Јанко Шафарик
Јанко Шафарик (слч. Janko Šafarík; Кишкереш, 14. новембар 1814 — Београд, 18. јул 1876) био је српски научник, лекар, нумизматичар, музеолог и библиотекар.
| Јанко Шафарик | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 14. новембар 1814. |
| Место рођења | Кишкереш, Аустријско царство, данас Мађарска |
| Датум смрти | 18. јул 1876. (61 год.) |
| Место смрти | Београд, Кнежевина Србија, данас Србија |
По народности је био Словак, рођен у мађарском месту Кишкереш у пештанској жупанији. Велики део свог живота провео је радећи у Србији.
Младост и школовање уреди
Његова отац Јан, био је богати земљопоседник и рођак чувеног слависте Павла Јосифа Шафарика. Мајка Зузана је била кћи евангелистичког свештеника, проповедника и словачког књижевника Мартина Лаучека Галика.
Основну школу Јанко је учио у родном месту, а 1821. године одлази у Нови Сад, где му је стриц Павле био директор и професор српске гимназије. Ту је завршио немачку школу и гимназију.
Након завршетка гимназије, 1829. године, одлази у Пожун (данас Братислава), где је почео да студира филозофију и право. Три године касније, напушта те студије и одлази у Пешту, где уписује медицински факултет, а 1834. године одлази у Беч, где 1837. године завршава медицину; дана 21. јула 1838. године постаје Јанко Шафарик доктор медицинских наука.
По вероисповести је био евангелиста.[1]
Каријера уреди
Након докторирања, одлази у Праг, где се бавио археологијом и славистичким студијама. Године 1840. поново долази у Нови Сад, где постаје градски лекар, а тада почиње и његова сарадња са Летописом Матице српске. У Новом Саду остаје до 1843. године, када прелази у Београд, где добија посао професора физике на београдском лицеју. Године 1847. он ће ту у Лицеју започети прва предавања из историје и словенске књижевности.[2] Професор Шафарик је 1847. године изабран од стране кнеза Александра за члана "Одбора народног просвештенија".[3] То су били почеци организовања будућег Просветног савета, највише просветне институције. Изабран је 1850. године за члана Школске комисије.[4] Шафарик је у Београду око 1870. године активан у Општинском одбору града.
Поштени, способни, пожртвовани и одани Словак иако лекар, учинио је много за Србе, за њихову културу и идентитет. Пресудно је утицао на формирање важних националних културних институција и установа.
Постао је члан и један од обновитеља Друштва србске словесности у Београду. Године 1862. Јанко је потпредседник Друштва, а 1866. године се јавља као његов секретар и касир.[5] Као управник Народне библиотеке, изабран је Шафарик напокон 1869. године, за председника Српског ученог друштва.[6] У стручном друштвеном часопису "Гласнику друштва српске словесности" Шафарик ће објавити много стручних чланака. Од почетка рада Југословенске академије у Загребу, од јула 1867. године, др Јанко Шафарик је њен дописни члан.[7]
Српско учено друштво је још 1844. године основало Народни музеј.[8] У склопу активности друштва Јанко обилази Србију, и скупља старе предмете музејске и историјске вредности. Од 29. јула до 5. септембра 1846. године обилази велики део Србије: Шабац, Обреновац, Ваљево, Лозницу, Чачак, Карановац, Жичу, Студеницу, Љубостињу, Крушевац, Раваницу, Манасију, Пожаревац, Смедерево и друге српске градове. Шафарик је био "први уређивач" тог српског музеја.[9] Од 1848. до 1870. године је управљао првом музејском збирком у Србији. У јуну 1861. године је напустио професорску службу, па је постао руководилац (или како се тада говорило - "чувар музеја") Народног музеја. Свестраног Јанка сматрају упућени за "првог српског нумизматичара",[2] јер је у "Гласнику друштва српске словесности", већ у трећој свесци написао први у низу чланака. Био је то његов пионирски те врсте рад по насловом: „Описаније свију до сад познатих српских новаца”.[10]
По одласку Ђуре Даничића, Шафарик постаје и библиотекар (управник) Народне библиотеке у Београду (1861—1869).[11]. Руководио се начелима модерног библиотекарства и два пута је померао библиотеку, тражећи јој прикладније место. Тако је прво пренео исту из "тобџијске касарне" у зграду (у улици Краљице Наталије)[12] која ће доцније послужити за смештај Више женске школе. Друга селидба из 1863. године је донела књижно благо Србије, у Капетан Мишино здање, где ће остати до почетка Првог светског рата 1914. године.[13]
Јанко Шафарик је 1870-1875. године био члан Државног савета Кнежевине Србије.[14] Одликован је руским орденом Свете Ане другог степена и пруским орденом Краљевске круне другог реда.
У Београду му се 1846. године родио син Павле Шафарик (1846—1902), почасни српски генерал и државни саветник.[15]
Јанко Шафарик иако "главни" библиотекар, учествује у привредним активностима државе. Он је 1869. године члан помагач "Друштва за пољску привреду". На свом имању примењује модерне методе обраде и узгоја биљних култура. Српско пољопривредно друштво је Јанку 1875. године доделило похвалницу за успешни узгој воћа и грожђа.[16]
Био је један од 4 оснивача удружења београдских Чеха „Чешка беседа” (1869).
Постоји награда „Јанко Шафарик” која се додељује на Дан Народне библиотеке Србије 28. фебруара.[17]
Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
Референце уреди
- ^ http://www.nb.rs/view_file.php?file_id=466 Проф. др. Војислав Максимовић: Јанко Шафарик, Српско Сарајево, Филозофски факултет
- ^ а б "Време", Београд 1934. године
- ^ "Правда", Београд 1926. године
- ^ "Просветни гласник", Београд 1910. године
- ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1862-1866. године
- ^ "Земунски гласник", Земун 1869. године
- ^ "Београдске новине", Београд 1917. године
- ^ "Просветни гласник", Београд 1923. године
- ^ "Нова искра", Београд 1901. године
- ^ "Време", Београд 1930. године
- ^ "Просветни гласник", Београд 1901. године
- ^ "Просветни гласник", Београд 1942. године
- ^ Народна библиотека у Капетан Мишином здању. - У: Просветни преглед, 1. децембар 1921.
- ^ Вук Ст. Караџић: "Српске народне приповетке", Беч 1870. године
- ^ "Службени војни лист", Београд 1902. године
- ^ "Тежак", Београд 1875. године
- ^ Обележен Дан Народне библиотеке Србије („Политика”, 28. фебруар 2018)
