Википедија

Franc Vest

аустријски вајар

Franc Vest (nem. Franz West; Beč, 16. februar 1947 – Beč, 25. jul 2012) bio je austrijski vajar.

Franc Vest
Franc Vest snimljen 2009. godine
Lični podaci
Datum rođenja(1947-02-16)16. februar 1947.
Mesto rođenjaBeč, Austrija
Datum smrti26. jul 2012.(2012-07-26) (65 god.)
Mesto smrtiBeč, Austrija
ZanimanjeVajar
Počasni grob Franca Vesta u Središnjem bečkom groblju
Flauze (1998); Aluminijum
Glava lemura (Aluminijum i bela boja, 2001) na mostu Štubenbrike blizu Muzeja primenjene umetnosti, Beč

Najpoznatiji je po svojim nekonvencionalnim predmetima i skulpturama, instalacijama i umetničkom nameštaju koji često zahtevaju uključivanje publike.

Mladost i obrazovanje uredi

Vest je rođen 16. februara 1947. godine u Beču. Njegov otac je bio trgovac ugljem, a majka zubarka. Vest nije počeo ozbiljno da studira umetnost sve do svoje 26. godine,[1] kada je između 1977. i 1983. studirao na Akademiji lepih umetnosti u Beču kod Bruna Đironkolija.

Delo uredi

Vest je počeo da crta oko 1970. godine pre nego što je prešao na oslikane kolaže koji su uključivali slike iz časopisa koje su pokazivale uticaj pop arta.[2] Njegova umetnička praksa započeta kao reakcija na pokret bečkog akcionizma izlaže se u muzejima i galerijama više od tri decenije.[3] Tokom poslednjih 20 godina svog života redovno je bio prisutan na velikim izložbama poput Dokumenta Kasel i Venecijanskog bijenala.[4]

Vest je svoja umetnička dela obično pravio od gipsa, papir-mašea, žice, poliestera, aluminijuma i drugih jednostavnih materijala. Počeo je da vaja prenosive skulpture zvane "Adaptives" ili "Uklopljeni komadi", čime je pokazao sklonost ka ekološkoj umetnosti. Vestov umetnički nameštaj sastojao se od zavarenih metalnih stolica i divana, od kojih su neki minimalno podstavljeni i presvučeni sirovim platnom."[4] Za svoje rane skulpture, Vest je često prekrivao obične predmete – flaše, delove mašina, komade nameštaja i druge stvari – gazom i gipsom, stvarajući „grudaste, grudne, prljavo bele predmete“.[5]

Krajem 1990-ih, Vest se okrenuo velikim lakiranim aluminijumskim komadima, inspirisanim oblicima bečkih kobasica, kao i oblicima Adaptivesa. Svojim jednobojnim bojama i nepravilnim zakrpljenim površinama, ovi radovi su bili namenjeni i za sedenje i ležanje.[2]

Muzej umetnosti u Baltimoru bio je domaćin prvog "sveobuhvatnog istraživanja" ikada urađenog u Sjedinjenim Državama o umetničkim delima Franca Vesta koje je sadržalo njegovo najnovije umetničko delo dizajnirano posebno za ovaj muzej.[4]

Za sezonu 2009/2010 u Bečkoj državnoj operi Vest je dizajnirao sliku velikih razmera (176 m²) kao deo izložbenog ciklusa „Sigurnosna zavesa“.[6]

Tokom svoje karijere, Vest je sarađivao sa mnogim umetnicima, kao što su konceptualni umetnik Bernard Cela,[7] konceptualni umetnik Daglas Gordon, muzičar Fred Jelinek, proizvođač nameštaja Matis Esterhazi[8] i umetnica Tamuna Sirbiladze (Vestova udovica).[1] Za jednu izložbu 2012. godine Vest je sarađivao sa kolegom umetnikom Anselmom Rejlom na seriji skulptura nameštaja.[9]

Adaptives uredi

Oko 1980. Vest je počeo da stvara „predmete od gipsa, obično dugačke metar-dva, namenjene za postavljanje preko lica, nošenje oko struka ili držanje u pregibu vrata. "Iako izgledaju kao maske ili rekviziti za neku predstavu, njihovi oblici su obično dvosmisleni: bez obzira na to koliko figurativni ili seksualni predmeti Franca Vesta mogu da budu, oni ostaju apstraktni. Komadi se mogu nositi na ulici ili u zagrljaju kao partner u zanesenom solipsističkom plesu. Oni ostavljaju korisnika da izgleda i zaštićeno i zarobljeno."[10] Njegov prijatelj Rajnhard Prisnic ih je nazvao "Pas-štuke" (nem. Passstücke), što bi se na srpskom moglo prevesti kao "Uklopljeni komadi"; dok je na engleskom Vest koristio izraz "Adaptives".[11]

Lični život uredi

Vest je bio oženjen gruzijskom umetnicom Tamunom Sirbiladze, sa kojom je imao dvoje dece.[12]

Vest na tržištu umetnina uredi

Portret Vesta koji je naslikao Rudolf Stingel prodat je za više od 500.000 dolara.[13] Vestov legat predstavlja Galerija Gagosijan. 2012. godine, samo nekoliko dana pre nego što je umro, Vest je potpisao dokumentaciju kojom se ovlašćuje formiranje Privatne fondacije Franca Vesta. Nakon petogodišnje borbe oko umetnikovog nasleđa, Okružni sud za građansko pravo u Beču je 2017. zaključio da je fondacija nastala bez odgovarajućeg ugovora.[14] Arhiv je ranije tužio privatnu fondaciju, kao i Gagosijan Galeriju za prodaju umetnikovog nameštaja i fotografija, tvrdeći da poseduje isključivu licencu za ta dela.[14]

Reference uredi

  1. ^ a b Christopher Knight (March 31, 2009), Review: Franz West at LACMA Los Angeles Times.
  2. ^ a b Roberta Smith (July 26, 2012), Franz West Is Dead at 65; Creator of an Art Universe The New York Times.
  3. ^ „Franz West”. Gagosian. 12. 4. 2018. 
  4. ^ a b v Johnson, Ken, "Sculpture That Asks You too Set a Spell", New York Times.com / Art & Design / Art Review, 19 December 2008
  5. ^ Ken Johnson (November 26, 2004), Franz West -- 'Early Work' The New York Times.
  6. ^ "Safety Curtain 2009/2010", museum in progress, Vienna.
  7. ^ [1]/blog/cat/salon/post/west/], Wests Collaboration with Cella
  8. ^ Michael Brenson (June 21, 1991), 2 Austrians Who Find Anxiety in the Familiar The New York Times.
  9. ^ Anselm Reyle/Franz West: Stolen Fantasy, March 23 - April 22, 2012 Arhivirano avgust 21, 2012 na sajtu Wayback Machine Schinkel Pavillon, Berlin.
  10. ^ Brenson, Michael, "Franz West, With Whom Neatness Doesn't Count", New York Times.com / Art & Design / Art Review, 16 June 1989
  11. ^ Hirsch, Faye (2013-06-05). „Opus Posthuous”. Art in America. Приступљено 2014-06-13. 
  12. ^ „Franz West's Widow Tamuna Sirbiladze Dies - artnet News”. artnet News (на језику: енглески). 2016-03-07. Приступљено 2018-09-10. 
  13. ^ Scott Reyburn (October 13, 2011), Elle Macpherson Browses Frieze, $1.4 Million Rauch Leads Sales Bloomberg.
  14. ^ а б Rachel Corbett (June 27, 2017), Austrian court rules in favour of Franz West’s family in legal battle over estate The Art Newspaper.

Додатна литература uredi

  • Franz West, Benedikt Ledebur: Extroversion ‒ a Talk,[1] Schlebrügge.Editor, Vienna. 2011. ISBN 978-3-902833-00-6.
  • Kaspar König (ed.): Franz West ‒ Autotheater. DuMont, Cologne (2009) ISBN 978-3-8321-9280-8.
  • Kristine Bell (ed.): Franz West ‒ Early work, October 30, 2004 - January 8, 2005. Zwirner & Wirth, New York 2004.
  • Franz West: Franz West ‒ Displacement and Condensation. Gagosian Gallery, London (2006) ISBN 1-932598-36-7.
  • Klaus Thoman (ed.): Franz West ‒ Die Aluskulptur. Galerie Elisabeth und Klaus Thoman - Skulptur im Schlosspark Ambras, Innsbruck (2000) ISBN 3-88375-439-0.
  • Robert Fleck, Bice Curiger, Neal Benezra, Franz West. Phaidon Press, London, (1999) ISBN 0-7148-3825-X.


Spoljašnje veze uredi

  1. ^ Extroversion, Schlebrügge.Editor, Vienna 2011.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Франц_Вест&oldid=25900610”