Википедија

Хенрик I Птичар

Хенрик I Птичар (нем. Heinrich I.; 876—2. јул 936)[1] је био краљ Немачке (919—936) и војвода Саксоније (912—936). Оснивач је отонске династије немачких краљева и царева. Сматра се и првим краљем средњовековне Немачке, која се дотад звала Источна Франачка. Створио је успешну немачку војску, која је зауставила Мађаре, победила Нормане на северу и Словене на истоку. Проширио је територије Немачке и на истоку и на северу.

Хенрик I Птичар
Хенрик I Птичар
Лични подаци
Датум рођења876.
Место рођењаСвето римско царство
Датум смрти2. јул 936.
Место смртиMemleben, Свето римско царство
Породица
СупружникМатилда Немачка, Hatheburg von Merseburg
ПотомствоХедвига од Саксоније, Отон I, Герберга од Саксоније, Хајнрих I, војвода Баварске, Bruno the Great, Thankmar
РодитељиОтон I, војвода Саксоније
Hedwiga
ДинастијаОтонска династија
Краљ Немачке
Период919 — 936.
ПретходникКонрад I
НаследникОтон I

Биографија

уреди
 
Слика Хермана Фогела која приказује легенду о немачкој круни понуђеној Хенрику Птичару.

Отац му је био војводе од Саксоније, а мајка му је ћерка Карломана Баварског. Након очеве смрти 912, Хенрик постаје војвода од Саксоније. Био је често у сукобима са јужним суседима, војводама од Франконије.

Постаје краљ

уреди

Када је 918. умро краљ Конрад I, Хенрик је по Конрадовој препоруци постао нови краљ. То је било доста неочекивано обзиром на спорове, које су Конрад и Хенрик имали од 912. до 915. око Тирингије. Наводно је учвршћивао мреже за птице, када је стигла порука да је постао краљ, па отада носи надимак „Птичар“.

На сабору у Фрицлару 919, саксонско и франконско племство изабрало је Хенрика за краља. Хенрик је одбио да буде миропомазан од стране цркве, јер је наводно желео да буде краљ изабран од народа, а не од цркве. Војвода од Баварске, Арнулф Лоши није прихватио Хенрика као краља. Био је антикраљ до 921, када Хенрик осваја Баварску и присиљава га да се закуне на покорност.

Стил владања и војводства

уреди

Хенрик Птичар је краљевство сматрао конфедерацијом војводстава, а себе је сматрао првим међу једнакима. Дотада су Каролинзи настојали контролисати краљевство помоћу грофова, али то су се сукобљавали краљеви интереси и интереси племства. Хенрик је допустио војводама Франконије, Швабије и Баварске да задрже потпуну унутрашњу контролу својих поседа.

У његово време, краљ се сматрао primus inter pares (први међу једнакима). Краљ и принчеви су заједно формулисали политику и позиција монархије се могла консолидовати само постепено. Чак и под Отоном Великим и каснијим монархима, изградња консензуса ће остати важна.[2][3]

Лорена

уреди

Хенрик је неколико пута покушавао да освоји Лорену, која је од 910. била у француским рукама. Рудолф Бургундијски га је великом војском спречавао у том науму. Кад је француски краљ Рудолф Бургундијски био заузет, Хенрик је поново покушао и 925. је победио Гизелберта, војводу од Лотарингије (Лорене) и тиме је Лорена поново постала део Немачке. Отада Лорена остаје вековима у немачком поседу. Лорена постаје пето војводство у немачком краљевству. Војводства су: Саксонија, Баварска, Швабија, Франконија и Лорена.

Стварање јаке војске

уреди

Хенрик Птичар је био успешан заповедник војске. Немачку су непрестано нападали Мађари.[4] Хенрик им је 924. платио велики данак, с циљем да осигура десетогодишњи мир, током кога Хенрик може утврђивати градове и увежбавати нову елитну коњицу.

Новоствореном војском у којој су језгро чинили тешко оклопљени витезови кренуо је најпре источно преко Лабе. Словенске територије источно од Лабе постају лак плен нове увежбане војске. Са новоствореном војском, већ 928. осваја Хавели и Далеминци, а 929. гуши побуну у Бохемији (Чешкој). Источно од Лабе ствара читав низ нових градова, који постају одскочна даска за колонизацију словенског истока.[5]

Победио је Мађаре и Нормане и проширио се на северу

уреди

Када су Мађари поново напали 933, Хенрик их побеђује у бици код Риаде.

На северу су постојали стални проблеми са Норманима, Данцима, који су пљачкали градове северне Немачке. Нова војска показује се успешна и против Нормана. На северу је успео да подјарми Данце,[6] који су дотад задавали велике проблеме северним крајевима, а особито Фризијцима. Територије Венда постају део Немачке, а Шлесвиг осваја 934. године.[7]

Уједињена немачка племена

уреди

Када је Хенрик I Птичар умро 2. јула 936, сва немачка племена су била уједињена у једном краљевству. Постао је први немачки краљ. Његов син Отон I, постао је цар Светог римског царства. Други син је постао војвода Баварске, а трећи син Бруно постао је надбискуп Келна.

Успеси Хенрикове власти

уреди

Време његове владавине је обележено следећим успесима:

  • зауставио је Норманске нападе на северу,
  • победио је Мађаре,
  • освојио је славенска подручја источно од Лабе,
  • Лорена је постала део Немачке,
  • створио је унутрашњи мир у краљевству и
  • започео је покрштавања на северу до Скандинавије.

Наслеђе

уреди
 
Химлер на Хенријевом гробу, 1938

Хенри се вратио у пажњу јавности као лик у опери Рихарда Вагнера, Лохенгрин (1850), покушавајући да добије подршку брабантских племића против Мађара. Након што су покушаји да се постигне немачко национално јединство пропали са револуцијама 1848, Вагнер се снажно ослањао на слику Хенрија као стварног владара свих немачких племена коју су заступали пан-германистички активисти попут Фридриха Лудвига Јана.

Постоје индиције да је Хајнрих Химлер себе видео као реинкарнацију Хенрија, који је проглашен за првог краља Немачке.[8][9] Химлер је неколико пута путовао у Кведлинбург да одржи церемонију у крипти на годишњицу краљеве смрти, 2. јула. Ово је почело 1936. године, 1.000 година након Хенријеве смрти. Химлер га је сматрао „првим немачким краљем” и прогласио је његову гробницу местом ходочашћа Немаца. Године 1937, краљеви остаци су поново сахрањени у новом саркофагу.[10]

Породично стабло

уреди
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Graf Brun (Brunhart)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Лиудолф, војвода Саксоније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Gisla von Verla
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Отон I, војвода Саксоније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Billung of the Franks
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Oda
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. Aeda
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Хенрик I Птичар
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
12. Poppo of Grapfeld
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Henry of Franconia
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Hedwiga
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. (perhaps) Eberhard of Friuli
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Ingeltrude
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
15. (perhaps) Gisela
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце

уреди
  1. ^ „Henry I”. Encyclopaedia Britannica 2013. Ultimate edition (DVD-ROM). United Soft Media. 2012. ISBN 978-3-8032-6629-3. OCLC 833300891. 
  2. ^ Loud, Graham A.; Schenk, Jochen (6. 7. 2017). The Origins of the German Principalities, 1100-1350: Essays by German Historians (на језику: енглески). Taylor & Francis. стр. 49. ISBN 978-1-317-02200-8. Приступљено 9. 3. 2022. 
  3. ^ Peters, Edward (2004). Europe and the Middle Ages (на језику: енглески). Pearson Prentice Hall. стр. 190. ISBN 978-0-13-096772-5. Приступљено 9. 3. 2022. 
  4. ^ von Holtzmann 1935, стр. 21.
  5. ^ Krofta 1957, стр. 426.
  6. ^ Gannholm, Tore. „First churches on Gotland as described in GUTA LAGH”. 
  7. ^ Steinberg 2014, стр. 5.
  8. ^ Frischauer 1953, стр. 85-88.
  9. ^ Kersten 1957, стр. 238.
  10. ^ Janssen 2000.

Литература

уреди
  • Loud, Graham A.; Schenk, Jochen (6. 7. 2017). The Origins of the German Principalities, 1100-1350: Essays by German Historians (на језику: енглески). Taylor & Francis. стр. 49. ISBN 978-1-317-02200-8. Приступљено 9. 3. 2022. 
  • „Henry I”. Encyclopaedia Britannica 2013. Ultimate edition (DVD-ROM). United Soft Media. 2012. ISBN 978-3-8032-6629-3. OCLC 833300891. 
  • Menzel, W. Germany from the Earliest Period. Vol I
  • Arnold, Benjamin (1997). Medieval Germany, 500-1300: A Political Interpretation. Basingstoke: Palgrave Macmillan. 
  • Bachrach, David S (2008). „The Military Organization of Ottonian German, c. 900-1018: The Views of Bishop Thietmar of Merseburg”. The Journal of Military History. 72: 1061—1088. 
  • Bachrach, David S (2009). „Exercise of Royal Power in Early Medieval Europe: the Case of Otto the Great 936-73”. Early Medieval Europe. 17: 89—419. 
  • Bachrach, David S (2013). „Henry I of Germany’s 929 Military Campaign in Archaeological Perspective”. Early Medieval Europe. 21: 307—337. 
  • Bachrach. David S (2014). „Restructuring the Eastern Frontier: Henry I of Germany, 924-936”. Journal of Military History. 78: 9—36. 
  • Gillingham, John (1971). The Kingdom of Germany in the High Middle Ages (900-1200). London: The Historical Association. 
  • Leyser, Karl (1979). Rule and Conflict in Early Medieval Society: Ottonian Saxony. Indiana: Indiana University Press. 
  • Leyser, Karl (1982). Medieval Germany and Its Neighbours 900-1250. London: The Hambledon Press. 
  • Müller-Mertens, Eckhard (2000). „The Ottonians as Kings and Emperors”. Ур.: Timothy Reuter. The New Cambridge Medieval History III: c. 900-1024. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 233—266. 
  • Nicholas, David M. (1992). The Evolution of the Medieval World: Society, Government & Thought in Europe, 312-1500. London: Routledge. 
  • Peden, Alison ‘Unity, Order and Ottonian Kingship in the Thought of Abbo of Fleury’, in. Richard Gameson and Henrietta Leyser, ур. (2001). Belief and Culture in the Middle Ages: Studies Presented to Henry Mayr-Harting. Oxford: Oxford University Press. стр. 158—168. 
  • Reuter, Timothy, Germany in the Early Middle Ages, C. 800-1056 (London: Longman Group. 1991)
  • Reuter, Timothy (2011). „The ‘Imperial Church System’ of the Ottonian and Salian Rulers: a Reconsideration”. The Journal of Ecclesiastical History. 33: 347—375. 
  • Bachrach, David S. (2012). Warfare in Tenth-Century Germany. The Boydell Press. 
  • Bachrach. David S (јануар 2014). „Restructuring the Eastern Frontier: Henry I of Germany, 924–936,”. Journal of Military History. 78 (1): 9—36. 
  • Barraclough, Geoffrey, ур. (1961). Studies in Mediaeval History: Mediaeval Germany. II. Essays. Basil Blackwell. 
  • Bernhardt, John W. (2002). Ininerant Kingship & Royal Monasteries in Early Medieval German, c. 936-1075. Cambridge University Press. 
  • Frischauer, Willi (1953). Himmler, the Evil Genius of the Third Reich. Odhams. 
  • Kersten, Felix (1957). The Kersten Memoirs: 1940–1945. Macmillan. 
  • von Holtzmann, Robert (1935). Thietmari Merseburgensis Episcopi Chronicon. Weidmannsche Buchhandlung. 
  • Janssen, Karl-Heinz (2000). „Himmlers Heinrich(German)” (PDF). Die Zeit. Приступљено 24. 5. 2016. 
  • Krofta, Kamil (1957). „Bohemia to the Extinction of the Premyslids”. Ур.: Tanner, J.R.; Previt-Orton, C.W.; Brook, Z.N. The Cambridge Medieval History: Victory of the Papacy. VI. Cambridge University Press. 
  • Leyser, Karl (1982). Medieval Germany and Its Neighbours 900–1250 (1st изд.). The Hambledon Press. 
  • Poole, Austen Lane (1926). „Germany: Henry I and Otto the Great”. Ур.: Gwatkin, H. M.; Whitney, J. P.; Tanner, J.R.; Previte-Orton, C.W. The Cambridge Medieval History. III. Cambridge University Press. стр. 179—203. 
  • Steinberg, S. H. (2014). A Short History of Germany. Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-66016-8. 
  • Karl Leyser (октобар 1981). „Ottonian Government”. The English Historical Review. 96 (381): 721—753. 
  • Middleton, John. World Monarchies and Dynasties, Taylor and Francis, 2004. ProQuest Ebook Central, https://ebookcentral.proquest.com/lib/asulib-ebooks/reader.action?docID=3569202
  • Bachrach, D. S. (2011). „Early Ottonian Warfare: The Perspective from Corvey”. Journal of Military History. 75 (2): 393—409. .
  • Leyser, K., & American Council of Learned Societies. (1979). Rule and conflict in an early medieval society Ottonian Saxony (ACLS Humanities E-Book). London: Arnold.
  • World monarchies and dynasties. Middleton, John. London. 2005. ISBN 9780765680501. OCLC 910553517. 
  • Bachrach, David S. (2014). Warfare in Tenth-Century Germany (на језику: енглески). Boydell & Brewer Ltd. стр. 3,5. ISBN 978-1-84383-927-9. Приступљено 31. 7. 2022. 
  • Ranft, P. (3. 1. 2003). Women in Western Intellectual Culture, 600–1500 (на језику: енглески). Springer. стр. 36. ISBN 978-0-230-10825-7. 

Спољашње везе

уреди


Краљ Немачке
(919 — 936)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хенрик_I_Птичар&oldid=28819414”