Fransoa Miteran

Fransoa Moris Adrijan Mari Miteran (franc. François Maurice Adrien Marie Mitterrand; Žarnak, 26. oktobar 1916 — Pariz, 8. januar 1996) bio je francuski političar i državnik, prvi socijalista koji je 1981. izabran za predsednika Francuske. U Drugom svetskom ratu bio je jedan od vođa francuskog pokreta otpora, a od 1971. vođa Socijalističke partije.

Fransoa Miteran
Fransoa Miteran, 1984. godine
Lični podaci
Datum rođenja	(1916-10-26)26. oktobar 1916.
Mesto rođenja	Žarnak, Francuska
Datum smrti	8. januar 1996.(1996-01-08) (79 god.)
Mesto smrti	Pariz, Francuska
Univerzitet	Univerzitet Sorbona, Pariski institut političkih nauka
Politička karijera
Politička stranka	Democratic and Socialist Union of the Resistance, Socijalistička partija
Mandati Predsednik Francuske 21. maj 1981 — 17. maj 1995. Prethodnik Valeri Žiskar D'Esten Naslednik Žak Širak
Potpis

Pod uticajem porodice, Miteran je započeo svoj politički život na katoličkoj nacionalističkoj desnici. Služio je višijevskom režimu prvih godina, ali je zatim stupio u pokret otpora, prešao na levicu, i više puta bio na ministarskim pozicijama za vreme Četvrte republike. Protivio se de Golovom uspostavljanju Pete republike. Iako je u određenim periodima bio izolovana politička figura, Miteran je nadjačao rivale i postao kandidat levice na svim predsedničkim izborima od 1965. do 1988, sa izuzetkom 1969. Izabran je za predsednika na izborima u maju 1981, a ponovo je izabran 1988, i na položaju je bio do 1995.

Miteran je pozvao Komunističku partiju u svoju prvu vladu, što je u to doba bio kontroverzan potez. U toj vladi su komunisti bili manji partner i nisu uspeli da iskoriste priliku da uvećaju snagu, već im je podrška opala, i napustili su kabinet 1984. Na početku svog prvog mandata, Miteran je pratio radikalni ekonomski program koji je uključivao nacionalizaciju ključnih preduzeća, ali je nakon dve godine, kad je ekonomija zapala u krizu, preusmerio kurs. Njegova spoljašnja i odbrambena politika su bile izgrađene politikama njegovih „golističkih“ prethodnika. Njegovo partnerstvo sa nemačkim kancelarom Helmutom Kolom je unapredilo evropske integracije preko Sporazuma iz Mastrihta, međutim Ujedinjenje Nemačke je prihvatio nevoljno. U dva navrata je zbog gubitka parlamentarne većine bio primoran na kohabitaciju sa konzervativnim vladama koje su vodili Žak Širak (1986–88), i Eduard Baladur (1993–95). Manje od osam meseci po okončanju mandata, Miteran je umro od raka prostate koji je uspešno skrivao tokom većeg dela svog predsedničkog mandata.

Osim što je učinio francusku levicu dovoljno primamljivom da može da dođe na vlast, za doba Miterana je Socijalistička partija preuzela primat na levici, a nekada moćna Komunistička partija je doživela pad (procenat koji su kandidati Komunista osvajali u prvom krugu predsedničkih izbora je pao od maksimalnih 21,27% 1969. na 8,66% 1995, kad je okončan Miteranov drugi mandat, i na 1,93% na izborima 2007. godine).

Mladost

Miteran je studirao od 1925. do 1934 na Koledžu San-Pol u Angulemu, gde se učlanio u studentsku organizaciju Katoličke akcije. Po dolasku u pariz u jesen 1934, upisao se na Pariski institut političkih nauka gde je diplomirao u julu 1937. Miteran je oko godinu dana bio član Nacionalnih dobrovoljaca (franc. Volontaires nationaux), organizacije povezane sa Fransoa de la Rokovom ekstremno-desničarskom organizacijom Vatreni krst (franc. Croix de Feu); liga je prethodno učestvovala u Krizi 6. februara 1934. koja je dovela do pada druge Levičarske koalicije (franc. Cartel des Gauches).

Suprotno nekim izveštajima, Miteran nikada nije formalno bio član Francuske socijalne partije (PSF) koja je nasledila Vatreni krst, i može se smatrati prvom francuskom masovnom desničarskom partijom. Međutim, on jeste pisao članke za L'Echo de Paris, novine bliske PSF-u. Učestvovao je u demonstracijama protiv invazije meteka u februaru 1935. a potom i u demonstracijama protiv nastavnika prava Gastona Jezea, koji je nominovan za pravnog savetnika neguša Etiopije u januaru 1936.

Kad je tokom 1990—ih otkriveno Miteranovo učešće u ovim konzervativnim desničarskim pokretima, on je svoja dela pripisao miljeu svoje mladosti. Miteran je takođei imao neke lične i porodične veze sa pripadnicima ekstremno-desničarske terorističke grupe La Cagoule tokom 1930—ih.

Miteran je služio vojni rok od u 23. puku kolonijalne pešadije. 1938. je postao najbolji prijatelj sa Žoržom Dajanom, Jevrejinom i socijalistom koga je spasao od antisemitskih agresija nacional-rojalističkog pokreta Francuska akcija. Prijateljstvo sa Dajanom je navelo Miterana da počne da preispituje neke od svojih nacionalističkih ideja. Nakon završetka studija prava, u septembru 1939. je poslat na Mažino liniju kod Monmedija, u činu pešadijskog narednika. Verio se sa Mari-Luizom Teras (kasnije poznata kao glumica Katrin Lanže) u maju 1940. (ali je ona raskinula veridbu u januaru 1942). Nakon saznavanja o nacističkim koncentracionim logorima na kraju Drugog svetskog rata, Miteran se odrekao katoličke ideologije u kojoj je vaspitan, i identifikovao se kao agnostik.

Predsednik (1981—1995)

Prvi mandat (1981—1988)

Miteran sa američkim predsednikom Ronaldom Reganom, 1981.

Fransoa Miteran je na predsedničkim izborima 10. maja 1981. postao prvi socijalistički predsednik Pete republike, a njegova vlada je postala prva levičarska vlada u 23 godine. Postavio je Pjera Morua za premijera i organizovao nove zakonodavne izbore. Socijalisti su stekli apsolutnu parlamentarnu većinu, i četvoro komunista je ušlo u vladu.

Ekonomska politika

Početak Miteranovog prvog mandata je obeležila levičarska ekonomska politika, bazirana na 110 predloga za Francusku i Zajedničkom programu iz 1972. koji su sastavile Socijalistička, Komunistička i Leva radikalna partija. Ova politika je podrazumevala nekoliko nacionalizacija, 10% povećanje minimalne plate, radnu nedelju od 39 sati, 5 nedelja odmora godišnje, uspostavljanje solidarnog poreza na bogatstvo, povećanje socijalnih davanja, proširenje radničkih prava na konsultacije i informacije o svojim poslodavcima (kroz Oruov zakon). Cilj je bio da se pospeši ekonomska tražnja a time i ekonomska aktivnost (kejnzijanizam), ali je stimulativna fiskalna politika koju je sprovodila Moruoova vlada bila u neskladu sa stegnutom monetarnom politikom koju je sprovodila Banka Francuske. Stopa nezaposlenosti je nastavila da raste, a franak je devalvirao tri puta.

Starosne penzije su povećane za 300 franaka mesečno na 1.700 franaka za jednu osobu, i 3.700 franaka za par, a zdravstveno osiguranje je učinjeno dostupnijim nezaposlenima i osobama koje ne rade puno radno vreme. Stambena davanja za nisko plaćene su podignuta za 25% u 1981, a u dve godine nakon maja 1981, davanja za porodice sa troje dece su podignuta za 44% a za porodice sa dvoje dece za 81%. 1981. godine, kupovna moć socijalnih davanja je porasla za 4,5% a 1982. za 7,6%. Osim toga, minimalna plata (koju je primalo 1,7 miliona radnika) je povećana za realnih 15% između maja 1981. i decembra 1982.

Učinjeni su veliki napori da se poboljša stambeni položaj i zdravstvena zaštita, a vlada je takođe pokušala da se reformom školstva uhvati u koštac sa lošim uspehom u školi dece iz radničke klase. U cilju pojačanja političkog učešća, vlada je povećala finansijska davanja lokalnim političarima, koji su dobili i pravo na plaćeno odsustvo sa svojih poslova kako bi pohađali kurseve iz oblasti javne uprave. Davanja za osobe sa invaliditetom su povećana, a načinjen je napredak i u plati i uslovima u vojsci. Dekretom iz januara 1982. su uvedeni „ugovori solidarnosti“, po kojima su firme mogle da dobiju subvencije za uvođenje rada na pola radnog vremena ili ranog penzionisanja ako bi istovremeno stvarale nova radna mesta. Dekretom iz marta 1982. je omogućio zaposlenima da se penzionišu sa 60 godina starosti uz penziju visine 50% prosečne zarade tokom 10 godina rada tokom kojih su najviše zarađivali. 1983. su doneti zakoni u cilju postizanja veće jednakosti u privatnom sektoru. Preduzeća su morala da sačinjavaju godišnje izveštaje o prilikama za trening i uslovima rada za žene, i da predstave statističku analizu njihovog položaja u preduzeću, a radnički komiteti su bili zaduženi da se staraju o sprovođenju mera za promovisanje jednakosti. Osim toga, uvedena su nova davanja za nezaposlene radnike koji su prestali da ispunjavaju uslove za osiguranje od nezaposlenosti. U decembru 1982. je donet zakon koji je vratio radnicima pravo da biraju administratore u fondovima za socijalnu zaštitu, što je praksa koju je Šarl De Gol ukinuo 1967.

Kada je u pitanju podrška novim francuskim tehnologijama koju je započeo njegov prethodnik Valeri Žiskar D'Esten, Miteran je nastavio ove projekte: brzi voz TŽV i Minitel, interaktivnu računarsku mrežu koja je prethodila Internetu. Minitel i TŽV veza između Pariza i Liona su otvoreni samo par nedelja nakon izbora. Osim toga, vladini grantovi i pozajmice za kapitalne investicije za modernizaciju su značajno uvećani.

Miteran je doneo prvi zakon o decentralizaciji, Deferov zakon.

Nakon dve godine mandata, Miteran je načinio značajan zaokret u ekonomskoj politici, kad je u martu 1983. usvojio takozvani „zaokret u rezove“ (franc. tournant de la rigueur). Prioritet je dat borbi protiv inflacije, u cilju zadržavanja kompetitivnosti u Evropskom monetarnom sistemu. Iako su se dogodila dva perioda blage ekonomske reflacije (prvi od 1984. do 1986, a drugi od 1988. do 1990), monetarne i fiskalne stege su predstavljale osnovu političke orijentacije za vreme Miteranove vlasti od 1983. nadalje. Uprkos tome, u poređenju sa prosekom u zemljama OEBSa, fiskalna politika u Francuskoj je ostala relativno ekspanziona tokom dva Miteranova mandata.

Spoljna politika

Što se tiče spoljne politike, Miteran nije značajnije odstupio od svojih prethodnika, i nastavio je probe nuklearnog oružja u južnom Pacifiku uprkos protestima raznih mirovnih i ekoloških organizacija. 1985, francuski agenti su potopili brod Rainbow Warrior, bivši ribarski brod u vlasništvu Grinpisa, koji je korišćen u protestima protiv nuklearnih proba i lova na kitove i foke. Jedan pripadnik Grinpisa je ubijen, a kada su se vesti o ovom događaju pojavile u medijima, izbio je veliki skandal koji je doveo do ostavke ministra odbrane Šarla Ernua. Francuska je naknadno platila odštetu od 1,8 miliona američkih dolara Grinpisu.

Francuska je takođe zadržala neutralan položaj pod Miteranom, ostavši izvan NATO, i nastavila je da aktivno deluje u Africi, tako što su francuska vojska i Legija stranaca često intervenisale da bi podržale razne afričke vlade, i učestvovale u obuci lokalnih snaga.

Levica je izgubila na 1983. lokalnim izborima i na izborima za Evropski parlament 1984. U isto vreme, Savarijev zakon o ograničavanju finansiranja privatnih škola od strane lokalnih zajednica, doveo je do političke krize. Od zakona se odustalo a premijer Morua je podneo ostavku u julu 1984. Nasledio ga je Loran Fabijus, a komunisti su napustili vladu.

Prva kohabitacija (1986—1988)

Pred zakonodavne izbore 1986, uveden je proporcionalni izborni sistem, u skladu sa „110 predloga“. Međutim, ovo nije sprečilo pobedu koalicije Ujedinjenje za Republiku/Unija za francusku demokratiju (RPR/UDF). Miteran je nakon izbora imenovao vođu RPR, Žaka Širaka za premijera. Ovaj period vlasti, tokom koga su predsednik i premijer bili iz dve suprotstavljene koalicije, što je kombinacija koja se tada prvi put dogodila tokom Pete republike, nazvan je „kohabitacijom".

Širak se uglavnom starao o unutrašnjoj politici, dok se Miteran koncentrisao na svoj „rezervisani domen“ spoljne politike i odbrane. Međutim, između njih dvojice je došlo do nekoliko sukoba. U jednoj situaciji, Miteran je odbio da potpiše izvršne dekrete o liberalizaciji, što je primoralo Širaka da ove mere „provuče“ kroz parlament. Miteran je takođe navodno dao tajnu podršku nekim društvenim pokretima, na primer studentskim protestima protiv univerzitetske reforme (Devakeov zakon). Miteran je profitirao od teškoća koje je Širakov kabinet imao, i njegova popularnost je porasla.

Ankete su mu išle u prilog, i Miteran je najavio svoju kandidaturu na predsedničkim izborima 1988. U kampanju je ušao sa umerenim programom (obećao je „ni nacionalizacije, niti liberalizaciju“) i zalagao se za „ujedinjenu Francusku“. Prioritet svoje politike je izneo u „pismu francuskom narodu“ U prvom krugu izbora je osvojio 34% glasova, a u drugom krugu je sa 54% glasova pobedio protivkandidata Širaka. Miteran je tako postao prvi predsednik koji je dva puta izabran na opštim izborima.

Drugi mandat (1988—1995)

Nakon što je reizabran, imenovao je Mišela Rokara za premijera, uprkos što su njih dvojica bili u lošim odnosima. Rokar je vodio umereno krilo PS i bio je najpopularniji od socijalističkih političara. Miteran je odlučio da organizuje nove zakonodavne izbore. PS je osvojila relativnu većinu u parlamentu. Četiri političara desnog centra su ušla u vladu.

Drugi mandat je obeležilo uvođenje socijalne pomoći (franc. Revenu minimum d'insertion, RMI) koja je garantovala minimalni prihod onima koji nemaju nikakve druge izvore prihoda; ponovno uspostavljanje solidarnog poreza na bogatstvo, koji je ukinula Širakova vlada; uvođenje generalizovanog socijalnog poreza; produženje porodiljskog odsustva do trećeg rođendana deteta; reforma Zajedničke poljoprivredne politike; Gajsoov zakon iz 1990. o govoru mržnje i poricanju Holokausta; Mermazov zakon iz 1989;, uvođenje dodatka za privatnu negu dece; donošenje Zakona o urbanoj orijentaciji iz 1991; Arpalanžovog zakona o finansiranju političkih stranaka; reforma krivičnog zakonika; Matinjonovi sporazumi o Novoj Kaledoniji; Evinov zakon o pušenju na javnim mestima; pomeranje starosne granice za dečije dodatke na 18 godina 1990; i uvođenje Zakona o obrazovanju iz 1989, koji je pored drugih mera obavezivao lokalne vlasti da se staraju o obrazovanju sve dece sa invaliditetom. Započeto je više velikih arhitektonskih projekata, koji su postali poznati kao „Veliki projekti Fransoa Miterana“, među kojima su Piramida u Luvru, Tunel ispod Lamanša, Kapija Defansa, Opera Bastilja, Ministarstvo finansija u Bersiju, i Narodna biblioteka Francuske. 16. februara 1993, predsednik Miteran je u Frežisu otvorio memorijal Rata u Indokini.

Međutim, drugi mandat su takođe obeležila i rivalstva unutar PS i razdor miteranističke grupe (na Renskom kongresu, gde su se pristalice Lorana Fabijusa i Lionela Žospina oštro sukobile oko prevlasti u stranci), skandali oko finansiranja stranke, skandal sa kontaminiranom krvlju u koji su bili umešani Loran Fabijus i bivši ministri Žoržina Dufoa i Emond Herv, kao i Jelisejska afera sa prisluškivanjem.

Druga kohabitacija (1993—1995)

Razočaran Rokarovim neuspehom da sprovede program Socijalista, Miteran je razrešio Rokara 1991. i postavio Edit Kreson na njegovo mesto. Ona je bila prva žena koja je postala premijer Francuske, ali se ispostavilo da je njeno imenovanje predstavljalo skupu grešku, zbog njene sklonosti ka oštrim i rasističkim javnim ispadima. Nakon što su socijalisti doživeli veliki poraz na lokalnim izborima 1992, Kreson je dala ostavku. Njen naslednik Pjer Beregovoj je obećao da će se boriti protiv nezaposlenosti i korupcije, ali nije uspeo da spreči katastrofalan poraz na zakonodavnim izborima 1993. Levica je osvojila samo 92 mandata, a desničarske partije su osvojile 485 mandata. Beregovoj je izvršio samoubistvo 1. maja 1993.

Miteran je imenovao bivšeg ministra finansija iz RPR, Eduarda Baladura za premijera. Tokom druge „kohabitacije“ je bilo mnogo manje sukoba nego tokom prve, jer su predsednik i premijer znali da neće biti jedan drugom rivali na narednim predsedničkim izborima. Miteran je tada imao već skoro 80 godina, i bolovao je od raka, a osim toga je bio u šoku usled samoubistva svog prijatelja Fransoa de Grosuvra. Njegov drugi i poslednji mandat je okončan nakon predsedničkih izbora u maju 1995, na kojima je za novog predsednika izabran Žak Širak. Kandidat socijalista je bio Lionel Žospin.

Sveukupno, Miteran je kao predsednik održao „osnovne karakteristike jake socijalne osnove na temelju snažne države“. Po izveštaju Ujedinjenih nacija, između 1979. i 1989, Francuska je uz Portugal bila jedina država OEBSa u kojoj se nejednakost u prihodima nije uvećala. Međutim, tokom njegovog drugog mandata, jaz između bogatih i siromašnih je porastao u Francuskoj, a nezaposlenost i siromaštvo su bili u porastu usled ekonomske recesije koja je trajala od 1991. do 1993. Pa ipak, prema nekim drugim studijama, procenat stanovništva Francuske koji je živeo u siromaštvu (po različitim kriterijumima) je opao od sredine osamdesetih do sredine devedesetih godina 20. veka.

Smrt

Miteran je umro u Parizu 8. januara 1996. sa 79 godina od raka prostate. Činjenicu da je bolovao od ove bolesti su on i njegovi lekari krili tokom većeg dela njegovog predsedničkog mandata. Nekoliko dana pred smrt, porodica i bliski prijatelji su mu se pridružili na „poslednjem obroku“ koji je bio kontroverzan jer je, uz ostala gurmanska jela, uključivao i pečenu divlju pticu pevačicu, vinogradsku strnadicu, koja je zaštićena vrsta, i čija je prodaja ilegalna u Francuskoj.

Spoljna politika

Odnosi istoka i zapada

Miteran je podržavao jaču evropsku saradnju i očuvanje posebnih veza Francuske sa svojim bivšim kolonijama, za koje se bojao da potpadaju pod „anglo-saksonski uticaj“. Njegova težnja da očuva Francuski uticaj u Africi je dovela do kontroverzne uloge Pariza tokom Genocida u Ruandi. Uprkos tome što je Miteran bio levičar, tokom 1980—ih se Francuska udaljila od Sovjetskog Saveza, posebno nakon događaja poput izbacivanja 47 sovjetskih diplomata i njihovih porodica iz zemlje nakon što su optuženi za industrijsku i vojnu špijunažu. Miteran je takođe oštro kritikovao sovjetsku intervenciju u Avganistanu, kao i sovjetsko gomilanje nuklearnog oružja.

Međutim, Miteran je bio zabrinut zbog brzine raspada Istočnog bloka. Protivio se Ujedinjenju Nemačke, ali ga je na kraju smatrao neizbežnim. Protivio se brzim priznanjima Hrvatske i Slovenije, jer je smatrao da bi ona mogla da dovedu do nasilnog raspada Jugoslavije.

Francuska je učestvovala u Zalivskom ratu (1990–1991) u okviru koalicije UN.

Literatura

• OECD (2001). Innovations in Labour Market Policies The Australian Way: The Australian Way. OECD Publishing. str. 73. ISBN 978-92-64-19450-2. 
• Padró, Fernando Francisco (2004). Statistical Handbook on the Social Safety Net. Greenwood Publishing Group. str. 149. ISBN 978-1-57356-516-5. 
• Innovation, C.E.R. (1997). Implementing Inclusive Education. Organisation for Economic Co-operation and Development. str. 24. ISBN 9789264155893. Pristupljeno 7. 12. 2014. 
• Armingeon, K.; Bonoli, G. (2007). The Politics of Post-Industrial Welfare States: Adapting Post-War Social Policies to New Social Risks. Taylor & Francis. str. 218. ISBN 9781134179107. Pristupljeno 7. 12. 2014. 
• Bearce, D. (2009). Monetary Divergence: Domestic Policy Autonomy in the Post-Bretton Woods Era. University of Michigan Press. str. 107. ISBN 9780472023097. Pristupljeno 7. 12. 2014. 
• Smith, W. Rand (1998). The Left's Dirty Job: The Politics of Industrial Restructuring in France and Spain. University of Pittsburgh Press. str. 102. ISBN 978-0-8229-7189-4. Pristupljeno 28. 8. 2014. 
• Schmidt, V.A. (1996). From State to Market?: The Transformation of French Business and Government. Cambridge University Press. str. 125. ISBN 9780521555531. Pristupljeno 7. 12. 2014. 
• Vail, Mark I. (2009). Recasting Welfare Capitalism Economic Adjustment in Contemporary France and Germany. Philadelphia: Temple University Press. ISBN 978-1-59213-967-5. 
• Tiersky, Ronald (2003). François Mitterrand: A Very French President. Rowman & Littlefield. str. 287. ISBN 978-0-7425-2473-6. 
• Bell, David S. "François Mitterrand: the President as ‘Political Artist’." in David S. Bell and John Gaffney, eds. The Presidents of the French Fifth Republic (2013): 136+
• Cogan, Charles. "Mitterrand, France, and NATO: the European transition." Journal of Transatlantic Studies (2011) 9#3 pp: 257–267.
• Cole, Alistair (1994). François Mitterrand: a study in political leadership. London, Routledge. ISBN 978-0-415-07159-8. 
• Laughland, John. The Death of Politics: France Under Mitterrand (1994)
• Short, Philip. Mitterrand. A study in ambiguity, London, Bodley Head, 2014; published in the United States as "A Taste for Intrigue: The Multiple Lives of François Mitterrand

Spoljašnje veze

• Institut Fransoa Miteran