Благај (Мостар)
Благај је насељено мјесто града Мостара, Федерација Босне и Херцеговине, БиХ.
Благај | |
|---|---|
 Благај | |
| Административни подаци | |
| Држава | Босна и Херцеговина |
| Ентитет | Федерација БиХ |
| Кантон | Херцеговачко-неретвански кантон |
| Град | Мостар |
| Становништво | |
| — 2013. |  2.531 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 43° 15′ 30″ С; 17° 53′ 23″ И / 43.2582° С; 17.8897° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST) |
  Благај Благај на карти Босне и Херцеговине | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 88201 |
Географија уреди
Налази се у Херцеговини, 7 km јужно од Мостара. У близини Благаја налази се извор Буне, највећи крашки извор у Европи, поред којег се налази чувена суфијска текија. У околини Благаја такође постоји рибњак и ресторан, те и дворац из 15. вијека.
Историја уреди
У античком добу на подручју Благаја је постојало илирска утврда и римски каструм. У вријеме византијског цара Јустинијана изграђено је неколико утврђених градова на том подручју. Благај се спомиње у Константин Порфирогенитовом дјелу О управљању царством као „Бона“, дио Захумља. За вријеме Стефана Немање Захумље је било под доминацијом рашке државе, и крајем 12. стољећа жупан Јурко је подигао цркву светог Кузма и Дамјана. Захумље је постало дио босанске државе у 14. вијеку за вријеме босанског бана Стефана II Котроманића. Током 15. вијека Сандаљ Хранић Косача и његов синовац Стјепан Вукчић Косача владали су подручјем Хума и Благаја све до доласка Османлија 1466. Иначе, Благај је припадао подручју Бишћа, а подручје је познато као резиденцијално мјесто (престоница) босанских владара и рода Хранића Косача. У историјским изворима Благај је први пут поменут 1423.
За вријеме Османлија Благај је био сједиште Благајског вилајета, потом кадилука и подијељен је на неколико махала, међу којих су Царска, Хасанагина, Бунска и Галичићи. Град је имао седам џамија, два хана, четири мусафирхане, медресу, два мектеба, текију, четири камена моста на ријеци Буни, један на Буници и два на понорници Посрт, кираетхану и седам млиница с двадесет осам млинова. До 1835. године муслимани чине већину становништва, но за вријеме аустроугарског раздобља хришћана (католика и православаца) је двоструко више. У то доба изграђена је католичка црква 1908. год. и православна црква 1893. године. Послије су дограђени звоници 1933. до католичке и 1934. до православне цркве. Некада богата турска касаба, у међуратном времену ово је још једно сиромашно херцеговачко село; након виноградарства и дувана, главна делатност је постало пчеларство.[1]
Овде се налази Црква Светог Василија Острошког у Благају. За историју Срба овога краја важна је Благајска плоча.
Становништво уреди
| Националност[2] | 2013. | 1991. | 1981. | 1971. |
| Муслимани | 2.492 (98,46%) | 1.661 (92,07%) | 1.364 (89,56%) | 1.100 (89,21%) |
| Хрвати | 7 (0,28%) | 59 (3,27%) | 59 (3,87%) | 74 (6,00%) |
| Срби | 4 (0,16%) | 34 (1,88%) | 25 (1,64%) | 44 (3,56%) |
| Југословени | – | 32 (1,77%) | 62 (4,07%) | 8 (0,64%) |
| остали и непознато | 28 (1,10%) | 18 (0,99%) | 13 (0,85%) | 7 (0,56%) |
| Укупно | 2.531 | 1.804 | 1.523 | 1.233 |
Извори уреди
- Књига: „Национални састав становништва — Резултати за Републику по општинама и насељеним мјестима 1991.“, статистички билтен бр. 234, Издање Државног завода за статистику Републике Босне и Херцеговине, Сарајево.
Референце уреди
- ^ "Политика", 6. септ. 1937, стр. 10
- ^ Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
