Википедија

Teorija tonalnih funkcija

Teorija tonalnih funkcija (kolokvijalno Funkcionalna teorija) predstavlja značajnu oblast muzičke teorije, a pre svega nauke o harmoniji. Mada njeni začeci sežu do "Traktata o harmoniji" (Traité de l’harmonie reduite à ses principes naturels) Žana Filipa Ramoa iz 1722. godine, njenim modernim utemeljivačem smatra se nemački muzikolog i teoretičar Hugo Riman, koji je njene osnove postavio u svom "Opštem udžbeniku muzike" (Allgemeine Musiklehre). Kasnije se ova teorija raširila ne samo na nemačkom govornom području, već i širom sveta, a prevashodno u istočnoj Evropi, na Balkanu i u Kini, gde je i danas u širokoj upotrebi, mada ne u originalnom obliku.


Istorija i upotreba uredi

Istorija uredi

Žan Filip Ramo je u svom radu iz prve polovine 18. veka prvi upotrebio pojmove tonika, subdominanta i dominanta.[1] Ipak, oni nisu bili sasvim identični kasnijoj, Rimanovoj percepciji tih pojmova.[2] Naime, Ramo je među prvima ustanovio postojanje harmonije kao nezavisne grane u odnosu na do tada dominirajući kontrapunkt, koji nije proučavao akorde i njihove međusobne veze, već kretanje nezavisnih melodijskih linija, konsonance, disonance i intervale. Harmonija se stoga pojavila kao zasebna grana iz potrebe da se definiše sve očitije (a do tada slabo definisano) postojanje modernog tonaliteta u praksi kompozitora (koji je zamenio srednjevekovne moduse), te sazvučja koja su proistekla iz njega.

Tokom druge polovine 18. i prve polovine 19. veka, Ramoova razmatranja su ostala potisnuta, a njihovo mesto zauzela je Teorija tonalnih stupnjeva, koja je sve harmonske pojave definisala uglavnom empirijski, tj. pojavno, bez mnogo razmatranja o tome kako tonalitet funkcioniše.

Ipak, krajem 19. veka, Hugo Riman dolazi u kontakt sa Ramoovim teorijama, te razvija tzv. dualističku teoriju (poznatu i kao teorija tonaliteta u ogledalu).[3] On je vratio u upotrebu tonalne funkcije i smatrao da prirodni mol predstavlja intervalski i harmonski simetrični odraz dura u ogledalu, te da harmonski tok treba prolagoditi shodno tome (primera radi: ukoliko je prirodni kadencirajući tok u duru: T-S-D-T, njemu korespondirajući u molu treba da bude t-d-s-t, videti naredna poglavlja za dodatna objašnjenja oko oznaka).[3] Ipak, ovakvo viđenje ubrzo nailazi na skepsu drugih teoretičara koji, iako su smatrali da su funkcije poželjno objašnjenje pojava u tonalitetu, nisu priznavali postojanje dualizma u praksi.[4]

Iako se dualistička teorija danas uglavnom smatra odbačenom, analitičke oznake koje su iz nje proistekle i danas su u raširenoj upotrebi.[5][6][7]
[8] Funkcionalna teorija nalazi upotrebu u muzičkoj analizi, gde služi za određivanje harmonskog toka. Zahvaljujući njoj, u kompozicijama se može odrediti logični sled akorada, sekvence i kadence, ali takođe može biti i od velike pomoći prilikom definisanja muzičkog oblika.

Upotreba uredi

S obzirom na njenu ograničenost na tonalnu muziku, u punoj meri je primenljiva samo na dela barokne, klasičarske i  romantičarske ere, ali takođe i na pojedine popularne smerove (u džezu, rokenrolu, itd.), iako se u potonjima češće koristi teorija stupnjeva. 

U literaturi namenjenoj amaterskoj publici, funkcionalna i teorija stupnjeva često su prikazane kao različiti nazivi istog pojma, što nije sasvim tačno, jer teorija tonalnih funkcija insistira kako svi sporedni stupnjevi proističu iz glavnih (videti naredno poglavlje radi objašnjenja).

Funkcije uredi

Glavne funkcije uredi

 
Glavne funkcije u obliku akorada u Ce-duru
 
Glavne funkcije u obliku akorada u a-molu
Funkcionalna teorija ističe postojanje tonaliteta, koji se u jedinici vremena potvrđuje procesima koji vode u toniku (koja je prema teoriji stupnjeva prvi stupanj).[8] Tonika je ujedno i najvažnija, te jedna od tri glavne funkcije.[3] Preostale dve funkcije su dominanta (peti stupanj; gornja kvinta) i subdominanta (četvrti stupanj; donja kvinta).[2] Mada shodno praksi to veoma varira, u analizi koja se praktikuje na osnovu funkcionalne teorije, ove tri funkcije se označavaju latiničnim slovima "T", "S" i "D" (u duru najčešće velikim, a u molu malim slovima, sa izuzetkom dominante, koja zbog svojstava harmonskog mola može biti i durski akord).[5]



Sporedne funkcije uredi

 
Akordi u skladu sa Rimanovom funkcionalnom teorijom u Ce-duru
 
Akordi u skladu sa Rimanovom funkcionalnom teorijom u a-molu


Glavnim funkcijama pridodaju se i sporedne, koje su zastupnici tonike, subdominante i dominante (pojedinačno, mada neretko i više njih istovremeno), odnosno predstavljaju sve preostale akorde koji se mogu javiti u tonalitetu. Njihovo analitičko označavanje veoma varira, shodno lokalnim konvencijama autora.

Na nemačkom govornom području, najčešću konvenciju predstavljaju Rimanove originalne oznake, te bi akordi lestvičnim redom u duru bili označeni na sledeći način:

T- tonika (prvi stupanj)
Sp-  paralela subdominnte (drugi stupanj)
Dp-  paralela dominante (treći stupanj)
S- subdominanta (četvrti stupanj)
D- dominanta (peti stupanj)
Tp- paralela tonike (šesti stupanj)
Dg- Dominante Gegenklang, akord na gornjoj terci dominante (vođični, sedmi stupanj), 

a u molu (koji je postavljen simetrično durskom sistemu):

t- tonika (prvi stupanj)

sg- Subdominante Gegenklang, akord na donjoj terci subdominante (drugi stupanj)
tp- paralela tonike (treći stupanj)
s- subdominanta (četvrti stupanj)
d- dominanta (peti stupanj)
tg- Tonika Gegenklang, akord na donjoj terci tonike (šesti stupanj)
dP- paralela dominante (sedmi stupanj)


Dodatno, alterovani akordi iziskuju primenu posebnih simbola.

Ipak, ovakvo označavanje nije doživelo konsenzus na svetskom nivou, te pojedini teoretičari (Igor Sposobin,[8] Dejan Despić[9]) razvijaju svojevrsnu kombinaciju funkcionalne teorije sa teorijom stupnjeva, pa se glavne funkcije označavaju slovima, a sporedne rimskim brojevima, ili kombinacijom rimskih brojeva sa slovima glavne funkcije koje odgovarajući stupanj zastupa.
 

Kadence uredi

U slučaju modulacije (promene tonaliteta), novi tonalitet se utvrđuje kroz kadencirajući proces. Najjednostavnije kadence su D-T (autentična kadenca) i S-T (plagalna kadenca). Ipak, u praksi se najčešće sreće takozvana potpuna autentična kadenca (T-S-D-T).


 
Potpuna autentična kadenca u Ce-duru
 
Potpuna autentična kadenca u A-duru

Reference uredi

  1. ^ Rameau, J.P., (1722) Traité de l’harmonie reduite à ses principes naturels, Paris: Jean-Baptiste Christophe Ballard
  2. ^ a b Riemann, H. (1918), Allgemeine Musiklehre. Handbuch der Musik, Leipzig: Max Hesses Verlag
  3. ^ a b v Ibid
  4. ^ Louis, R., Thuille, L. (1920) Harmonielehre, Stutgart: C. Grüninger Nachhilf. E. Klett
  5. ^ a b De La Motte, D. (2011), Harmonielehre, Kassel: Bärenreiter
  6. ^ Kühn, C., (2013) Modulation Kompakt. Erkunden, erleben, erproben, erfinden, Kassel: Bärenreiter
  7. ^ Despić, D., (1970), Harmonska analiza, Beograd: Univerzitet umetnosti.
  8. ^ a b v Dubovskiй, I., Evseev, S., Sposobin, I., Sokolov, V., (1964), Učbenik Garmonii, Moskva: IzdatelЬstvo Muzika
  9. ^ Despić, D., (1970), Harmonska analiza, Beograd: Univerzitet umetnosti

Korišćena literatura uredi

  • De La Motte, D. (2011), Harmonielehre, Kassel: Bärenreiter


  • Despić, D., (1970), Harmonska analiza, Beograd: Univerzitet umetnosti.


  • Dubovskiй, I., Evseev, S., Sposobin, I., Sokolov, V., (1964), Učbenik Garmonii, Moskva: IzdatelЬstvo Muzika


  • Kühn, C., (2013) Modulation Kompakt. Erkunden, erleben, erproben, erfinden, Kassel: Bärenreiter


  • Louis, R., Thuille, L. (1920) Harmonielehre, Stutgart: C. Grüninger Nachhilf. E. Klett


  • Rameau, J.P., (1722) Traité de l’harmonie reduite à ses principes naturels, Paris: Jean-Baptiste Christophe Ballard


  • Riemann, H. (1918), Allgemeine Musiklehre. Handbuch der Musik, Leipzig: Max Hesses Verlag


  • Živković, M., (1990), Harmonija, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Теорија_тоналних_функција&oldid=27023000”