Humoralna imunost
Humoralna imunost odnosi se na aktivnost imunskog sistema protiv ekstracelularnih patogena i njihovih toksina, nasuprot celularnoj imunosti, gde je glavna meta imunskog odgovora inficirana ćelija domaćina.
Glavne ćelije humoralne imunosti su B-ćelije adaptivnog imunskog odgovora. U humoralnom imunskom odgovoru B-ćelije po stupanju infekcije i prepoznavanja antigena započinju imunski odgovor, za šta su od ključnog značaja prepoznavanje antigena i sekretovanje antitela radi uklanjanja ekstracelularnih agenasa. Mehanizmi humoralne imunosti obuhvataju opsonizaciju i produkciju različitih citokina kojom se eliminišu infektivni agensi u ekstracelularnom prostoru.
Iako mehanizmima humoralne imunosti nije moguće ukloniti mikroorganizme koji su već inficirali ćeliju, ovaj tip imunskog odgovora je od značaja i u celularnoj imunosti, radi sprečavanja širenja intracelularnih patogena na druge ćelije, kada se oni nađu u vanćelijskom prostoru.[1]
Istorijat uredi
Koncept humoralne imunosti razvijen je na osnovu antibakterijskih osobina komponenti seruma. Hans Buhner je zaslužan za razvoj teorije humoralne imunosti.[2] Godine 1890, Buhner opisuje aleksine kao „zaštitničke supstance” sadržane u serumu krvi i drugim telesnim tečnostima i koje imaju sposobnost ubijanja mikroorganizama. Aleksini, u novijoj nomenklaturi „komplementi”, po Paulu Erlihu, pokazalo se da su rastvorljive komponente urođenog odgovora koje dovode do kombinacije ćelijske i humoralne imunosti. Ovo otkriće je pomoglo da se povežu karakteristike urođenog i adaptivnog imunskog odgovora.[2]
Prateći oktriće bakterije uzročnika difterije i tetanusa 1888. godine, Emil fon Bering i Kitasato Šibasaburo pokazali su da bolest ne mora da bude uzrokovana samim mikroorganizmima. Oni su dokazali da su dovoljni filtrati bez ćelija za nastanak bolesti. Godine 1890, filtrati difterije, naknadno nazvani difterični toksini, korišćeni su u cilju vakcinacije životinja u pokušaju da se demonstrira da imunizovani serum sadrži antitoksine koje su u mogućnosti da neutrališu aktivnost toksina i mogle bi da prenesu imunost neimunizovanim životinjama.[3] Godine 1897, Pol Erlih je pokazao da su formirana antitela protiv biljnih toksina ricina i abrina i predložio je hipotezu da su ova antitela odgovorna za imunost.[2] Erlih, uz svog kolegu fon Beringa, razvili su difeterični antitoksin. Ovo otkriće je postalo prvi veliki uspeh savremene imunoterapije.[3] Pronalazak specifičnih kompatibilnih antitela postalo je glavno sredstvo za standardizaciju imunosti i identifikaciju hroničnih infekcija.[3]
| Supstanca | Aktivnost | Otkriće |
|---|---|---|
| Aleksin(i)/Komplement (dopunjujući činilac) | Rastvorljive komponente seruma sposobne za uništavanje mikroorganizama |
Buhner (1890), Erlih (1892) |
| Antitoksini | Supstance u serumu koje mogu da neutrališu aktivnost toksina, omogućavajući pasivnu imunizaciju | fon Bering i Šibasaturo (1890) |
| Bakteriolizini | Serumske supstance koje u sadejstvu sa proteinima dopunjujućih činioca izazivaju bakterijsku lizu |
Rihard Fajfer (1895) |
| Bakterijski aglutinini i precipitini |
Serumske supstance koje skupljaju bakterije i izdvajaju bakterijske toksine |
fon Gruber i Durham (1896), Kraus (1897) |
| Hemolizini | Serumske supstance koje u sadejstvu sa dopunjujućim činiocima lizaraju eritrocite |
Žul Bord (1899) |
| Opsonini | makrofaga | Rajt i Daglas (1903)[4] |
| Antitelo | Prvobitno otkriće (1900), hipoteza o vezanom kompleksu (1938), produkovano od strane B-ćelija (1948), struktura (1972), geni za imunoglobuline (1976) | Erlih[2] |
Reference uredi
- ^ Janeway CA Jr (2001). Immunobiology.
(5th izd.). Garland Publishing. ISBN 0-8153-3642-X.
- ^ a b v g Metchnikoff, Elie (1905) Immunity in infectious disease (Full Text Version) Cambridge University Press
- ^ a b v g Gherardi E. The experimental foundations of Immunology Arhivirano 2011-05-30 na sajtu Wayback Machine Immunology Course Medical School, University of Pavia.
- ^ Hektoen, L. (1909). Opsonins and Other Antibodies. Science, 29(737), 241-248. http://www.jstor.org/stable/1634893
