Слободан Антонић

Слободан Антонић (Београд, 19. мај 1959) српски је политиколог, социолог, универзитетски професор и политички аналитичар. Редовни је професор Одељења за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду и сарадник Института за социолошка истраживања Филозофског факултета Универзитета у Београду

Слободан Антонић
Лични подаци
Датум рођења(1959-05-19)19. мај 1959.(65 год.)
Место рођењаБеоград, ФНРЈ
ОбразовањеФилозофски факултет Универзитета у Београду
УниверзитетУниверзитет у Београду

Биографија

уреди

Дипломирао је 1982. године и магистрирао 1988. године на Факултету политичких наука на тему Прилог критици историјског материјализма као филозофије историје. Докторску дисертацију на тему Теоријско-методолошки проблеми изучавања еволуције предграђанских друштава израдио је и одбранио на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду 1995. године, где предаје општу социологију, теорије моћи и савремене политичке теорије.[1]

Радио као истраживач у Институту за политичке студије у Београду (1990–1996), предавао социологију на Филозофском факултету у Новом Саду (1996–2001), а од 2001. је запослен на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду (доцент 2001., ванредни професор 2006, редовни професор 2011.). Обављао дужност управника Одељења за социологију (2006–2010), главног уредника Социолошког прегледа (2006–2009) и председника Српског социолошког друштва (2009–2013).

Један је од оснивача (1994) и уредника Нове српске политичке мисли.

Био је колумниста дневних новина Политика где је махом писао о политичким темама.[2]

Дела

уреди
  • Србија између популизма и демократије, ИПС, Београд, (1993)
  • Изазови историјске социологије, Београд, (1995)
  • Antonić, Slobodan (1999). „Stranački i društveni rascepi u Crnoj Gori”. Sociologija: Časopis za sociologiju, socijalnu psihologiju i socijalnu antropologiju. 41 (2): 165—186. Архивирано из оригинала 24. 04. 2020. г. Приступљено 11. 09. 2019. 
  • Заробљена земља: Србија за владе Слободана Милошевића, Београд, (2002)
  • Нација у струјама прошлости: Огледи о одрживости демократије у Србији, Чигоја, Београд, 2003. (енгл. The Nation on the Maelstroms of Past: Essays in Sustainbility of Democracy in Serbia).
  • Гутање жаба (2005)
  • Елита, грађанство и слаба држава: Србија после 2000 (2006)
  • Срби и »Евро-Срби« (2007)
  • Консолидација демократских установа у Србији после 2000. године«, (2007, коаутор Душан Павловић)
  • Вајмарска Србија (2008)
  • Културни рат у Србији: Слободан Антонић (2008)
  • Искушења радикалног феминизма: моћ и границе друштвеног инжењеринга (2011)
  • Вишијевска Србија (2011)
  • Транзициони скакавци: идејна сучељавања 2008-2011 (2011)
  • Ђаво, историја и феминизам: социолошке пустоловине (2012)
  • Лоша бесконачност: прилози социологији српског друштва (2012)
  • На бриселским шинама: политичке анализе (2013)
  • Моћ и сексуалност: социологија геј покрета (2014)
  • Досије Аутономна Покрајина Војводина, коаутор, (2014)
  • Још није готово: Милошевић (2015)
  • Демонтажа културе: прилози за социологију српског друштва (2016)
  • Моћ и послушност (2022)[3]
  • Украјински рат: буђење царства (2023)[4]
  • Колонијално (анти)образовање (2024)[5]

Референце

уреди
  1. ^ „Slobodan Antonić - autor”. Knjizara.com (на језику: српски). Приступљено 2024-01-27. 
  2. ^ Антонић, Слободан. „Погледи – Слободан Антонић”. Политика. Архивирано из оригинала 17. 5. 2011. г. Приступљено 25. 5. 2011. 
  3. ^ „Нова књига Слободана Антонића “Моћ и послушност“ – Наука и култура” (на језику: српски). Приступљено 2022-11-12. 
  4. ^ „Украјински рат: буђење царства – Слободан Антонић”. Catena mundi (на језику: српски). Приступљено 2023-12-30. 
  5. ^ „Колонијално (анти)образовање – Слободан Антонић”. Catena mundi (на језику: српски). Приступљено 2024-07-07. 

Спољашње везе

уреди