Википедија

Univerzitet Ludvig Maksimilijan iz Minhena

Univerzitet Ludvig Maksimilijan iz Minhena (takođe zvan LMU ili Univerzitet u Minhenu, na nemačkom: Ludwig-Maximilians-Universität München) javni je istraživački univerzitet lociran u Minhenu u Nemačkoj.

Univerzitet u Minhenu
Ludwig-Maximilians-Universität München
Minhen
lat. Universitas Ludovico-Maximilianea Monacensis
TipJavni
Osnivanje1472. god.; pre 552 godine (1472) (kao Univerzitet u Ingolštatu do 1802)
Budžet€682,0 miliona (bez univerzitetske bolnice)[1]
RektorBernd Huber
Akademsko osoblje6.017[1]
Administrativno
osoblje
8.066[1]
Broj studenata51.025[1]
LokacijaMinhen, Bavarska, Nemačka
Nobelovci42 (oktobar 2019)
BojeZelena i bela
   
AfilijacijeNemački univerziteti izvrsnosti
Europaeum
LERU
Veb-sajtwww.en.uni-muenchen.de
University of Munich logo

Univerzitet u Minhenu je šesti najstariji univerzitet u Nemačkoj sa kontinuiranim postojanjem.[n 1] Prvobitno uspostavljen u Ingolštatu 1472. godine zaslugom vojvode Ludvika IX od Bavarske-Landšuta, univerzitet se 1800. godine preselio u Landšut pod pokroviteljstvom Bavarskog kralja Maksimilijana I kada su Francuzi pretili Ingolšadtu, pre nego što ga je kralj Ludvig I Bavarski preselio na današnje mesto u Minhenu 1826. Godine 1802, kralj Bavarske Maksimilijan I je univerzitet zvanično nazvao Ludwig-Maximilians-Universität u svoju, kao i čast prvobitnog osnivača univerziteta.[2]

Univerzitet u Minhenu povezan je sa 42 nobelovca (prema podacima iz oktobra 2019). Među njima su bili Vilhelm Rendgen, Maks Plank, Verner Hajzenberg, Oto Han i Tomas Man. Papa Benedikt XVI takođe je bio student i profesor na ovom univerzitetu. Među značajnim bivšim studentima, osobljem i istraživačima su, između ostalih, Rudolf Pejerls, Jozef Mengele, Rihard Štraus, Valter Benjamin, Jozef Kampbel, Muhamed Ikbal, Meri Stoups, Volfgang Pauli, Bertolt Breht, Maks Horkhajmer, Karl Loevenštajn, Karl Šmit, Gustav Radbrač, Ernst Kasirer, Ernst Bloh, Konrad Adenauer, Jovan Pavlović. LMU je nedavno dobio titulu „Univerzitet izvrsnosti” u okviru Nemačke inicijative za izvrsnost univerziteta.

LMU je trenutno drugi po veličini univerzitet u Nemačkoj u pogledu studentske populacije; U zimskom semestru 2015/2016, univerzitet je imao ukupno 51.025 matrikuliranih studenata. Od toga je bilo 8.671 brucoša, dok je međunarodnih studenata bilo 7.812 ili skoro 15% studentske populacije. U pogledu operativnog budžeta, univerzitet u 2017. godini beleži ukupno 682,0 miliona evra finansiranja ne računajući univerzitetsku bolnicu; sa univerzitetskom bolnicom univerzitet je finansiran sa ukupno oko 1,8 milijardi evra.[3]

Akademski profil

уреди

Predmeti i oblasti studija

уреди

Uprkos Bolonjskom procesu, kojim je ukinuta većina tradicionalnih kurseva akademskih diploma, kao što su Diplom i Magister Artium, u korist međunarodno poznatijeg sistema bečelora i magistara, Univerzitet u Minhenu nastavlja da nudi više od 100 područja studija sa brojnim kombinacijama glavnih i pomoćnih oredeljenja.[4]

U skladu sa internacionalizacijom univerziteta kao popularne destinacije za tercijarne studije, sve veći broj kurseva uglavnom na diplomskim i postdiplomskim nivoima dostupan je i na engleskom jeziku, kako bi se olakšao pristup međunarodnim studentima, koji mogu imaju malo ili nedovoljno poznavanje nemačkog jezika.[5] Neke zapažene predmetne oblasti koje trenutno nude programe na engleskom jeziku uključuju razne oblasti psihologije, fizike, kao i poslovanja i upravljanja.[6]

Fakulteti

уреди
 
LMU-ov Institut za sistematsku botaniku lociran u Botaničkoj bašti Minhen-Nimfenburg
 
Zgrada Hemijskog fakulteta u Martinsrid kampusu LMU u Minhenu

Univerzitet se sastoji od 18 fakulteta koji nadgledaju različite departmane i institute.[7] Zvanična numeracija fakulteta i nedostajući brojevi 06 i 14 rezultat su raspada i spajanja fakulteta u prošlosti. Šumarski fakultet sa brojem 06 integrisan je u Tehnički univerzitet u Minhenu 1999. godine, a fakultet broj 14 spojen je sa fakultetom broj 13.[8][9][10]

Istraživački centri

уреди
 
Audimaks

Pored svojih 18 fakulteta, Univerzitet u Minhenu takođe održava brojne istraživačke centre uključene u brojne međufakultetske i transdisciplinarne projekte koji dopunjuju njegove različite akademske programe.[11] Neki od ovih istraživačkih centara rezultat su saradnje univerziteta i renomiranih spoljnih partnera iz akademske zajednice i industrije; na primer, Rahel Karsonov centar za životnu sredinu i društvo uspostavljen je zajedničkom inicijativom LMU Minhen i Nemačkog muzeja, dok je Parmenidov centar za proučavanje razmišljanja proistekao iz saradnje Permenidove fondacije i Centra za humanu nauku LMU Minhen.[12]

Istorija

уреди

1472–1800

уреди
 
Univerzitetske zgrade u Ingolštatu

Univerzitet je osnovan sa papinskom odobrenjem 1472. godine kao Univerzitet u Ingolštatu (osnivačka prava bavarskog vojvode Ludviga IX), sa fakultetima filozofije, medicine, jurisprudencije i teologije. Njegov prvi rektor bio je Hristofer Mendel Steinfels, koji je kasnije postao kimski biskup.

U periodu nemačkog humanizma, spisak univerzitetskih akademika je obuhvatao imena kao što su Konrad Cenltes i Petrus Apijanus. Teolog Johan Eck takođe je podučavao na univerzitetu. Od 1549. do 1773, na univerzitet su uticali su jezuiti i postao je jedan od centara kontrareformacije. Jezuita Petrus Kanisius je služio kao rektor univerziteta.

Na kraju 18. veka, univerzitet je bio pod uticajem prosvetiteljstva, što je dovelo do jačeg naglaska na prirodnim naukama.

1800–1933

уреди
 
Portret Makimilijana I Jozefa of Bavarske, po kome je Univerzitet u Minhenu preimenovan u 1802.
 
Adolf fon Bajer, Herman Emil Fišer, Jakob Volhard i drugi hemičani na LMU tokm 1877. godine

Godine 1800, princ Makimilian IV Josip (kasniji Makimilian I, kralj Bavarske) preselio je na univerzitet u Landshut, zbog francuske agresije koja je pretila Ingolštadtu tokom Napoleonskih ratova. Godine 1802, Univerzitet je preimenovan u Univerzitet Ludvig Makimilijan u čast svoja dva osnivača, Ludviga IX, vojvode od Bavarske i Makimilijana I, izbornika Bavarske. Ministar prosvete, Maksimilijan fon Montgelas pokrenuo je niz reformi koje su nastojale da modernizuju prilično konzervativni i jezuitski nastrojeni univerzitet. Godine 1826, univerzitet je premešten u Minhen, glavni grad Kraljevine Bavarske. Univerzitet je bio smešten u Staroj akademiji dok nije bila završena nova zgrada u Ludvigstrase. Meštani su bili pomalo kritični prema broju protestantskih profesora koje je Makimilijan i kasnije Ludvig I pozvao u Minhen. Njih su nazivali „Nordlichter” (severna svetla), a posebno je lekar Johan Nepomuk fon Ringseis bio je prilično ogorčen zbog njih.[13]

 
Pogled na Univerzitet u Minhenu iz Amalienstrase oko 1900. godine

U drugoj polovini 19. veka univerzitet je stekao veliku prominenciju u evropskoj naučnoj zajednici, privlačivši mnoge vodeće svetske naučnike. To je takođe bio period velike ekspanzije. Od 1903. godine, ženama je bilo dozvoljeno da studiraju na bavarskim univerzitetima i do 1918. godine, udeo ženske populacije na LMU-u je dostigao 18%. Godine 1918. Adel Hartman je postala prva žena u Nemačkoj koja je stekla habilitaciju (viši doktorat), na LMU-u.

Tokom Vajmarske Republike, univerzitet je i dalje bio jedan od vodećih svetskih univerziteta, sa profesorima kao što su Vilhelm Rentgen, Vilhelm Vien, Ričard Vilstater, Arnold Sommrfeld i Ferdinand Zauerbruh.

1933–1945

уреди

Tokom Trećeg Rajha, akademska sloboda je bila ozbiljno ograničena. Gogine 1943, grupa Bela ruža, koja se sastojala od antinacističkih studenata, sprovela je kampanju koja se suprotstavljala nacionalnim socijalistima u ovoj instituciji. Univerzitet je potom uklonio Kurta Hubera, borca iz redova nacističke opozicije, sa njegovog položaja i poništio mu je doktorat po njegovom hapšenju.

Između 1933. i 1936. godine, Karl Ešerih je služio kao rektor u Ludvig Makimilijan univerzitetu u Minhenu, a zatim Leopold Kelbl od 1936. do 1938. godine, Filip Broemser od 1938. do 1941. godine, i na kraju, Valter Vist od 1941. do 1945. godine.

1945–sadašnjost

уреди
 
Pogled na glavnu zgradu LMU-a od profesora Huber-Placa 2017. godine
 
Ličtof (atrijum)
 
Kolonada u prvom spratu

Univerzitet je nastavio da bude jedan od vodećih univerziteta Zapadne Nemačke tokom Hladnog rata i u doba nakon ujedinjenja. Krajem 1960-ih, Univerzitet je bio scena protesta radikalnih učenika.

Danas je Univerzitet u Minhenu deo 24 kolaborativna istraživačka centra koje finansira Nemačka istraživačka fondacija (DFG), i ovaj univerzitet je domaćin za 13 od tih centara. On takođe ugošćava 12 DFG grupa za istraživačko obučavanje i tri međunarodna doktoratska programa kao deo elitne mreže Bavarske, obrazovnog regulativnog koncepta Bavarske za pospešivanje nadarenih učenika i studenata u sektoru visokog obrazovanja. Ova ustanova privlači dodatnih 120 miliona evra godišnje u vidu spoljašnjeg finansiranja i intenzivno je uključena u nacionalne i međunarodne inicijative finansiranja.

LMU Minhen ima širok spektar diplomskih programa, sa 150 predmeta koji su dostupni u brojnim kombinacijama. Oko 15% od 45.000 učenika koji pohađaju univerzitet dolazi iz inostranstva.

U 2005. godini, država i savezna vlada Nemačke pokrenule su Inicijativu izvrsnosti nemačkih univerziteta, vid nadmetanja među univerzitetima. Sa ukupno 1,9 milijardi evra, od čega 75 odsto dolazi iz savezne države, njeni arhitekti imaju za cilj da strateški promovišu vrhunsko istraživanje i stipendiranje. Novac se prosleđuje u više od 30 istraživačkih univerziteta u Nemačkoj.

Ova inicijativa finansira tri projektno orijentisane oblasti: diplomske škole radi promovisanja sledeće generacije naučnika, klastere izvrsnosti za promociju vrhunskih istraživanja i „koncepate budućnosti” za projektno-zasnovano proširenje akademske izvrsnosti u celini. Da bi se kvalifikovao za ovo treće područje, univerzitet je morao da ima najmanje jedan međunarodno priznati akademski centar izvrsnosti i nove diplomske škole. Nakon prvog kruga selekcije, LMU Minhen je pozvan da podnese aplikacije za sva tri oblika finansiranja. On se uključio na konkurs sa predlozima za dve diplomirane škole i četiri klastera izvrsnosti.

U petak, 13. oktobra 2006. godine, panel plave-traka je objavio rezultate Inicijative izvrsnosti u Nemačkoj za promociju vrhunskog univerzitetskog istraživanja i obrazovanja. Panel sastavljen od Nemačke fondacije za istraživanje i Nemačkog saveta za nauku, odlučio je da LMU Minhen dobije sredstva za sve tri oblasti obuhvaćene inicijativom: jednu diplomsku školu, tri „klastera izvrsnosti“ i opšta sredstva za „koncept budućnosti“ univerziteta.

U januaru 2012. godine naučnici na Univerzitetu Ludvig Makimilijan objavili su detalje najsenzitivnijih uređaja za slušanje poznatih do sada. To je dovelo do toga da je koledž bio uvršten u Ginisovu knjigu svetskih rekorda.[14]

U septembru 2018. godine, javno tužilaštvo u Minhenu istraživalo je potpredsednika univerziteta zbog sumlje za proneveru. Jedna od osnova istrage je bila da je potpredsednik prijavljivao „prekomerne troškove putovanja”.[15] Sledeće godine, veterinarski studenti su izvestili da je LMU prekršio standarde dobrobiti životinja. Prema njima, LMU drži svinje u uskim kavezima, tako da su neke životinje pokazale ogrebotine, izbočine i respiratorne bolesti od ležanja. Studenti koji su prijavili ove okolnosti su izjavili da im je prećeno deregistracijom sa univerziteta.[16] Početkom 2020. godine, LMU je zaključao oko 80 učenika u jednoj prostoriji, jer su oni želeli da diskutuju temu „Klima gori, univerzitet gori”, o tome zašto univerziteti sprovode istraživanje za kompanije koje su štetne za klimu.[17]

Napomene

уреди
  1. ^ In modern Germany, only Heidelberg University (1386), Leipzig University (1409), the University of Rostock (1419), the University of Greifswald (1456) and the University of Freiburg (1457) are older. Although Cologne, Erfurt and Würzburg were originally founded earlier than the University of Munich, they shut down for longer periods.

Reference

уреди
  1. ^ а б в г „Facts and Figures”. LMU Munich. Приступљено 21. 6. 2017. 
  2. ^ „Landshut (1800–1826) – LMU München”. Uni-muenchen.de. Архивирано из оригинала 30. 9. 2011. г. Приступљено 28. 10. 2011. 
  3. ^ „Facts and Figures - LMU Munich”. www.en.uni-muenchen.de (на језику: енглески). Приступљено 2019-10-12. 
  4. ^ „Herzlich willkommen! – LMU München”. Uni-muenchen.de. Архивирано из оригинала 26. 10. 2011. г. Приступљено 28. 10. 2011. 
  5. ^ „Degree Students – LMU Munich”. En.uni-muenchen.de. Приступљено 28. 10. 2011. 
  6. ^ „Studienfächer und Studiengänge von A bis Z – LMU München”. Uni-muenchen.de. Архивирано из оригинала 26. 10. 2011. г. Приступљено 28. 10. 2011. 
  7. ^ „Faculties – LMU Munich”. En.uni-muenchen.de. Приступљено 28. 10. 2011. 
  8. ^ „Geschichte der forstwissenschaftlichen Ausbildung in Bayern”. Technische Universität München. Архивирано из оригинала 4. 5. 2014. г. Приступљено 6. 1. 2010. 
  9. ^ „Fakultäten”. Архивирано из оригинала 2. 3. 2007. г. Приступљено 6. 1. 2010. 
  10. ^ Andreas C. Hofmann: Warum die LMU München (keine) 20 Fakultäten hat. Zur Ausdifferenzierung des Wissens an der Ludovico-Maximilianea im Spiegel der Geschichte ihrer Fakultäten, in: aventinus bavarica Nr. 15 [29. Mai 2010], http://www.aventinus-online.de/no_cache/persistent/artikel/7838.
  11. ^ „Research Centers – LMU Munich”. En.uni-muenchen.de. Архивирано из оригинала 3. 11. 2011. г. Приступљено 28. 10. 2011. 
  12. ^ „About us " MCA " EUNICE " Education " Parmenides Foundation”. Parmenides-foundation.org. Архивирано из оригинала 28. 9. 2011. г. Приступљено 28. 10. 2011. 
  13. ^ "Wortgewaltiger Gegner der Nordlichter: Der Mediziner Johann Nepomuk von Ringseis", in: Ulrike Leutheusser, Heinrich Nöth (Hg.), "Dem Geist alle Tore öffnen". König Maximilian II. von Bayern und die Wissenschaft, München 2009, pp. 142–153; 2. Aufl. München 2011, pp. 142–153.
  14. ^ Glenday, Craig (2013). Guinness Book of World Records. Guinness World Records Limited. стр. 194. ISBN 978-1-908843-15-9. 
  15. ^ Knoll, Günther (4. 9. 2018). „Untreue-Verdacht gegen einen der LMU-Vizepräsidenten”. Süddeutsche.de (на језику: немачки). Приступљено 11. 2. 2023. 
  16. ^ Scherf, Martina (3. 12. 2019). „Eingepfercht für die Forschung”. Süddeutsche.de (на језику: немачки). Приступљено 11. 2. 2023. 
  17. ^ Buchwald, Sabine (24. 1. 2020). „In der Großen Aula eingesperrt”. Süddeutsche.de (на језику: немачки). Приступљено 11. 2. 2023. 

Literatura

уреди

Spoljašnje veze

уреди

48° 09′ 03″ N 11° 34′ 49″ E / 48.15083° С; 11.58028° И / 48.15083; 11.58028

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Univerzitet_Ludvig_Maksimilijan_iz_Minhena&oldid=28523746”