Википедија

Атанасије Александријски

Свети Атанасије је рођен у Александрији 296. год. и од самог детињства имао наклоност ка духовном звању.[1] Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I Васељенском Сабору.[2] На овом сабору Атанасије се прослави својом ученошћу, благочешћем, и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео, да се аријанство сузбије, a православље утврди. Он је писао Символ вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа Александријског. У звању архиепископском остане преко 40 година. премда не све то време на престолу архиепископском. Без мало кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валенс; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; a од јеретика Арије и његови следбеници. Био је принуђен да се крије од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као Св. Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио Светом Антонију, кога је он поштовао као свог духовног оца. Умро је 373. године.[3]

Свети Атанасије Велики

Биографија

уреди
 
Атанасијева статуа у Катанији, Сицилија.

Атанасије је рођен у хришћанској породици у граду Александрији[4] или можда у оближњем граду Даманхур у делти Нила, негде између 293. и 298. године. Ранији датум се понекад додељује због зрелости откривене у његовим двема најранијим расправама Contra Gentes (Против незнабожаца) и De Incarnatione (О инкарнацији), који су, додуше, написани око 318. године пре него што је аријанизам почео да се осећа, јер ти списи не показују свест о аријанизму.[5]

Међутим, Корнелијус Клифорд његово рођење поставља не раније од 296, и најкасније до 298. године, на основу чињенице да Атанасије не указује да се из прве руке сећа Максимијанског прогона 303. године, за који претпоставља да би га се Атанасије сећао да је имао десет година у време. Друго, у празничним посланицама се наводи да су Аријанци, између осталих оптужби, оптужили Атанасија да још није навршио канонско доба (30) и да стога није могао да буде прописно заређен за патријарха александријског 328. године. Примедба се морала чинити прихватљивом.[5] Православна црква ставља његову годину рођења на око 297.[4]

Образовање

уреди

Његови родитељи су били довољно богати да му дају добро секуларно образовање.[5] Ипак, очигледно није био члан египатске аристократије.[6] Неки западни учењаци сматрају да је његово владање грчким, у којем је написао већину (ако не и сва) својих преживелих дела, доказ да је можда био Грк рођен у Александрији. Историјски докази, међутим, указују на то да је течно говорио коптским језиком, с обзиром на регионе Египта у којима је проповедао.[6] Неке сачуване копије његових списа налазе се у ствари на коптском језику, мада се научници разликују по питању тога да ли их је он сам написао на коптском (што би га учинило првим патријархом који је то учинио) или су то били преводи списа изворно на грчком.[7][6]

Руфинус преноси причу да је епископ Александар стајао крај прозора, и посматрао дечаке који су се играли на морској обали испод, опонашајући ритуал хришћанског крштења. Он је послао да му доведу децу и открио да је један од дечака (Атанасије) глумио епископа. Након што је испитао Атанасија, епископ Александар га је информисао да су крштења истинска, јер су облик и материја свете тајне обављају изговарањем тачних речи и давањем воде, те да он не сме да настави то да чини јер они крштени нису били правилно катихизовани. Позвао је Атанасија и његове саиграче да се припреме за свештеничку каријеру.[8]

Александрија је за време Атанасијевог детињства била најважнији трговачки центар у целом царству. Интелектуално, морално и политички, она је оличавала етнички разнолик грчко-римски свет, чак и више од Рима или Цариграда, Антиохије или Марсеља.[8] Његова чувена катехетска школа, иако није изгубила ништа од своје чувене страсти према правоверју од времена Пантаена, Клемента Александријског, Оригена Александријског, Дионисија и Теогностуса, почела је да поприма готово секуларни карактер у свеобухватности својих интереса, те је убројала утицајне пагане међу своје озбиљне ревизоре.[9]

Петар Александријски, 17. надбискуп Александрије, убијен је 311. године у последњим данима прогона и можда је био један од тих учитеља. Његов наследник као епископ у Александрији био је Александар Александријски (312–328). Према Созомену; „епископ Александар је позвао Атанасија да му буде комензал и секретар. Он је био добро образован, те упућен у граматику и реторику, и већ је у младости, и пре него што је стигао до епископије, пружао доказе онима који су живели с њим и својој мудрости и оштроумности”.[10][5]

Одабрана дела

уреди

Референце

уреди
  1. ^ „Свети Атанасије Велики, архиепископ александријски”. Православна црква. Приступљено 4. 2. 2020. [мртва веза]
  2. ^ „Данас се слави свети Атанасије Велики”. Блиц жена. Приступљено 4. 2. 2020. 
  3. ^ „Свети Атанасије Велики”. СПЦ. Приступљено 4. 2. 2020. [мртва веза]
  4. ^ а б „St. Athanasius the Great the Patriarch of Alexandria”. oca.org (на језику: енглески). Приступљено 14. 3. 2018. 
  5. ^ а б в г Clifford, Cornelius. „CATHOLIC ENCYCLOPEDIA: St. Athanasius”. www.newadvent.org. Приступљено 14. 3. 2018. 
  6. ^ а б в Barnes, Timothy David (2001). Athanasius and Constantius: Theology and Politics in the Constantinian Empire. Harvard University Press. стр. 13. 
  7. ^ Encyclopædia Britannica, 15th edition. Chicago: Encyclopædia Britannica, Inc. ISBN 0-85229-633-9Шаблон:Page number
  8. ^ а б Clifford, Cornelius, Catholic Encyclopedia 1930, Volume 2, pp. 35–40 "Athanasius".
  9. ^ Eusebius, Hist. Eccl., VI, xix
  10. ^ Soz., II, xvii

Литература

уреди
  • Охридски пролог, Владика Николај Велимировић
  • Alexander of Alexandria "Catholic Epistle", The Ecole Initiative, ecole.evansville.edu
  • Anatolios, Khaled, Athanasius: The Coherence of His Thought (New York: Routledge, 1998).
  • Arnold, Duane W.-H., The Early Episcopal Career of Athanasius of Alexandria (Notre Dame, Indiana: University of Notre Dame, 1991).
  • Arius, "Arius's letter to Eusebius of Nicomedia", Ecclesiastical History, ed. Theodoret. Ser. 2, Vol. 3, 41, The Ecole Initiative, ecole.evansville.edu
  • Attwater, Donald and Catherine Rachel John. The Penguin Dictionary of Saints. 3rd edition. (New York: Penguin, 1993). ISBN 0-14-051312-4.
  • Barnes, Timothy D., Athanasius and Constantius: Theology and Politics in the Constantinian Empire (Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press, 1993).
  • Barnes, Timothy D., Constantine and Eusebius (Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press, 1981)
  • Bouter, P.F. (2010). Athanasius (на језику: холандски). Kampen: Kok. 
  • Brakke, David. Athanasius and the Politics of Asceticism (1995)
  • Clifford, Cornelius, "Athanasius", Catholic Encyclopedia Vol. 2 (1907), 35–40
  • Chadwick, Henry, "Faith and Order at the Council of Nicaea", Harvard Theological Review LIII (Cambridge Mass: Harvard University Press, 1960), 171–195.
  • Ernest, James D., The Bible in Athanasius of Alexandria (Leiden: Brill, 2004).R
  • Freeman, Charles, The Closing of the Western Mind: The Rise of Faith and the Fall of Reason (Alfred A. Knopf, 2003).
  • Froom, Le Roy Edwin (1950). Early Church Exposition, Subsequent Deflections, and Medieval Revival (PDF). The Prophetic Faith of our Fathers: The Historical Development of Prophetic Interpretation. 1. Washington, DC: The Review and Herald Publishing Association. стр. 1006. 
  • Haas, Christopher. "The Arians of Alexandria", Vigiliae Christianae Vol. 47, no. 3 (1993), 234–245.
  • Hanson, R.P.C., The Search for the Christian Doctrine of God: The Arian Controversy, 318–381 (T.&T. Clark, 1988).
  • Kannengiesser, Charles, "Alexander and Arius of Alexandria: The last Ante-Nicene theologians", Miscelanea En Homenaje Al P. Antonio Orbe Compostellanum Vol. XXXV, no. 1–2. (Santiago de Compostela, 1990), 391–403.
  • Kannengiesser, Charles "Athanasius of Alexandria vs. Arius: The Alexandrian Crisis", in The Roots of Egyptian Christianity (Studies in Antiquity and Christianity), ed. Birger A. Pearson and James E. Goehring (1986), 204–215.
  • Ng, Nathan K. K., The Spirituality of Athanasius (1991).
  • Pettersen, Alvyn (1995). Athanasius. Harrisburg, Pennsylvania: Morehouse. 
  • Rubenstein, Richard E., When Jesus Became God: The Epic Fight over Christ's Divinity in the Last Days of Rome (New York: Harcourt Brace & Company, 1999).
  • Williams, Rowan, Arius: Heresy and Tradition (London: Darton, Longman and Todd, 1987).
  • Anatolios, Khaled. Athanasius (London: Routledge, 2004). [Contains selections from the Orations against the Arians (pp. 87–175) and Letters to Serapion on the Holy Spirit (pp. 212–33), together with the full texts of On the Council of Nicaea (pp. 176–211) and Letter 40: To Adelphius (pp. 234–42)]
  • Gregg, Robert C. Athanasius: The Life of Antony and the Letter to Marcellinus, Classics of Western Spirituality (New York: Paulist Press, 1980).
  • Schaff, Philip (1867). History of the Christian Church: Nicene and Post-Nicene Christianity, AD 311–600. 3rd. Peabody, Massachusetts: Hendrickson. 
  • Schaff, Philip; Henry Wace (1903). A Select Library of Nicene and Post-Nicene Fathers of the Christian Church: St. Athanasius: Select Works and Letters. 4th. New York: Scribner. 
  • Matheou, Nicholas S.M.; Kampianaki, Theofili; Bondioli, Lorenzo M. (2016). From Constantinople to the Frontier: The City and the Cities. BRILL. ISBN 9789004307742. 
  • Thomas, David Richard; Roggema, Barbara; Sala, Juan Pedro Monferrer (2009). Christian-Muslim Relations: A Bibliographical History (600-900). BRILL. ISBN 9789004169753. 

Спољашње везе

уреди
 
Атанасије Александријски на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Атанасије_Александријски&oldid=27932073”