Арисака Тип 38 (јап. 三八式歩兵銃 san-hachi-shiki hoheijū) је јапанска пушка репетирка калибра 6.5x50mm, уведена у наоружање Јапанске царске војске 1906. године, уведена је у службу у 38ој годишњици Меиџи периода па је стога добила службену ознаку Тип 38.[1] Настала је на основи пушке генерала Арисаке, коју је Киџиро Намбу поједноставио ради лакше производње и прилагодио захтевима царске војске.[2]

三八式歩兵銃
Пушка Арисака Тип 38
ВрстаПушка репетирка
Порекло Јапанско царство
Употреба
Употреба уЈапан и други
Бојно деловањеПрви светски рат
Руски грађански рат
Други кинеско-јапански рат
Други светски рат
Кинески грађански рат
Корејски рат
Први индокинески рат
Вијетнамски рат
Производња
ПроизвођачTokyo Arsenal, Kokura Arsenal, Nagoya, Jinsen и Hoten
Произведено3,400.000 комада
Спецификације
Маса4,19 kg
Дужина1275 mm
Дужина цеви800 mm
Калибар6.5x50 mm
Врста операцијеРепетирка
Начин дејстваобртночепни затварач
Брзина паљбе10-15 мет/мин
Брзина зрна762 m/s
Магацин5 метака
Нишанмеханички

Пушку Тип 38 Арисака је наредних 40 година била у наоружању Јапана, све до краја Другог светског рата, а у наоружању појединих страних формација је остала и након рата. Јапанци су ову пушку на почетку рата покушали заменити новијом Тип 99 Арисака.[3]

Развој уреди

 
Тип 38 са отвореним затварачем

Јапанска царевина је током Меиџи периода извршила снажну реформацију и модернизацију свога друштва и државе. Јапан је за неколико деценија од пољопривредне и феудалне прерастао у развијену капиталистичку земљу, а индустријализација је текла пуном паром. Јапанска царска војска је у почетку користила наоружање страног порекла али је убрзо конструкција и производња домаћег оружја постала питање националне части. У том циљу је започета изградња оружарских фабрика, тополивница, бродоградилишта, а отваране су и војно-конструкторске школе, радионице и машински универзитети. Најбољи јапански ученици и официри су о трошку државе слати у иностранство да се упознају са страним иновацијама и трендовима у модерним војскама. Прва домаћа пушка произведена у Јапану је била једнометна репетирка Мурата. Како су модерне европске земље почеле уводити брзометне репетирке већег капацитета, тиме се и у Јапану јавила потреба за модернијом пушком.

Најуспешнији у развоју нове пушке био је генерал-потпуковник Наријакира Арисака који је 1897 конструисао пушку Тип 30. Јапанска војска је ту пушку користила током руско-јапанског рата али упркос победи ипак није била савршена. Затварач те пушке је заглављивао при уласку пешчаних зрна током снажних ветрова на Корејском полуострву, а за уклањање овог проблема је било неопходно чишћење, избацивање испаљене чауре није увек функционисало глатко, излазни гасови су одлазили у лице стрелцу, задњи нишани су били лоше израде па су се деформисали. На уклањању ових проблема се посветио мајор Киџиро Намбу. Његове измене су смањиле број делова затварача са 9 на 6 комада, додао је метални штитник од прашине, песка и блата, а такође је променио и сигурносну кочницу. Овим својим изменама је поједноставио и појефтинио производњу, обука регрута са новом пушком и њена употреба је била знатно лакша. Овако побољшана пушка је уведена у наоружање царске војске 1906. године односно у 38ој годишњици Меиџи периода па је стога добила службену ознаку Тип 38.[4]

Тип 38 Арисака је произвођена у следећим предузећима:

До 1940 је за потребе Јапанске царске војске и жандармерије произведено више од три милиона пушака Тип 38. Међутим, током Другог кинеско-јапанског рата се јавила идеја да је пушчани метак 6.5x55mm недовољне јачине и да га треба заменити метком 7.7x58mmm какав су користили јапански митраљези. Као резултат тога, јапански конструктори су развили нову пушку Тип 99 Арисака у јачем калибру. Какогод, није цела војска била пренаоружана новом пушком тако да је стара Тип 38 остала у наоружању многих јединица све до краја рата 1945.[5]

Корисници уреди

Референце уреди

  1. ^ Allan & Macy. стр. 16
  2. ^ Hatcher 1966, стр. 206, 210
  3. ^ "Battle of the Pacific: How Japs Fight Архивирано на сајту Wayback Machine (20. март 2007)". Time magazine, February 15, 1943. Accessed June 24, 2009.
  4. ^ Walter 2006b, стр. 34
  5. ^ Walter 2006a, стр. 185

Литература уреди

Спољашње везе уреди