Хулагу-кан

Хулагу-кан
Хулагу-кан
	Хулагуова војска напада Багдад, 1258. Опсадне справе су у позадини
Лични подаци
Датум рођења	15. октобар 1217.
Датум смрти	8. фебруар 1265. (47 год.)
Место смрти	Maragha,
Религија	Тенгризам, будизам
Породица
Супружник	Doquz Khatun
Родитељи	Толуј; Sorghaghtani Beki
Династија	Borjigin

Хулагу-кан (15. октобар 1217—8. фебруар 1265)^[3] је био монголски владар, који је освојио велики део југозападне Азије. Унук је Џингис-кана и брат Кублај-кана. Први је кан Илканата у Персији. Основао је династију Хулагида. Освојио је Багдад 1258. и разорио га до темеља. Срушио је Абасидски халифат.

Увод уреди

Хулагу-кан

Хулагу је 1255. кренуо по задатку свог брата, великог кана Монгкеа (1251—1258) да освоји или уништи преостале муслиманске државе југозападне Азије. Његова мајка, жена и најближи пријатељ били су несторијански хришћани. Обожавао је Персију и њену културу. Персијски и несторијански утицај били су значајни фактори, који су га охрабрили да нападне Арапе. Хулагу је око себе имао много персијских саветника, који су желели да се освете Арапима за освајање Персије изведене неколико векова пре тога. Осим тога Персија је била стари непријатељ Абасидског халифата.

Хулагу је имао за циљеве освајање Ларистана, Абасидског халифара, Ајубидских државица у Сирији, Мамелучког султаната у Египту. Монке кан је наредио Хулагу да се лепо односи према онима, који се предају, а да уништи оне, који неће да се предају.

Марш на Багдад и битка код Багдада уреди

Хулагу-кан је заповедао највећом монголском војском, која је икад скупљена. Међу његовим генералима био је и несторијански хришћанин генерал Китбука. Хулагу је лако разорио Луристан, да се глас о томе надалеко проширио, па су Хашашини одмах предали своју тврђаву Аламут без борбе. Монголи си имали давно намеру да заузму Багдад. Велики кан је заповедио Хулагуу да буде милостив према онима, који се предају.

Монголска војска је кренула у новембру 1257. на Багдад.^[4] По наређењу великог кана сваки десети способан за борбу у целом царству морао је бити у саставу Хулагуове армије. Хулагу је од халифа Ал Мустасима захтевао да се преда. Халиф је одбио и запретио је Монголима да ће навући гнев бога, ако нападну халифа. Халиф се није довољно добро припремио. Није сакупио довољно војске, а и зидове Багдада није ојачао. Халиф је учинио најгору ствар коју је могао, а то је била да је наљутио Хулагуа и дао му изговор за касније харачење Багдада. А са друге стране није се припремио за одбрану.

Хулагу је своју војску поделио на два дела, тако да су угрожавали Багдад и са источне и са западне обале Тигра. Део халифове војске је одбио снаге са запада, али поражени су били у следећој борби. Монголи су провалили насипе и изазвали су поплаву на подручју иза халифове армије. Халифова армија се нашла у замци. Већину халифове војске се или утопила или су их Монголи убили.

После тога Монголи су под заповедништвом кинеског генерала Гуо-кана започели опсаду града. Изградили су палисаду и довезли су опсадне справе и катапулте. Опсада је започела 29. јануара. Битка је била релативно кратка, обзиром да се радило о опсади. Већ до 5. фебруара Монголи су контролисали један појас зида. Халиф Ал Мустасим је покушао да преговара, али Хулагу је одбио Багдад се предао 10. фебруара 1258. године. Монголи су 13. фебруара продрли у град и започели седмицу масакрирања, пљачкања, силовања и уништавања.

Хиљаду одреда севернокинеских сапера пратило је монголског кана Хулагуа током његовог освајања Блиског истока.^[5]^[6]

Пљачка Багдада уреди

Монголи су при пљачки Багдада учинили непроцењиве штете. Уништили су велику библиотеку Багдада са бројним непроцењивим историјским документима и књигама са темама од медицине до астрономије. Преживели су говорили да је Тигар био црн од тинте са бројних књига.

Грађани су покушали да беже, али Монголи би их убијали и силовали. Број убијених варира од извора до извора. Мартин Сикер пише да је можда убијено око 90.000 становника. Друге процене су много веће и крећу се од неколико стотина хиљада навише.

Монголи су опљачкали и уништили џамије, библиотеке, болнице. Велике грађевине, које су биле рад генерација спаљене су до темеља. Халифа су заробили и присилили да гледа како се убијају његови поданици и како се пљачка благо. Марко Поло је писао да је Хулагу изгладнио халифа до смрти. Већина историчара верује муслиманским изворима, да су Монголи халифа умотали у ћилим и да су коњима јашили преко њега. Умотан је био у ћилим, јер су веровали да краљевска крв не сме дотаћи земљу. Убили су све халифове синове.

Пре тога Монголи су уништавали град само ако се не би предао. Градови који би се одмах предали били би поштеђени. Они који би се као Багдад предали после кратке борбе могли су очекивати пљачку, али не потпуно уништење. Монголи су потпуно разорили Багдад. Багдад је остао без становништва. Багдад је неколико векова био рушевина.

Оснивање Илканата уреди

Када је разорио халифат мале државице тог подручја су одмах исказивале лојалност Хулагу-кану. После тога, 1259. заузима ајубитске поседе у Сирији и шаље извиднице до Газе. Следећи потез који се очекивао био је напад на Египат. Међутим смрт Монгке-кана присилила је Хулагу кана да се повуче. Уследила је борба за наслеђе, после које је Кублај-кан постао велики кан, али фактички више није било јединственог Монголског царства. Настала су 4 каната. Један од њих је био Илканат, који је основао Хулагу у Персији.

Мамелуци којима су крсташи омогућили пролаз победили су монголску војску у бици код Аин Џалута 1260. године. После тога Палестина и Сирија више нису у саставу Илканата, а граница Илакната је постао Тигар.

Хулагуови походи против муслимана наљутили су Берке-кана. Берке је обећао освету након разарања Багдада. Берке и Хулагу су се међусобно борили и тиме су слабили јединство монголског царства. Хулагу је 1263. изгубио битку северно од Кавказа.

Хулагу-кан је умро 1265. године. Наследио га је син Абака.

References уреди

^ Grousset, René (1970). The Empire of the Steppes: A History of Central Asia (на језику: енглески). Rutgers University Press. стр. 358. ISBN 9780813513041.
^ Vaziri, Mostafa (2012). „Buddhism during the Mongol Period in Iran”. Buddhism in Iran: An Anthropological Approach to Traces and Influences (на језику: енглески). Palgrave Macmillan US. стр. 111—131. ISBN 9781137022943. doi:10.1057/9781137022943_7.
^ „Хүлэгү ил хаан”. mongoltoli.mn.
^ „Six Essays from the Book of Commentaries on Euclid”. World Digital Library. Приступљено 21. 3. 2013.
^ Meri, Josef W. (2005). Josef W. Meri, ур. Medieval Islamic Civilization: An Encyclopedia. Psychology Press. стр. 510. ISBN 0-415-96690-6. Приступљено 2011-11-28. „This called for the employment of engineers to engage in mining operations, to build siege engines and artillery, and to concoct and use incendiary and explosive devices. For instance, Hulagu, who led Mongol forces into the Middle East during the second wave of the invasions in 1250, had with him a thousand squads of engineers, evidently of north Chinese (or perhaps Khitan) provenance.”
^ Meri, Josef W.; Jere L. Bacharach (2006). Josef W. Meri, Jere L. Bacharach, ур. Medieval Islamic Civilization: L-Z, index. 2 of Medieval Islamic Civilization: An Encyclopedia (illustrated изд.). Taylor & Francis. стр. 510. ISBN 0-415-96692-2. Приступљено 2011-11-28. „This called for the employment of engineers to engage in mining operations, to build siege engines and artillery, and to concoct and use incendiary and explosive devices. For instance, Hulagu, who led Mongol forces into the Middle East during the second wave of the invasions in 1250, had with him a thousand squads of engineers, evidently of north Chinese (or perhaps Khitan) provenance.”

Литература уреди

Boyle, J.A. (1968). The Cambridge History of Iran: Volume 5, The Saljuq and Mongol Periods. Cambridge University Press; Reissue edition (January 1, ). ISBN 978-0-521-06936-6. Perhaps the best overview of the history of the il-khanate. Covers politics, economics, religion, culture and the arts and sciences. Also has a section on the Isma'ilis, Hulagu's nemesis.
Encyclopedia Iranica has scholar-reviewed articles on a wide range of Persian subjects, including Hulagu.
Morgan, David (1990). The Mongols. Blackwell Publishers; Reprint edition, Apri. ISBN 978-0-631-17563-6. Best for an overview of the wider context of medieval Mongol history and culture.
Atwood, Christopher P. (2004). The Encyclopedia of Mongolia and the Mongol Empire. Facts on File, Inc. ISBN 0-8160-4671-9.
Hildinger, Erik (1997). Warriors of the Steppe: A Military History of Central Asia, 500 B.C. to 1700 A.D. Da Capo Press. ISBN 0-306-81065-4.
Runciman, Steven (1987). A History of the Crusades: Volume 3, The Kingdom of Acre and the Later Crusades. Cambridge University Press. ISBN 9780521347723.
Jackson, Peter (2014). The Mongols and the West: 1221-1410. Taylor & Francis. ISBN 978-1-317-87898-8.
Robinson, Francis. The Mughal Emperors And the Islamic Dynasties of India, Iran and Central Asia. Thames and Hudson Limited. 2007. ISBN 0-500-25134-7.
Amitai-Preiss, Reuven. 1998. Mongols and Mamluks: The Mamluk-Ilkhanid War, 1260–1281 (first edition). . Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-46226-6.
Demurger, Alain. 2005. Les Templiers. Une chevalerie chrétienne au Moyen Âge. Éditions du Seuil.
ibid. 2006. Croisades et Croisés au Moyen-Age. Paris: Groupe Flammarion.
Khanbaghi, Aptin. 2006. The fire, the star, and the cross: minority religions in medieval and early modern Iran. London: I. B. Tauris.
Morgan, David. (1990). The Mongols. Boston: Blackwell. ISBN 0-631-17563-6.
Nicolle, David (1998). The Mongol Warlords: Genghis Khan, Kublai Khan, Hulegu, Tamerlane. Richard Hook (illustrator). . London: Brockhampton Press. ISBN 1-86019-407-9.
Runciman, Steven. A history of the Crusades.
Saunders, J.J. (2001). The History of the Mongol Conquests. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. ISBN 0-8122-1766-7.
Sicker, Martin. (2000). The Islamic World in Ascendancy: From the Arab Conquests to the Siege of Vienna. Westport, Connecticut: Praeger. ISBN 0-275-96892-8.
Souček, Svat. (2000). A History of Inner Asia. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-65704-0.
Abulafia, David. The New Cambridge Medieval History. Cambridge University Press. ISBN 0-521-36291-1.
Amitai, Reuven (1987). „Mongol Raids into Palestine (AD 1260 and 1300)”. Journal of the Royal Asiatic Society: 236—255.
Burns, Ross (2016). Aleppo, A History. Routledge. ISBN 9780415737210.
Grousset, René (1935). Histoire des Croisades III, 1188-1291 (на језику: француски). Editions Perrin. ISBN 2-262-02569-X.
Demurger, Alain (2007). Jacques de Molay (на језику: француски). Editions Payot&Rivages. ISBN 978-2-228-90235-9.
Jackson, Peter (2005). The Mongols and the West: 1221-1410. Longman. ISBN 978-0-582-36896-5.
Lebédel, Claude (2006). Les Croisades, origines et conséquences (на језику: француски). Editions Ouest-France. ISBN 2-7373-4136-1.
Luisetto, Frédéric (2007). Arméniens & autres Chrétiens d'Orient sous la domination Mongole (in French). Librairie Orientaliste Paul Geuthner S.A. ISBN 9782705337919.
Maalouf, Amin (1984). The Crusades Through Arab Eyes. New York: Schocken Books. ISBN 0-8052-0898-4.
Maalouf, Amin (1983). Les croisades vues par les Arabes. JC Lattes.
Michaud, Yahia (Oxford Centre for Islamic Studies) (2002). Ibn Taymiyya, Textes Spirituels I-XVI (PDF) (на језику: француски). "Le Musulman", Oxford-Le Chebec.
Morgan, David (2007). The Mongols (2nd изд.). Blackwell Publishing. ISBN 978-1-4051-3539-9.
Richard, Jean (1996). Histoire des Croisades. Fayard. ISBN 2-213-59787-1.
Runciman, Steven (1987) [1952-1954]. A history of the Crusades 3. Penguin Books. ISBN 978-0-14-013705-7.
Schein, Sylvia (октобар 1979). „Gesta Dei per Mongolos 1300. The Genesis of a Non-Event”. The English Historical Review. 94 (373): 805—819. ISSN 0013-8266. JSTOR 565554. doi:10.1093/ehr/XCIV.CCCLXXIII.805.
Amitai, Reuven (1987). „Mongol Raids into Palestine (AD 1260 and 1300)”. Journal of the Royal Asiatic Society: 236—255.
Amitai-Preiss, Reuven (1995). Mongols and Mamluks: The Mamluk-Ilkhanid War, 1260-1281 . Cambridge University Press, Cambridge. ISBN 978-0-521-46226-6.
Barber, Malcolm (2001). The Trial of the Templars (2nd изд.). University Press, Cambridge. ISBN 978-0-521-67236-8.
Encyclopædia Iranica, Article on Franco-Persian relations
Foltz, Richard (2010). Religions of the Silk Road. New York: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-62125-1.
Demurger, Alain (2007). Jacques de Molay (на језику: француски). Editions Payot&Rivages. ISBN 978-2-228-90235-9.
Humphreys, R. Stephen (1977). From Saladin to the Mongols: The Ayyubids of Damascus, 1193–1260. State University of New York Press.
Jackson, Peter (2005). The Mongols and the West, 1221-1410. Longman. ISBN 0-582-36896-0.
Kedar, Benjamin Z. (1989). „Samaritan History: The Frankish Period”. Ур.: Alan David Crown. The Samaritans. Tübingen: J. C. B. Mohr. стр. 82—94.
Lebédel, Claude (2006). Les Croisades, origines et conséquences (на језику: француски). Editions Ouest-France. ISBN 2-7373-4136-1.
Newman, Sharan (2006). Real History Behind the Templars. Berkley Publishing Group. ISBN 978-0-425-21533-3.

Спољашње везе уреди

A long article about Hulagu's conquest of Baghdad, written by Ian Frazier, appeared in the April 25, 2005 issue of The New Yorker.
An Osama bin Laden tape in which Osama bin Laden compares Vice President Dick Cheney and Secretary of State Colin Powell to Hulagu and his attack on Baghdad. Dated November 12, 2002.
Hulegu the Mongol, by Nicolas Kinloch, published in History Today, Volume 67 Issue 6 June 2017.

[1] Grousset, René (1970). The Empire of the Steppes: A History of Central Asia (на језику: енглески). Rutgers University Press. стр. 358. ISBN 9780813513041.

[2] Vaziri, Mostafa (2012). „Buddhism during the Mongol Period in Iran”. Buddhism in Iran: An Anthropological Approach to Traces and Influences (на језику: енглески). Palgrave Macmillan US. стр. 111—131. ISBN 9781137022943. doi:10.1057/9781137022943_7.

[3] „Хүлэгү ил хаан”. mongoltoli.mn.

[WDL1-4] „Six Essays from the Book of Commentaries on Euclid”. World Digital Library. Приступљено 21. 3. 2013.

[5] Meri, Josef W. (2005). Josef W. Meri, ур. Medieval Islamic Civilization: An Encyclopedia. Psychology Press. стр. 510. ISBN 0-415-96690-6. Приступљено 2011-11-28. „This called for the employment of engineers to engage in mining operations, to build siege engines and artillery, and to concoct and use incendiary and explosive devices. For instance, Hulagu, who led Mongol forces into the Middle East during the second wave of the invasions in 1250, had with him a thousand squads of engineers, evidently of north Chinese (or perhaps Khitan) provenance.”

[6] Meri, Josef W.; Jere L. Bacharach (2006). Josef W. Meri, Jere L. Bacharach, ур. Medieval Islamic Civilization: L-Z, index. 2 of Medieval Islamic Civilization: An Encyclopedia (illustrated изд.). Taylor & Francis. стр. 510. ISBN 0-415-96692-2. Приступљено 2011-11-28. „This called for the employment of engineers to engage in mining operations, to build siege engines and artillery, and to concoct and use incendiary and explosive devices. For instance, Hulagu, who led Mongol forces into the Middle East during the second wave of the invasions in 1250, had with him a thousand squads of engineers, evidently of north Chinese (or perhaps Khitan) provenance.”

[3]

[1]

[2]

[4]

[5]

[6]