Huan Gojtisolo
Huan Gojtisolo (šp. Juan Goytisolo; Barselona, 5. januar 1931 — Marakeš, 4. jun 2017) bio je španski romanopisac, jedan od najvažnijih pisaca generacije pedesetih u Španiji. Njegova dela obuhvataju romane, knjige priča, eseje i putopise. Poznat je po svom intelektualnom buntovništvu u vreme Franka.
| Huan Gojtisolo | |
|---|---|
 Huan Gojtisolo | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Huan Gojtisolo |
| Datum rođenja | 5. januar 1931. |
| Mesto rođenja | Barselona, Španija |
| Datum smrti | 4. jun 2017. (86 god.) |
| Mesto smrti | Marakeš, Maroko |
| Književni rad | |
| Najvažnija dela | „Juegos de manos“ „Duelo en el Paraíso“ „Señas de identidad“ „Coto vedado“ „Juan sin tierra“ „El sitio de los sitios“ |
Biografija uredi
Huan Gojtisolo je rođen 5. januara 1931. godine u Barseloni, u građanskoj porodici. Imao je dva brata Hose Avgustina i Luisa, i jednu sestru Martu Gojtisolo. Ova porodica imala je tragičnu sudbinu. Za vreme bombardovanja, od strane domaće avijacije, 1938. godine poginula je Huanova majka, kada je on imao samo sedam godina. Godinu dana kasnije, sa samo osam godina, Huan je seksualno zlostavljan od strane svog dede, što mu je ostavilo velike traume. Njegov otac staje na stranu Franka, a kasnije ga stiže i bolest. Nakon smrti majke Gojtisolove je odgajala sobarica, Eulaila, a svo četvoro pohađali su versku školu. Ova tragična sudbina obeležila je Huanovo detinjstvo i dosta je uticalo na njegov buntovnički duh, kada je Fransisko Franko u pitanju i njegove ideje. Huanova braća su pod uticajem tragičnog detinjstva postali pisci, kao i Huan, iako je svaki od njih izabrao drugačije, različite načine stvaranja. Hose Avgustin je postao pesnik, a mlađi brat Luis romanopisac.[1]
Huan je započeo svoje studije prava maštajući da jednog dana postane slavni diplomata i da dosta putuje. Nakon što je završio studije, tačnije 1954. godine, objavio je svoj prvi roman, Juegos de manos . U ovom romanu autor predstavlja grupu likova, adolescenata i akademaca, koji su ogorčeni na pretvaranja i verovanja u neku bolju realnost koja ne pripada njima, koja je nemoguća, ali i neophodna kao beg od njihovih neuravnoteženih života.[2]
Samo godinu dana kasnije, 1955. godine, je izašao novi roman Duelo en el Paraíso. U ovom romanu, Huan nam daje sliku Građanskog rata na imanju El Paraíso, utočište siročadi iz Baskije. Kada ova siročad ubiju dete, koje im je sused, tokom svojih dečjih igara, ovaj dvoboj se završava. Radnja je prikazana simbolično, aludirajući na rat starijih, odnosno, Građanski rat u Španiji.[3]
Život u Parizu uredi
Još kao veoma mlad Huan je odbijao konzervativnu i tradicionalnu Španiju. Baš zbog toga je sebi nametnuo izgnanstvo i 1956. godine je otišao u Francusku, u Pariz. Narednih četrdeset godina živi u Parizu i sam je jednom prilikom rekao: „Napuštanje Šanije i odlazak u Pariz za mene je bilo oslobođenje“. To je grad koji je poznavao njegovu intelektualnu stranu, koji ga je voleo i koji je imao veliku ulogu u njegovim delima, kao na primer u njegovom romanu Señas de identidad.[4]
U Parizu je radio kao književni savetnik u izdavačkoj kući Gallimard, gde upoznaje svoju buduću ženu Moniku Lange, koja je bila književni saradnik. Monika je bila velika prijateljica francuskog pesnika, pisca i esejiste Žan Ženea, što je kasnije veoma uticalo na Huana.[5]
Između 1969. i 1975. bio je profesor književnosti na univerzitetima u Kaliforniji, Bostonu i Njujorku.[6] Za to vreme je istraživao i objavio odlično izdanje pikarskog romana Vida de Estebanillo González, hombre de buen humor.
Huan dosta „gaji“ eseje, putopise, memoare, naraciju: Coto vedado (1985), En los reinos de Taifas (1986) y Memorias (2002), koji spaja prethodna dva toma. Njegova pozicija u izdavačkoj kući Galimard učinila je da Huan postane jedan od najuticajnijih španskih intelektualaca u inostranstvu i španskoj štampi, tačnije El País. On je kritičar zapadne civilizacije, posmatrajući je sa periferije.
Gojtisolo odlazi u Sarajevo 1993. godine, na poziv njegove prijateljice, Suzan Sontag, kojoj je kasnije posvetio roman El sitio de los sitios. Iste godine napisao je i delo Cuaderno de Sarajevo.
Pripovedački glas koji živi u Cuaderno de Sarajevo nije glas hroničara, već glas koji prikuplja epsku priču: heroj koji napušta svoju bezbednu i dobro poznatu domovinu, da bi se uputio u haotični i nepredvidiv svet, što će nesumnjivo dovesti do transformacije. Po svom povratku taj heroj će, kao indivudua, stanovnik i kao profesionalac postati neko drugi. Ovaj smisao podrazumeva njegovu prošlost i budućnost. Pripovedač koji se nalazi između dokumentarne literature i sadašnjosti s jedne strane, koju zahteva hronika i herojske fabule i vanvremenskog s druge strane, je pripovedač kojeg srećemo u Cuaderno de Sarajevo.[7]
Nakon smrti Monike, 1996. godine, on je izjavio da je stan u kom su živeli u Francuskoj kao grob bez nje, i zato se odselio u Marakeš.[1]
Život u Marakešu uredi
Huan živi u Marakešu, od 1997. godine.
U junu 2001. godine bio je počasni član Unije pisaca iz Maroka (šp. Unión de Escritores de Marruecos (UEM)). Gojtisolo je i član Međunarodnog parlamenta pisaca (šp. Parlamento Internacional de Escritores) i predsednik žirija UNESKO-a.[5]
Od aprila 2007. godine biblioteka Instituta Servantes, u Tangeru, nosi njegovo ime.
Kompozitor Hose Marija Sančes-Verdu prilagodio je Huanov roman Las virtudes del pájaro solitario operi Put u Simorg. Premijera je održana 4. maja 2007. godine u pozorištu Real u Madridu.
U novembru 2008. godine dodeljena mu je Premio Nacional de las Letras Españolas, koju dodeljuje Ministarstvo kulture kao priznanje za književnu karijeru španskog autora. Dodeljeno mu je 40.000 evra, i na toj dodeli su se nalazili između ostalih i generalni direktor Knjige, Rohelio Blanko, Karmen Inglesijas, Hose Krlos Majiner, Ander Sorel, Hulija Useda, Bernardino Martines Hernando, Huan Antonio Masoliver Rodenas, i prethodna dva pobednika, Ana Marija Matute i Raul Gera Garido.
Huan je 2012. godine izjavio kako ostavlja pisanje zauvek: „Definitivno je. Nemam ništa da kažem pa je bolje da ćutim. Ne pišem da bih zaradio novac, niti zato što tako diktira izdavačka kuća.“ Nastavio je, ali samo piše književne eseje i poeziju. Uskoro se očekuje objavljivanje njegove prve knjige pesama. On kaže vezano za tu temu: „Ima ih devet, ni manje, ni više. Kada sam ostavio pisanje, kroz glavu mi je prošlo jato roda, koje su ostavile ove pesme.“
Gojtisolo je je sa svojim prvim publikacijama postao kontroverzan autor. Njegov rad je bio cenzurisan u Španiji između 1963. i 1975. godine. Mnogi se i dalje pitaju kako je moguće da pisac takve veličine i ugleda, kakav je Gojtisolo, čija su dela poznata u celom svetu, koji je dobitnik inostranih nagrada: Huan Rulfo, Nelly Sach, Europalia Literatura, Oktavio Paz, nikada nije primio nagradu Servantes u svojoj rodnoj zemlji.[7]
Borba protiv osećaja otuđenosti uredi
U njegovim autobiografskim delima, kao što je Coto vedado (1985), otkriva neke od odlućujućih momenata u njegovom seksualnom i psihičkom sazrevanju. Huan tvrdi da je francuski pisac Žan Žene prvi koji mu je pomogao da prevaziđe svoje lične tabue i da se pomiri sa svojom seksualnom orijentacijom. Imao je odnose i sa ženama i sa muškarcima, ali priznaje da se oseća sigurnije sa suprotnim polom.
Seksualnost sama po sebi, je glavna komponenta njegovih književnih dela i njegove etike. Smatra da seksualna sloboda nije ništa manje važna od lične i političke slobode. Njegova sopstvena seksualnost je postala sredstvo kojim se protivio Španiji, zemlji za koju je govorio da ga je odbacila i koju on sam odbacuje.
On tvrdi da se kroz svoja dela ponovo „rađa“ i „oplodi“ svoje čitaoce.
U romanima Reivindicación del conde don Julián i Juan sin tierra, dva ideološki agresivna romana sa dosta psihološkog, religioznog, erotičnog i istorijskog, Gojtisolo kao da se miri sa svojim istinskim identitetom, uklanjanjem svih inhibicija i lažnih identiteta. Ovi romani predstavljaju napore da uništi svoju prošlost i uspostavi vezu između političke i seksualne moći.
U romanu Juan sin tierra, obrnuo je pozitivne i negativne društvene vrednosti. Konflikt heteroseksualnosti i homoseksualnosti. Iako društvo posmatra heteroseksualnost sa odnosom čistoće i jasnoće, a homoseksualnost kao tamu i nečistotu, on ove vrednosti upravo obrće. Heteroseksualnost poredi sa kapitalizmom i ropstvom, a homoseksualnost kao pobunom protiv zakona.
U romanu Reivindicación del conde don Julián ističe svoju opsesivnu mržnju prema tradicionalnoj Španiji, pokušavajući da kritikuje zemlju kroz književnost i da prevaziđe velike književnike španskog kanona. Želi da pokaže kako je zemlja postala zatvorena i kako pojedinac, umesto da bude slobodan, mora da se bori da bi se oslobodio smešne tradicije.
Agresija simbolično kulminira sa silovanjem i ubistvom u „domovini“. Lik Alvaro, iz prethodnog romana, Señas de identidad, postaje grof Hulijan, legendarni izdajnik Španije, u svom napadu na „otrcanu“ kulturu domovine. Gojtisolo veruje da, da bi načinio novog sebe (kroz autorska dela) mora prvo da „uništi“ starog sebe. Prihvatanjem ličnosti proteranog grofa, on preuzima ulogu buntovnog, devijantnog lika.
Gojtisolo je književnik posebne vrste, u svakom smislu. On se brani u političkom, erotskom i književnom smislu. Ponosi se time što je poseban i koristi tu svoju neobičnost da bi napao status kvo, iako se njegovi napadi mogu gledati iz perspektive pokušaja da opravda sebe u soačavanju sa svetom, koji je neprijateljski nastrojen njemu.
On se najviše protivi katoličkoj crkvi, moralu srednje klase, kojim je okružen čitav svoj život, verujući da su ga istaknute društvene vrednosti, kojima je naučen, izdale.
Umesto toga, Gojtisolo nastoji da se uskladi sa „otpadnicima“ koji su, poput njega, isključeni iz društvenog poretka koji ih okružuje i koji preti da ih uništi. Tema otuđenja se stalno ponavlja. Njegov rad se snažno suočava sa pitanjem pronalaženja samog sebe u društvu koje nas razdvaja od naše autentične prirode. Ovo se kroz dela ispoljava kao napor pročišćenja od otuđenosti.[8]
Gojtisolova pobuna je protiv normi njegove društvene klase; protiv nazadne pozicije sopstvene porodice (naročito vrednosti za koje se zalagao njegov otac); protiv surovosti i demoralizacije društva u kojem je rođen; protiv etnocentrizma i potisnute seksualnosti - sve su to problemi u Gojtisolovom svetu.
On tvrdi da nas statičke kulturalne ustanove čuvaju od spoznavanja nas samih. Njegov rad se svodi na zamišljanju sebe izvan društva za koje smarta da je surovo po pojedinca. On pretpostavlja da su mnoge od njegovih knjiga prvobitno bile zabranjene u frankističkoj Španiji zbog njegovog prkosnog stava.[9]
Dela i nagrade uredi
Romani uredi
- Juegos de manos (1954)
- Duelo en el Paraíso (1955)
- Trilogía El mañana efímero
- El circo (1957)
- Fiestas (1958)
- La resaca (1958)
- Para vivir aquí (1960)
- La isla (1961)
- La Chanca (1962)
- Fin de Fiesta. Tentativas de interpretación de una historia amorosa. Relatos (1962)
- Trilogía Álvaro Mendiola
- Señas de identidad (1966)
- Reivindicación del conde don Julián (1970)
- Juan sin Tierra (1975)
- Makbara (1980)
- Paisajes después de la batalla (1982)
- Las virtudes del pájaro solitario (1988)
- La cuarentena (1991)
- La saga de los Marx (1993)
- El sitio de los sitios (1995)
- Las semanas del jardín (1997)
- Carajicomedia (2000)
- Telón de boca (2003)
- Novelas y ensayo 1954—1959. Obras completas vol. I (2005)
- Obra completa vol. II (narrativa y relatos de viaje)(2006)
- Obras completas vol. III (novelas de 1966 a 1982) (2006)
- Obras completas vol. IV (novelas de 1988 a 2003) (2008)
- Obras completas vol. V (autobiografía y viajes al mundo islámico) (2008)
- El exiliado de aquí y de allá (2008)
Eseji uredi
- Problemas de la novela (1959)
- Furgón de cola (1967)
- España y los españoles (1979)
- Crónicas sarracinas (1982)
- El bosque de las letras (1995)
- Disidencias (1996)
- De la Ceca a la Meca. Aproximaciones al mundo islámico (1997)
- Cogitus interruptus (1999)
- El peaje de la vida (2000)
- El Lucernario: la pasión crítica de Manuel Azaña (2004)
- Contra las sagradas formas (2007)
- Ensayos escogidos (2008)
- Ensayos sobre José Ángel Valente (2009)
Ostala dela uredi
- Campos de Níjar (1954)
- Pueblo en marcha. Tierras de Manzanillo. Instantáneas de un viaje a Cuba (1962)
- Obra inglesa de Blanco White (1972)
- Coto vedado (1985)
- En los reinos de taifa (1986)
- Alquibla (1988)
- Estambul otomano (1989)
- Aproximaciones a Gaudí en Capadocia (1990)
- Cuaderno de Sarajevo (1993)
- Argelia en el vendaval (1994)
- Paisajes de guerra con Chechenia al fondo (1996)
- Lectura del espacio en Xemaá-El-Fná (1997)
- El universo imaginario (1997)
- Diálogo sobre la desmemoria, los tabúes y el olvido (2000)
- Paisajes de guerra: Sarajevo, Argelia, Palestina, Chechenia (2001)
- Pájaro que ensucia su propio nido (2001)
- Memorias (2002)
- España y sus Ejidos (2003)
Nagrade uredi
- Premio Europalia (1985)
- Nelly Sachs (1993)
- Premio Mediterráneo extranjero (1994)
- Premio Rachid Mimumi (1995)
- Premio Ensayo (2002)
- Premio Octavio Paz (2002)
- Premio Juan Rulfo (2004)
- Premio Nacional de las Letras españolas (2008)
- Premio de las Artes y las Culturas de la Fundación Tres Culturas (2009)
- Premio Cultura, Planeta y Océanos Sostenibles (Fundación Baile de Civilizaciones) (2012)
- Premio Spiros Vergos (2012)
- Premio Internacional de Literatura de Formentor (2012)
- Premio Cervantes (2014)
Reference uredi
- ^ a b „Guardian profile: Juan Goytisolo”.
- ^ „Juan Goytisolo: Juegos de manos”.
- ^ „Juan Goytisolo: Duelo en el Paraíso”.
- ^ „Juan Goytisolo; Paris”. Arhivirano iz originala 15. 12. 2013. g. Pristupljeno 15. 12. 2013.
- ^ a b „Biografía de Juan Goytisolo”.
- ^ „Juan Goytisolo: biografía”. Arhivirano iz originala 15. 12. 2013. g. Pristupljeno 15. 12. 2013.
- ^ a b „Una guerra todas las guerras: el viaje a la barbarie de Juan Goytisolo” (PDF).
- ^ „Juan Goytisolo; literature 1”. Arhivirano iz originala 15. 12. 2013. g. Pristupljeno 15. 12. 2013.
- ^ „Juan Goytisolo; literature 2”. Arhivirano iz originala 15. 12. 2013. g. Pristupljeno 16. 12. 2013.
Spoljašnje veze uredi
- Citati
- Intervju Huana Gojtisola Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. oktobar 2013)
- Huan Gojtisolo o ratu u Sarajevu
- Gojtisolo: članak o Marakešu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. decembar 2013)
- Huan Gojtisolo: pisac između granica
