Драго Бранковић (Општина Челинац, 6. мај 1945) српски је педагог, учитељ и професор у школама и факултетима универзитета у Источном Сарајеву и Бања Луци, гдје уједно и врши функцију декана на Филозофском факултету у Бања Луци. Дописни члан у радном саставу Академије наука и умјетности Републике Српске од 2008. године, а редовни члан у радном саставу од 2012. године. Од 2020. године обавља дужност секрета одељења друштвених наука Академије наука и умјетности Републике Српске.[1]

Драго Бранковић
Датум рођења(1945-05-06)6. мај 1945.(79 год.)
Место рођењаЈошавица, Општина ЧелинацДФ Југолсваија

Биографија

уреди

Професор др Драго Бранковић рођен је 6. маја 1945. године у Јошавци у општина Челинац. Основну школу завршио је у Челинцу, а учитељску школу у Бањој Луци. Дипломирао је 1973. године на факултету пе­да­го­ги­ја–пси­хологија на Филозофском факултету у Са­ра­јев­у. Пост­дипломске студије завршио је на ис­том фа­кул­те­ту 1988. године. Докторску тезу под називом "Раз­вој­­­ни то­кови и до­мети дидактичких теорија" од­бра­­нио је на Фи­ло­зоф­ском факултету у Новом Са­ду 1994. године.[1]

Драго Бранковић радио низ различитих послова и то као: учитељ, помоћник ди­ректора основне школе, просвјетни савјетник. Ос­нивањем Филозофског факултета у Бањој Луци би­ран је за доцента 16. септембра 1994. године, за ванредног 13. јула 1999. године и ре­дов­ног професора 26. октобра 2004. године на предметету Општа педагогија. Изводио је све об­лике наставно-научног процеса из предметима Општа педагогија I, Ме­тодологија педагошких истраживања, савремених токова у педагогији и Ме­тодологија научног рада.[1]

Такође је био је гостујући професор на филозофским фа­кул­тетима у Петрињи и Источном Сарајеву. Био је водитељ интер­нацио­налног пост­дип­ломског студија уГетеборгу, Сарајеву и Бањалуци под називом „Супер­визија у со­ци­јал­ном раду” и одговорни наставник на модулу „Педагошки модели и су­пер­ви­зи­ја”. Боравио је у Шведској, Финској, САД, Италији, Бу­гар­ској, Пољ­ској, Аустрији, и том приликом се упознао са њиховим обра­зовним системима.[1]

На Филозофском факултету у Бањој Луци радио је на оснивању више сту­диј­ских програма и то: педагогија, учитељски студиј, журналистика, социјални рад и предшколско васпитање. Вршио је дужност водитеља више студијских од­­сјека, продекан од 1995. до 1999. и декан од 1999. Био је члан и пред­сјед­­­ник Савјета Универзитета у Бањој Луци. Вишегодишњи је члан редакције педагошког часописа „Наша школа”, збор­­­ника Института за педагошка истраживања у Београду и часописа „Со­ци­­јал­на мисао”.[1]

Био је ментор у изради већег броја докторских дисертација, магистарских и специјалистичких радова из педагогије. До сада је објавио више научних мо­нографија, књига, научних и стручних радова, те критичких осврта и при­ка­за.[1] За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 5. септембара 2008. године, а за ре­дов­ног члана 21. децембра 2012. године.[2]

Радови

уреди
  • Педагошке теорије (Научне основе и развојни токови), Бања Лука (1999; 2001; 2004; 2010);
  • Интерактивно учење I, II, III и IV, Бања Лука, 2000;
  • Ос­но­ви државног уређења и школско законодавство, Бања Лу­ка, 2003;
  • Методика информатичког образовања са основима ин­фор­ма­ти­ке, Ба­ња Лука, Београд, 2003;
  • Основи пе­дагогије, Бања Лука (2004; 2006); Ин­о­ва­ци­је у уни­вер­зи­тет­ској настави (поучавање – учење – самоучење), Ба­ња Лу­ка, 2005;
  • Супервизија и менаџмент у социјалном раду, Бања Лука, Сарајево, Гетеборг (2007);
  • Теоријска схва­та­ња од­носа педа­го­ги­је и кибернетике, Ра­дови, Филозофски факултет, Бања Лука, бр. 1–2 (1998);
  • Наука и кон­ти­ну­и­тет срп­ске ду­хов­нос­ти, у: Зборник „Наука и образовање – битни чиниоци српске ду­хов­нос­ти”, Фи­лозофски факултет, Бања Лука (2001);
  • Ем­пи­ријски приступ кон­сти­ту­и­са­њу посебних педагошких теорија, Институт за пе­да­гош­ка ис­тра­жи­ва­ња, Збор­ник бр. 33, Београд (2001);
  • Антиномије у пе­да­го­шким схва­тањима друге половине ХХ вијека, у: Југословенска пе­да­го­ги­ја дру­­га по­ло­вина 20. вијека, Филозофски факултет Београд, Учитељски фа­к­ул­­­тет Ужи­це, (2004);
  • Разработка методики инфомрационного образо­вания, Уп­­рав­ле­ние и власть, Социологический альманах, Выпуск 3, Минск, (2005);

Хо­лис­тич­ко схватање процеса формирања моралне личности, Паи­сиеви четенија (ези­кознание), Пловдив, Научни трудове, том 44, кн. 1 сб. А;

  • Ста­ње и пер­спек­тиве развоја педагошке науке у Републици Српској, Бања Лука, Наша шко­ла, бр. 3–4 (2009);

Pe­dagoške osnove savremenog modela post­dip­lom­skih studija u socijalnom radu (su­pervizija i menadžment), Banja Luka, Sarajevo, Ge­te­borg; Cajvert Lј., Bran­ko­vić D. (2011).

  • Development of a contemporary mo­del of postgraduate stu­dies as part of a donor project, Banja Luka, Sarajevo, Ge­te­borg, (2011);
  • Стање и пер­спек­тиве науч­но-истраживачког рада у Ре­пуб­ли­ци Српској, у: Република Срп­ска двадесет го­дина развоја, Бања Лука, АН­УРС (2012);
  • The role of aca­de­­mic communiti in sti­mulating innovativity and de­ve­lopment. у: El papel del mun­­­do academico en la so­ciedad del futuro, Barcelona, Re­al Academia de Si­en­cias Economicas y Fi­na­n­cie­ras; Informal Youth Violence, ICEEM 2012, 2nd In­ter­na­tional conference on Ec­onomic, Education and Me­nag­ment, Scanghai, China.

Референце

уреди
  1. ^ а б в г д ђ „Драго Бранковић”. anurs.org. Приступљено 31. 1. 2024. 
  2. ^ „Драго Бранковић”. Академија наука и умјетности Републике Српске. Приступљено 21. 5. 2017. 

Спољашње везе

уреди