Википедија

1. konjička divizija (Kraljevina Jugoslavija)

Prva konjička divizija Kraljevske jugoslovenske vojske osnovana je 1921. godine, ubrzo nakon stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je 1929. godine postala Kraljevina Jugoslavija. U mirno vreme sastojala se od dva štaba konjičke brigade koja su komandovala sa ukupno četiri puka. Bila je deo jugoslovenske 1. armijske grupe tokom invazije Osovine na Jugoslaviju u Drugom svetskom ratu u aprilu 1941. godine, sa ratnom organizacijom koja je navela jedan štab konjičke brigade koji je komandovao dva ili tri puka, kao i jedinice za borbu i podršku na nivou divizije.

1. konjička divizija
Postojanje1921–1941
Zemlja Kraljevina Jugoslavija
OgranakJugoslovenska vojska
TipKonjica
VeličinaDivizija
Deo1. armijska grupa
Angažovanje
Komandanti
Značajni
komandanti		Dragoslav Stefanović

Zajedno sa ostatkom Kraljevske jugoslovenske vojske, 1. konjička divizija počela je mobilizaciju 3. aprila 1941. nakon državnog udara. Tri dana kasnije, pošto mobilizacija nije završena, Nemci su započeli vazdušni pohod i niz preliminarnih operacija protiv jugoslovenskih granica. Do kraja sledećeg dana, štab divizijske konjičke brigade i svi konjički pukovi divizije bili su izdvojeni za dežurstvo sa ostalim formacijama 1. armijske grupe. Divizijski štab i jedinice divizijskog nivoa ostali su u okolini Zagreba do 10. aprila, kada su dobili naređenje da uspostave odbrambenu liniju jugoistočno od Zagreba duž reke Save, uz podršku pešadije i artiljerije. Divizija je tek počela da se razmešta za ovaj zadatak kada je nemačka 14. tenkovska divizija zauzela Zagreb. Divizijski štab i sve pridružene jedinice su zatim zauzele naoružane hrvatske grupe pete kolone, ili su se predale nemačkim trupama.

Isečak zvanične karte jugoslovenske vlade koja ilustruje operacije Osovine u oblasti 1. grupe armija
  • 1. konjička divizija označena crvenom 10 oko Zagreba
  • Nemački napadi u plavom

Pozadina

uredi
 
Mapa na kojoj se nalazi Kraljevina Jugoslavija u Evropi

Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca nastala je spajanjem Srbije, Crne Gore i južnoslovenskih područja Austrougarske 1. decembra 1918. godine, neposredno nakon Prvog svetskog rata. Za odbranu nove države osnovana je Vojska Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Nastao je oko jezgra pobedničke Kraljevske srpske vojske, kao i oružanih formacija podignutih u regionima koje je ranije kontrolisala Austrougarska. Mnogi bivši austrougarski oficiri i vojnici postali su pripadnici nove vojske.[1] Od samog početka, kao i u drugim aspektima javnog života u novoj kraljevini, vojskom su dominirali etnički Srbi, koji su je videli kao sredstvo za obezbeđivanje političke hegemonije za veliku srpsku manjinu.[2]

Razvoj vojske je bio ometen lošom ekonomijom kraljevstva, a to se nastavilo i tokom 1920-ih. Kralj Aleksandar je 1929. godine promenio ime države u Kraljevina Jugoslavija, kada je vojska preimenovana u Kraljevsku jugoslovensku vojsku). Vojni budžet je ostao tesan, a kako su tenzije rasle širom Evrope tokom 1930-ih, postalo je teško obezbediti oružje i municiju iz drugih zemalja.[3] Shodno tome, u vreme kada je izbio Drugi svetski rat u septembru 1939, VKJ je imala nekoliko ozbiljnih slabosti, koje su uključivale oslanjanje na tegleće životinje za transport i veličinu njenih formacija.[4] Ove karakteristike su rezultirale sporim, nezgrapnim formacijama, a neadekvatno snabdevanje oružjem i municijom značilo je da su čak i veoma velike jugoslovenske formacije imale nisku vatrenu moć.[4] Generali koji su bolje odgovarali rovovskom ratu u Prvom svetskom ratu bili su kombinovani sa vojskom koja nije bila ni opremljena ni obučena da se odupre brzom pristupu kombinovanim oružjem koji su Nemci koristili u svojim invazijama na Poljsku i Francusku.[5][6]

Slabosti VKJ u strategiji, strukturi, opremi, mobilnosti i snabdevanju su pogoršane ozbiljnim etničkim nejedinstvom unutar Jugoslavije, koje je rezultat nedostatka političkog legitimiteta koji je ostvarila centralna vlast.[7][8] Pokušaji da se reši nejedinstvo došlo je prekasno da bi se osiguralo da VKJ bude kohezivna snaga. Aktivnost pete kolone je takođe bila ozbiljna zabrinutost, ne samo hrvatskih nacionalističkih ustaša, već i slovenačke i etničke nemačke manjine u zemlji.[7]

Formiranje i sastav

uredi

Mirnodopska organizacija

uredi

1. konjička divizija je bila konjička formacija koja je osnovana ubrzo nakon stvaranja Kraljevine SHS i bila je deo vojnog poretka ozvaničenog 1921. godine, a tada se sastojala od četiri puka.[9] Prema propisima VKJ 1935. godine,[10] 1. konjička divizija je u mirnodopskim vremenima bila sa sedištem u Zagrebu, a bila je pod kontrolom Konjičke komande u Beogradu, kao i 2. konjička divizija, koja se nalazila u jugoistočnoj Jugoslavija u Nišu. Jedinice divizije bile su popunjene mešavinom stalnog i honorarnog osoblja. U mirno vreme u sastavu 1. konjičke divizije su bili:[11][12]

Ratna organizacija

uredi

Ratna organizacija Kraljevske jugoslovenske vojske utvrđena je propisima donetim 1936–1937, kojima je uvedena obaveza podizanja treće konjičke divizije za ratnu službu.[13] Jačina konjičke divizije bila je 6.000–7.000 ljudi.[4] Teorijsko ratno osnivanje potpuno mobilisane jugoslovenske konjičke divizije bilo je:[12][14]

  • štab i štabna četa
  • konjička brigada koja se sastoji od 2 ili 3 konjička puka
  • artiljerijski bataljon od četiri baterije, od kojih je jedna bila motorizovana i opremljena 47 mm (1,9 in) protivtenkovske topove
  • pešadijski bataljon na biciklima sa tri streljačke i jednom mitraljeskom četom
  • eskadrila za vezu
  • eskadrila za premošćavanje opremljena pontonima
  • vod hemijske odbrane
  • divizijski konjički bataljon koji se sastoji od dva konjička eskadrona, mitraljeskog eskadrona, inženjerskog eskadrona i biciklističke čete
  • logističke jedinice, uključujući transportni bataljon

Svaki konjički puk trebalo je da se sastoji od četiri konjička eskadrona, mitraljeskog eskadrona i inženjerskog eskadrona. Neposredno pre rata, učinjen je neuspešan pokušaj da se motorizuje 1. konjička divizija, ali je to zaustavljeno nedostatkom motornog transporta i divizija je uglavnom ostala konjska formacija sve vreme svog postojanja.[14] 1. konjička divizija takođe nikada nije bila opremljena planiranom motorizovanom protivoklopnom baterijom,[15] a divizijski artiljerijski bataljon je u velikoj meri bio opremljen komadima iz Prvog svetskog rata.[16] Dve mirnodopske komponente divizije, štab 2. konjičke brigade i 3. konjički puk, bile su predviđene da se pridruže drugim formacijama kada budu mobilisane,[14] pa je primarna borbena formacija 1. konjičke divizije bila 1. Konjičke brigade, komandujući 2., 6. i 8. konjičkim pukom.[12]

Plan raspoređivanja

uredi

U slučaju rata, jugoslovenski planeri su videli 1. konjičku diviziju kao rezervu za 1. armijsku grupu.[12] 1. armijska grupa je bila odgovorna za odbranu severozapadne Jugoslavije, pri čemu je potčinjena 4. armija branila istočni sektor duž mađarske granice, a 7. armija stacionirana duž nemačke i italijanske granice. 1. konjička divizija trebalo je da se rasporedi oko Zagreba. Desno od 4. armije nalazila se 2. armija 2. grupe armija, granica je išla istočno od Slatine preko Požege prema Banja Luci, a na levom krilu 7. armije Jadransku obalu branila je Komanda obalske odbrane. Jugoslovenski odbrambeni plan predviđao je da je 1. grupa armija raspoređena u kordonu, 4. armija iza reke Drave između Varaždina i Slatine[17][18] i 7. armija duž graničnog rejona od Jadrana na zapadu do Gornje Radgone godine na istok.[18] Planeri su procenili da će konjičkim formacijama biti potrebno četiri do sedam dana da se mobilišu.[19]

Mobilizacija

uredi

Nakon neumoljivog pritiska Adolfa Hitlera da se pridruži silama Osovine, Jugoslavija je 25. marta 1941. potpisala Trojni pakt. Dva dana kasnije, vojnim udarom je svrgnuta vlada koja je potpisala pakt, a nova vlada je formirana pod komandantom Ratnog vazduhoplovstva Kraljevske jugoslovenske vojske, Armijskim đeneralom Dušanom Simovićem.[20] Nova vlada je raspisala opštu mobilizaciju tek 3. aprila 1941. iz straha da ne uvredi Hitlera i time ubrza rat.[21] Istog dana kada je došlo do puča, Hitler je izdao Firerovu Direktivu 25, koja je pozivala da se Jugoslavija tretira kao neprijateljska država; 3. aprila izdata je Firerova direktiva 26, u kojoj je detaljno opisan plan napada i komandna struktura za invaziju, koja je trebalo da počne 6. aprila.[22]

Prema rečima jugoslovenskog istoričara Velimira Terzića, 6. aprila mobilizacija divizije tekla je sporo zbog malog broja vojnih obveznika koji su se javili na dužnost i lošeg obezbeđenja životinja i vozila. Veliki deo snage divizije bio je namenjen za odvajanje jednoj od formacija 4. armije, odredu Ormozki.[23]

Komandant 1. konjičke divizije bio je divizijski đeneral Dragoslav Stefanović.[12] Dok su se divizijski štab i druge jedinice divizijskog nivoa mobilisale u Sesvetama kod Zagreba, za komandu Ormozkog odreda određen je štab 1. konjičke brigade, a takođe su bili 6. i 8. konjički puk i divizijski artiljerijski bataljon dodeljen toj formaciji. Time su glavni borbeni elementi divizije sveli na jedan konjički puk (2.), koji je mobilisao u Virovitici.[23] Ostatak rezerve 1. grupe armija činio je samostalni artiljerijski bataljon koji se mobilisao u Zagrebu i 110. pješadijski puk koji se kretao u Zagreb iz Celja, na udaljenosti od 114 km (71 mi) na severozapadu. Do ranog jutra 6. aprila 1941. kada je počela invazija, 110. puk je stigao do Zidanog Mosta, još oko 90 km (56 mi) . iz Zagreba.[23]

Operacije

uredi

Lišena većine svojih potčinjenih jedinica, 1. konjička divizija ostala je u rezervi kod Zagreba tokom prvih nekoliko dana borbi. Dana 10. aprila, zbog kritične situacije na frontu 4. armije, divizija je upućena da preuzme pod svoju komandu 110. pešadijski puk i samostalni artiljerijski bataljon i brani se od prelaza od 110 km deonica reke Save između Jasenovca i Zagreba, prikupljajući zaostale i organizujući otpor. Ova naređenja su brzo preuzeta brzim napredovanjem 14. tenkovske divizije do Zagreba kada je izbila sa svog mostobrana preko reke Drave kod Zakanja na mađarskoj granici.[24] Do 19:30 10. aprila, vodeći elementi 14. tenkovske divizije stigli su do predgrađa Zagreba, pokrivajući skoro 160 km u jednom danu.[25] Naoružane ustaške grupe pete kolone i nemačke trupe razoružale su diviziju i njene pridružene jedinice pre nego što su uspele da uspostave bilo kakvu koherentnu odbranu duž Save.[24]

Dana 15. aprila primljena su naređenja da je dogovoren prekid vatre i da sve trupe VKJ treba da ostanu na mestu i da ne pucaju na nemačko osoblje.[26] Posle kašnjenja u pronalaženju odgovarajućih potpisnika dokumenta o predaji, jugoslovenska Vrhovna komanda se bezuslovno predala u Beogradu sa početkom u 12:00 časova 18. aprila.[27] Jugoslaviju je tada okupirala i rasparčala Osovina; Nemačka, Italija, Mađarska, Bugarska i Albanija su anektirali delove njene teritorije.[28] Gotovo sve hrvatske pripadnike divizije odvedene kao ratne zarobljenike Nemci su ubrzo pustili; 90 posto onih koji su držani tokom rata bili su Srbi.[29]

Reference

uredi
  1. ^ Civil-military relations, nation building, and national identity : comparative perspectives. Constantine P. Danopoulos, Dhirendra K. Vajpeyi, Amir Bar-Or. Westport, Conn.: Praeger. 2004. str. 235. ISBN 0-313-04645-X. OCLC 60127440. 
  2. ^ Feierabend, Ivo K. (1963). „Book Reviews : Yugoslavia in Crisis, 1934—1941. By J. B. HOPTNER. (New York: Columbia Uni versity Press, 1960. Pp. xv, 328. $6.50.)”. Western Political Quarterly. 16 (1): 160—161. ISSN 0043-4078. S2CID 153951082. doi:10.1177/106591296301600134. 
  3. ^ Tomasevich, Jozo (1975). The Chetniks. Stanford, Calif.: Stanford University Press. str. 60. ISBN 0-8047-0857-6. OCLC 1203356. 
  4. ^ a b v Tomasevich, Jozo (1975). The Chetniks. Stanford, Calif.: Stanford University Press. str. 58. ISBN 0-8047-0857-6. OCLC 1203356. 
  5. ^ Feierabend, Ivo K. (1963). „Book Reviews : Yugoslavia in Crisis, 1934—1941. By J. B. HOPTNER. (New York: Columbia Uni versity Press, 1960. Pp. xv, 328. $6.50.)”. Western Political Quarterly. 16 (1): 242—243. ISSN 0043-4078. S2CID 153951082. doi:10.1177/106591296301600134. 
  6. ^ Tomasevich, Jozo (1975). The Chetniks. Stanford, Calif.: Stanford University Press. str. 57. ISBN 0-8047-0857-6. OCLC 1203356. 
  7. ^ a b Tomasevich, Jozo (1975). The Chetniks. Stanford, Calif.: Stanford University Press. str. 63. ISBN 0-8047-0857-6. OCLC 1203356. 
  8. ^ Ramet, Sabrina P. (2006). The three Yugoslavias : state-building and legitimation, 1918-2005. Washington, D.C.: Woodrow Wilson Center Press. str. 111. ISBN 0-253-34656-8. OCLC 61687845. 
  9. ^ Yugoslavia : political diaries, 1918-1965. Robert L. Jarman (Archive izd.). Slough, UK: Archive Editions Ltd. 1997. str. 527. ISBN 1-85207-950-9. OCLC 38891623. 
  10. ^ Marković, Saša; Vučković, Željko (2021). „The onset of national socialism: Germans of the Kingdom of Yugoslavia in 1941”. Socioloski Pregled. 55 (3): 99. ISSN 0085-6320. S2CID 240244341. doi:10.5937/socpreg55-32323. 
  11. ^ Marković, Saša; Vučković, Željko (2021). „The onset of national socialism: Germans of the Kingdom of Yugoslavia in 1941”. Socioloski Pregled. 55 (3): 99—102. ISSN 0085-6320. S2CID 240244341. doi:10.5937/socpreg55-32323. 
  12. ^ a b v g d Vitevitch, Michael S.; Niehorster-Cook, Leo; Niehorster-Cook, Sasha (2021-09-23). „Exploring How Phonotactic Knowledge Can Be Represented in Cognitive Networks”. Big Data and Cognitive Computing. 5 (4): 47. ISSN 2504-2289. doi:10.3390/bdcc5040047  . 
  13. ^ Marković, Saša; Vučković, Željko (2021). „The onset of national socialism: Germans of the Kingdom of Yugoslavia in 1941”. Socioloski Pregled. 55 (3): 104. ISSN 0085-6320. S2CID 240244341. doi:10.5937/socpreg55-32323. 
  14. ^ a b v Marković, Saša; Vučković, Željko (2021). „The onset of national socialism: Germans of the Kingdom of Yugoslavia in 1941”. Socioloski Pregled. 55 (3): 1165—1182. ISSN 0085-6320. S2CID 240244341. doi:10.5937/socpreg55-32323. 
  15. ^ Marković, Saša; Vučković, Željko (2021). „The onset of national socialism: Germans of the Kingdom of Yugoslavia in 1941”. Socioloski Pregled. 55 (3): 204. ISSN 0085-6320. S2CID 240244341. doi:10.5937/socpreg55-32323. 
  16. ^ Marković, Saša; Vučković, Željko (2021). „The onset of national socialism: Germans of the Kingdom of Yugoslavia in 1941”. Socioloski Pregled. 55 (3): 119. ISSN 0085-6320. S2CID 240244341. doi:10.5937/socpreg55-32323. 
  17. ^ ARMY CENTER OF MILITARY HISTORY WASHINGTON DC (1990-01-01). „Anzio Beachhead, 22 January - 25 May 1944”. Fort Belvoir, VA: 37. doi:10.21236/ada232712. hdl:2027/mdp.39015019676322. 
  18. ^ a b Miletić, Marko; Žikić, Miloš (2021), „The April War of 1941”, Repeating History 1941-1991? Two Break-Ups of Yugoslavia as Repeated History? Serbian Perspectives, Institut za savremenu istoriju, str. 15—32, ISBN 9788674032589, doi:10.29362/2589.mil.15-32, Pristupljeno 2022-05-05 
  19. ^ Marković, Saša; Vučković, Željko (2021). „The onset of national socialism: Germans of the Kingdom of Yugoslavia in 1941”. Socioloski Pregled. 55 (3): 195. ISSN 0085-6320. S2CID 240244341. doi:10.5937/socpreg55-32323. 
  20. ^ Tomasevich, Jozo (1975). The Chetniks. Stanford, Calif.: Stanford University Press. str. 34-43. ISBN 0-8047-0857-6. OCLC 1203356. 
  21. ^ Tomasevich, Jozo (1975). The Chetniks. Stanford, Calif.: Stanford University Press. str. 64. ISBN 0-8047-0857-6. OCLC 1203356. 
  22. ^ „1945”, Hugh Trevor-Roper, I.B. Tauris & Co Ltd, 2012, str. 108—109, ISBN 978-0-75562-440-9, doi:10.5040/9780755624409.0011, Pristupljeno 2022-05-05 
  23. ^ a b v Marković, Saša; Vučković, Željko (2021). „The onset of national socialism: Germans of the Kingdom of Yugoslavia in 1941”. Socioloski Pregled. 55 (3): 260. ISSN 0085-6320. S2CID 240244341. doi:10.5937/socpreg55-32323. 
  24. ^ a b Marković, Saša; Vučković, Željko (2021). „The onset of national socialism: Germans of the Kingdom of Yugoslavia in 1941”. Socioloski Pregled. 55 (3): 373. ISSN 0085-6320. S2CID 240244341. doi:10.5937/socpreg55-32323. 
  25. ^ ARMY CENTER OF MILITARY HISTORY WASHINGTON DC (1990-01-01). „Anzio Beachhead, 22 January - 25 May 1944”. Fort Belvoir, VA: 58. doi:10.21236/ada232712. hdl:2027/mdp.39015019676322. 
  26. ^ Marković, Saša; Vučković, Željko (2021). „The onset of national socialism: Germans of the Kingdom of Yugoslavia in 1941”. Socioloski Pregled. 55 (3): 444—445. ISSN 0085-6320. S2CID 240244341. doi:10.5937/socpreg55-32323. 
  27. ^ ARMY CENTER OF MILITARY HISTORY WASHINGTON DC (1990-01-01). „Anzio Beachhead, 22 January - 25 May 1944”. Fort Belvoir, VA: 63—64. doi:10.21236/ada232712. hdl:2027/mdp.39015019676322. 
  28. ^ Tomasevich, Jozo (1975). The Chetniks. Stanford, Calif.: Stanford University Press. str. 89-95. ISBN 0-8047-0857-6. OCLC 1203356. 
  29. ^ Tomasevich, Jozo (1975). The Chetniks. Stanford, Calif.: Stanford University Press. str. 73-74. ISBN 0-8047-0857-6. OCLC 1203356. 

Literatura

uredi

Vebsajt

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=1._коњичка_дивизија_(Краљевина_Југославија)&oldid=27678090”