Филип Павловић

Филип Павловић (1840−1891) каменорезац из Табановића, (Општина Пожега), родоначелник је пожешког каменореза и један од најаутентичнијих мајстора народне уметности, чије дело краси „урођена надареност наивца”.

Филип Павловић
Лични подаци
Надимак	Крезо
Датум рођења	1840.
Место рођења	Табановићи, Кнежевина Србија
Датум смрти	1891.(1891-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (50/51 год.)
Место смрти	Табановићи, Краљевина Србија
Уметнички рад
Поље	Клесарство
Правац	Каменорезаштво западне Србије

Израђивао је различите грађевине, крајпуташе борцима палим у Српско-турским ратовима (1876-1878) и надгробне споменике богатим домаћинима и члановима њихових породица широм Доњег Драгачева, пожешког, и чачанског краја.

Живот

Споменик у Доњој Краварици

Потекао је из сиромашне породице која је након њега дала више каменорезаца и градитеља. Не зна се где се описменио. Вероватно је био самоук, јер је при урезивању натписа често примећују словне и правописне грешке.

Временом је израстао у цењеног и траженог мајстора. Четири пута се женио и имао деветоро деце, од којих се другорођени син Јеремија такође бавио каменорезаштвом.

Споменике је израђивао „по свету”, јер код куће није имао каменорезницу. Живео је „часно и поштено”, а наружен и нарушен урођеним и прележаним болестима, умро је у 51. години.

Дело

Споменике је израђивао од пуховског пешчара, беличастог „кабларца” и „плавог тока”. Потез длета му је сигуран, плохе вешто моделоване, а тек по неки детаљ графицистички наглашен.

На најранијим рукорадима евидентан је утицај најпознатијег драгачевског каменоресца Радосава Чикириза.

У изради ликова одликују га линеарно усецање фигуре, пластично моделовање глава са истуреним надочним сводом, крупним очима и шпицастом брадом која се утапа у широки оковратник, поједностављено приказивање детаља одеће (поготово обуће) и покушај приказа перспективе у неуобичајном приказу војничке пушке која, да би цела била видљива, „пробија” рукав униформе.

Споменике је украшавао религиозним симболима у виду крстова и голубова који зобљу грожђе, војничким знамењима (пушке урезане на боковима споменика), ефектним цик-цак линијама и биљним урезима - појединачним шестолатичним цветовима, изувијаним лозама крупнозрних гроздова или тролисним гранчицама.

Додатну декоративну (као и заштитну функцију) чинила је боја. Филип Павловић је, као и други мајстори тог доба, споменике боји, с тим да се на споменицима најдуже очувала бела, којом су били премазани лице и руке покојника.

Споменике је понекад потписивао: Писао Филип Павловић из Табановића или Писа и реза Вилип Павловић од Пожеге.

Утицај

Својим женским ликовима, ретким у то време, Филип Табановић извршио је утицај на нешто млађег драгачевског каменоресца Љуба Кукића, који је Филипове нацрте допуњавао ситнијим појединостима.

Филип Павловић занат је предао сину Јеремији, а овај свом сину Ђурђу.

Галерија

• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 

Епитафи

Епитафи Филипа Павловића су уобичајеног стила и садржаја за то доба. Натписе је започињао карактеристичним дозивом „Прјђј ближе, милј србски, роде, труда немој пожалитј...” или са „Оваи билег показуе лице...”.

Слова је урезивао правилно и дубоко. Рукопис му се лако препознаје јер је често правио словне и правописне грешке. Иза сваке речи стављао запету. Недоследно је користио слова ј и и (воиник, маика, поживј). Препознатљив је и по непознавању слова љ и њ, уместо којих је исписивао л и н (земла, родител, нјегов).

Споменик Цмиљки, ћерки Сима Радојевића (†1871) (Гојна Гора, Гаљенско гробље )

Пријђји ближе, милј србски, роде

свога, труда немој, пожалитј:

тужни спомен овај, прочитај:

тети, види, ко овде, почива кога,

ова црн: земла, скрива јме,

мое, мајци мојо, жалости:

ЦМИЛКА,

од 16.г: ученица 4 разреда,

ћи почившег, сима капетана,

увену, као питома ружица,

на велику, тугу мајцј даници

19. јули, 1871 г:

Оваи билег подиже мајка даница.

Споменик Василићима – Милоју (†1876) и Миладину (Доња Краварица – Милекићи)

Овај билег

показуие од истока

краброг воини[ка]

МИЛОЈА ВАСИЛИЋА

главног домаћин[а]

села доне краварице

кој поживи 35 г

а јуначкi погинуо

на мегдану код јавора

борећи се са Турцима

26 август. у 1876. г.

Писа i реза

филип павловић

iз табановића

МИЛАДИН ВАСИЛИЋ

каплара стајаће војске

Капуташ Кости Ђуновићу (†1876) (Рошци)

КОСТА ЂУНОВИЋ

од 22 г.

воиник прве класе

Оваи б:

показуие, краброг воиника

прве, класе

Коста, Ђуновац,

села Рожаца

кои поживи, 22 г:

а погинуо, на, боином полиу,

шуматовцу, 20. септебр

1876. г: борећи с са турцима,

Оваи билег, подижему, рођак,

Станислав, и маика, перуника,

и брат, ми:

стаи брате и види

гди сам погинуо

Споменик Тодору Божанићу (†1876) (Село Гуча)

Овде почива раб Божи

ТОДОР Божанић

Главни домаћин

и дунђер села Гуче

кои поживио 46 година

а престависе

14 септембра 1876. г:

Оваи спомен

подигошему синови

Миљко Чедомир и Младен

Епитафи браћи Тривуновић – Милији (†1876) и Милети (†1878) Доња Краварица

Овај спомен показује лице

са севера краброг војника

МИЛИЈА ТРИВУНОВИЋ

села Краварице

који [поживе] 36. г:

А погинуо 28. августа 1876. г:

код Шиљеговца

борећи се са Турцима

Овај споменик подиже му

син Милосав и синовац Милутин.

Оваи спомен показује од [ј]уга

лице краброг војника

МИЛЕТА ТРИВУНОВИЋ

из Краварице

поживио 34 год.

а умре 16 августа 1878.

Оваи спомен подиже му

супруга Милосава и син Милутин

Споменик Јеврему Затеги (†1883) (Пухово)

Војник прве класе

ЈЕФРЕМ ЗАТЕГА

од 27 г:

Оваи белег показује лице,

краброг , војнјка,

прве, класе, н: в:

ЈЕФРЕМ ЗАТЕГА

главни, домаћин,

села, пуова,

кој, поживј 37. г:

а умре

24 вебруара 1883. г:

ранијо се

борећи се са турцима

Оваи билег

подижему

негова верна

супруга аница, и

мила, кћи јелка

Споменик Јеврем Богдановић (†1885) (Рошци)

Овде почива раб, божи

ЈЕВРЕМ БОГДАНОВИЋ,

Главни домаћин ј

жител села рожац:

кој поживј без, порода

52 године

а преставј се,

18 марта 1885. г:

вечна му, п:

Оваи спомен подижему

нјегова тужна саморана

маика митра

и нјегова верна супруга аница.

Споменик младићу Димитрију Смиљанићу (†1885) (Годовик)

Прјђј ближе, мили србски, роде

свога, труда не пожали,

види ко, овде почива,

кога ова, црна, земла, скрива

у најлепшем милу, веку моме,

моје тјело, већ, труне у мраку

јме моје, доста је познато вам

ДРАГОЛЈУБ

син од оца, п: попа

Димитрија Смиланића

и мајке Анђе,

бивши ученак основние

србски велики школа 5 разред:

гимназије 4 разреда богословие,

кои поживијо 19. годин:

а увену пре времена,

као питома, ружа у ливади,

на велику тугу,

своје ојађене мајке, Анђе

23. марта 1885 год:

Вјечна му памат

Споменик девојци Цвијети (†1885) (Лорет)

Овде почива раба, божи

ЦВЈЕТА

лепа, девојка, кћи,

е Луке, Обреновића,

јз села Табановића,

и која, поживи, 18 годи

увену, пре времена ј

као, питома, ружа

на велику, тугу,

свој родитела

22 маја 1885 г:

Литература

• Кулишић, Шпиро; Петровић, Петар Ж.; Пантелић, Никола (1970). Српски митолошки речник. Београд: Нолит. 
• Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе : Просвета. ISBN 86-07-00900-1. 
• Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”. 
• Стојић, Никола Ника (2011). Драгачевски епитафи : записи са надгробника и крајпуташа (2. допуњено изд.). Чачак: Међуопштински историјски архив. ISBN 978-86-80609-45-4. 
• Николић, Радојко (2018). Камена књига предака : о натписима са надгробних споменика западне Србије (2, допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2.