Википедија

Teodor Momzen

Teodor Momzen (nem. Theodor Mommsen; 30. novembar 1817 — 1. novembar 1903), bio je nemački istoričar, pesnik i pravnik. Kao univerzitetski profesor radio je u Lajpcigu, Cirihu, Vroclavu i Berlinu. Važi za jednog od najznačajnijih klasicista 19. veka.[1] Njegova dela i izdanja izvora i dan danas su od suštinskog značaja za istraživanje rimske istorije. Na predlog 18 članova Pruske akademije nauka 1902. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost za svoju Rimsku istoriju.[2][3] Bio je istaknuti političar, član pruskog i nemačkog parlamenta. Njegovi radovi na temu rimskog prava imali su veliki uticaj na nemački građanski zakonik (Bürgerliches Gesetzbuch).

Teodor Momzen
Teodor Momzen 1881.
Lični podaci
Datum rođenja(1817-11-30)30. novembar 1817.
Mesto rođenjaGarding, Vojvodstvo Šlezvig
Datum smrti1. novembar 1903.(1903-11-01) (85 god.)
Mesto smrtiBerlin, Nemačko carstvo
ObrazovanjeUniverzitet u Kilu
NagradeNobelova nagrada za književnost

Biografija uredi

Momzen je klasični istoričar 19. veka. Studirao je pravo i klasične nauke od 1838-43. godine, a posle nekoliko godina provedenih u Francuskoj i Italiji i kratke novinarske karijere, postao je univerzitetski profesor. Politički je bio angažovan u revoluciji 1848-49. što je rezultovalo napuštanjem profesorske službe.

Godine 1858. dodeljena mu je Katedra za istoriju starog veka na Univerzitetu u Berlinu. On je bio stalni član Pruske akademije nauka i umetnosti, aktivan i istaknuti član pruskog parlamenta. Momsen je dobio visoko priznanje za svoja akademska dostignuća: strano članstvo u Kraljevskoj holandskoj akademiji umetnosti i nauka 1859,[4] pruska medalja za zasluge 1868, počasno državljanstvo Rima, izabran za člana Američkog antikvarnog društva 1870.[5] Godine 1902, dobio je Nobelovu nagradu za književnost za delo „Istorija Rima“ (Römische Geschichte).[6] Godine 1873, izabran je za člana Američkog filozofskog društva.[7]

Bio je poslanik pruskog Predstavničkog doma od 1863. do 1866. i ponovo od 1873. do 1879. godine i poslanik Rajhstaga od 1881. do 1884. godine, i to u početku kao predstavnik Nemačke napredne partije (Deutsche Fortschrittspartei), zatim Nacionalne liberalne partije i na kraju Secesionista. Naročito su ga zanimala pitanja akademske i obrazovne politike. Mada je podržavao ujedinjenje Nemačke, bio je razočaran politikom Nemačkog carstva i imao pesimistične prognoze o njegovoj budućnosti. Razilazio se sa Otom fon Bizmarkom po pitanju socijalne politike 1881. godine. Predlagao je saradnju između liberala i socijaldemokrata i služio se tako rečnikom da je jedva izbegao krivično gonjenje.

U 2 sata posle ponoći 7. jula 1880. izbio je požar u radnoj sobi-biblioteci na gornjem spratu Momsenove kuće u Marčštrasa 6 u Berlinu.[8][9][10] Nakon što je zadobio opekotine dok je pokušavao da spase vredne papire, sprečili su ga da se vrati u zapaljenu kuću. Nekoliko starih rukopisa je izgorelo do pepela, uključujući rukopis 0.4.36, koji je pozajmljen iz biblioteke Triniti koledža u Kembridžu.[11] Postoje podaci da je važan Jordanesov rukopis iz biblioteke Univerziteta Hajdelberg izgoreo.[12] Dva druga važna rukopisa, iz Brisela i Halea, takođe su uništena.[13]

Kao liberal nacionalista Momzen je pretpostavljao asimilaciju etničkih manjina u nemačko društvo njihovom isključenju. Godine 1879. njegov kolega Hajnrih Trajčke pokrenuo je političku kampanju protiv Jevreja. Momzen se snažno suprotstavljao antisemitizmu i napisao oštri pamflet u kom je odbacio Trajčkove poglede. Rešenje antisemitizma on je video u dobrovoljnoj kulturnoj asimilaciji. Predlagao je da Jevreji mogu pratiti primer naroda Šlezviga−Holštajna, Hanovera i drugih nemačkih država, koje su se odrekle posebnih običaja kada su integrisane u Prusku. Momzen je bio vatreni glasnogovornik nemačkog nacionalizma. Prema Slovenima je gajio militantni stav do te mere da je pravdao upotrebu nasilja protiv njih. U pismu bečkom listu „Neue Freie Presse” od 31. oktobra 1897. godine, Momzen naziva Čehe apostolima varvarizma i piše da je „češka lobanja nepristupačna za razum, ali ranjiva na udarce” [14].

Naučni radovi uredi

 
Teodor Momzen 1863. godine

Momsen je objavio preko 1.500 radova i efektivno uspostavio novi okvir za sistematsko proučavanje rimske istorije. On je bio pionir epigrafike, proučavanja natpisa na materijalnim artefaktima. Iako se nedovršena Istorija Rima, napisana na početku njegove karijere, dugo smatrala njegovim glavnim delom, najrelevantnije delo danas je, možda, Corpus Inscriptionum Latinarum,[15] zbirka rimskih natpisa kojima je doprineo Berlinskoj akademiji.[16]

  • Momzenova Istorija Rima,[17] njegovo najpoznatije delo, pojavilo se u tri toma 1854, 1855 i 1856. Ono izlaže rimsku istoriju do kraja Rimske republike i vladavine Julija Cezara. Pošto se Momsen divio Cezaru, osećao se nesposobnim da opiše smrt svog heroja. On je blisko uporedio političku misao i terminologiju drevne Republike, posebno tokom njenog poslednjeg veka, sa situacijom svog vremena, na primer, nacionalnom državom, demokratijom i početnim imperijalizmom. To je jedan od velikih klasika istorijskih dela. Momsen nikada nije napisao obećani sledeći tom koji bi opisao naredne događaje tokom carskog perioda, tj. tom 4, iako je bila velika potražnja za nastavkom.[18] Odmah veoma popularno i međunarodno priznato od strane klasičnih naučnika, delo je takođe brzo dobilo kritike.[19]
  • Provincije Rimskog carstva od Cezara do Dioklecijana (1885), objavljeno kao 5. tom njegove Istorije Rima, predstavlja opis svih rimskih regiona tokom ranog carskog perioda.
  • Rimska hronologija do vremena Cezara (1858) napisana sa njegovim bratom Augustom Momzenom.
  • Rimsko ustavno pravo (1871–1888). Ovakva sistematska obrada rimskog ustavnog prava u tri toma bila je od značaja za istraživanje antičke istorije.
 
Teodor Momzen 1881
  • Rimsko krivično pravo (1899)
  • Corpus Inscriptionum Latinarum, glavni urednik i urednik (1861. i dalje)
  • Digesta (Justinijanova), urednik (1866–1870, dva toma)
  • Iordanis Romana et Getica (1882) bilo je Momsenovo kritičko izdanje Jordanesovog Porekla i dela Gota i kasnije je postalo opšte poznato samo kao Getika.
  • Teodosijev zakonik, urednik (1905, posthumno)
  • Monumentum Ancyranum
  • Više od 1500 daljih studija i rasprava o pojedinačnim pitanjima.

Bibliografiju od preko 1.000 njegovih radova daje Zangemajster u Mommsen als Schriftsteller (1887; nastavio Jakobs, 1905).

Bibliografija uredi

  • Mommsen, Theodor. Rome, from earliest times to 44 B. C. (1906) online
  • Mommsen, Theodor. History of Rome: Volume 1 (1894) online edition
  • Mommsen, Theodor. History of Rome: Volume 2 (1871) online edition
  • Mommsen, Theodor. History of Rome: Volume 3 (1891) online edition
  • Mommsen, Theodor. History of Rome: Volume 4 (1908) online edition
  • Mommsen, Theodor: Römische Geschichte. 8 Volumes. dtv, München 2001. ISBN 3-423-59055-6

Reference uredi

  1. ^ „Theodor Mommsen”. www.nndb.com. Pristupljeno 19. 3. 2018. 
  2. ^ „The Nobel Prize in Literature 1902”. nobelprize.org. Pristupljeno 19. 3. 2018. 
  3. ^ „Nomination Database”. www.nobelprize.org. Pristupljeno 19. 3. 2018. 
  4. ^ „Th. Mommsen (1817–1903)”. Royal Netherlands Academy of Arts and Sciences. Pristupljeno 26. 7. 2015. 
  5. ^ „MemberListM”. americanantiquarian.org. Pristupljeno 19. 3. 2018. 
  6. ^ Until 2007, when Doris Lessing won the Literature Prize, Mommsen was the oldest person to receive the Nobel Prize in Literature
  7. ^ „APS Member History”. search.amphilsoc.org. Pristupljeno 2021-05-03. 
  8. ^ Mentzel-Reuters, Arno; Mersiowsky, Mark; Orth, Peter; Rader, Olaf B. (2005). „Phönix aus der Asche – Theodor Mommsen und die Monumenta Germaniae Historica” (PDF). München and Berlin: Mgh-bibliothek.de. str. 53. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 03. 2009. g. Pristupljeno 27. 08. 2022. 
  9. ^ Vossische Zeitung 12 July 1880 (Nr. 192) in column "Lokales"
  10. ^ „Google Maps”. Google Maps. Pristupljeno 19. 3. 2018. 
  11. ^ quote: Another manuscript is beyond recall; namely, 0.4.36, which was borrowed by Professor Theodor Mommsen and perished in the lamentable fire at his house in 1880. It was not, apparently, an indispensable or even a very important authority for the texts (Jordanes, the Antonine Itinerary, etc.) which it contained, and other copies of its archetype are yet in being: still, the loss of it is very regrettable; M. R. James' „The Western Manuscripts in the Library of Trinity College, Cambridge: a Descriptive Catalogue”. Arhivirano iz originala 12. 7. 2009. g. 
  12. ^ „Quote: Der größte Verlust war eine frühmittelalterliche Jordanes-Handschrift aus der Heidelberger Universitätsbibliothek.” (PDF). str. 53. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 03. 2009. g. Pristupljeno 27. 08. 2022. 
  13. ^ ...vor allem zwei aus Brüssel und Halle entlehnte Handschriften.
  14. ^ (Vernunft nimmt der Schädel der Czechen nicht an, aber für Schläge ist auch er zugänglich)
  15. ^ Fassbender, Andreas, ur. (2003). Index Numerorum. CIL Auctarium Series Nova. Erster Band, Zweiter Band. ISBN 3-11-017936-9. 
  16. ^ Liukkonen, Petri. „Theodor Mommsen”. Books and Writers (kirjasto.sci.fi). Finland: Kuusankoski Public Library. Arhivirano iz originala 24. 8. 2014. g. 
  17. ^ G. P. Gooch, History and Historians in the Nineteenth Century (London: Longmans, Green 1913, 4th impr. 1928) at 456.
  18. ^ Notes taken between 1882 and 1886 of his lectures on the Roman Empire were discovered nearly a century later and in 1992 were published under the title A History of Rome Under the Emperors.
  19. ^ His terse style was called journalistic. His transparent comparison of ancient to modern politics was said to distort. In 1931 Egon Friedell summed it up, that in his hands "Crassus becomes a speculator in the manner of Louis Philippe, the brothers Gracchus are Socialist leaders, and the Gauls are Indians, etc." Friedell, Kulturgeschichte der Neuzeit, v3 p270. Cf., Mommsen's History of Rome.

Literatura uredi

  • Carter, Jesse Benedict. "Theodor Mommsen," The Atlantic Monthly, Vol. XCIII, 1904.
  • Gay, Peter, and Victor G. Wexler, (eds). Historians at Work, Vol. III, 1975, pp. 271+
  • Lionel Gossman, Orpheus Philologus: Bachofen versus Mommsen on the Study of Antiquity. American Philosophical Society, 1983. [1] ISBN 1-4223-7467-X.
  • Anthony Grafton. "Roman Monument" History Today September 2006 online[mrtva veza].
  • Mueller, G. H.. "Weber and Mommsen: non-Marxist materialism," British Journal of Sociology, (March 1986), 37(1), pp. 1–20 in JSTOR
  • Whitman, Sidney, and Theodor Mommsen. "German Feeling toward England and America," North American Review, Vol. 170, No. 519 (Feb. 1900), pp. 240–243 online in JSTOR, an exchange of letters
  • Krmnicek, Stefan (ed.). Theodor Mommsen (1817–1903) auf Medaillen und Plaketten. Sammlung des Instituts für Klassische Archäologie der Universität Tübingen (Von Krösus bis zu König Wilhelm. Neue Serie 2). Universitätsbibliothek Tübingen, Tübingen 2017, https://dx.doi.org/10.15496/publikation-19540.

Spoljašnje veze uredi

 
Teodor Momzen na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Теодор_Момзен&oldid=27549550”