Šarl V Mudri

Šarl V Mudri
Šarl V Mudri
	Šarl V
Lični podaci
Datum rođenja	21. januar 1338.
Mesto rođenja	dvorac Vensan, Francuska
Datum smrti	16. septembar 1380. (42 god.)
Mesto smrti	dvorac Bote na Marni (kod Vensana), Francuska
Porodica
Supružnik	Joanna of Bourbon
Potomstvo	Šarl VI Ludi, Luj I od Orleana
Roditelji	Žan II Dobri; Bona Češka
Dinastija	Valoa
Prethodnik	Žan II Dobri
Naslednik	Šarl VI Ludi

Šarl V Mudri (franc. Charles V de France, Charles le Sage; 1338 — 1380) bio je kralj Francuske iz dinastije Valoa od 1364. do 1380. Period njegove vlasti karakteriše povratak teritorija izgubljenih u prvoj fazi Stogodišnjeg rata.^[1] Postaje relativno rano regent, dok mu je otac Žan II Dobri bio u engleskom zarobljeništvu. Njegove pobede su naslednici olako anulirali.

Bitka kod Poatjea uredi

U bici kod Poatjea 1356. francuska vojska je teško poražena, a francuski kralj Žan II Dobri je zarobljen. Šarl V Mudri je u toj bici komandovao jednim bataljonom i rano se povukao iz bitke. Javnost Francuske je optuživala plemiće da su izdali kralja.^[2]

Nezadovoljstvo uredi

Englezi su tražili preveliku otkupninu, međutim, zemlja je već u to vreme bila strašno opustošena i od Engleza i od francuskih najamničkih vojski. Ratne operacije su podrile zanate i trgovinu. U redovima gradskih zanatlija i kalfi počela je nezaposlenost. Sve je to u gradovima izazivalo krajnju ogorčenost. Sve veći poreski pritisak doprineo je da se ekonomski položaj masa jako pogorša. Kraljevska vlast, da bi dobila sredstva potrebna za vođenje rata, izmišljala je sve nove i nove načine oporezivanja: poreze na trgovačke poslove, jednokratne uplate, namete na svako ognjište i sl.

Skupština staleža ne odobrava novac Šarlu V uredi

Bitka kod Poatjea predstavljala je poslednju kap koja je prepunila čašu narodnog strpljenja. Nečuveni porezi potkopali su ugled feudalaca u očima širokih masa. Među seljaštvom i gradskim stanovništvom, naročito u severnoj Francuskoj, krajnje je pojačano ogorčenje protiv vlade. U oktobru 1356. Šarl V Mudri saziva skupštinu staleža, da traži novce za odbranu zemlje i mogući otkup kralja iz zarobljeništva.

Državni staleži sastali su se u nešto neobičnom sastavu — jako su preovlađivali predstavnici trećeg staleža, koji su činili polovinu sakupljenih (400 poslanika od 800). To se objašnjava time što su feudalci bili poraženi i demoralizovani, a delom pobijeni i zarobljeni.^[3]

Skupština je bila ogorčena načinom na koji se vodi zemlja, pa organizuju jedno telo, na čelu koga je bio Etjen Marsel. Marsel zahteva ostavku 7 ministara, njihovu zamenu sa savetom od 28 članova, koji bi uključivali plemiće, sveštenstvo i buržoaziju. Osim toga zahteva oslobađanje Karla II od Navare, koji je bio jedan od pretendenata za tron, a koga je kralj Jovan II Dobri zatočio. Šarl V Mudri odbija te zahteve i raspušta skupštinu.

Sazivanje nove skupštine staleža uredi

Šarl pokušava doći do novca devalvacijom valute. Međutim Etjen Marsel se suprotstavlja, pa je Šarl prisiljen da prekine sa svojom akcijom. Ponovo saziva skupštinu staleža u februaru 1357.

Novi staleži u koje su došli uglavnom predstavnici trećeg staleža, izradili su opširan program reformi koji je objavljen u martu iste godine pod nazivom Velike martovske ordonanse. Odobrivši kralju pomoć oni su postavili zahtev da državni staleži vrše njeno skupljanje, trošenje i kontrolu, radi čega se imaju da sastaju tri puta godišnje čak i da ih kralj ne sazove. Imalo se izvršiti čišćenje čitavog višeg državnog aparata. Imao se izmeniti lični sastav kraljevog saveta i svih viših organa uprave prema uputstvima državnih staleža. Najzad, državni staleži su tražili odlučnu borbu protiv privatnih ratova feudalaca i naoružanje gradova za borbu protiv nasilja engleskih i francuskih vojnih najamnika.

Da bi dobio pravo da podiže poreze Šarl V Mudri potpisuje zahteve skupštine i pristaje da se formira kraljevski savet. Kad je vest o tome stigla do zarobljenog kralja, Žan II Dobri proglašava ništavnim sve zahteve skupštine.

Šarl V Mudri kreće od provincije do provincije, dobijajući podršku i na kraju ponovo ulazi u Pariz.

Početak ustanka u Parizu uredi

U tim svojim zahtevima državni su se staleži oslanjali na krajnje nezadovoljstvo gradova u severnoj Francuskoj i na ustanak koji je tamo počeo, posebno ustanak u Parizu. Pariski građani su počeli da se naoružavaju da bi pružili podršku zahtevima državnih staleža. Rukovodeću ulogu u čitavom tom sukobu igrao je bogati suknarski trgovac Etjen Marsel, koji je imao položaj trgovačkog starešine. Tako je izvršen državni udar kojim je vlast predata u ruke gornjeg gradskog sloja severo-francuskih gradova, posebno Pariza.

Ali usko klasna politika tih grupa izazvala je uskoro nezadovoljstvo masa u Parizu i drugim gradovima. To se najpre pokazalo na tako akutnom pitanju kao što je poresko. Porezi su bili tako raspoređeni da su svom težinom pritisli donje narodne slojeve, posebno zanatlijsku masu. Povrh toga, rukovodeća uloga Pariza izazvala je ogorčenost drugih gradova. Dofen je pokušavao da to iskoristi otpustivši savetnike koje su mu nametnuli državni staleži. Kao odgovor na to došlo je u februaru 1358. godine. do novih nemira kojima je neposredno rukovodio Etjen Marsel, koji okuplja oko sebe grupu trgovaca. 3.000 ustanika je provalilo u kraljevski dvor. Dvojica dofenovih generala bila su ubijena na njegove oči, a dofena je lično spasio Etjen Marsel metnuvši mu na glavu kapu s bojama revolucionarnog Pariza — plavom i crvenom. Ta akcija je udaljila Marsela od plemića.

Međutim, dofen je uspeo da pobegne iz Pariza i počeo da se sprema za oružanu borbu sa ustanicima. U maju je sazvao u Kompijenj državne staleže od kojih je dobio znatna sredstva. Etjen Marsel je počeo sa svoje strane da utvrđuje Pariz, da skuplja najamničku vojsku i da traži saveznike. On je pokušao da se osloni na jednog od najkrupnijih francuskih feudalaca, na navarskog kralja Karla Zlog. Karlo II od Navare, unuk Luja X po ženskoj liniji, pretendovao je na francusku krunu. Bio je vrlo vešt i lukav intrigant, iskusan i krasnorečiv demagog koji je, sem male kraljevine Navare, imao velike posede u Normandiji, gde je umeo da stekne dosta pristalica među nezadovoljnim domaćim plemstvom. Ali, u to se vreme umešao u borbu novi faktor.

Žakerija uredi

Povodi za ustanak uredi

Seljaci su morali plaćati sve veće poreze, a vladajuća klasa im nije osiguravala sigurnost od bandi engleskih, gaskonjskih, nemačkih i španskih pljačkaša, koje su pljačkale po selima bez otpora. Osim toga, seljaci su smatrali da je korupcija plemstva dovela do poraza kod Poatjea.

Krajem maja 1358 g. planuo je najveličanstveniji seljački ustanak u Francuskoj — čuvena Žakerija. Neposredan povod za ustanak bile su nevolje francuskog seljaštva u vezi sa Stogodišnjim ratom. Od svih klasa stanovništva koje su stradale u ratu seljaštvu je bilo gore nego ikome. Po rečima hronike, polja se nisu zasejavala ni orala; goveda i ovce nisu išli na pašnjake; crkve i kuće ... predstavljale su gomile tužnih razvalina koje su se još dimile. U doba najezde neprijateljskih vojski sela su, za razliku od utvrđenih gradova i zamkova, bila potpuno nezaštićena i prepuštena pljačkanju najamnika. A kada bi se ratne akcije stišale i najamnici otpuštali, propadanje seljaka ne samo da nije prestajalo, već je postajalo još jače. Kad bi prestali da primaju platu, najamnici su se naknađivali vršeći nasilja nad seljacima. Plemstvo i građani mogli su se sakriti od tih pljačkaških bandi u svoje zamkove i gradove, a seljaštvo nije imalo kud da se skloni. Kao jedino pribežište služile su mu crkve. Kako opisuje ista hronika, ... mnogo neutvrđenih sela pretvorilo je svoje crkve, u prave zamkove, ušančivši ih rovovima, postavivši na kule i zvonike ratne mašine, kamenje i baliste.

Seljake je pljačkala ne samo tuđa vojska nego i svoja. Svemu tome se još pridružilo sve veće ugnjetavanje od strane feudalaca kojima su zbog rata sredstva bila naročito potrebna. Oni su morali da plaćaju otkupninu za sebe ili svoje rođake, da utvrđuju svoje zamkove i da ih snabdevaju namirnicama. Stoga su velmože nastojali da uzmu i poslednje od seljaka. Dažbine su ubirane s mnogo više bezobzirnosti no ranije, i često su vraćane davno ukinute obaveze.

Svim tim okolnostima treba još dodati kugu koja je prešla preko Francuske kao i preko drugih zemalja u Evropi 1349 g. i uništila mnoštvo seljačkih gazdinstava.

Razvoj ustanka uredi

Ustanak je izbio u Bovezu, severno od Pariza, zatim je brzo zahvatio znatan deo severne Francuske — Il-de-Frans, Pikardiju i Šampanju. Pojedinačni seljački odredi koji su nastali u vreme ustanka počeli su brzo da se ujedinjuju.

Ustanku su prišle i seoske zanatlije, sitni trgovci, pa i siromašni sveštenici. U njemu su uzeli učešća i begunci iz gradova: sitni majstori i gradska sirotinja. Neki gradovi otvorili su vrata ustanicima.

Na čelu ustanka stajao je Gijom Kal ili Karl. On je služio u vojsci i bio je, očigledno, iskusan čovek u vojnim stvarima i dobar organizator. Ali, zadaci koji su stajali pred ustanicima bili su odveć teški. Bilo je nemoguće zbiti neorganizovane seljačke mase u jedinstvenu borbenu snagu. Pritom seljaci nisu istakli utvrđeni program, ukoliko se za program ne smatraju zahtevi da se poubijaju svi aristokrati od prvog do poslednjeg.

Za Gijoma Kala bilo je očigledno da je neophodno uspostaviti veze s gradovima, naročito s Parizom. Etjen Marsel je sa svoje strane težio da iskoristi pobunjeno seljaštvo protiv dofena koji je kupio vojsku da krene na Pariz i nastojao da prestonicu blokira glađu. Etjen Marsel je pred seljake postavio zadatak da poruše nekoliko utvrđenja koja su ometala dovoz namirnica u Pariz, što su oni i učinili. No u to vreme su feudalci, u početku nespremni, već stigli da se priberu, posle seljačkog uništavanja dvoraca u ubistava plemića, a Marsel je počeo gubiti podršku u gradovima.

Slom Žakerije i Pariskog ustanka uredi

Preokret uredi

Kada je prošao prvi užas izazvan akcijama seljaka koji su rušili i palili zamkove, uništavali dokumente u kojima su bile zapisane njihove obaveze i ubijali feudalce, ovi su požurili da se ujedine radi ugušivanja ustanka. Pritom se mogla videti zanimljiva pojava klasne solidarnosti, naime — engleski feudalci koji su se u to vreme nalazili na teritoriji Francuske pomagali su svojoj francuskoj sabraći u borbi sa seljacima. Na čelo feudalaca stao je Karlo Zli.

Slom Žakerije uredi

Dana 10. juna došlo je do odlučne bitke između seljačkih odreda kojima je rukovodio Gijom Kal i feudalne vojske Karla Zlog. Seljaci su bili potučeni, Gijom Kal na prevaru uhvaćen i pogubljen. Kada je Etjen Marsel saznao da je Karlo Zli istupio protiv seljaka, ne samo da im nije pružio nikakve pomoći već je opozvao svoje odrede. Odmah posle ugušivanja ustanka počele su svirepe represalije. Za prve dve nedelje bilo je uništeno više od 20 000 ljudi. Obračunavanje sa seljaštvom trajalo je dva meseca dok u avgustu nije izdat ukaz o opštoj amnestiji, izazvan strahom da zemlja ne bude potpuno ekonomski upropašćena.

Posledice Žakerije uredi

Udaranje velikih globa i kontribucija koje je zatim usledilo konačno je ispilo i bez toga upropašćeno selo. Ali, ma da je seljački ustanak bio ugušen, on je ipak ostavio traga, jer se seniori dugo posle toga nisu odlučivali da pojačaju pritisak na seljaštvo. Proces oslobađanja seljaka koji je počeo još pre Žakerije krenuo je ubrzanim tempom. Žakerija je pretrpela poraz kao i niz drugih seljačkih ustanaka u Srednjem veku. Marks i Engels pišu u Nemačkoj ideologiji:

Svi veliki ustanci u Srednjem veku poticali su iz sela, ali su i oni zbog pocepanosti i za nju vezane krajnje zaostalosti seljaka ostajali bez ikakvih rezultata.

Na istu tu pocepanost kao na najvažniji razlog poraza seljačkih ustanaka ukazuje i Engels u svom „Seljačkom ratu u Nemačkoj”.

U razgovoru s nemačkim piscem Emilom Ludvigom Staljin je rekao:

Pojedinačni seljački ustanci čak i u slučaju da nisu tako razbojnički i neorganizovani kao onaj Stenjke Razina ne mogu da dovedu ni do čega ozbiljnog. Seljački ustanci mogu da dovedu do uspeha samo u slučaju ako su povezani s radničkim ustancima, i ako radnici rukovode seljačkim ustancima.

U Žakeriji, kao i drugim ustancima Srednjeg veka, radnička klasa nije mogla istupiti kao rukovodilac pokreta, jer se najamni rad tek rađao, a radnici još nisu stigli da obrazuju posebnu klasu. Što se tiče gradske buržoazije, ona nije mogla stati na čelo antifeudalnog pokreta seljaka, jer na toj etapi svoga razvitka još nije istupala protiv feudalnog poretka kao celine. Ona je samo htela da iskoristi seljački pokret za svoje neposredne ciljeve i odmah je izdala seljaštvo kada joj sporazum sa njim više nije bio od koristi.

Ali, seljački ustanci, upereni protiv osnova feudalnog načina proizvodnje, predstavljali su progresivnu pojavu. Oslobođenje seljaka od feudalnog ugnjetavanja krčilo je put za razvitak novih, buržoaskih odnosa na selu.

Slom pariske pobune uredi

U doba kada je Žakerija bila uništena, već je bila rešena i sudbina pariskog ustanka. Vlast buržoazije u Parizu ništa nije donela sirotinji sem povećavanja poreza, i donji slojevi pariskog stanovništva prema njemu su se jako ohladili. Blokada Pariza glađu i unutrašnja podvojenost među pariskom buržoazijom primorali su je da otvori dofenu vrata prestonice. Još pre predaje Pariza Etjen Marsel je bio ubijen (31. jula 1358). Odmah po ulasku dofena u prestonicu došlo je do obračuna s pristalicama Etjena Marsela, a dofen obećava svima amnestiju, osim kolovođama.

Sporazum u Bretanji uredi

Kralj Žan II Dobri je u zarobljeništvu potpisao sporazum 1359, po kome predaje većinu zapadne Francuske Englezima i pristaje na otplatu 4 miliona otkupnine. Karlo V Mudri i Skupština staleža to odbijaju, pa Edvard III ponovo napada Francusku. U pohodu dolazi čak do Pariza, ali Karlova strategija je bila da izbegava direktan veći sukob sa Englezima i da veruju u ojačana gradska utvrđenja. Edvard III je harao po okolici, ali nije mogao dovesti Francuze do odlučne bitke. Zbog toga pristaje na novi sporazum.

Sporazum u Bretanji sklopljen je 8. maja 1360 pod vrlo teškim uslovima, a Francuska predaje Englezima trećinu zapadne Francuske, većinom u Akvitaniji i Gaskonji. Engleska je sem Gijene dobila Poatu i nekoliko drugih oblasti. Sem toga, Englezima je na severu ostao Kale. Taj grad sa okolinom predstavljao je za Engleze ogromnu vrednost. On je po položaju Engleskoj bio najbliži i nalazio se nasuprot jedne od glavnih engleskih luka — Dovera. Kale je za Englesku postao najvažniji trgovački centar, stovarišno mesto za englesku robu koja je slata u Evropu. Sem toga, Kale je bio važna tvrđava i najpodesnije mesto za iskrcavanje engleskih trupa. Otkup za kralja je spušten na 3 miliona. Kralja su oslobodili u oktobru. Žan II Dobri je ponovo bio neefikasan vladar, a u zatočeništvo se vratio zbog viteške časti narušene zbog bega taoca Luja Anžujkog iz engleskog zarobljeništva. Jovan II Dobri umire u zarobljeništvu 1364. godine.

Mir u Bretinjiju omogućio je Francuskoj da predahne.

Kraj rata za bretonsko nasleđe uredi

Bitka kod Ulbek-Kočerela uredi

Proslavljeni bretonsko-francuski vojskovođa Bertran di Geklen, koji je proglašen za grofa Oksera je početkom 1364. godine opseo grad Roljbuaz, koji je pripadao kralju Navare i posle tog osvajanja Geklenova vojska je početkom aprila osvojila mnoge Navarske posede u Normandiji, ali nasu uspeli osvojiti grad Evre u kojem je uskoro stigla pomoć Žana de Grilija. Iz Evrea, Žan je krenuo na istok gde su njegovih oko 5 800 vitezova poraženi od oko 2 300 Francuza predvođenih Geklenom 16. maja kod Ulbek-Kočerela. Manji deo Grilijeve vojske je preživeo, a oni koji su preživeli bili su zarobljeni, među zarobljenima se našao i Grili. Geklen je posle tog uspeha nagrađen titulom francuskog zapovednika Normanije i grofa Longvila, mestima koja su ranije bila u posedu Navarskog kralja.

Bitka kod Oreja uredi

Iste te godine francuski kandidat za bretonski presto, Žan V Bretonski je sa 3 500 vitezova osvojio grad Ore. 27. septembra ka gradu je krenuo engleski kandidat za bretonski presto, Šarl Bretosnki, koji se sa vojskom od 4 000 vitezova nalazio u blizini grada. 28. septembra njegove čete, kojima se pridružio i Bertran su došle na levu obalu obližnje reke i zauzele poziciju ispred zamka. Žan se uplašio i prešao na desnu obalu. Šarl je pokušao da pregovara, ali posle neuspeha krenuo je za engleskom vojskom i prešavši reku došao je na močvarno područje severno od zamka, krećući se pravo ka zamku, u kome su Englezi pred gradskom kapijom zauzeli položaj.

Borba je počela okršajem engleskih strelaca i francuskih samostrelaca. Onda su Francuzi neko vreme počeli žestoko da pobeđuju Engleze. moćan plemić Džon Čandos u najodlučniji čas bitke pridružio se Englezima. Posle strašnog pokolja Engleza u bici, i teških gubitaka, Francusko desno krlo je opkolilo deo engleske vojske, ovo su iskoristili ostaci engleske vojske i kao vihor napali levo francusko krilo. Sam Šarl je ranjen kopljem, a onda i zarobljen i nedugo posle toga umro. Posle njegove smrti vojska se razbežala Posle toga odred Džona Čandosa je počeo da kroz vojsku, masakrirajući 1 000 ljudi, prodire do Bertrana, koji je uza sebe imao samo pesnike naoružane oklopnim rukavicama. Pored tako rđavo naoružanih ostataka vojske Bertran nije mogao da izbegne zarobljeništvo. Bertran je 1365. godine oslobođen plaćanjem za otkupa 100.000 livra, i to su taj otkup isplatili Bertranovi rođaci, koji su da bi skupili taj novac morali da prodaju većinu svoje zemlje.

Ta bitka označila je kraj rata za bretonjsko nasleđe, zbog te bitke ubedljivom pobedom Engleza. Ona je uticala na Šarla i na engleskog kralja Edvarda, tako da je 1365. godine došlo do mira.

Kralj Francuske i reforme uredi

Šarl V Mudri postaje kralj 1364. Povratio je teritorije u Bretanji. Bretanjski komandant Bertran de Gesklin prelazi u francusku vojsku i postaje jedan od najboljih francuskih generala Šarl je proveo niz bitnih reformi koje su izmenile dalji tok rata. Feudalci, koji su pretrpeli nečuvene gubitke u ratu sa Engleskom a zatim bili u strahu od Žakerije, okupili su se sada oko kralja. I gradski gornji sloj, koji je 1356 i sledećih godina bio nastrojen protiv kraljevske vlasti, sada se, posle razbijanja pokreta, bojao istupanja donjih gradskih slojeva i svim je snagama podržavao kralja u njegovim merama.

Tako je Šarlu bila stvorena čvrsta baza za vaspostavljanje autoriteta kraljevske vlasti i sakupljanje snaga protiv Engleza.

Najpre je bio reformisan poreski sistem, koji je izazivao naročito veliko ogorčenje među građanima i seljacima. Sada je skupljanje poreza bilo povereno činovnicima nad kojima je bila zavedena specijalna kontrola. Uređujući poreski sistem kralj je nastojao da što je moguće manje pribegava sazivanju državnih staleža. U slučajevima kada bi mu bila potrebna saglasnost plemstva, sveštenstva i buržoazije radi uvođenja ovog ili onog poreza, on nije sazivao državne staleže, već naročita savetovanja koja su zatim ušla u praksu — skupštine notablâ, tj. licâ koja bi pozvao sam kralj između najuglednijih ljudi kraljevine. Tu su pozivani članovi kraljevskog doma, krupni feudalci, viša duhovna lica, predstavnici Pariskog univerziteta, kao i najkrupniji predstavnici gradskog staleža.

Uveden je sistem naimanja vojske. Feudalne trupe sve više i više odlaze u drugi plan. Usavršena je artilerija koja je igrala vidnu ulogu kada su obnovljene ratne operacije. Najzad, Karlo V je stvorio jaku ratnu flotu koja mu je docnije donela premoć na moru nad Englezima.

Problem plaćeničkih bandi uredi

Plaćeničke grupe su se otrgle kontroli u prethodnim periodima, uglavnom u razdobljima loših finansija. One su postale razbojničke bande, koje su pljačkale, silovale, ubijale i palile najviše po severu Francuske.

Postale su opasnost pogotovo u doba mira. Oni su bili i jedan od razloga izbijanja žakerije.

Godine 1365. moćniji engleski i francuski plemići su u zajednici sa bretonskim vitezovima obrazovali vojsku, koji je činilo više od 30.000 nedisciplinovanih ratnika. Ta vojska je dobila zadatak da hara čitavu Francusku i njih su podržavali kraljevi Engleske, Navare, ali posebno ih je podržavala Kruna Kastilje. Tada su bili opljačkani i ubijani siromašni ljudi i žene i spaljivani su gradovi i crkve. Šarl V im je nudio 200.000 florina da prestanu sa haranjem, ali oni su to nastavili da čine.

Bertran se baš tada oslobodio iz zatvora i kod Šalona je sa pratnjom od 200 vitezova poveo pregovore sa vođom pobunjenika. Tim pregovorima je smirena pobuna, uz Bertranovu garanciju da će pobunjenici dobiti 200.000 florina. Grof od La Marša, vođa pobunjenika je ipak bio osuđen na Avinjonskom sudu ekskomunikacijom pape i ne dopuštanjem da pobunjenici dobiju 200.000 florina, ali oni su spalili neka sela u predgrađu Avinjona, pa je papa odlučio da im isplati 100.000 franaka, ali to nije bilo trajno rešenje.

Da bi ih se rešio Šarl V Mudri ih je najprije unajmio za pokušaj krstaškog pohoda u Ugarskoj. Onda ih šalje u Kastilju, da se bore pod vodstvom Bertrana de Gesklina. U Kastilji su Englezi i Francuzi podržavali dve suprotne strane u graćanskom ratu. U početku 1365. Bertran de Gesklin postavlja francuskog pretendenta na presto. Potom u Kastilju dolazi Edvard Crni Princ, pa Englezi pobeđuju u bici kod Navarete 1367. i zarobljavaju Bertrana de Gesklina.

Šarl V Mudri je uprkos porazu mogao biti zadovoljan, jer su mnogi plaćenici stradali u Kastilji, a Francuska se oslobodila razbojničkih bandi.

Kastiljski građanski rat uredi

Francusko osvajanje uredi

U septembru 1365. godine Šarl je sklopio savez sa Krunom Aragona protiv Krune Kastilje, jer je njen kralj Pedro bio jedan od vođa pobunjenika i podržavao ih je. U decembru Bertran je prešao Pirineje i došao je u grad Le kol du Pert iz koga je 20. decembra došao u Barselonu. U februaru 1366. godine je sklopio savez sa kraljem Navare, koji je kao nagradu dobio grofiviju Borhu. U martu je Bertran sa svojim saveznicima osvojio Burgos i za kralja postavio Enrikea II Trastamara, Pedrovog polubrata. U maju pali su Toledo i Sevilja, u junu Kordoba, a u februaru 1367. godine Santo Domingo de la Kalzada.

U znak zahvalnosti Enrike je Bertranu dao titulu glavnog generala Krune Kastilje, grofa Sorije i vojvode Molina. Pedro je tada bežao iz grada u grad i na kraju je završio u Portugaliji, odakle je otišao u Bordo, da Edvarda, Princa od Velsa, moli za pomoć i Edvard se u februaru sa Džonom Čandosom, Žanom de Grilijem, svojim bratom Džonom od Genta i vojskom od 26 000 ljudi u kojoj je bilo dosta Portugalaca, pridružio Pedru.

Bitka kod Navarete uredi

Dana 3. aprila 1367. godine ove dve vojske su se sukobile u bici kod Navarete (Nahere). Bertran je na bojnom polju pokazao svoju hrabrost uništavajući odrede Džona Čandosa i Džona od Genta, ali i ako je uz Enrikea i Bertrana ukupno bilo 60.000 vojnika Englezi su odneli pobedu vretovši Pedra na presto. U toj borbi je izginulo oko 200 Engleza i čak 7000 Francuza i Španaca. Za to su najviše bili zaslušni engleski strelci, koji su na bojištu sejali smrt. Ovo je nateralo kastiljske trupe na povlačenje. Bertran je pokušao da im se odupre, ali je i sam zarobljen i utamničen u Bordou. Zbog njegovih sposobnosti Bertranu je ponuđeno da pređe u službu kralja Engleske, ali on to odbija. Kasnije je otkupljen za 100.000 franaka. Enrike je za to vreme pobegao u Tuluz, pa u Anžu. Prerušen u opata Enrike je posetio Bertrana u tamnici i dogovorio Bertranov otkup.

Bitka kod Montijela uredi

Bertran je posle otkupa pojurio u Kastilju i 14. marta 1369. godine u savezu sa Enrikeom pobedio Pedra i Mavre u bici kod Montijela. 4 500 Pedrovih ljudi su u toj bici poraženi od 3 000 Enrikeovih, poginulo je mnogo Pedrovih pristalica, a i samog Pedra je besni Erike ubio, kada je svom vitezu oteo bodež. Za svoje zasluge u ratu Bertran je ponovo dobio titule glavnog generala Krune Kastilje i vojvode Molina, kao i sumu od 100.000 zlatnih kruna.

Rat se nastavlja uredi

Edvard Crni Princ je počeo vladati sve više autokratski u Gaskonji. Njegov štićenik u Kastilji je stvorio ogromne dugove, tako da Edvard Crni Princ povećava poreze u Gaskonji. Plemići iz Gaskonje traže zaštitu od Šarla V Mudrog.

Šarl nema pravo po sporazumu iz Bretanje da se meša u Gaskonju, ali on kao tobožnji suveren nad Gaskonjom poziva Edvarda Crnog Princa u Pariz da objasni svoje postupke. Kad to Crni Princ nije prihvatio, Šarl V Mudri proglašava rat u maju 1369. godine, pošto se Francuska oporavila.

Šarl V Mudri vraća većinu francuskih teritorija uredi

Šarl V se ponovo odlučuje za fabijansku strategiju izbegavanja velikog odlučnog sukoba. Umesto toga rat pretvara u niz sukoba gotovo gerilskog oblika, kojima iscrpljuje Engleze. Englezi nisu imali toliko vojnika da bi držali veliko područje, a Karlo odlučuje gde će napasti ili gde će zauzeti grad. Tako malo po malo osvaja grad za gradom, dok većina engleskih poseda nije palo u francuske ruke.

Osim toga Francuzima pomaže i kastiljska mornarica. Kastilja je ponovo 1369. prešla u ruke francuskih saveznika zaslugom Bertrana de Gesklina. Težak udarac za Engleze je bolest Crnog Princa. Francuska osnažena flota odnela je nekoliko pobeda nad engleskom i više puta je opustošila engleske obale.

Bertran de Gesklin pobeđuje Engleze u severnoj Francuskoj koristeći kombinaciju gerilskih metoda i podmićivanja, a na jugu im otima jugoistok zemlje.

Do 1374. Šarl V Mudri je povratio gotovo sve francuske teritorije sem Kalea, Bordoa, Bajona i Akvitanije. Time je faktički poništio sporazum iz Bretanje. Pregovori iz 1374. propadaju zbog Karlova zahteva da Engleska prizna njegov suverenitet na celom teritoriju.

Bertran postaje glavni general krune uredi

Krajem 1369. godine Bertran se vratio u Francusku. Gde ga je Šarl V pozvao u palatu i dao mu je mač glavnog generala krune, jer je prethodni, Rober de Fien, zbog svoje starosti podneo ostavku na taj položaj, ali tek 2. oktobra 1370. godine Bertran je imenovan. Već nekoliko dana posle toga Englezi su pod Robertom Nolesom napali Pariz, ali su poraženi.

Pobeda nad Robertom Nolesom uredi

Posle toga Bertran je 23. oktobra u savezu sa Oliverom V de Klisonom napao Normandiju, ali je posle niza pobeda 1. decembra napustio opsadu Kana i krenuo na jug da zaustavi Nolesa, koji je krenuo ka Avinjonu. 4. decembra on je stigao Engleze i porazio ih, a u toj bici je poginuo engleski vojskovođa Tomas Granson. 8. decembra Bertran je ponovo porazio Engleze kod Bresira, a 15. decembra Bertran je izvojevao novu pobedu osvojivši grad Somjur. Po povratku u Pariz imao je tu čast da bude kum Šarlovom sinu Luju Orleanskom.

Pobede 1371. i 1372. uredi

Ubrzo posle toga Bertran odlazi u Gijenu sa vojvodama Berija i Burbona, kao i sa grofovima Alansona, Perša, Overnje i Sen Pol de Vendoma i ta vojska je osvojila dosta mesta i nekoliko puta porazila Engleze. U aprilu 1371. Bertran je sa Oliverom osvojio Bešerel, a 1372. godine, Konš, a u junu i julu iste godine pali su gradovi Monmurion, Šovinji, Lisak, Monkontur, Sent-Sever, a 23. avgusta Subiz. 18. septembra francuskoj su se predali grad Suržer, kao i oblasti Sentonž i Poatu. Posle toga Bertran je osvojio Ruerg, Perigord, deo Limuzena i grofiviju Pontju.

Pobede 1373. uredi

Posle toga Bertran je u martu 1373. godine sa malom vojskom opseo grad Čiset i osvojio ga 27. marta posle poraza mnogo brojne gradske posade. U aprilu je napadima i prepadima na engleske teritorije preoteo grad Nior, tako što je njegova vojska obukla uniforme engleskih vojnika. Istog meseca pao je i Lizinjan, La Roš na Jonu, Konjak i Mortemer. U junu je Bertran iskoristio beg bretanjskog vojvode Žana Hrbrog i osvojio Brest, a 14. jula ostrvo Džersi. U leto Džon od Genta, de facto kralj Engleske je počeo ševošu, ali je pretrpeo nekoliko poraza i Bertran je potom napao oblast Foiš, koja je bila pod vlašću Džona. Posle Bertranovog osvajanja Lurda, Džon je bio primoran da sklopi mir.

Pobede od 1374. do 1376. uredi

Bertran je 1374. godine napao englesku tvrđavu La Reol i već u avgustu pokrenuo ofanzivu protiv Gijene i zajedno sa vojvodom od Anžuja osvojio gradove Pen-d'Ažene, Moleon, Kondom, Muasak, Sent-Foiš-la-Grand, Kastion la Bataj, Langon, Sen-Maker i Sent-Bazej. 17. febrara 1375. godine pao je grad Žanse, a 1376. godine Bertran je postao gospodar Pontorsona.

Pobede 1378. uredi

Posle toga Bertranova vojska je bila očajna jer joj je trebalo pojačanje, ali kralj je odbijao da ga pošalje, pa se zbog nezadovoljnosti kralja povukao u Pontorson, odakle je nameravao da ode u Kastilju i tamo da provede ostatak života, ali je na kraljevu molbu odustao od toga. I već u aprilu Bertran je u savezu sa borgundskiv vojvodom napao i uništio posede kralja Navre u Normandiji tj. Berne, Karantan, Valonj, Avranš, Remervil, Bomont, Bretej, Sen-Lo, Evre, Pasi-na-Eru, Gavre, Nožan, Ane i Morten-Pont-Ademe, osim Šerbura, koji su poseli Englezi, koji su ga odbranli u novebarsko-decembrarskoj opsadi.

Džon od Genta je, za to vreme, u zajedici sa Žanom Hrabrim planirao da povrati grad Brest i sa njim čitavu Normandiju, pa je 14. avgusta je uništio francuske brodove u luci Sen-Malo i počeo opsadu, ali gradu je u pomoć pritekla ogromna francuska vojska pod zapovedništvom Olivera V de Klisona i samog Bertrana. Engleska vojska je zbog gladi u septembru napustila opsadu i nekako sa Džonom došla u Englesku.

Bertranova smrt i sahrana uredi

Bertran je 28. februara 1380. godine opseo grad Šatonef de Randon i posle nekoliko strašnih napada guverner grada Pjer de Galar je pozvao engleskog kralja u pomoć uz pretnju da će se za 15 dana predati ako mu ne stigne pojačanje.

Od 20. do 26. juna vodila se bitka kod Šalijea između Bertrana i pobunjenika i Bertran je kao i obično izvojevao pobedu, a i u julu je uspešno nastavio rat protiv njih, ali se ubrzo vratio na opsadu Šatonefa.

Bertran je tada imao visoku temperaturu, a ubrzo je dobio i trbušni tifus. Stoga je umro 13. jula, a već sutra je Pjer došao do šatora u kojem je ležalo Bertranovo mrtvo telo i klečavši pred Bertranovim mrtvim telom predao je gradske ključeve maršalu de Senseru.

Bertranovo telo je prvo odneseno u Pij, ali njegova poslednja želja je bila da njegovo telo bude sahranjeno u Dinanu, ali kralj je to sprečio i po njegovom naređenju Bertran je sahranjen uz veliku pompu u bazilici Sen Deni. Njegovo telo osim kostiju i srca je sahranjeno u crkvi Sen Loran, koju su oskrvnavili revolucionari 1793. godine, njegovo srce u Dinanu, dok su samo njegove kosti u Sen Deniju, ali je i taj grob oskrnavljen.

Velika zapadna šizma uredi

Papa Gregor XI se bojao gubitka Papske države, pa odlučuje 1376. da vrati sedište papske vlasti u Rim. Avinjon je 70 godina bio sedište papa. Šarl V Mudri pokušava da uveri papu da ostane u Francuskoj, ali ne uspeva.

Međutim papa umire brzo nakon te odluke u martu 1378, pa kardinali u Rimu biraju novog papu. Rimska svetina se bojala da će biti izabran Francuz za papu, jer su većina kardinala bili Francuzi zaslugom papa Francuza. Rimska svetina opkoljava Vatikan i vrši pritisak zahtevajući izbor Italijana. Novi papa je bio Italijan papa Urban VI.

Novi papa zamera se kardinalima smanjujući im mogućnost prihoda. Francuski kardinali napuštaju Rim i proglašavaju ništavnim izbor Urbana VI zbog pritiska rulje. Oni biraju svoga papu Klementa VII. Francuski kardinali traže podršku Šarla V, što ovaj i prihvata i zabranjuje bilo kakvu poslušnost italijanskom papi. Pre te Šarlove odluke teološki fakultet pariskog univerziteta savetovao je Šarla da ne donosi nagle odluke.

Taj period dvojstva papa zove se Zapadna šizma i trajao je oko 40 godina (1378—1417)

Smrt uredi

Ubrzo posle Bertranove smrti umro je i Šarl, 16. septembra iste godine u dvorcu Bote na Marni (kod Vensana). Na prestolu ga je nasledio sin Šarl VI Ludi.