Tibor Lepeš
Tibor Lepeš, (Subotica, 24. februar 1922 — Ženeva, 24. januar 2012) bio je jugoslovenski parazitolog koji se istakao na izučavanju i suzbijanju i eradikaciji parazitarnih bolesti, posebno malarije, član Društva lekara Vojvodine Srpskog lekarskog društva.
prof. dr Tibor Lepeš | |
|---|---|
| Datum rođenja | 24. februar 1922. |
| Mesto rođenja | Subotica, Kraljevina Jugoslavija |
| Datum smrti | 24. januar 2012. (89 god.) |
| Mesto smrti | Ženeva, Švajcarska |
| Zanimanje | Parazitologija |
Biografija uredi
Rođen je 1922. godine u Subotici u porodici višeg železničkog službenika, pa je mladost proveo u Subotici, Nišu i Beogradu, gde je maturirao i započeo studije medicine koje je nastavio u Segedinu i završio 1945. u Budimpešti. Od 1945. bio je u JNA aktivni sanitetski oficir u Novom Sadu, prvo kao trupni lekar, potom u Vojnoj bolnici. Od 1949. godine bio je u Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu lekar na specijalizaciji. Specijalistički ispit iz medicinske parazitologije položio je 1952. Zvanje docenta stekao je 1957, a habilitacioni rad – tezu za pukovnički čin o značaju malarije u miru i ratu odbranio je 1962.[1]
U toku specijalizacije je sarađivao sa akademikom Čedomirom Simićem te se smatra jednim od njegovih istaknutih sledbenika. Tih godina se usavršava u centralnim institutima SAD u Vašingtonu i Betesdi i institutima za tropske bolesti u Hamburgu, Amsterdamu, Londonu i Liverpulu. Radi na dijagnostici parazitarnih oboljenja (usavršava metode pregleda), naučnim i organizacionim pitanjima, naročito na problemima tada aktuelne malarije. Uz službu na VMA, od 1952. bio je i koordinator Savezne komisije za malariju a od 1958. i rukovodilac Službe za eradikaciju malarije pri Saveznom zavodu za zdravstvenu zaštitu, kada je u Jugoslaviji i iskorenjena, što je Svetska zdravstvena organizacija potvrdila 1973.
Od 1959. postao je član Komiteta eksperata Svetske zdravstvene organizacije za malariju i naučnih grupa za biologiju malaričnog parazita i hemioterapiju malarije. Godine 1962. po pozivu stupa u službu SZO, prvo kao epidemiolog za malariju a od 1964. kao šef Odseka za eradikaciju malarije u Regionalnom uredu za Istočni Mediteran u Aleksandriji. Od 1968. u sedištu SZO u Ženevi bio je šef Odseka za naučnoistraživački rad i informatiku, pri Odeljenju za eradikaciju malarije, čiji direktor postaje 1970. Od 1973. Odeljenje je postalo Program za malariju i ostale parazitarne bolesti čiji je direktor bio do penzionisanja 1982. godine.[1]
Na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu je 1972. godine izabran za redovnog profesora po pozivu na Katedri za mikrobiologiju i parazitologiju, te je dolazio povremeno da predaje a 1982. prešao je u Novi Sad i redovno održavao nastavu i objavio udžbenik i praktikum iz parazitologije. Baveći se i problemima medicinske etike i evaluacije procesa nastave i stečenih znanja, uticao je i na neke stavove o tome na Medicinskom fakultetu – jedan je od urednika udžbenika o etici i nekih drugih publikacija. Bio je savetnik u Zavodu za mikrobiologiju i parazitologiju Instituta za zdravstvenu zaštitu, vodio nekoliko naučnih projekata do konačnog penzionisanja 1985. godine. Osim malarijom bavio se i drugim područjima parazitologije, posebno crevnim parazitima – dijagnostikom amebijaze, tenijaze, helmintima, te se njegove dijagnostičke metode i šire koriste, prenosnicima bolesti – komarcima (u Makedoniji je našao vrstu otpornu na DDT), telesnim vašima. Veliki deo svoga rada je proveo na terenu, te je poznavao celu teritoriju Jugoslavije a radeći u SZO proputovao je svetom stekavši izvanredna saznanja o problemu parazitoza.[1]
Bio je učesnik, inicijator i organizator brojnih međunarodnih akcija i stručnih skupova, inicijator i pisac mnogih uputstava i drugih akata i publikacija SZO. Objavio je preko 60 radova u domaćim i 7 u stranim časopisima. Pisac je i više priloga i redaktor u raznim stručnim i sličnim publikacijama. I kao penzioner je pratio savremenu naučnu i stručnu literaturu, te se povremeno i javljao svojim prilozima.
U Društvu lekara Vojvodine Srpskog lekarskog društva bio je aktivan član Redakcijskog odbora časopisa Medicinski pregled. Za počasnoga člana Medicinske akademije Srpskog lekarskog društva izabran je 1988. godine. Bio je počasni član Asocijacije vojnih hirurga SAD (1956), Belgijskog društva za tropsku medicinu (1974), Mađarskog infektološkog društva (1981), redovni član engleskog Kraljevskog društva za tropsku medicinu (1969) i švajcarskog društva za tropsku medicinu (1974, od 1988. počasni član). Odlikovan je Ordenom rada I reda sa zlatnim vencem (1974) za eradikaciju malarije i Ordenom zasluga za narod. U Hamburgu mu je 1982. godine dodeljena nagrada Bernard Noht za zasluge za izučavanje i suzbijanje tropskih bolesti u svetu.[1]
Preminuo je 24. januara 2012. u Ženevi gde je živeo.
