septembar) i Arhusu (29. septembar).[41]
  • Dana 9. januara 2015, australijski post rok bend Hazards of swimming naked izveo je originalnu muziku uz rasprodatu projekciju filma u Kvinslendskoj galeriji moderne umetnosti,[42] u okviru programa kinoteke „Mitovi i legende”.
  • Godine 2015, Donald Grig iz Orlando Consort-a, britanske grupe pevača za ranu muziku bez pratnje, osmislio je partituru koja se sastoji od muzike iz vremena Jovanke Orleanke. Grupa je napravila turneju sa filmom. Odabranu muziku su uglavnom radili francuski kompozitori i malo je poznata savremenoj publici van sveta rane muzike, izuzetak je Agincourt Carol. Tekstovi su bili relevantni za film i uključivali su Ditié de Jehanne d’Arc Kristine Pizanske, elegičnu pesmu napisanu za vreme Jovankinog života.[25]
  • Godine 2016. španski bend za neme filmove Caspervek Trio premijerno je izveo originalnu pratnju. Nastupi su održani u Madridu i Vigu.
  • Dana 29. septembra 2017, Džulija Holter je izvela svetsku premijeru svoje muzike za film u Los Anđelesu.[43]
  • Kamerni hor i orkestar Cantilena izveli su 12. maja 2018. originalnu partituru Pužea i Aliksa iz 1928. uz prikazivanje kompletnog filma u crkvi Svete trojice u Linoksu, Masačusets.
  • Dana 21. oktobra 2018. britanski duo Marisa i Den Kornford zajedno sa horom Cantorum održali su premijeru muzike Marise Kornford u crkvi Svetog Pavla u Vubernu. Drugi nastup je održan u Hjuhendenu 1. maja 2019. godine. Svirali su uživo uz film koristeći električnu violu, bas rekorder, doboš i klavijaturu sa različitim zvucima. Pridružila im se i pevačica Ela Tornton-Vud.[44]
  • Džin Pritsker i Franc Hakl su 25. maja 2019. izveli svetsku premijeru Pritskerove muzike kao pratnju za projekciju filma na četvorospratnom platnu veličine IMAX. Premijera je održana u Njujorku.[45]
  • Orkestar za neme filmove Berklee je 9. juna 2019. pratio film sa modernom operskom partiturom, koju su komponovali studenti upisani u program snimanja filmova u Beverliju, Masačusets.
  • Dana 31. oktobra 2019, Mori Gudački kvartet sa sedištem u Los Anđelesu izveo je originalnu partituru koju su sačinili članovi kvarteta, koja je uključivala mikrotonalnost, improvizaciju i eksperimentalno izvođenje rane muzike, u Bižu teatru na Kalifornijskom institutu za umetnost.

Objavljivanje i različite verzije uredi

Film je debitovao 21. aprila 1928. u bioskopu „Palads” Kopenhagenu. Nakon nekoliko privatnih projekcija, konačno je premijerno prikazan u Parizu 25. oktobra 1928. godine. Objavljivanje filma je bilo odloženo zbog upornih protesta mnogih francuskih nacionalista – koji su se protivili činjenici da Drajer nije bio ni katolik ni Francuz, kao i zbog toga što se tada pričalo da je Lilijan Giš dobila ulogu Jovanke. Još u januaru 1927. Žan-Žoze Frapa je rekao da „ma kakav talenat reditelj da ima (a on ga ima)... ne može nam dati Jovanku Orleanku u pravoj francuskoj tradiciji. A američka 'zvezda'... ne može biti naša Jovanka, zdrava, živahna, koja sija čistotom, verom, hrabrošću i patriotizmom. Dozvoliti da se ovo napravi u Francuskoj bilo bi skandalozno odricanje od odgovornosti.”[46] Pre francuske premijere, nekoliko verzija je napravljeno po nalogu pariskog nadbiskupa i vladinih cenzora. Drajer je bio ljut zbog različitih verzija, jer nije imao kontrolu nad njima. Kasnije te godine, 6. decembra, požar u studiju UFA u Berlinu uništio je originalni negativ filma; postojalo je samo nekoliko kopija Drajerove originalne verzije filma. Drajer je uspeo da spoji novu verziju originalnog filma koristeći alternativne i prvobitno neiskorišćene snimke. Ova verzija je takođe uništena u požaru u laboratoriji 1929. godine. Tokom naredne četiri decenije, postalo je teško pronaći kopije Drajerove druge verzije, a smatralo se da su kopije originala još ređe.[46]

Film je ponovo objavljen 1933. u 61-minutnoj verziji koja je uključivala novu naraciju radio zvezde Dejvida Rosa, ali bez međutitlova. Godine 1951. Žozef-Mari Lo Duka je pronašao kopiju negativa Drajerove druge verzije u trezorima studija Gaumont. Lo Duka je potom napravio nekoliko značajnih izmena, uključujući dodavanje barokne muzike i zamenu mnogih međutitlova. Dugi niz godina, Lo Dukina verzija je bila jedina dostupna. Međutim, Drajer se protivio ovoj verziji.[46]

Sledeću verziju filma producirao je Arni Krog sa Danskog filmskog instituta. Krog je izrezao scene i sekvence iz nekoliko različitih dostupnih otisaka kako bi pokušao da napravi film koji je što verniji Drajerovoj originalnoj viziji.[46]

Ponovno otkrivanje originalne verzije uredi

Originalna verzija je bila izgubljena decenijama nakon što je požar uništio glavni negativ, nakon čega su bile dostupne samo varijacije Drajerove druge verzije. Godine 1981, zaposleni u bolnici za mentalne bolesti Dikemark u Askeru pronašao je nekoliko kanistera za film u ormanu domara koji su bili označeni kao 'Stradanje Jovanke Orleanke. Kanisteri su poslati u Norveški filmski institut gde su prvo čuvani tri godine do konačnog ispitivanja. Tada je otkriveno da su oni bili Drajerova originalna verzija pre vladine ili crkvene cenzure. Nikada nije bilo zapisa o slanju filma Askeru, ali filmski istoričari veruju da je tadašnji direktor institucije možda zahtevao posebnu kopiju pošto je bio Drajerov prijatelj, kao i objavljivani istoričar i stručnjak za stigme. Katolička crkva je osudila Drajerovo prikazivanje Jovankinih stigmi.

Prijem uredi

Prilikom prvog objavljivanja, film je postigao veliki uspeh i odmah je nazvan remek-delom. Međutim, bio je veliki finansijski promašaj i prouzrokovao je da studio otkaže ugovor sa Drajerom nakon neuspeha ovog filma i Napoleona Abela Gansa. Drajer je ljutito optužio studio da je unakazio film kako bi izbegao vređanje katoličkih gledalaca i tužio ih zbog kršenja ugovora. Sudski proces je trajao do jeseni 1931. godine, za to vreme Drajer nije mogao da snimi drugi film.[6] Zabranjen je u Britaniji zbog prikaza grubih engleskih vojnika koji se rugaju i muče Jovanku u scenama koje odražavaju biblijske izveštaje o rimskim vojnicima koji su ismevali Hrista. Kritičan je bio i pariski nadbiskup, koji je zahtevao promene.[47]

Filmski recenzent The New York Times-a Mordont Hol je bio oduševljen:

... kao filmsko umetničko delo ovo ima prednost u odnosu na sve što je do sada snimljeno. Čini da dostojni filmovi prošlosti izgledaju kao šljokice. Ispunjava gledaoca tako intenzivnim divljenjem da se svi drugi filmovi čine trivijalnim u poređenju.[47]

O zvezdi je napisao: „...darovita izvedba Marije Falkoneti kao Jovanke Orleanke je ono što se uzdiže iznad svega u ovom umetničkom ostvarenju.”[47]

Međutim, Variety je dao negativnu recenziju filmu tokom prvobitnog objavljivanja, nazvavši ga „smrtonosno zamornim filmom”.[48] Godine 1929. Nacionalni odbor za recenziju filmova proglasio je ovaj film jednim od najboljih stranih filmova godine.[49]

Nasleđe uredi

Kritičari i dan danas hvale film i Falkonetinu glumu. Polin Kejl je napisala da je Falkonetina gluma „možda najbolji nastup ikada zabeležen na filmu”.[1][9] Rodžer Ibert je pohvalio film i rekao da „ne možete znati istoriju nemog filma osim ako ne poznajete lice Rene Marije Falkoneti”.[50] Žan Semolu ga je nazvao „filmom konfrontacije”, a Pol Šrejder je hvalio „arhitekturu Jovankinog sveta, koji se bukvalno zaverava protiv nje; u vidu lica njenih inkvizitora, hodnika, vrata, nameštaja u ofanzivi, upadljiv, jurišajući na nju pod kosim uglovima, napadajući je oštrim komadima crno-belog.”[6] Džonatan Rozenbaum je napisao da „Drajerov radikalni pristup izgradnji prostora i spor intenzitet njegovog mobilnog stila čine ovo „teškim” u smislu da, kao i svi najveći filmovi, iznova osmišljava svet iz temelja”.[51]

Neki kritičari su našli nedostatke u filmu, a Pol Rota ga je nazvao „jednom od najistaknutijih ostvarenja ikada realizovanih u istoriji i razvoju kinematografije, ali to nije bila potpuna ekspozicija stvarnih filmskih svojstava”. Tom Milne je izjavio da „na neki način stil koji je Drajer pronašao za film izgleda nepopravljivo lažan. Umesto da prirodno teče iz njegovih odabranih materijala... čini se da im je nametnut... Kroz film postoji stalna stilska nesigurnost, nečistoća, koja se nameće danas u velikoj meri”, ali je dodao da „Jovanka Orleanka ima veličanstvenu moć koja parnim valjcima probija put kroz sve svoje mane i ekscese”.[6] Na sajtu Rotten Tomatoes, film ima rejting odobravanja od 98% na osnovu 59 recenzija, sa prosečnom ocenom 9,10/10. Konsenzus veb-sajta glasi: „Stradanje Jovanke Orleanke je film koji se mora videti samo zbog neverovatnog nastupa Rene Marije Falkoneti – i klasik svih vremena iz bezbroj drugih razloga”.[52]

The Village Voice ga je svrstao na 8. mesto liste najboljih filmova dvadesetog veka u anketi kritičara iz 2000. godine.[53] U januaru 2002. film je izabran za 69. mesto na listi 100 najboljih filmova svih vremena od strane Nacionalnog društva filmskih kritičara.[54][55] Film je izabran za 64. mesto na listi 100 najboljih filmova istaknutog francuskog časopisa Cahiers du cinéma 2008. godine.[56] Stradanje Jovanke Orleanke pojavilo se pet puta u anketama top deset filmova časopisa Sight & Sound: kao broj sedam 1952.[57] i 1972,[58] kao broj deset (Lista kritičara) i šest (Lista režisera) 1992.[59] i kao broj devet 2012. (Lista kritičara).[60] Zauzeo je trideset sedmo mesto na listi reditelja 2012. godine, gde su ga smestili filmski stvaraoci kao što su Manoel de Oliveira, Atom Egojan, Cai Ming-Ljang, Volter Sales, Bela Tar, Majkl Man,[61] koji su ga nazvali „ljudskim iskustvom prenetim isključivo iz vizuelizacije ljudskog lica: niko drugi nije komponovao i realizovao ljudska bića kao Drajer u Stradanju Jovanke Orleanke”,[62] i Kutlug Ataman, koji je rekao da ga je „naučio da film može biti sama poezija i bezvremenski”.[63] Godine 2010. The Guardian je postavio film na 22. mesto na svojoj listi od 25 najboljih umetničkih filmova.[64] Filmski festival u Torontu je 2010. objavio svoju listu 100 osnovnih filmova, koja je spojila jednu listu od 100 najboljih filmova svih vremena koju je utvrdio stručni panel kustosa festivala sa drugom listom koju su odredile zainteresovane strane festivala. Stradanje Jovanke Orleanke je ocenjen kao najuticajniji film svih vremena.[65][66] Njen nastup je rangiran na 26. mestu liste 100 najboljih izvedbi svih vremena u časopisu Première,[67] najviše od svih nemih izvedbi na listi. Film se 2018. godine našao na 23. mestu BBC-jeve liste 100 najboljih filmova na stranom jeziku, gde je glasalo 209 filmskih kritičara iz 43 zemlje.[68]

Scene iz filma pojavljuju se u filmu Živeti svoj život (1962) Žan-Lika Godara, u kojem glavna junakinja Nana gleda ovaj film u bioskopu i identifikuje se sa Jovankom. U filmu Henri i Džun, Henri Miler je prikazan kako gleda poslednje scene ovog filma i naglas pripoveda pismo Anais Nin, upoređujući je sa Jovankom, a sebe sa likom „ludog monaha” kojeg igra Antonen Arto.

Reference uredi

  1. ^ a b The Criterion Collection: Passion of Joan of Arc, The – Synopsis by Anonymous. Retrieved 22 March 2007.
  2. ^ DVD commentary by Casper Tybjerg, Associate Professor of Film Studies at the Department of Media, Cognition and Communication at the University of Copenhagen.
  3. ^ https://s3.amazonaws.com/criterion-production/janus_promo_packages/92-/PressNotes_PassionofJoan_r4_web_original.pdf Šablon:Bare URL PDF
  4. ^ Dreyer, Carl Theodor. Four Screenplays. Bloomington & London: Indiana University Press. 1970. ISBN 0-253-12740-8. str. 27-76.
  5. ^ Wakeman, John. World Film Directors, Volume 1. The H. W. Wilson Company. 1987. ISBN 0-8242-0757-2. str. 268..
  6. ^ a b v g d đ e ž Wakeman, str. 268
  7. ^ Dreyer, str. 21
  8. ^ "Realized Mysticism in The Passion of Joan of Arc by Carl Theodor Dreyer The Criterion Collection (8 November 1999); retrieved 15 September 2020
  9. ^ a b Kael, Pauline (1982). 5001 Nights At the Movies. Holt, Rinehart and Winston, New York. str. 449. ISBN 0-03-042606-5. 
  10. ^ a b v g Criterion. Interview with Hélène Falconetti.
  11. ^ Milne, str. 95
  12. ^ Milne. pp. 95-96.
  13. ^ Milne, str. 97
  14. ^ a b Ebert, Roger (16. 2. 1997). „The Passion of Joan of Arc (1928)”. rogerebert.com. Arhivirano iz originala 06. 02. 2013. g. Pristupljeno 9. 9. 2010. 
  15. ^ Milne. pp. 106-107.
  16. ^ a b Carl Theodor Dreyer. „Realized Mysticism in The Passion of Joan of Arc”. Danish Film Institute (reprinted by The Criterion Collection). Pristupljeno 8. 9. 2010. 
  17. ^ Milne, str. 103
  18. ^ The Criterion Collection. The Passion of Joan of Arc DVD. Special features: Production design. 1999.
  19. ^ a b v Criterion. Production design.
  20. ^ Milne, Tom. The Cinema of Carl Dreyer. New York: A. S. Barnes & Co. 1971. SBN 498-07711-X. p. 94.
  21. ^ Cutler, Sylvia (26. 3. 2015). „The Passion of Joan of Arc: Alienation and Games of Perception”. Brigham Young University. Pristupljeno 19. 12. 2015.  „Kada su objavljeni prvi snimci filma, producenti su bili užasnuti kada su otkrili da obnovljeni grad nije prikazan u filmu. Drajer je objasnio da grad nije bio za film, već za glumce kako bi sami iskusili milje starog grada.”
  22. ^ Joseph McLellan (25. 7. 1996). „Orchestra and singers bring silent film to life”. Washington Post. Pristupljeno 10. 3. 2016. 
  23. ^ Le Ménestrel. Vol. 94 no. 19 (6 May 1932): 200. Accessed via RIPM (subscription required).
  24. ^ Gillian Anderson, The Passion of Joan of Arc
  25. ^ a b Greig, Donald (7. 7. 2015). „Joan of Arc”. theguardian.com. Pristupljeno 7. 8. 2015. 
  26. ^ jens (2016-03-17). „Jeanne d'Arc”. Dacapo Records (na jeziku: danski). Pristupljeno 2022-02-03. 
  27. ^ Jo van den Booren. Jovandenbooren.nl. Retrieved 5 June 2012.
  28. ^ Moving Pictures: Chorus Performs Dramatic Oratorio for Classic Film. Category: Arts & Events from. The Berkeley Daily Planet. Retrieved 5 June 2012.
  29. ^ Nick Cave Collector's Hell 1977-2011 Nick Cave Fan Site. Retrieved 8 June 2014.
  30. ^ Chan Marshall interview Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. oktobar 2017). Kinda Muzik site. Retrieved 8 June 2014.
  31. ^ Ugress website Arhivirano 14 jul 2014 na sajtu Wayback Machine ugress.com. Retrieved 8 June 2014.
  32. ^ In the Nursery website Arhivirano 10 jun 2008 na sajtu Wayback Machine inthenursery.com. Retrieved 8 June 2014.
  33. ^ Jesper Kyd Online. Jesperkyd.com. Retrieved 5 June 2012.
  34. ^ Estonian Composer Union website Arhivirano 14 jul 2014 na sajtu Wayback Machine. helilooja.ee. 8 June 2014.
  35. ^ Berg Orchestra website. www.berg.cz. Retrieved 8 June 2014.
  36. ^ Performing Arts Live website www.performingartslive.com. Retrieved 8 June 2014.
  37. ^ „Music”. stefansmulovitz.ca. Arhivirano iz originala 03. 03. 2016. g. Pristupljeno 10. 3. 2016. 
  38. ^ The Passion of Joan of Arc Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. maj 2011). Colston Hall (7 May 2010). Retrieved 5 June 2012.
  39. ^ Joan of Arc Website Arhivirano 14 jul 2014 na sajtu Wayback Machine. www.joanofarcband.com. Retrieved 8 June 2014.
  40. ^ „The Passion of Joan of Arc - The Ultimate Picture Palace”. uppcinema.com. Arhivirano iz originala 20. 04. 2021. g. Pristupljeno 10. 3. 2016. 
  41. ^ Ensemble MidtVest, 'Jeanne d'Arcs Lidelse og Død' Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. oktobar 2017). www.emv.dk. Retrieved 3 October 2014.
  42. ^ „The Passion of Joan of Arc 1928 PG”. qtix.com.au. Arhivirano iz originala 15. 04. 2021. g. Pristupljeno 10. 3. 2016. 
  43. ^ „Julia Holter”. artsbrookfield.com. 29. 9. 2017. Pristupljeno 29. 12. 2017. 
  44. ^ Wooburn Festival 2018; Wycombe Arts Festival 2019
  45. ^ „Film: Passion of Joan of Arc with Live Music by Composer Gene Pritsker, performed by Gene Pritsker and Franz Hackl”. Proctors (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 20. 04. 2021. g. Pristupljeno 20. 12. 2018. 
  46. ^ a b v g Criterion. Version History.
  47. ^ a b v Mordaunt Hall (31. 3. 1929). „The Passion of Joan of Arc (1928)”. The New York Times. 
  48. ^ „Review: 'Le Passion de Jeanne D'Arc'”. Variety. 1. 1. 1928. Pristupljeno 28. 11. 2014. 
  49. ^ „The Passion of Joan of Arc (1928)”. Movies & TV Dept. The New York Times. 2014. Arhivirano iz originala 7. 12. 2014. g. Pristupljeno 28. 11. 2014. 
  50. ^ „The Passion of Joan of Arc”. rogerebert.com. Pristupljeno 8. 6. 2014. 
  51. ^ „The Passion of Joan of Arc”. The Chicago Reader. Pristupljeno 8. 6. 2014. 
  52. ^ „The Passion of Joan of Arc - Rotten Tomatoes”. Rotten Tomatoes. Fandango. Pristupljeno 5. 3. 2022. 
  53. ^ 100 Best Films – Village Voice. Filmsite.org (4 January 2000). Retrieved 5 June 2012.
  54. ^ Carr, Jay (2002). The A List: The National Society of Film Critics' 100 Essential Films . Da Capo Press. str. 81. ISBN 978-0-306-81096-1. Pristupljeno 27. 7. 2012. 
  55. ^ „100 Essential Films by The National Society of Film Critics”. filmsite.org. 
  56. ^ „Cahiers du cinéma's 100 Greatest Films”. 23. 11. 2008. 
  57. ^ „The Sight & Sound Top Ten Poll: 1952”. Sight & Sound. Arhivirano iz originala 14. 5. 2011. g. Pristupljeno 24. 2. 2008. 
  58. ^ „The Sight & Sound Top Ten Poll: 1972”. Sight & Sound. Arhivirano iz originala 17. 7. 2007. g. Pristupljeno 24. 2. 2008. 
  59. ^ „The Sight & Sound Top Ten Poll: 1992”. Sight & Sound. Arhivirano iz originala 9. 3. 2012. g. Pristupljeno 24. 2. 2008. 
  60. ^ Christie, Ian (29. 7. 2015) [2012]. „The 50 Greatest Films of All Time”. Sight & Sound. Contributors to Sight & Sound magazine. Pristupljeno 19. 12. 2015 — preko British Film Institute. 
  61. ^ „Joan of Arc”. Sight & Sound. Arhivirano iz originala 20. 8. 2012. g. Pristupljeno 28. 11. 2014. 
  62. ^ „Michael Mann”. Sight & Sound. Arhivirano iz originala 25. 8. 2012. g. Pristupljeno 28. 11. 2014. 
  63. ^ „Kutlug Ataman”. Sight & Sound. Arhivirano iz originala 27. 8. 2012. g. Pristupljeno 28. 11. 2014. 
  64. ^ „The Passion of Joan of Arc: No 22 best arthouse film of all time”. theguardian. 20. 10. 2010. 
  65. ^ „TIFF Essential 100”. 22. 12. 2010. Arhivirano iz originala 26. 12. 2010. g. Pristupljeno 22. 12. 2010. 
  66. ^ „Dreyer film voted most influential”. Copenhagen Post. 22. 9. 2010. Arhivirano iz originala 26. 09. 2010. g. Pristupljeno 26. 9. 2010. 
  67. ^ Premiere Magazine's 100 Greatest Performances of All Time Arhivirano na sajtu Wayback Machine (31. mart 2012). Listology (14 March 2006). Retrieved 5 June 2012.
  68. ^ „The 100 Greatest Foreign Language Films”. British Broadcasting Corporation. 29. 10. 2018. Pristupljeno 10. 1. 2021. 

Spoljašnje veze uredi

 
Stradanje Jovanke Orleanke na Vikimedijinoj ostavi.
 
Vikicitat ima citate vezane za članak Stradanje Jovanke Orleanke.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Страдање_Јованке_Орлеанке&oldid=26686892”