Terapont Belojezerski
Terapont Belojezerski ili Terapont Možajski (rođen 1337. u Volokolamsk — preminuo 27. maja 1426. u Možajsku; rus. Ферапонт Можайский, Ферапонт Белозерский) je hrišćanski svetitelj.
| Terapont Belojezerski | |
|---|---|
 ruska ikona Teraponta Belojezerskog iz 17. veka | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 1331 |
| Mesto rođenja | Volokolamsk, Novgorodska republika |
| Datum smrti | 27. maja 1426. |
| Mesto smrti | Lužecki manastir kod Možajska, Velika moskovska kneževina |
| Svetovni podaci | |
| Poštuje se u | Pravoslavna crkva |
| Praznik | 27. maj, 27. decembar |
Rođen je 1337. godine u gradu Volokolamsku u Moskovskoj oblasti. Svetovno ime mu je bilo Teodor (rus. Феодор). Poreklom je bio plemić iz porodice Poskočnjih (rus. Поскочиных)[1]. Od detinjstva je bio pobožan i sklon monaštvu.[2]
U svojoj četrdesetoj godini je postrižen za monaha u moskovskom Simonovom manastiru (rus. Симонов монастырь)[2]. Rukopoložio ga je tadašnji iguman manastira — sveti Teodor Rostovski [a][1]. U manastir je povremeno dolazio sveti Sergije Radonežski [b] čije je pouke Terapont slušao. U manastiru se upoznao i sprijateljio sa svetim Kirilom Belojezerskim [v][2].
Jednom je po poslušanju[g] otišao na sever u Belojezerski kraj[d] da završava manastirske poslove. Surovi severni predeli su privukli Teraponta i on je rešio da ostane u njima radi podvižništva. Prema hrišćanskom predanju u međuvremenu se svetom Kirilu javila Bogorodica i poručila mu da ide na sever. Nakon Terapontovog povratka u Simonov manastir, dvojca monaha su odlučila da odu u okolinu Belog jezera (rus. Белое озеро). Kada su dobili blagoslov od igumana otišli su na sever[1].
Živeli su zajedno u napravljenoj keliji, pored Siverskog jezera (rus. Сиверское озеро). Posle nekog vremena Terapont je otišao da živi sam, kao otšelnik. Na mestu gde su osnovali keliju i gde je Kiril ostao, ubrzo je osnovan Kirilo-Belojezerski manastir (rus. Кирилло-Белозерский монастырь). Terapont je otišao 15 vrsta[đ] daleko od zajedničke ćelije na područje između dva jezera — Borodajevskog (rus. Бородаевское озеро) i manjeg Paskog (rus. Пасское озеро). Tu je raščistio zemlju i napravio sebi kolibu. Tako je nastavio sa podvižništvom kao otščelnik u tihovanju i molčalništvu[e]. Tokom tog perioda često su ga napadali razbojnici koji su ga pljačkali.[1]
Nakon nekog vremena oko njega su se skupili drugi ljubitelji usamljeničkog molitvenog tihovanja. Kada se skupio veći broj pustinjaka, Terapont je osonovao manastir 1398. godine[2]. Ovaj manastir i danas postoji i poznat je kao Terapontov manastir. Prvo je sagrađena drvena crkva koja je posvećenja Rođenju Presvete Bogorodice. Manastir je postepoeno počeo da napreduje a monasi su predvođeni Terapontom gradili kelije, prepisivali knjige i oslikavali hram. U manastiru je uveden opštežiteljni tipik koji je strogo poštovan. Manastir i Terapont su postali poznati daleko van Belojezerskog kraja.[1]
Početkom 15. veka područje oko Belog jezera se nalazilo u sastavu Možajskog knjaževstva (rus. Можайское княжество), udeonog knjaževstva u sastavu Velike moskovske kneževine. Ovim knjaževstvom je vladao knjaz Andrej Dimitrijevič Možajski, treći sin kneza Velike moskovske kneževine Dimitrija Donski. Pošto je čuo o Terapontu, Andrej je 1408. godine zamolio starca da osnuje manastir u prestonici knjaževstva — Možajsku.[1]
Iako mu je bilo teško da napusti manastir u kome se podvizavao 10 godina, po savetu ostalih monaha Terapont je prihvatio Andrejevu ponudu. Uskoro po dolasku, nedaleko od grada Možajsk u selu Lužki, Terapont osniva manastir posvećen Rođenju Presvete Pogorodice. Manastir je osnovan na desnoj obali reke Moskve. Po blagoslovu svetog Fotija, tadašnjeg mitropolita kijevskog i sve Rusije, manastir postaje sedište arhimandrije, a Terapont dobija čin arhimandrita. U novom manastiru Terapont je ostao narednih 18 godina, sve do svoje smrti 27. maja 1426. godine. Sahranjen je uz severni zid Saborne crkve Presvete Bogorodice. Kasnije je uz grobnicu dozidana crkva posvećena Svetom Jovanu Lestvičniku, da bi 1720. godine bila preimenovana u crkvu posvećenu prepodobnom Terapontu.[1]
Ubrzo nakon njegove smrti, narod je počeo da poštuje Teraponta kao svetitelja. Njegove netruležne mošti su pronađene 1514. godine[ž]. Pravoslavci veruju da su se nad njegovim moštima dogodila mnogobrojna čuda. Nakon sabora u Moskvi 1547. godine Terapont je kanonizovan i proglašen svetiteljem i čudotvorcem.[1]
Pravoslavna crkva slavi ga kao svetitelja 27. maja i 27. decembra po crkvenom, a 9. januara i 9. juna po gregorijanskom kalendaru.[2]
Napomene uredi
- ^ slavi se 28. novembra po julijanskom kalendaru (11. decembra po grigorijanskom)
- ^ slavi se 25. septembra po julijanskom kalendaru (8. oktobra po grigorijanskom kalendaru)
- ^ slavi se 4. februara po julijanskom kalendaru (17. februara po grigorijanskom kalendaru)
- ^ zaduženje, obično od starešine manastira
- ^ Oblast oko Belog jezera
- ^ približno 15 kilometara
- ^ religijska praksa u pravoslavlju kojom se podvižnik okreće unutrašnjem svetu i neprestanom ćutanju
- ^ Pravoslavna crkva praznuje ovaj događaj 27. decembra kao Obretenje moštiju svetog Teraponta Belojezerskog