Тара (планина)
Масив планине Таре налази се у западној Србији, у северозападном делу оивичен дубоким кањоном реке Дрине, док му се огранци спуштају ка креманској долини и долини реке Ђетиње, где се ослања на огранке Златибора. Подручје планине Таре сачињава најзападнију скупину из групе Старовлашко-рашких планина и, у ширем смислу, састоји се од три подеоне целине, донекле издвојене речним долинама, превојима или седлима.
- Тара у ужем смислу или Равна Тара део је масива са Калуђерским барама и кречњачком висоравни између следећих река: Дрина, Рача, Коњска река, Бели Рзав и Дервента (врх Збориште 1.544 м).
- Црни врх се налази између суве границе Србије и Босне те између села Заовине и Растиште. У вези је са Равном Таром на превоју Чемериште, а са Звијездом на седлу Предов Крст (врх Козји рид 1.591 м).
- Звијезда се налази у троуглу између села Растиште и Јагоштица и кањонског дела Дрине (врх Велики крај 1.444 м).
| Тара | |
|---|---|
 Тарски пејзаж | |
| Географске карактеристике | |
| Највиша тачка | Збориште |
| Ндм. висина | 1.544 m |
| Координате | 43° 54′ 15″ С; 19° 20′ 20″ И / 43.90417° С; 19.33884° И |
| Географија | |
  Тара | |
| Државе |  Србија |
| Масив | Динарске планине |
| Група | Старовлашко-рашке планине |
Са овим деловима јединствено физичко-географско подручје сачињава и Велики Столац (1.673 м) који је у Босни и истовремено највиши врх читавог подручја.
На основу дугогодишњих проучавања и истраживања овог подручја, а ради заштите изузетних природних вредности које оно поседује Скупштина Србије је 1981. посебним Законом подручје Таре прогласила за Национални парк.
Планина Тара је познато и традиционално летње и зимско рекреативно подручје. Повољни климатски услови, велики број сунчаних дана, средња висина око 1000 метра надморске висине. Испод северних падина Таре лежи варошица Бајина Башта.
Планину Тару су проучавали многи научници. Први је био Јосиф Панчић, који је на овој планини 1875. открио ендемску врсту четинара, названу Панчићева оморика. Познати планинар Др Куно Видрић, који је препешачио скоро све важније планине Европе, највише је времена провео на Тари обележавајући планинарске стазе и прикупљајући грађу за више књига о овој прелепој планини.
У 1934. је завршен санаторијум намењен туберкулозној деци.[1] Подигао га је Централни хигијенски завод, прве београдске средњошколце је примио у јулу 1935.[2]
Галерија уреди
-
Тара
-
Тара поглед са бране Ђурићи
-
Тара зими
-
Тара скијашка стаза
Види још уреди
Референце уреди
Литература уреди
- Мала енциклопедија Просвета (3 изд.). Београд: Просвета. 1985. ISBN 978-86-07-00001-2.
- Марковић, Јован Ђ. (1990). Енциклопедијски географски лексикон Југославије. Сарајево: Свјетлост. ISBN 978-86-01-02651-3.
